Prvi put sam se obreo u Jugoslaviji kao mlad cinovnik sluzbe za inostrane poslove, zajedno sa svojom suprugom Tini i nase troje male dece; tada smo ostali tri godine i proputovali citavu zemlju. Kada sam 1989. godine ponovo dosao kao americki ambasador, imao sam utisak da je Jugoslavija i dalje divna zemlja. Sada, dok ovo pisem, te zemlje vise nema, jer se potrudila da bude prva evropska zemlja od Drugog svetskog rata koja je unistila samu sebe. Njenih sest republika katapultirano je u uzasnu buducnost rezervisanu za nestabilne mini drzave. Pocev od 1991. godine, njen narod proziveo je patnje tri duga i krvava etnicka rata. Tri miliona ljudi naslo se u izbeglistvu u sopstvenoj zemlji ili van nje - sto je najveca populacija izbeglica u Evropi od Drugog svetskog rata, a stepen raseljenog stanovnistva moze se uporediti sa palestinskim izbeglicama koje u dijaspori zive na Srednjem istoku. Ekonomija zemlje je unistena, njeno stanovnistvo je, sa izuzetkom bandita i crnoberzijanskih profitera, zapalo u najstrasniju nemastinu od vremena Drugog svetskog rata. I samo njeno ime prisvojio je - neki bi rekli oskrnavio je - srpski rezim, koji je i najodgovorniji za strasan i tragican kraj ove zemlje.

Pocetkom 1989. godine, ubrzo posto je potvrdjeno da sam imenovan za - ispalo je poslednjeg - ambasadora Sjedinjenih Americkih Drzava u Jugoslaviji, potrazio sam Lorensa Iglbergera. Iglberger je bio imenovan za zamenika drzavnog sekretara Busove administracije, mada ovo imenovanje Senat jos nije odobrio. Iako je citavu svoju karijeru proveo u Ministarstvu za inostrane poslove, Iglberger nije bio nimalo stereotipan kada je rec o diplomatiji. Fizicki je, onako krupan, podsecao na Branda, a njegov glas bio je prozukao i istrosen tokom godina neprekidnog pusenja. Njegov smisao za humor bio je neprijatan i koristio ga je da se podsmeva ljudima, a ne da ih pecka. Zatekao sam ga kako pusi u maloj prostoriji pored raskosno opremljenog kabineta zamenika drzavnog sekretara, iako, oboleo od astme, to nikako nije smeo.

Lari Iglberger bio je i jos je jedan od najistaknutijih americkih strucnjaka za Balkan. On i ja smo, zajedno sa velikim brojem drugih sluzbenika Ministarstva za inostrane poslove, imali dvostruko iskustvo radeci u Jugoslaviji. Obojica smo veoma voleli tu zemlju i razlicitost ljudi svih etnickih boja. Tokom razgovora, otkrili smo obostrano stanoviste da je u situaciji revolucionarnih promena koje su zahvatile Evropu, tradicionalni americki pristup Jugoslaviji sasvim besmislen.

Do 1989. godine svet se dramaticno izmenio. Zavrsen je hladni rat, a Sovjetski Savez se raspao, pa je cak i sama sovjetska zajednica bila u raspadu. Pod pasivnim vodjstvom sovjetskog lidera Mihaila Gorbacova istocnoevropske zemlje pocele su da izmicu moskovskoj uzdi. Poljska i Madjarska su dostigle kvazizapadne politicke sisteme, a ubrzo je trebalo da im se pridruzi i Cehoslovacka. U takvim okolnostima, Iglberger i ja smo se slozili da bi, tokom prvih poseta Beogradu i glavnim gradovima republika u Jugoslaviji, trebalo da prenesem jednu novu poruku.

Rekao bih da su Jugoslavija i Balkan ostali vazno podrucje za interese Sjedinjenih Drzava, ali da Jugoslavija vise ne uziva onaj svoj prethodni geopoliticki znacaj kao zemlja ravnoteze izmedju NATO-a i Varsavskog pakta. Vise nije unikat, jer su i Poljska i Madjarska sada imale otvorenije politicke i ekonomske sisteme. Problemi u vezi sa krsenjem ljudskih prava, koje je Amerika imala nameru da pokrene zbog vecih interesa bezbednosti, sada su bili u vecoj meri vidljivi, narocito u Pokrajini Kosovo, u kojoj je autoritarni srpski rezim albansku manjinu sistematski lisavao osnovnih gradjanskih sloboda.

Nisam imao ni najmanju nameru da vlastima u Jugoslaviji ponovo iznosim tvrdnju o tradicionalnoj mantri americke politike u odnosu na njihovu zemlju - nasu podrsku njenom jedinstvu, nezavisnosti i teritorijalnom integritetu. Ali cu dodati da jedinstvo zemlje mozemo podrzavati samo u kontekstu razvoja demokratije; ozbiljno cemo se suprotstaviti jedinstvu zemlje koje bi bilo nametnuto ili odrzavano silom.

Napustajuci svoj kabinet, Iglberger mi je, smeskajuci se, rekao nesto sto je svako - manjeg formata od njegovog - mogao da protumaci kao vragoliju: "Uzgred budi receno, uvalicu te u velike neprilike tokom prvih nekoliko nedelja tvog boravka u Jugoslaviji." Objasnio je da ce ga uskoro pozvati da polozi zakletvu pred Komitetom za odnose sa inostrnastvom Senata, jer je imenovan za zamenika drzavnog sekretara. Upitace ga kakvi su njegovi odnosi sa Slobodanom Milosevicem, koji je u vreme Iglbergerovog ambasadorovanja u Jugoslaviji, krajem sedamdesetih, bio istaknuti bankar, a sada komunisticki predsednik Srbije. Milosevic je bio stalna tema u vestima zbog nemilosrdnog gusenja albanskih prava na Kosovu.

Iglberger mi je stavio do znanja da namerava ostro da kritikuje Milosevica prilikom svog javnog svecanog nastupa. Rekao sam da mi je milo sto ce to da ucini. Njegova javna kritika uklopice se u ono za sta smo se obojica slozili da treba preneti jugoslovenskim zvanicnicima daleko od ociju javnosti. U stvari, Iglbergerov nastup trebalo je da da kredibilitet mojim privatno izrecenim primedbama i da pokaze kako je to stav americke vlade, a ne samo misljenje jednog ambasadora koji se samostalno zalaze za ostvarivanje ljudskih prava.

Iglberger je odrzao rec. Nedelju dana posto sam stigao u Beograd, on je 15. marta u Senatu rekao da Milosevic tambura po srpskom nacionalizmu: "Stvorio je situaciju za koju smatram da je veoma opasna. Jos ne zelim da kazem da je dovedena do tacke u kojoj postoji stvarna verovatnoca otpocinjanja vojnih sukoba, mada su, kada je rec o nacionalnom pitanju, okolnosti veoma pogorsane i nikad gore od zavrsetka rata." Dobro poznata i popularna licnost u Srbiji, Iglberger je poceo da stvara kroki kontura americke politike prema Srbima i drugim Jugoslovenima, politike koja ce sacuvati poznati okvir, ali ce se ipak prilagodjavati vremenu. Promena se sastojala u korekciji osnovnog pravca politike, ne u preokretu, posto osetljiva mesta republickih glavnih gradova, Beograda, Zagreba i Ljubljane, gde se u posttitovskoj Jugoslaviji kreirala dobra ili losa politika, nisu i dalje bila izgubljena.

Kada sam pocetkom 1989. godine stigao u Beograd, Kosovo je svima bilo na umu. Dve godine pre toga, Milosevic je pitanje Kosova iskoristio da se izbori za vlast kao prva licnost Saveza komunista Srbije. Svog prethodnika, patrona i dvadesetpetogodisnjeg prijatelja Ivana Stambolica optuzio je da tolerise diskriminaciju prema Srbima koju sprovode Albanci na Kosovu i izrezirao njegovo uklanjanje. Iz razloga koji sezu u daleku proslost, sve do 1389. godine, Kosovo ostaje emotivno pitanje Srba. Tao se nalaze mnogi cuveni srpski manastiri; u Peci je i Patrijarsija Srpske pravoslavne crkve; naravno, Kosovo je i mesto istorijske bitke. Za Srbe, ono je isto sto i Jerusalim i Zapadna obala za Jevreje - sveta zemlja predaka koju sada u velikoj meri naseljavaju muslimani.

Dok sam u pocetku pokusavao da odgonetnem smisao svih dogadjanja, razmisljanja i primedbe zadrzavao sam za sebe. Nisam davao intervjue novinarima. Posle diskusije sa Loncarom i drugim saveznim zvanicnicima, postupio sam po Iglbergerovom savetu i odmah uspostavio kontakt sa republickim vladama koje su u svojim rukama suvereno drzale stvarnu vlast u Jugoslaviji. U godini pre izbora, 1989. sve te vlade su kontrolisali komunisti. Ali, ti komunisti su odbacili lenjinisticki princip demokratskog centralizma. Nisu obracali paznju na uputstva koja su stizala iz centralnih partijskih organa; u stvari, uspevali su da se pobrinu da takve instrukcije i ne stizu. Osnova njihove moci nalazila se u njihovim republikama, a kao politicke zivotinje oni su se prema tome i ponasali. Svima osim jednom republickom predsedniku bilo je milo sto ce se susresti s novoimenovanim americkim ambasadorom i prve posete odmah su zakazane u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Makedoniji i Crnoj Gori.

Jedini izuzetak bio je Milosevic. On je nesumnjivo video izvestaje mojih susreta sa saveznim zvanicnicima u Beogradu i znao da je Amerika duboko zabrinuta zbog stanja na Kosovu. Medjutim, to nije bio razlog sto je njegov protokol odbacio mogucnost susreta. Receno je da se bilateralnim odnosima izmedju drzava bavi jugoslovensko Ministarstvo za inostrane poslove; kao predsednik Srbije, Milosevic je suvise zauzet i nema vremena da se sastaje sa ambasadorima.

Kasnije, tokom juna, sve ambasade u Beogradu dobile su notu od srpskog "ministra za inostrane poslove" (sve jugoslovenske republike su poput republika u starom Sovjetskom Savezu imale nominalne ministre za inostrane poslove). U toj noti je pisalo da ce se 28. juna tekuce godine na Kosovu polju odrzati veliki komemorativni skup povodom 600. godisnjice bitke na Kosovu. Tom cinu prisustvovace kolektivno predsednistvo Jugoslavije, kao i jugoslovenski premijer; glavni govor odrzace Slobodan Milosevic. Mole se celni ljudi svih diplomatskih misija da prisustvuju ovom dogadjaju; poseban voz bice obezbedjen za trocasovno putovanje do Kosova.

Ne oklevajuci da se upitam zbog cega je srpska vlada odustala od svog stava da neposredno ne komunicira sa inostranim vladama, sazvao sam znacajnije osoblje svoje ambasade. Nije nam bilo potrebno vise od nekoliko minuta da odlucimo da ja ne bi trebalo da prisustvujem toj ceremoniji. Svojim prisustvom, ambasadori ostalih zemalja i ja bili bismo dekor Miloseviceve predstave i pokazali da verujemo i odobravamo sta god on rekao u vezi sa Kosovom i albanskim stanovnistvom koje tamo zivi. Da je Milosevic nameravao da zagladi pukotinu koju je stvorio kod kosovskih Albanaca, koji su konacno gradjani Srbije, moglo je i biti razloga da se ode. Medjutim, srpski zvanicnici nisu davali povoda da se razmislja u tom pravcu. Odluka da ne prisustvujemo ovoj ceremoniji bila je toliko razumljiva da nismo ni trazili misljenje Vasingtona.

Ambasadori Evropske zajednice, koji su se inace redovno sastajali, doneli su takodje odluku da ne prisustvuju Milosevicevom skupu. Neki od njih pre toga su me pozvali telefonom kako bi saznali sta nameravam da ucinim i ja sam im rekao. Medjutim, nisam se ni na koji nacin trudio da uticem na njihovu odluku. Koliko se secam, Turska je bila jedina zapadna zemlja koja je odlucila da ode. Moj turski kolena se salio govoreci da kao pobednik u Kosovskoj bici Turska ima pomalo drugaciji stav prema tom komemorativnom skupu u odnosu na druge zemlje.

Nedolazak zapadnih diplomata na Kosovo nije uopste poremetio Milosevicevo nastrano ponasanje. Na Kosovo polje uspeo je da dovuce oko milion ljudi, oko 25 puta vise ljudi nego vojnika koji su ucestvovali u toj cuvenoj bici. Moji razlozi za neodlazak pokazali su se opravdanim. Milosevic se u svom govoru nije direktno obratio dvomilionskom stanovnistvu Albanaca na Kosovu, sto je samo po sebi bilo uvredljivo. Ali je u svoj govor uneo prikriveno upozorenje i pretnje onima koji imaju nameru da blokiraju nacionalne aspiracije Srbije. Tom prilikom on je ovde prvi put vaskrsao avet rata rekavsi: "Sest vekova kasnije, opet smo u svadjama i bitkama. Nisu to oruzane borbe, mada se ni one jos uvek ne mogu iskljuciti."

Ubrzo posle ovakvog uznosenja srpskog nacionalizma, od jednog prijatelja, srpskog novinara, dobio sam obavestenje da je Milosevic besan na mene. Receno mi je kako on veruje da sam ja organizovao bojkot odlaska predstavnika zapadnih zemlja na kosovski skup i da sam time deklarisao svoj antisrpski stav. Milosevic je imao nacina da se uveri da to nije istina, posto je srpska tajna policija mogla da preslusa trake mojih snimljenih telefonskih razgovora koje sam vodio sa kolegama diplomatama, a koje su sacinili pripadnici jugoslovenskog DB-a. U svakom slucaju, Milosevic je citavih godinu dana mog boravka u Beogradu odbijao da se vidi sa mnom. Posle naseg prvog susreta, januara 1990, bio je veoma izdasan u organizovanju novih sastanaka; sve u svemu, imali smo dvanaestak dugih razgovora. U tim nasim razgovorima stekao sam odredjene utiske o njegovom karakteru i opisao ih u delu koji sledi.

Prvi utisak koji srpski vodja ostavlja na coveka je sjajan, pogotovo kada je rec o strancima koji nisu upoznati sa nekom pozadinom dogadjaja ili informacijama pomocu kojih bi mogli da opovrgnu njegove cesto pogresne tvrdnje. Milosevic dobro govori engleski, a nacin na koji govori je ubedljiv i jasan. I dok je njegov stisak ruke prilikom rukovanja mlitav, njegov pogled je cvrst i postojan. Kada vi govorite, on zaista slusa. Njegov izgled ne odgovara imidzu "odlucnog coveka", jer mu zaobljeni obrazi daju bejbi-fejs izgled; ima se utisak da on pred ogledalom mora veoma mnogo da vezba kako bi pred javnoscu prikazao smrknuto lice.

Stil oblacenja mu je zapadnjacki; mnogo puta je boravio u Njujorku kao bankar, pre nego sto se nasao na celu srpske partije. Vidljivi poroci spskog predsednika su tipicni za ljude koji odlaze u klubove. Pije viski s ledom (nikada nisam izbrojao vise od jedne ili dve case) i pusi italijanske cigarilose. Njegovo ponasanje je uvek i neizostavno prijatno; i mada su se svi nasi razgovori odvijali uz mnogo rasprava i sporenja, ni u jednom nije doslo do istinskog sukoba i povisenog tona. Jedan americki politicar koji je osamucen izasao iz njegovog kabineta, uzviknuo je: "Pa on nije ni blizu tako neprijatan koliko sam ocekivao!" Jedan nas kongresmen ga je cak pozvao da prisustvuje molitvenom dorucku u Beloj kuci. Ali, sve je to Miloseviceva svetla strana medalje. Na nesrecu, ovim covekom u potpunosti preovladjuje ona druga, mracna.

Svoju argumentaciju Milosevic razvija snazno i s ociglednom ubedljivoscu. Njegovi argumenti uvek su konzistentni, cak i kada su zasnovani na pogresnim pretpostavkama. "Vidite, gospodine Zimerman", rekao bi, "jedino mi, Srbi, zaista verujemo u Jugoslaviju. Ne pokusavamo da se otcepimo kao Hrvati i Slovenci, nismo vezani za stranu zemlju kao Albanci na Kosovu i ne pokusavamo da stvorimo islamsku drzavu, poput Muslimana u Bosni. Svi oni su se u Drugom svetskom ratu borili protiv vas. Mi smo bili vasi saveznici."

Uvek kada se radilo o njegovim demokratskim kvalitetima, Milosevic je bio otvoren: "Vi Amerikanci kritikujete nas, Srbe, zbog nacina na koji postupamo prema Albancima na Kosovu. Ali, zar vi ne shvatate da oni pokusavaju da prisvoje kolevku srpske drzave i odvoje je od Jugoslavije da bi se ujedinili s Albanijom? Kako ocekujete da reagujemo na ilegalan cin secesije? Nemamo mi nista protiv Albanaca kao naroda. Da li znate da njih 80 000 zivi u Beogradu, kao lekari, profesori, radnici i prodavci u radnjama? Idite i razgovarajte s njima i utvrdicete da nemaju nikakvih primedbi na demokratiju u Srbiji."

Sam Milosevic bi bio poslednji covek koji bi otisao "s njima da razgovara". Pustinjak, kao sto je on, sebi nikada ne bi dozvolio da dodje u neformalnu, licnu situaciju koju ne bi mogao da kontrolise. Ali, da je razgovarao sa Albancima u Beogradu - ili sa Madjarima, Muslimanima, Hrvatima, Slovacima ili nekim drugim pripadnicima nacionalnih manjina koji zive u Srbiji - svakako bi cuo citavu litaniju prituzbi zbog raznih diskriminacija, a ne zadovoljnu pricu svojih podanika. Od kako je Milosevic dosao na vlast, Srbija vise nije srecno mesto za zivot ukoliko ste pripadnik one jedne trecine njenog stanovnistva cije poreklo nije srpsko.

Uprkos njegovom neporecivom sarmu, smatram ga izuzetno hladnim covekom. Osim kada je izgovarao dobar dan ili do vidjenja, retko sam vidjao osmeh na njegovom licu. Svoj argument gotovo nikada nije ilustrovao pozivajuci se na sebe. Kada smo jednom bili zajedno iskoristio je fotografije iskasapljenih Srba i srpskih sahrana, da bi poentirao pitanje Kosova. U vecini slucajeva, ljudi su za njega bili grupe ("Srbi", "muslimani") ili jednostavno apstrakcije. Nikada nisam zapazio da je dirnut nekim pojedinacnim slucajem ljudske patnje. Niti sam ikada cuo da je rekao nesto lepo ili plemenito o nekom ljudskom bicu, pa cak ni o Srbinu.

Verujem da je ova crta neosecajnosti njegovog karaktera, omogucila Milosevicu da oprosti, pa cak i da podstice najnecuvenija zverstva kao sto su ona koja su pocinili gradjani Srbije, prvih dana rata u Bosni. To takodje objasnjava i njegovu lazljivost, koja se, recimo, ogleda u njegovom preteranom iskrivljavanju ponasanja Srba na Kosovu. Istina za Milosevica ima relativnu i instrumentalnu vrednost, a ne apsolutnu. Ona sluzi njegovim krajnjim ciljevima, stavlja se u upotrebu, koristi se, a ako to nije slucaj, odbacuje.

Milosevic moze da bude umiljat ako to zeli, ali njegov karakter je autoritaran. On je tiranin velikog stila. Sposoban i posten politicki savetnik nase ambasade Lui Sel jednom je odveo grupu americkih crkvenih velikodostojnika da se susretnu s njim. Milosevic ih je pocastio zapanjujucom analizom americke politike zasnovane na nasoj navodnoj podrsci Albaniji koju (kao) smatramo "nepotopivim nosacem aviona". Tvrdio je da Sjedinjene Drzave nameravaju da, krecuci od Albanije ka severu, pretvore Balkan u svoju uticajnu sferu koju bi delili s Nemackom.

Kao americki zvanicni predstavnik, Lui je osetio da tu stvar odmah mora da rascisti. Stoga je posle ovog susreta otisao sam kod Milosevica i rekao mu da je njegova analiza pogresna. Milosevic je ustuknuo kao da ga je neko fizicki napao, na njegovom licu ogledao se uzas i jedan od njegovih pomocnika morao je da ga izvede iz prostorije. To nije covek koji sa dobrodoslicom docekuje kritiku, a sudeci prema livrejima kojima se okruzuje, jasno je da kritiku i ne cuje bas cesto.

Po mom misljenju Milosevic je oportunista, a ne ideolog. Njega pre podstice moc vlasti nego nacionalizam. Krajem osamdesetih, on je bio predstavnik komunisticke zvanicne vlasti u potrazi za legitimitetom koji bi bio manje zloglasan od komunizma, sa alternativnom filozofijom koja bi mu pomogla da ucvrsti svoju vlast u Srbiji i mitom koji bi uzbudio Srbe i ispunio ih energijom potrebnom da ga podrze. Napravio je racionalnu kalkulaciju da je neophodno da otme nacionalisticki lonac ciji su sadrzaj vec krckali srpski intelektualci, kako bi ga on doveo do tacke vrenja, domogao se vlasti u Srbiji i odrzao je.

Na Milosevica ne gledam kao na istu vrstu etnicki iskljucivog coveka kakav je hrvatski predsednik Franjo Tudjman, koji mrzi Srbe, ili politicar bosanskih Srba Radovan Karadzic koji mrzi svakoga ko nije Srbin. Milosevicu uopste nije bilo nelagodno da mi se hvalise, bez obzira koliko to bilo lazno, da je Srbija multietnicki raj. Siguran sam da to nije poremetilo njegovu savest, te je toga radi krenuo da se nemilosrdno obracuna sa srpskim nacionalistima kakav je Karadzic, u trenutku kada su izmakli njegovoj kontroli. On je sa nacionalizmom napravio sporazum da bi sebi obezbedio vlast. Taj sporazum sada ne moze da raskine a da sebe ne unisti, iako sporazum sa nacionalizmom za njega ima pre upotrebnu, a ne emotivnu vrednost.

Ne mogu da se setim da sam ikada sreo hladnijeg politicara u trenucima velikih pritisaka od Slobodana Milosevica. Marta 1991. rucao je sa mnom i sa jos sest zapadnih ambasadora. Taj susret se odvijao usred jedne od najeksplozivnijih kriza u njegovoj politickoj karijeri. Nedelju dana pre toga, uspeo je da smiri najvece ulicne demonstracije koje su ikada odrzane protiv njegove vlasti, izgubio je priliku da razvlasti rukovodstvo Slovenije i Hrvatske, a nalazio se i usred pokusaja da unisti Predsednistvo Jugoslavije.

Na rucak sa nama dosao je posle cetvorocasovnog sastanka sa neprijateljski raspolozenim studentima Beogradskog univerziteta. Ipak, izgledao je i ponasao se kao da ga nista vise nije moglo zadovoljiti nego da sedne i s nama vodi duge razgovore. Na sva nasa pitanja odgovarao je ravnodusno i smireno, tvrdeci uz dobar humor da su Albanci na Kosovu najrazmazenija nacionalna manjina u Evropi, da su ulicne demonstracije (koje su njega i dovele na vlast) pogresan nacin da se nesto resi i da Srbija ima najslobodnije medije i najslobodniji izborni sistem u Jugoslaviji.

Dok sam razmisljao o dalijevskoj crti Milosevicevih odgovora, nisam mogao da se ne divim njegovoj smirenosti. Vratio sam se u ambasadu i poslao saljiv telegram u kojem sam napisao da sam konacno uspeo da proniknem u misteriju koja obavija tog coveka. U sustini postoje dva Milosevica. Milosevic Broj jedan je tvrdokoran, autoritaran, ratoboran, sklon haosu i odan upotrebi sile da bi stvorio Veliku Srbiju. Kao licnost je apoplektican, mrzi zapadnjake i govori srpskim jezikom. Milosevic Broj dva je uctiv, pristupacan, kooperativan, covek koji uvek traga za razumnim resenjima jugoslovenskih problema. On je smiren, voli da se seca svojih dana provedenih u Njujorku gde je radio kao bankar i dobro govori engleski jezik.

Zapazio sam da Milosevic Jedan i Milosevic Dva imaju nekoliko zajednickih osobina: ne vole Albance, svom snagom brane srpske interese i veruju da se svet udruzuje protiv Srbije. Milosevica Dva, rekao sam, cesto pozivaju da popravi strasnu stetu koju bi ugledu Srbije naneo Milosevic Jedan, i koga bi ovaj Drugi poslao u malu prostoriju pod kljucem. Tu bi mu pomocnici vidali rane i pripremali ga za sledecu rundu. Dosao sam do sigurnog zakljucka da ce se Milosevic broj Jedan uvek ponovo vracati na scenu.

(Nastavice se)

Copyright c Voren Zimerman. Knjiga ce uskoro biti objavljena u izdanju Novinsko izdavackog preduzeca "Dan Graf" iz Beograda.

NASLOVNA STRANA