Ako su po necemu sve bivse jugoslovenske republike slicne, onda je to po odnosu prema imovini, bilo da se radi o imovini SFRJ bilo o medjusobnim imovinskim potrazivanjima. Svi bi hteli da zahvate sto vise "kolaca" ali sa sto manje obaveza. Nusicev "Pokojnik" prosto deluje kao bajka prema onome sto se desavalo poslednjih godina.

Jos u atinskim razgovorima predsednika Milosevica i Tudjmana "izrazena je spremnost" stvaranja neophodnih uslova povratka prognanih i raseljenih lica kao i "omogucenje vracanja u posed njihove imovine, odnosno, davanje pravicne nadoknade". U najnovijim pregovorima izmedju SR Jugoslavije i Hrvatske o medjusobnom priznavanju i uspostavljanju diplomatskih odnosa, utvrdjena su nacela kojima se "garantuje jednaka pravna zastita imovine fizickih i pravnih lica, koja imaju drzavljanstvo druge ugovorne strane, odnosno prebivaliste na teritoriji druge ugovorne strane".

Sporazumom koji su potpisali ministri inostranih poslova Hrvatske i Jugoslavije dogovoreno je da se u roku od sest meseci od stupanja na snagu Sporazuma o medjusobnom priznavanju i uspostavljanju diplomatskih odnosa sklopi novi "sporazum o naknadi za svu unistenu, ostecenu ili nestalu imovinu. Tim sporazumom utvrdice se postupci utvrdjivanja prava na adekvatnu nadoknadu, koji nece ukljucivati sudske postupke". Dakle, o tom-potom.

Kada je u pitanju privatna svojina, ili svojina fizickih lica, cinjenica je da veci problem predstavlja srpska imovina u Hrvatskoj nego hrvatska u Srbiji. Nekoliko egzodusa srpskog stanovnistva iz Hrvatske to nedvosmisleno potvrdjuje. U tom smislu Hrvati u Srbiji su znatno bolje prosli, narocito oni koji su zeleli da se isele. Poznato je da u Srbiji vazi Zakon o kontroli prometa cija je sustina u tome da Ministarstvo finansija daje saglasnost na promet nepokretnosti, vodeci racuna o tome da li ce se prometom menjati nacionalna struktura stanovnistva (svojevremeno donet zbog Kosova). Nijedan Hrvat koji je zeleo da proda svoju imovinu nije imao problema da dobije tu saglasnost.

Poseban problem je drustvena imovina bivsih jugoslovenskih republika koja je ostala u "susedstvu". Kako objasnjava dr Dragor Hiber, profesor gradjanskog prava Pravnog fakulteta u Beogradu, sve bivse republike su, izuzev Makedonije, uredbama i podzakonskim aktima tiho apsorbovale drustvenu svojinu na svojoj teritoriji. Sporovi oko imovine poceli su jos za postojanja SFRJ, sto je, verovatno, doprinelo kasnijim dogadjanjima.

Jos 1990. godine Hrvatska je neka svoja preduzeca proglasila za drzavna i tako ih nacionalizovala, sto se najbolje moze videti na primeru Ine, s tim sto je u hrvatsku drzavnu imovinu trebalo da udje i oko 180 benzinskih pumpi i 12 skladista (sa oko 1 500 radnika) na teritoriji Srbije, cija je vrednost (po hrvatskoj proceni) 150 miliona dolara. Posto se ta imovina nalazila na "tudjoj" teritoriji Hrvatska je namerila da je proda.

Srbija je, odmah potom, 1991. godine, donela Uredbu o zabrani otudjenja nepokretnosti u drustvenoj svojini koja pripadaju preduzecima sa sedistem van Srbije, a usledila su i nova resenja, kroz Uredbu o organizovanju delova preduzeca cije je sediste na teritoriji neke druge republike. Tako su sva predstavnistva i OOUR-i susednih republika konstituisani kao posebna preduzeca. Od Ine je, recimo, postao "Beopetrol", a za delove drugih, uglavnom trgovinskih preduzeca (najcesce poslovni prostori i prodavnice) pocele su se interesovati firme ciji su celnici deo vladajuceg establismenta.

Nedjo Mileta, direktor novoformiranog "Beopetrola" smatra da u pomenutoj transformaciji nema niceg spornog. "Radi se o nasoj imovini, jer OOUR-i Ine u Srbiji formirani su jos sedamdesetih godina. Transformaciju u samostalno preduzece obavili smo voljom radnika 7. decembra 1990. godine po svim vazecim propisima SFRJ."

"Buducnost velikih firmi kao sto su Ina, 'Varteks', 'Borovo'..., postala je prevashodno politicko pitanje, zbog velike vrednosti ovih nepokretnosti. Ono je resavano na tom nivou tako sto je ta imovina u Srbiji ostala u drustvenoj svojini", objasnjava profesor Hiber.

Pored Ine, veliki kapital u nepokretnostima u Srbiji imale su jos neke firme iz Hrvatske. "Varteks" (Varazdin) je imao kod nas 51 prodavnicu u kojima je radilo 300 zaposlenih za koje zagrebacki "Vjesnik" u to vreme (1991. godina) navodi da vrede oko 200 miliona maraka. Ili, recimo, "Borovo" sa svojih 220 prodavnica, i vise od 800 zaposlenih.

Procenu ukupne vrednosti imovine delova preduzeca sa terotorija drugih republika, i sta se sve s njom desavalo, u Ministarstvu trgovine Srbije (nadleznom za ova pitanja) nije bilo moguce dobiti. I pored toga sto je po Zakonu o drzavnoj upravi duzno da predoci sve informacije i podatke koji nisu drzavna tajna, Ministarstvo postupa drugacije. Mozda i zato sto je direktno bilo nadlezno za sprovodjenje Uredbi o "staranju" nad ovom imovinom.

Sudbinu "Varteksovih" prodavnica kroz novoformirano preduzece "Varteks" vlada Srbije je krajem 1994. godine odlucila da resi pripajanjem vranjanskom "Jumku" (ciji je jedan od direktora sadasnji ministar trgovine Srbije Srdjan Nikolic) sto nije naislo na odobravanje zaposlenih, jer se deo kolektiva zalagao za pripajanje valjevskom "Uzoru". Nista jasnija situacija nije ni sa prodavnicama "Borova" od kojih je formirano preduzece "Borovo - trgovina". Sudbinu koju im je krojio bivsi ministar trgovine Srbije Sava Vlajkovic (da ih rasproda) su izbegli, mada ni danasnji njihov status nije najjasniji.

Ako je za utehu, nista bolje nisu prosle ni srpske firme u Hrvatskoj. Takav je slucaj "Jugopetrola" i "Autotehne-rentakar" iz Beograda, "Putnika"... .

Za razliku od velikih firmi Hiber navodi da je predmet mnogo vece manipulacije u Srbiji bila imovina malih firmi. "Mnogobrojna predstavnistva ovakvih firmi su se preregistrovala u nova preduzeca a zatim, suprotno Uredbi o raspolaganju drustvenim nepokretnostima, uknjizila svojinu kod Privrednog suda. Posto je srpski zakon o preduzecima govorio da firma moze raspolagati svojom imovinom doslo se i do privatizacije ovih nepokretnosti."

Operacija je bila sasvim jednostavna. Veliki broj predstavnika hrvatskih i slovenackih firmi menjao je poslovni prostor od 200, 300 kvadratnih metara za prostor od svega dvadesetak kvadrata. Tako su (sa ostvarenom dobiti za razliku kvadratnog prostora) postali milioneri. Takvih firmi je samo u Beogradu bilo najmanje nekoliko stotina, sto govori o ogromnom kapitalu koji se nije slivao ni u dzepove drzave, pa ni u dzepove drzavnih cinovnika, vec vestih ljudi sa dobrim vezama u Privrednom sudu.

Sto se tice dalje sudbine drustvene imovine zatecene u bivsim jugoslovenskim republikama, profesor Hiber smatra da je ona na neki nacin zapecacena. "Mislim da ce drustvena svojina ostati tamo gde je i bila i da nece biti predmet daljih pregovaranja ni utuzenja, izuzev onoga sto nije postojalo u momentu izbijanja rata a sto se pojavilo kao karakteristicno za sve autoritarne sisteme. To je drzavna imovina, na prvom mestu imovina bivse Jugoslovenske narodne armije. U privatnom pravu vazi princip leh reisite i forum reisite (primenjuje se zakon i sud zemlje u kojoj se nepokretnost nalazi). Drustvena svojina nije imala svog titulara i ostace tamo gde je. Ko je bolje ili gore prosao nemoguce je reci."

Da su nacela jedno a praksa drugo, pokazuju i dugi i iscrpljujuci pregovori o nasledstvu koji se, uz medjunarodno posredovanje, vode kroz pitanja sukcesije. "Prema pravilima o sukcesiji koja su potvrdjena dvema univerzalnim konvencijama o sukcesiji medjunarodnih ugovora i sukcesiji drzavne imovine, dugova, arhiva..., osnovno je da drzave pitanje sukcesije rese na pravican nacin, nikako na stetu trecih drzava i njihovih drzavljana. To znaci da po ovom pravilu samo medjusobne odnose mogu resavati kako hoce. Tu je veoma bitno odrediti tacan momenat kada je nastupio cas sukcesije kao i pitanje od kada postoji zajednicka drzava (da li je to 1918. godina)", kaze Konstantin Obradovic, profesor medjunarodnog prava.

Otuda i strah ostalih bivsih jugoslovenskih republika da medjusobnim resavanjem nekih pitanja Hrvatska i Srbija mogu, na neki nacin, udruzeno nastupiti povodom pitanja sukcesije i tako oslabiti ostale pregovarace.

Sve do beogradskih pregovora izmedju Srbije i Hrvatske nije bio iskljucen ni princip koji je bio odomacen nakon nastanka SSSR-a i drzava "nove demokratije" posle Drugog svetskog rata, takozvana generalna supstitucija. Naime, SFR Jugoslavija je zakljucila ugovore sa Francuskom, Engleskom, SAD-om..., tako sto je pausalno placala naknadu za nacionalizovanu imovinu korporacija, firmi i gradjana tih drzava, pa su one isplacivale naknadu svojim gradjanima.

Po recima profesora Obradovica to bi mozda i bilo moguce da su Srbija i Hrvatska izuzetno bogate zemlje, ali posto nisu verovatno ce se na osnovu bilateralnih sporazuma traziti neko drugo resenje. A put do njega je dug i mukotrpan.

Tako nedavne izjave nekih hrvatskih zvanicnika (Vladimir Seks) po kojima Hrvatska ima nameru da, koristeci se generalnom supstitucijom, napravi ugovor sa SRJ i izvrsi imovinsku kompenzaciju, padaju u vodu. Navodno, tako bi Jugoslavija imovinom Jugoslovena, pa cak i izbeglica "platila naknadu ratne stete".

"Da bi neko potrazivao ratnu odstetu mora postojati agresor koga je oznacio Savet bezbednosti, ili da neki medjunarodni forum konstatuje da je izvrsen zlocin protiv mira i agresija", istice profesor Obradovic. "Ni u jednom slucaju Jugoslavija nije bila takvom proglasena. Ukoliko je i bilo povreda ratnog prava o njima bi se moglo odlucivati pojedinacno, od slucaja do slucaja. Kao sto je pitanje Vukovara."

U takvom svetlu pravnici vide i pitanje kontinuiteta na kome SRJ toliko insistira. "Prema pravilima o odgovornosti drzava, nestankom subjekta medjunarodnog prava gasi se i odgovornost tog subjekta za delikte i povrede medjunarodnog prava", kaze Obradovic i objasnjava: "Ako je zlocinac umro niko od naslednika ne moze odgovarati umesto njega."

Da kontinuitet moze da bude i poguban recit je primer Atatukrove Turske, koja je pokusala da se odrekne kontinuiteta kako bi izbegla placanje dugova Otomanskog carstva. Nije uspela.

"Ako bismo mi bili jedini sledbenici SFRJ, a ostali se otcepili, onda smo sledbenici SFRJ takve kakva je bila pa i njenog drzavnog organa JNA. U tom slucaju oni koji su se navodno otcepili mogu po istim stopama da ucestvuju u potrazivanju u dugovima i da pretenduju na imovinu JNA. S druge strane, mi bismo bili odgovorni za stetu koju je JNA pricinila prilikom svog povlacenja" , kaze Hiber.

Ko ce u ovim nadmudrivanjima bolje proci, pitanje je pregovaracke vestine koju zvanicni Beograd, bar do sada, nije u vecoj meri pokazao. Ocigledno je samo jedno: svuda u svetu vazeci princip je da je pravo na svojinu neprikosnoveno, gotovo koliko i pravo na zivot. Na Balkanu to jos ne vazi.

#SLOBODAN IKONIC
#VIOLETA MARCETIC

NASLOVNA STRANA