Dosao je na razgovor u pratnji trojice telohranitelja. Visok je i krupan, sa debelim zlatnim lancem oko vrata, u skupoj trenerci. Dok u nas sa brda preko puta Drine gledaju nagoreli zidovi naselja Sukovac, on zvecka kljucevima kola. Zove se Gojko Jankovic, ima 41 godinu, ozenjen je i ima troje dece. Pre rata je u Foci, gradu u istocnoj Bosni, na rubu Hercegovine, bio sitni trgovac. Danas, u Srbinju, jer tako se posle ratnih godina zove ista varosica u Republici Srpskoj, jedan je od najbogatijih ljudi. "Hadzija", kazu za njega stanovnici, rec iz "davnih" vremena kada je u Foci zivelo vise od 20 000 Muslimana, i nesto manje od tog broja Srba.

Protiv njega i jos sedmorice gradjana Foce sud u Hagu je podigao optuznice. One se odnose na grupna silovanja, torturu i zarobljavanje muslimanskih zena nakon zauzimanja grada od strane srpskih snaga u aprilu 1992. godine. Prema navodima optuznice, te zene su bile podvrgnute "ponizavajucim i degradirajucim uslovima zivota, brutalnim prebijanjima i seksualnim napadima, ukljucujuci silovanja". Medju njima je bilo i devojcica od 12 godina.

Blickrig je u Foci trajao od 6. do 19. aprila. Malo je poznato da su clanovima i simpatizerima Srpske demokratske stranke iz Foce pomogli, pri surovom "oslobadjanju" grada od muslimanskog dela stanovnistva, pripadnici Srpske garde (paravojna formacija Srpskog pokreta obnove), ostaci Giskinih jedinica pristiglih sa hrvatskog ratista, i druge paravojne grupe iz Srbije. Spaljena su muslimanska okolna sela, delovi grada nastanjeni Muslimanima, muskarci su proterani, ili pobijeni, ili zarobljeni. Paravojne formacije iz Srbije se povlace prema Tjentistu krajem maja, a na scenu stupaju lokalni ekstremisti problematicne proslosti.

Oni koji nisu stigli da izbegnu ka obliznjem Gorazdu, ili Sarajevu, mahom zene i stari, postaju taoci. Sve do 15. avgusta, kad je otisao poslednji konvoj sa civilima za Crnu Goru i potom Makedoniju i Tursku, Foca je veliko "igraliste" za licne osvete, silovanja, mahom pijanih ekstremista. Bilans je, prema izvorima Federacije, tragican: ubijena su 1 372 focanska Muslimana, 384 se vode kao nestali, 8 500 ljudi je raseljeno.

Kuce, stanovi i moteli vodjeni su to leto kao javne kuce.

- Ustali smo u odbranu svog srpskog stanovnistva - kaze danas Jankovic. - Srbi su strana koja se samo branila, svoj prag, svoje domove. Odmah sam postao vojnik kao i svi ostali, ali vjerojatno kao trgovac i finansijski mocniji covjek, imao sam uza se naroda vise nego ostali. Tako, imao sam grupu momaka, 40-50 ih je bilo, koja se kasnije prosirivala.

U gradu u tom trenutku u sportskoj hali "Partizan" smesteni su stari, zene i deca, cekaju na autobuse koji ce ih odvesti u izgnanstvo. Kako je to izgledalo?

"Prvi koji me je izveo bio je Janko Janjic, koga su svi zvali Tuta. Njega sam poznavala u Foci i pre rata. Sa njim su bila cetvorica meni nepoznatih ljudi... tada mi je prisao i opalio tri samara... drzao je pistolj uperen prema meni, uplasila sam se i skinula... Kada je zavrsio rekao mi je da se obucem... i druge su silovane, sve se desavalo u jednoj prostoriji. U toku tih osam dana svako vece se desavalo isto, izvodili bi me, a potom silovali. Desetog juna prebacuju nas u sportsku dvoranu "Partizan". Odvode nas, siluju i maltretiraju... prepoznala sam mnoge Srbe: Boru Mijovica, mog skolskog druga, Danka Papricu, takodje mog skolskog druga, Slavu Ivanovica, taksistu iz Foce, Gojka Jankovica... Ne mogu se setiti kojim redom su dolazili po mene, ali znam da su me silovali i danju i nocu i da je tako bilo sve vreme do odlaska iz Foce." Ovo je samo jedno od svedocenja dato u martu 1993. godine istrazivacu Fonda za humanitarno pravo (nevladina organizacija u Beogradu) u izbeglickom kampu Kirklareli u Turskoj.

- U taj "Partizan" nikad u zivotu nisam usao. Ima tu jos nekoliko momaka koji su okrivljeni u Foci, neko se od Srba mora okriviti. Tu niko nikada nije niti silovao, niti pokusao da siluje. Nisu ovo manijaci, ovaj narod je posten, a svak' me ovdje i voli i cijeni - dodaje Jankovic. - Za optuznicu sam citao. Bio bih mozda najsrecniji da sam boljeg zdravlja, najvjerojatnije bih sam otis'o u taj Hag - zali se Jankovic na probleme sa srcem. - Ja sam takav covjek da mogu da imam zena. A zenu imam zgodnu, finu. Mogu da garantujem i za ostale u ovom gradu. Poznajem sve sa tog spiska. Sve su to ljudi koji su branili ovaj grad. To sigurno u Foci nije postojalo, a kol'ko znam i sire na cijeloj teritoriji Hercegovine, to sam siguran. Muslimani su dobili potvrde za iseljenje, pa su mirno otisli, treba da budu zbog toga zahvalni ovom gradu.

Komandir policije na pocetku rata bio je Dragan Gagovic. Po komandnoj duznosti prvi je na haskoj listi optuzenih iz Foce. Ovaj tridesetpetogodisnjak je sada ogorcen sto se njegovo ime nalazi u drustvu predratnih gradskih kriminalaca. Tvrdi da prvih ratnih dana stanica milicije nije postojala. Objasnjava da razne grupe iz Srbije ulaze u grad, a milicionari beze svojim kucama. "Ni rodjenoj majci nisam mogao tada garantovati bezbjednost, rat je to", kaze.

- Bilo je prituzbi gradjana da se neki ponasaju prekomotno, bahato, kriminalci i sicardzije, i mi smo primali pozive gradjana, poslije 19. aprila, kad smo poceli da radimo, bez obzira na nacionalnost. Ali, ne moze 22 milicionara, koliko je ostalo, da kontrolise sve. Treba znati da policija nije nadlezna za vojsku, a sve su to bili vojnici koji su se stavili pod komandu Kriznog staba koji je organizovao vlast. Mislim da se terminom "javne kuce" manipulise. Bilo je nekih kolektivnih smjestaja gdje su ljudi dolazili neposredno pred odlazak iz sela. Ne znam za grupna silovanja - dodaje Gagovic.

Ipak priznaje da je svoje prijateljice Muslimanke u tim danima smestio u svoj stan, da im pruzi zastitu od moguceg silovanja. I on bi isao u Hag, toliko je siguran da je svima pomogao, koliko je mogao. Veruje da ima Muslimana koji bi za njega svedocili. Ne moze biti odgovoran za nesto sto nije mogao da spreci, ali treba poznavati rat i to razumeti, uverava.

I ostali prozvani u Hagu kao zlocinci nalaze se u Foci. Janko Janjic sa nadimkom Tuta, pre rata cesto zatvoru, bez zanimanja je. Radomir Kovac, zvani Klanfa danas ima kafanu u Foci, Dragan Zelenovic Zelja vlasnik je kafica, Dragoljub Kunarac Zaga vlasnik je kafica, Radovan Stankovic u ratu je bio na celu "interventnog voda", sada je u policiji komandant odreda za antiteroristicka dejstva, Zorana Vukovica ima sest u Foci, i niko ne zna na kojeg Hag misli. Da li na komandira milicije koji je nasledio u julu 1992. godine Gagovica, ili na prestupnika kojeg progoni crnogorsko pravosudje?

U kaficu "Galija" mogu se videti i neki drugi likovi, istetovirani, kratko podsisani, koji su se ogresili o zakon izvan Republike Srpske. Svercerima oruzjem i kradenim automobilima Foca je poslednje pribeziste.

Slavisa je telohranitelj Gojka Jankovica, ima 27 godina i izgleda kao da je upravo izasao iz nekog americkog akcionog filma. Konjski rep, "rej ban" naocare, nabildovani misici. Sarajevo je nepovratno napustio zimus. Bio je na Vogosci komandir specijalne jedinice. Kad pitamo sta to znaci, on s ponosom odgovara: "To ti je kad si u samom vrhu mafije."

Pre rata obijao je bogate kuce u Svajcarskoj, radio nocu, "na sovu", prica otvoreno. Jos se kaje sto nije druga poslusao i otisao iz Sarajeva na pocetku rata. Odlucio je da ostane da brani srpstvo na Vogosci. A i zbog novca...

- Doteram "golfove" u Beograd, uzmem 15 000 maraka, a sve potrosim za nekoliko dana. Svi su me vrbovali na pocetku rata da budem njihov, i Seselj mi je dolazio, i Bokan, a i Mladic me hteo u svoje obezbedjenje. Nisam ti ja za to. Mene samo lova interesuje, ne politika.

Sad je ocajan, govori sa prezirom o Foci, zali za sarajevskim tramvajima, koje vise nece videti. Dodje kolima do Dobrinje, gleda dole u grad i, veli, samo da mu zena nije trudna, da joj nije obecao, od muke i jada bi se u grad spustio kolima, sa bombama oko sebe, pa sta bude. Sad mora da "sitno muva sa kolima", mozda bi otvorio i diskoteku. I nada se da ce preko Crne Gore "izraditi" pasos. A onda ce u Italiju, natrag starom zanatu.

Vojnici IFOR-a stoje naslonjeni na zid u centru grada, u neposrednoj blizini kafica "Galija". Oni su okruzeni znatizeljnom decom, odmaraju se na suncu. Nismo mi za hapsenje zlocinaca nadlezni, mi smo vojska, a ne policija, to samo novinari tako prikazuju, kazu. Dlaka sa glave njihovog vojnika nece pasti zbog tamo nekog hapsenja, odlucni su.

Struktura vlasti je "zamrznuta" jos 1992. godine. Predsednik nekadasnjeg Kriznog staba Miro Stanic lider je Srpske demokratske stranke, jedine partije u Foci. Petko Cancar, gradonacelnik, pesnik i ideolog srpstva tvrdi da je bas dobro sada: "Mislim da je civilno muslimansko stanovnistvo otislo na najdemokratskiji nacin. To je i za jedne i za druge bolje. Sad svako ima svoju teritoriju i svog vodju."

Danas je Foca/Srbinje grad izmestene stvarnosti. Cetiri godine potpune izolacije, preseceni putevi prema Gorazdu i Sarajevu, nedostatak informacija, oko hiljadu poginulih, pet hiljada izbeglica, cetiri srusena mosta na Drini od bombardovanja NATO-a ucinili su da ljudi detinjasto i sa strascu govore samo o ratnom stradanju Srba, a kolektivna amnezija prekriva prve ratne dane. Kao u filmu "Gospodar muva", ostrvo je tu, a stanovnici, bas kao deca iz pomenutog filma, tragove nasilja i paljenja ne uklanjaju.

R. K., Srbin iz Foce koji je na pocetku rata stitio u svojoj kuci komsije Muslimane, sada nevoljno priznaje tu cinjenicu. Svedok ubistva komsije Muslimana, kojeg je 1992. pokusao da odbrani, za ubicu danas kaze, dok gleda u stranu: "Pa, ne bi ga on ubio da nije bio pijan."

Na rubu legende je prica o dr Sekuli Stanicu, koji nije pristao da ga odvoje od komsija Muslimana, pa je u zatvoru nadjen obesen. Dr Tafro Reuf, nekada direktor Regionalnog medicinskog centra u Foci (sada u Svajcarskoj) spominje i Srbina koji je zapalio sopstvenu kucu, izneo fotelju na ulicu i gledao kucu kako gori zajedno sa komsijskim, muslimanskim. Dr Reuf je dva meseca proveo zatocen u bolnici u Foci i seca se zastrasenih Srba kojima je preko radija zapreceno odmazdom ako pomognu Muslimanima.

U pola glasa sagovornik u oronulom hotelu "Zelengora" (hotel je u haoticnim danima sluzio i kao zatvor za Muslimane) kaze: "Muskarci su bili na frontu, a probisveti u gradu. Bilo je svega, ne moze se poreci, komanda nije postojala. Svi znaju sta se radilo, sakriti se ne moze. I nista nisi mogao uraditi, jer ode glava. Mnogi Srbi to nisu mogli gledati, ako su nasli nacin, napustili su Focu."

U suton, dok kisa sipi, okupljeni mladi u centru grada rado, mada bez ocekivane znatizelje, upucuju na mesto gde se nekad nalazila stara Aladza dzamija. Prostor nije betoniran kao u Zvorniku. Niti je zemlja zaravnjena kao u Banjaluci. Uruseno kamenje rasuto je nemarno po parku. To su ostaci Aladze - mirno potvrdjuje covek na stakama. Dobra vest za Adila Zulfikarpasica - grobnica njegovog oca, uglednog Focaka, jos stoji usred rusevina, beli sarkofag u mraku ravnodusnosti.

Zasto je srusena Aladza, pitacemo kasnije gradonacelnika Petka Cancara. "Srbi su, kao raja, stotinama godina zidali dzamije, a posto im rad nikad nije placen, resili su da ih sruse", smeska se Cancar sopstvenoj duhovitosti. On se sada raduje sto se obistinila stara i nekad zabranjena srpska pesma ('Ocemo li coce, coce, pravit' crkvu usred Foce), od ove jeseni duhovna akademija postaje bogoslovski fakultet, a opstina je poklonila 4,5 hektara zemlje da se gradi hram svetog Save.

Donje Polje i drugi delovi grada gde su u vecini ziveli Muslimani jos stoje kao zgarista. U nagorelim zidinama, ispod najlona, zive srpske izbeglice pristigle ove zime iz Sarajeva. Moma Ilic, izbeglica sa Ilidze kaze: "Svi smo mi mali Karadzici. Milosevica sam obozavao, njegove slike nosio, isao na Gazimestan. Onda je izdao. Sve sam izgubio, tri puta sam se u toku rata selio, ali bih ponovo sve dao za Karadzica i Mladica i za srpsku drzavu."

Foca je daleko od duhovne katarze, iako Srbinje tu jos nije zazivelo. Focaci sebe jos zovu Focacima i ni u snu ne bi mogli da pronadju gde je, na primer, ulica "Kolo srpskih sestara"... Sve ulice sada nose nove nazive iz srpske istorije. Zato se beznadezno luta...

# GORDANA IGRIC

NASLOVNA STRANA