Izmedju Prijedora i Sanskog Mosta Republiku Srpsku od Muslimansko-hrvatske Federacije razdvaja jedna zuta sipka pobodena u livadu kraj puta. Toliko je neupadljiva da bi je tesko iko primetio, da se srpski policajci nisu potrudili da u ravni s njom izvuku debelu belu liniju preko asfalta. Ali ta linija u selu Kantari ima snagu Berlinskog zida.

Nekoliko stotina metara dalje tenkovi IFOR-a, sa cevima okrenutim uz i niz put, dele dve grupe ljudi koje, kao na pikniku, sede na po travi rasprostrtim cebadima ili u parkiranim automobilima. Iako udaljeni jedni od drugih tek za sirinu britanskog kontrolnog punkta, nekih pedesetak metara, usudjuju se da se susretnu samo na vijugavoj deonici ocrtanoj tenkovima, dzinovskim plasticnim vrecama napunjenim kamenjem i barikadama od celicnih sina, u prisustvu engleskih vojnika sa automatima u rukama. Ti se susreti svode na dve stvari. Jedna je da se vide clanovi porodica koji su zbog mesovitih brakova ostali na jednoj ili drugoj strani. Druga su dogovori o razmeni kuca i stanova.

To je Bosna, dve nedelje pred izbore koji bi trebalo da budu prvi korak ka povratku stabilnosti. IFOR i OEBS insistiraju da bela linija u Kantarima i sve njoj slicne nisu granice. Nazivaju ih "linijama razdvajanja". "Granica je samo u glavama ljudi", kaze Roland Drejer, funkconer OEBS-a zaduzen za izbore u citavom zapadnom delu Republike Srpske. Ali takve granice su mozda i najvaznije. U slici na toj liniji razdvajanja je sadrzano sve: i dubina etnicke podeljenosti i stepen homogenizacije koji je doveo i odrzava na vlasti nacionalisticke partije i to sta ljudi koji ocajnicki pokusavaju da razmene imovinu ocekuju da ce biti rezultat izbora.

Medju onima koji stoje sa srpske strane je Dijana Novakovic. Njene ambicije su mnogo skromnije od namere da razmeni kucu koja joj je ostala u Sanskom Mostu. Sa majkom i bratom je dosla u nadi da ce moci bar da je vidi. Nevolja je u tome sto se ne usudjuju da se odvezu dva kilometra dalje, do predgradja u kome se kuca nalazi. "Moja porodica je radila decenijama u Nemackoj, napravili smo najlepsu kucu u Sanskom Mostu", kaze kroz suze Dijana. "Kada bismo mogli samo da je vidimo, ili ako bi neko otisao da je slika, iz kola, u prolazu." Na kraju su otisli da zamole za pomoc vojnike IFOR-a.

"Obezbedjivanje takvih stvari nije nas posao", kaze kaplar Piter Dzons iz Kraljicine konjicke garde. "Jedino sto mogu da vam kazem je da mi je sada vreme za patrolu, i mozda ne bi bilo lose da podjem tim delom grada." Dok je Dijana sa majkom i jos trojicom uzbudjenih nekadasnjih stanovnika iste ulice sedala u svoj beli "mercedes" prijedorske registracije, kaplar Dzons se sa jos jednim gardistom peo u dzip.

U Sanskom Mostu su se iznenadjeno okretali za tablicama RS sve dok oba vozila nisu stala ispred velike gastarbajterske kuce na kojoj se sada vijori zastava BiH, bela, sa plavim stitom sa ljiljanima. U kuci je sada sediste neke organizacije vlade Federacije. Ljudi iz okolnih kuca poceli su odmah da se okupljaju, ali nije bilo nikakvih znakova neprijateljstva. Mozda i zbog prisustva dvojice ozbiljnih Britanaca sa automatima na gotovs. Posle dva minuta razgledanja kuce spolja kaplar Dzons kaze da je vreme da se vrati. Dok vozila polaze nazad, jedan visoki covek u atletskoj majici, oslonjen na ogradu dobacuje: "Vraticete se vi ovamo kada se mi vratimo tamo."

Ova poseta je imala srecan ishod, verovatno delom zbog prisustva britanskih gardista a delom zbog kratkog trajanja. Pre mesec dana jedan Musliman koji je bio izbegao u Irsku pokusao je da se vrati u Banjaluku. Posle nekoliko dana bio je napadnut na ulici, spasao se bekstvom u bazu IFOR-a i na kraju morao da ponovo napusti rodni grad.

U Bosni su se ljudi ne samo navikli na ovakvo stanje nego ne mogu ni da zamisle nesto drugacije. Rat jeste izazvao zamor i ljudi ga vise ne zele, ali prakticno je nemoguce naci nekoga ko bi odbacio njegove glavne ciljeve. Klauzeviceva definicija da je rat nastavak politike nasilnim sredstvima ovde je okrenuta naopako. Politika je nastavak rata mirnim sredstvima. I ljudi ce glasati za one koji obecavaju da ce dovrsiti zapoceto.

"Uspjeli smo, nastavljamo", poruka je sa predizbornih plakata SDS-a. "Svi moji prijatelji ce glasati za SDS", kaze tiha devojka koja u slobodno vreme dobrovoljno radi na pomoci izbeglicama iz Kupresa i Sanskog Mosta smestenim vec godinu dana u fiskulturnu salu osnovne skole "Bora Stankovic" u banjaluckom naselju "Budzak". "Mozda je tako najbolje." Zatim uzurbano dodaje: "Ja licno nemam nista protiv Hrvata i Muslimana, sa onima koji su ostali u Banjaluci jos se druzim, ali sta sa ovim izbeglicama?" Prica kako se medju njima nalazi jedan Hrvat koji se za sve vreme rata borio u vojsci RS. U borbi je ostao tezak invalid i sada je nepokretan. "A danas gotovo niko od ostalih nece ni da razgovara s njim, bojkotuju ga samo zato sto je Hrvat. I ko onda moze da prica o zajednickom zivotu..."

A SDS svakako ne nudi pricu o zajednickom zivotu. Upitan o mogucnosti povratka izbeglica Borivoj Sendic, predsednik regionalnog odbora SDS-a u Banjaluci i potpredsednik citave stranke se nasmejao. "Ponekad se pitam da li su zapadnjaci ozbiljni ljudi kada zele da se vrati predjasnje etnicko stanje. Da li ih je Ajnstajn naucio nesto o promenljivosti prostora i vremena? To je kao kada biste zeleli da naterate reku da tece unazad. Recimo da se Musliman vrati ovde u Banjaluku i zatekne Srbina u svojoj kuci. Ovaj mu kaze: 'Ja ostajem ovde, a tebi eno moje kuce u Travniku.' On ode u Travnik a tamo ga drugi Musliman uputi u svoju kucu u Livnu... Mozda ce se jedan odsto ljudi vratiti svojim kucama. A kako ce onaj Musliman koji se vrati ziveti medju Srbima, to stvarno ne znam."

SDS je zadao temu, a ostalo su varijacije, pokusaji da se ona odsvira na neki malo drugaciji nacin, uz opste uverenje da je to jedina melodija koju usi biraca zele da cuju. Najveca opozicija SDS-u, i u smislu snage i u smislu da se dozivljava kao suprotan politicki pol je Socijalisticka partija Republike Srpske, zapravo ogranak Socijalisticke partije Srbije, udruzena sa nekoliko manjih partija u izborni Savez za mir i progres. A ipak, njihov stav o mogucnosti zajednickog zivota bosanskih naroda, u okviru BiH i u samim entitetima koji je cine, razlicit je od SDS-ovog najpre po blazem formulisanju.

U Socijalistickoj partiji govore da je fizicki nemoguc povratak izbeglica na primer u Banjaluku jer su se u njihove kuce uselile izbeglice iz zapadne Slavonije, zapadnobosanskih opstina koje su pale proslog avgusta i Krajine, sto je stav sustinski identican SDS-ovom. Sto se tice veza sa Federacijom, obe glavne politicke snage u RS ih dozivljavaju kao manje-vise nametnute i spremne su da na njih pristanu samo u onoj meri koja se apsolutno ne moze izbeci zbog pritiska medjunarodne zajednice. "Druge partije kradu nas program", kaze Borivoj Sendic. Zivko Radisic, predsednik Socijalisticke partije RS, ne prihvata da je rec o kradji, ali priznaje da su o nacionalnom pitanju "globalno nasi programi isti". Njegova zamerka je da je "SDS izdao svoj sopstveni program".

Ako su razlike izmedju dve najudaljenije stranke tako male, jasno je da ni pozicije drugih stranaka ne odudaraju mnogo od nacela etnickog odvajanja i nemogucnosti suzivota. Srpska radikalna stranka RS na cijem je celu Nikola Poplasen ima prakticno istu platformu kao SDS. Ove dve stranke cine nezvanicnu koaliciju.

Lideri i jedne i druge o postizbornom pejzazu RS govore ne praveci razliku u njihovom buducem bloku poslanika. "Ocekujem da cemo mi i SDS imati dvotrecinsku vecinu", kaze Poplasen.

Treca znacajna snaga, pored Saveza predvodjenog socijalistima i nezvanicne koalicije SDS-a i radikala, jeste Demokratski patriotski blok. To je grupa malih partija na cijem je celu Predrag Radic, popularni gradonacelnik Banjaluke koji je SDS napustio - zapravo je iz njega izbacen kada je prihvatio vodece mesto u novoosnovanoj koaliciji - pre samo dva meseca. "Velike su slicnosti izmedju nas, SDS-a i levice", kaze Radic. "Manje-vise smo isti po nacionalnom pitanju, samo se razlikujemo po metodima za ostvarenje istih ciljeva."

Koliko je suzen prostor za drugacije ideje o uredjenju BiH i mogucnosti suzivota mozda najbolje govori primer Socijal-liberalne stranke banjaluckog porofesora logike Miodraga Zivanovica. Ovaj istinski liberal koji je u jeku najzesce nacionalne histerije u prvoj godini rata javno ustao protiv etnickog ciscenja i zastupao ideju multietnicke, liberalne Bosne, danas je u koaliciji sa socijalistima ciji je patron Slobodan Milosevic. Tako se SPS, ciji su aktivisti godinama stvarali atmosferu netolerancije u kojoj se pretilo i Zivanovicevom zivotu, nasao na celu bloka ciju eventualnu pobedu njegove nekadasnje zrtve vide kao jedini tracak nade. Ali Zivanovic kaze da se mnogo toga promenilo u poslednjih godinu dana. Ne uvek najbolje. "Neke realnosti se moraju prihvatiti", objasnjava profesor Zivanovic; "Dejtonski sporazum jeste doneo mir, ali su posle njega nastale vece etnicke migracije od onih koje su se odigrale za vreme rata. Imate Srbe iz Sarajeva, a onda i sve one koji su se nasli kao manjina na teritoriji drugog ili treceg naroda i tiho se iseljavali cim im se zbog prestanka ratnih dejstava ukazala prilika. Recimo, to se desilo sa Muslimanima u banjaluckom naselju 'Vrbanja'. To je, nazalost, pravac promena u postdejtonskoj Bosni."

Iz ovog generalnog prihvatanja, u ovoj ili onoj formi, sa jednim ili drugim obrazlozenjem, svojih najvaznijih principa, SDS crpi veliku prednost. Ne samo u smislu da ga glasaci dozivljavaju kao najjasniji izraz opsteprihvacenih nacela, nego i zato sto pozivanje na srpsko jedinstvo i strah od drugih moze da koristi kao sredstvo pritiska za srpsku homogenizaciju u ciji centar postavlja sebe. U BiH ce, naime, i ovo glasanje, kao i ono '90, biti pre svega nacionalno prebrojavanje iako je etnicko ciscenje gotovo do kraja izvedeno. U izborima koje organizuje OEBS, ova organizacija je dozvolila vise modusa glasanja. Onaj uobicajen svuda u svetu je osnovni: stanovnici jedne opstine glasace na njenoj teritoriji za organe te opstine, kao i za vise organe vlasti, sto znaci za skupstinu entiteta u kome se opstina nalazi, u RS i za predsednika entiteta, a u Federaciji za upravu njenih kantona, i najzad za skupstinu Unije i njeno predsednistvo. Ova dva poslednja tela cinice predstavnici sva tri naroda, njih po 14 u Skupstini i po jedan u Predsednistvu.

Posto je, medjutim, gotovo polovina stanovnistva BiH u izbeglistvu, unutrasnjem ili spoljnom, omoguceni su i drugi nacini glasanja. Izbeglice mogu da glasaju u onom mestu u kome se sada nalaze, za organe tog mesta i entiteta u kome je mesto. Mogu zatim da na dan izbora odu u svoje mesto i tamo glasaju. Treca je mogucnost da u mestu u kome su glasaju u odsustvu, pismom, za mesto iz koga su proterani ili otisli i za organe entiteta u kome se to mesto nalazi. Prakticno, to znaci da Musliman iz Banjaluke koji je sada izbeglica u Zenici moze da glasa za organe Zenice i Federacije, a moze da se odluci i da ode u Banjaluku i tamo glasa za organe Banjaluke i Republike Srpske. Najzad, moze u samoj Zenici da glasa za organe Banjaluke i RS. Isti princip vazi i za, recimo, Srbe iz Sarajeva.

Sa izbeglicama koje su van BiH nacela su malo modifikovana. Oni mogu da glasaju za mesta u kojima su ziveli pre rata, to jest tamo gde su registrovani 1991. Ako to ne zele, mogu da glasaju u nekom drugom mestu u kome imaju nameru da zive. No onda na dan izbora moraju fizicki glasati u tom mestu i bar time dokazati svoju nameru da tamo zive. Bosanski Srbi su ovaj princip koji vazi za sve skloni da tumace kao uperen protiv njih. Naime, rukovodstvo bosanskih Muslimana zalaze se za sto veci stepen reintegracije BiH. Zato je vladajuca SDA odlucila da se kandiduje na izborima u RS, te ce muslimanske izbeglice iz RS gotovo bez izuzetka glasati za mesta iz kojih dolaze, a ne za ona u kojima su sada. Time se stvaraju teze raskidive veze izmedju entiteta. S druge strane, SDS zeli sto veci stepen podele Bosne. U tom cilju namerava da sto vise pokida eventualne veze medju entitetima. Zato je njegova strategija da se ne kandiduje nigde na teritoriji Federacije. Izbeglicama se snazno preporucuje da ne glasaju za mesta iz kojih su, cak i ako bi tako vise nego sigurno u njima uzeli lokalnu vlast. Ta preporuka je toliko snazna da je na nekim mestima dobila oblik teskog krsenja izbornih pravila. Vlasti RS su uslovljavale davanje humanitarne pomoci (koju inace nabavlja UNHCR) izbeglicama njihovim popunjavanjem formulara za glasanje kojim se obavezuju da ce glasati u opstinama u kojima su sada a ne u onima u Federaciji koje su napustili.

Takva vrsta pritiska nije zabelezena u SRJ, ali se i od izbeglica u Srbiji takodje jasno ocekuje da glasaju negde na teritoriji RS. Komesar za izbeglice SRJ Bratislava Buba Morina je cak najavila da ce ih ona tamo licno odvesti. Ovo ne samo da pokazuje da po bitnim pitanjima opredeljenja SPS-a i SDS-a nisu mnogo razlicita nego ukazuje i na jedan logisticki problem: transport stotina hiljada ljudi u jednom danu. Muslimani nemaju taj problem. Muslimanske izbeglice u Hrvatskoj su mahom sa teritorije RS, i posto ne nameravaju da glasaju u drugim mestima nego u onima iz kojih su, to mogu da ucine u Hrvatskoj, ne putujuci u Bosnu, sto njihovo glasanje cini znatno laksim. Ista pravila, dakle, vaze za sve, ali je politicka strategija bosanskih Srba takva da je zadatak koji su sebi zadali teze ostvarljiv.

Posledica ovakvih predizbornih strategija je da ce se u organima vlasti u RS naci i predstavnici Muslimana. Koliko njih ne zna se pre izbora, ali se na osnovu broja Muslimana koji su pre rata ziveli na teritoriji koju danas kontrolisu Pale ocekuje da bi njihovi predstavnici mogli da dobiju do 30 odsto od ukupnog broja glasova u RS. Na talasu takve, sasvim verovatne, kalkulacije, SDS vrsi mocnu predizbornu kampanju. Argument vladajuce partije bosanskih Srba identican je onom Milosevicevog SPS-a od pre raspada SFRJ: da Srbi moraju da se homogenizuju kako se njihovi glasovi ne bi rasuli na razne strane i tako omogucili pobedu drugih nacionalnih partija cije ce biracko telo glasati jednodusno.

Taj argument je jednim delom cista manipulacija, cak i za birace koji prihvataju politicke principe na kojima SDS insistira. Recimo, kada je rec o skupstini Unije koju cine po 14 predstavnika konstitutivnih naroda. Po Dejtonskom dogovoru, Ustav BiH se moze menjati samo ako za neku promenu glasa vise od trecine poslanika iz redova svakog naroda. To zaista znaci da bi, ukoliko Muslimani i Hrvati glasaju zajedno i podrzi ih pet poslanika delegacije RS, Republika Srpska, na primer, mogla da bude legalno ukinuta. Ali nije istina da bi, ma kako biraci glasali, u delegaciji RS moglo da se nadje pet Muslimana. Dejtonski ustav je izricit da 14 predstavnika Srba moraju biti Srbi. Isto je i sa mestom u Predsednistvu RS. Na njemu se mora naci osoba koja je po nacionalnosti Srbin. Za one kojima je ovo jasno. SDS nudi kao izborni mamac da ce njegov kandidat Momcilo Krajisnik, u medjunarodnim diplomatskim krugovima poznat kao "Mr No", biti mnogo uspesniji u opstrukciji rada Predsednistva Unije od najozbiljnijeg suparnika umerenog Mladena Ivanica, zajednickog kandidata Saveza za mir i progres i Demokratskog patriotskog bloka.

Sto se tice Skupstine RS, broj poslanika Muslimana u njoj nimalo ne zavisi od toga za koje ce srpske partije Srbi glasati. Muslimani ce dobiti onoliko poslanickih mesta koliki je udeo njihovog birackog tela u RS. Srbi ne mogu nista da izgube rasipanjem glasova ni zbog cenzusa, jer cenzus prakticno ne postoji: u Skupstinu ce uci svaka partija ili nezavisni kandidat koji dobije vise od jedan odsto glasova.

Jedino mesto koje bi Srbi zaista mogli da izgube zbog nehomogenog glasanja je polozaj predsednika RS. Na njemu se moze naci svaki gradjanin RS, nezavisno od etnicke pripadnosti. Kako postoji samo jedan krug glasanja, teoretski se moze desiti, ako se glasovi Srba sasvim disperziraju, da najvise glasova pojedinacno dobije muslimanski kandidat. No, izgleda da ni sami Muslimani ovu mogucnost ne uzimaju ozbiljno. Kandidat SDA za predsednika RS je izvesni Abid Djozic, izbeglica iz Srebrenice, potpuno nepoznat javnosti i izgleda da nije bio politicki aktivan cak ni na lokalnom planu.

S druge strane, glavni srpski kandidati su politicki prilicno jaki. Ispred SDS nastupa sadasnja v.d. predsednica RS Biljana Plavsic poznata kao nacionalno nepokolebljiva. Njen suparnik iz Demokratsko- patriotskog fronta je Predrag Radic, gradonacelnik Banjaluke, najveceg centra u RS. Treci ozbiljan kandidat je predsednik Saveza za mir i progres Zivko Radisic. On za vreme rata nije bio toliko eksponiran kao prethodno dvoje, ali u RS, cak i medju protivnicima, vazi za coveka besprekorne biografije. U SR BiH je bio gradonacelnik Banjaluke i za vreme njegovog mandata se mnogo izgradilo. Lokalni novinari se secaju kolona sluzbenih "mercedesa" koje su banjalucke funkcionere vozile u Sarajevo i Radisica koji je na te sastanke polazio vozom u pet ujutru. Rat ga je zatekao na mestu generalnog sekretara Privredne komore Jugoslavije, sa stanom i porodicom u Beogradu. Iako je mogao da neupadljivo ostane na polozaju i u srpskoj prestonici, smesta se vratio u Banjaluku gde su i on i oba mu sina mobilisani i citav rat proveli na frontu.

SDS je pokusao da se resi Radisica i Radica apelujuci na njih da povuku kandidature kako se srpski glasovi ne bi rasipali. Pored uopstenih javnih apela, na jednom zatvorenom sastanku posle susreta sa Milosevicem ministar inostranih poslova RS i sef SDS-a Aleksa Buha ubedjivao je opozicionare da im je poruku da povuku svoje kandidate poslao i Milosevic. Oni su odgovorili da u to ne veruju, a Milosevic je odbio da potvrdi, pa su tako svi ostali u igri.

Pored insistiranja na homogenizaciji, druga mocna predizborna poluga SDS-a je drzavna - i jedina - Televizija RS. Za vreme nastupa vaznih opozicionara, kao na primer dr Ivanica, cesto nestaje struje, a voditelji predizbornih debata su upadljivo pristrasni. Ukljucenja gledalaca deluju izrezirano, sa pitanjima predstavnicima opozicije poput: "Jesi li naucio da klanjas?" i "Koje ti je vjere zena?" Urednik studija Televizije RS u Banjaluci Vlado Slijepcevic izdao je pismena uputstva za ogranicavanje prisustva opozicije u medijima. Cinjenica je da ni RTS nije nista objektivniji prema SDS-u, ali to nije od iste vaznosti jer se vlast sa Pala postarala da ukine prenose informativnih emisija iz Beograda. Drugi dnevnik RTS-a se reemituje na kraju programa, kasno nocu.

Jos jedna prednost SDS-a je kapilarna mreza aktivista koja se proteze i po najzabitijim selima i zaseocima a koju opozicija nije imala ni vremena ni sredstava da izgradi. Predsednici opstinskih odbora imaju pomocnike koji su zaduzeni za pojedine delove opstine. Ovi pomocnici obilaze sela i objasnjavaju platformu partije i sta narocito treba propagirati lokalnim aktivistima, pazljivo izabranim mestanima koji su neminovno svaki dan u kontaktu sa seljacima. U selu Strpce, u opstini Celinac, takav seoski aktivista je Petar Vrhovac, 66-togodisnjak koga je drugim mestanima tesko da odbiju da saslusaju. Oba sina su mu poginula na frontu.

Ta kapilarna propaganda istovremeno sluzi da se proture i poruke koje partijski vrh ne zeli u ovom trenutku da iznese sasvim javno, ali zeli da one ipak dodju do naroda. Tek tu se vide neke naznake bitnih razlika u partijskim programima. "Milosevic nam je ovamo slao one sa bradama i kokardama, slao oruzje i dizao na bunu, a onda nas, kad je bilo najteze izdao", kaze Petar Vrhovac. "E kad je vec tako, znaci da ne mozemo nikome verovati. Prema tome, Republika Srpska treba da bude samostalna drzava, bar dok se rezim u Srbiji ne promeni. Najbolje je svoj kljuc u svoju bravu."

Retorika aktivista SDS-a ume da bude i mnogo zesca. Na terasi banjaluckog hotela "Bosna" glas jednog od propagatora ove partije uzdizao se iznad kafanskog zamora dok je ubedjivao slusaoce: "Sa kim hoces da se ujedinjujes? U Sandzaku balije, na Kosovu balije, u Vojvodini Madjari. Pa jesmo li se borili za multietnicku?"

Slicnu poruku sa predavanja koja drze diljem RS salje i grupa beogradskih intelektualaca. Nju cine Dragos Kalajic, Miroljub Jevtic, Veselin Djuretic i Kosta Cavoski. "Ovi putujuci patrioti se predstavljaju kao nezavisni intelektualci a zapravo rade na predizbornoj kampanji SDS-a od koga su placeni", kaze gradonacelnik Radic. "Da su placeni znam jer sam, dok sam bio u SDS-u, i ja ucestvovao u organizovanju mitinga u Banjaluci protiv zahteva za izrucenje Karadzica na kome su ucestvovali. Dobijaju hiljadu dinara po nastupu plus putne troskove." Poruka ovih predavanja je da su zapadni Srbi posebna grupacija i da je RS Pijemont srpstva kome ce se na kraju pripojiti Srbija a ne obrnuto.

Slicne poruke povremeno, na donekle kriptican nacin, nadju izraz u obracanjima samih kandidata SDS-a. Ispred manastira Mostanica kraj Dubice, nekada Bosanske sada Kozarske, u govoru prilikom verskog praznika, kandidat za poslanika SDS Pantelija Curguz, predstavljen kao ratni heroj, porucio je: "Mi smo jedina srpska drzava na svetu." Ili, kako je na istom politicko-verskom skupu rekao Momcilo Krajisnik: "Nase je sveto pravo da nikome ne dozvolimo da vlada nad nama." Dodatnu tezinu ovakvim obracanjima davalo je prisustvo vladike banjaluckog Jefrema i drugih crkvenih velikodostojnika koji mahom daju neskrivenu podrsku SDS-u.

Najzad, radikali, o cijoj se koaliciji sa SDS-om govori kao o gotovoj stvari, imaju program za posle izbora koji ne predskazuje veliku buducnost odnosima Pala i Beograda. "Prvo cemo zahtevati da Skupstina povuce sva ovlascenja data Milosevicu da zastupa RS", kaze Poplasen. "Zatim cemo proterati sve komunisticke oficire, dakle sve one koji su na plati Generalstaba u Beogradu. I trece, nasi odnosi sa Srbijom mogu se ubuduce zasnivati samo na bazi pune ravnopravnosti. Jer kakav je do sada rezultat naseg punog oslanjanja na Srbiju, bolje bismo prosli da smo sudbinu vezali za Englesku ili Francusku."

Ali i razlike po pitanju ujedinjenja sa Srbijom samo su naizgled znacajne. Istina, socijalisti su za ujedinjenje sa SRJ bez ikakvih preduslova kao sto je promena rezima u Beogradu. No, ni oni cak i ne obecavaju da ce to ici brzo. Na mitingu Saveza za mir i progres u Celincu jedan od govornika je u svom punom optimizma obracanju okupljenima pozeleo da "stogodisnjicu Dejtona svi zajedno proslavimo u Republici Srpskoj kao regiji u SRJ".

Drugim recima, svi su prihvatili da izdvajanje RS iz Unije BiH nece ici lako i brzo. Cak i lider radikala Poplasen kaze: "Svesni smo da ne mozemo mi da ratujemo protiv Amerike." Sanse za jednostrane ili nasilne akcije bilo koje strane u BiH zaista su minimalne sve dok se na terenu nalaze jedinice IFOR-a. Prema njima svi u Bosni gaje jasno strahopostovanje. Na najmanje provokacije, bilo na teritoriji RS bilo Federacije, IFOR odgovara pojacavanjem ionako cestih patrola, sa tenkovima, bornim kolima i vojnicima sa oruzjem na gotovs po gradovima i selima. Takodje je lokalnim policijama zabranio da prave svoje kontrolne punktove bilo gde, a saobracajne patrole smeju da se zadrzavaju na jednom mestu najduze jedan sat.

Ono u cemu se partije zaista razlikuju je odnos prema privatizaciji. Dok se socijalisti zalazu da se privatizacija odlozi "dok se ne oporavi privreda" (mada nije jasno kako ce se oporaviti bez privatizacije), SDS planira da taj proces sto hitnije zavrsi. Model privatizacije jos nije sasvim definisan, ali lideri SDS-a cesto ponavljaju da ce se imovina raspodeliti "prema zaslugama". To znaci, objasnjavaju, da "ne mogu isto dobiti onaj ko se aktivno borio za RS, onaj ko je pomagao u pozadini i onaj koji je dezertirao". "Uostalom", kaze Sendic, "aristokratija je u Evropi i nastala tako sto su nagradjivani ljudi koji su najvise ucinili za svoju otadzbinu."

Ali pitanje preraspodele imovine je u ovom trenutku uglavnom sholasticko. "Situacija je sada takva da dok se raspravi o drustvenoj i privatnoj svojini nece se imati vise sta deliti", kaze gradonacelnik Radic. Zapadno od Brckog u RS zivi oko 800 000 ljudi, ukljucujuci i 240 000 izbeglica. Od ukupnog stanovnistva njih 420 000 - vise od pola - hrani UNHCR. Plate u Banjaluci se uglavnom krecu u rasponu od 100 do 140 dinara, a svega deset odsto privrednih kapaciteta radi. Zato nije cudo sto se belezi znatan porast broja kradja. Jedino zanimanje koje nudi povecan broj radnih mesta je - naoruzanih nocnih cuvara koje angazuju i najmanje radnje.

Na pijaci se gotovo iskljucivo preprodaju porodicne uspomene, a pored hrane prodju imaju jos jedino cigarete. Najzad, strancima bar dva ili tri puta dnevno pridje osoba kojoj je upadljivo neprijatno i zamoli za nekoliko dinara. Pri tom je sasvim ocigledno da se ne radi o profesionalnim prosjacima jer se na svaku velikodusnost izvinjavaju i rasplacu.

I ono malo politickih razlika koje postoje medju partijama RS uvek ustukne pred nacionalnim. Na prvom sastanku svih partija u Prijedoru opozicija i SDS malo su se sporili o izbornim uslovima iako opozicija inace ima niz primedbi, a uz to je bas tog jutra bacena bomba na kucu lokalnog poslanika iz redova SDS-a. Svi su slozno izrazavali zabrinutost o mogucnosti prevara muslimanskih izbeglica iz Prijedora koje nameravaju da glasaju za organe grada iz koga su izbegli i za organe RS. Pre rata Muslimani su bili vecina u Prijedoru. Tako se citav sastanak sveo na ubedjivanje predstavnika OEBS-a da su preduzete sve mere da se eventualne manipulacije izbegnu. Ponovo je objasnjena tehnika glasanja u kojoj je prvi korak pregled ruku biraca pod fluorescentnom lampom. Potom se pristupa glasanju posle koga se palac biraca uvalja u nevidljivo mastilo, kako na nekom drugom mestu ne bi mogao ponovo da glasa. "To je tehnika koju primenjujemo u Africi", sapnuo je u poverenju jedan zapadni diplomata. "Ali to ljudima ovde ne govorimo jer su osetljivi na takva poredjenja."

Tako se na sastanku u Prijedoru jos jednom potvrdilo da je od svega sto razdvaja politicke suparnike u RS mnogo vaznija ona zuta sipka i nekoliko metara masnom farbom izvucene bele linije u selu Kantari. Narodi Bosne su i dalje zarobljenici rata koji je stao na terenu ali ne i u glavama ljudi. Kada su se ljudi koji su Dijanu Novakovic pratili u Sanski Most vratili na liniju razdvajanja, sa uzbudjenjem su prepricavali kako su im Muslimani rekli "da cemo se vratiti tamo kada se oni vrate ovamo". "Devedeset odsto i njih i nas bi htelo da se vrati", ubacio je jedan slusalac. "Pa zasto se onda svi ne vratimo?" , pitao je drugi. Na to niko nije imao odgovor.

# DRAGAN CICIC

NASLOVNA STRANA