Sporazum o normalizaciji odnosa izmedju Jugoslavije i Hrvatske - najznacajniji pozitivan dogadjaj na bivsem jugoslovenskom prostoru od izbijanja rata pre pet godina - provladini mediji u Beogradu prezentirali su javnosti bez komentara. Preneli su, selektivno, tudje ocene, ali su se od sopstvenih uzdrzali. Ne samo to: nije objavljen ni tekst Sporazuma. Objavljene su izjave dva ministra spoljnih poslova i jedno saopstenje Ministarstva spoljnih poslova Jugoslavije, ali ne i sam dokument, koji je na strani ocenjen kao istorijski.

Zasto je tako, otkriva sam tekst Sporazuma. U clanu 5 ovog dokumenta kaze se da je Hrvatska priznala drzavni kontinuitet SRJ. (Ovome su jugoslovenski provladini mediji pridali primarni znacaj, veci nego samoj cinjenici da je izmedju Srba i Hrvata najzad uspostavljen mir.) Ali se, potom, dodaje nesto sto se u nasim zvanicnim tumacenjima izostavlja: "Polazeci od istorijske cinjenice postojanja razlicitih drzavnih oblika organizovanja Hrvatske u proslosti, SRJ konstatuje postojanje kontinuiteta hrvatske drzavnosti."

Kad je uspostavila odnose sa Makedonijom, Jugoslavija je priznala makedonski drzavni kontinuitet od ASNOM-a 1944. Sada, kad je normalizovala odnose sa Hrvatskom, manje je verovatno da je nastanak hrvatske drzavnosti vezala za neko daleko vreme kralja Tomislava. Mnogo je verovatnije da se pod "razlicitim drzavnim oblicima organizovanja Hrvatske u proslosti" podrazumeva AVNOJ.

Zar je, posle najnovijeg rata izmedju "ustasa" i "cetnika", izmedju Srba i Hrvata sklopljen mirovni sporazum na osnovu Tudjmanovog vidjenja istorije?

Srbe je lupio po glavi sopstveni bumerang. Jos od Haga (oktobar 1991) Slobodan Milosevic insistira na tome, uz pomoc silesije nasih strucnjaka za medjunarodno pravo (ciji broj opada uporedo sa oglusavanjem sveta o njihove tvrdnje i sa krahom njihovih teorija), da postoji jugoslovenski drzavni kontinuitet, da su svi, sem Srbije i Crne Gore, secesionisti i da je SRJ jedini legitimni bastinik jugoslovenske imovine. Nasuprot tome, Hag i zakljucci Badenterove komisije su i dalje kriterijumi na osnovu kojih svet vrednuje nase stanje. A svi drugi, sem nasih zvanicnika, kazu da svih pet drzava, proisteklih iz bivse Jugoslavije, predstavljaju naslednike.

Sada, kad Jugoslavija priznaje kontinuitet hrvatske drzavnosti, to zapravo znaci da Milosevic veruje da Hrvati nisu bili secesionisti. Kad Hrvati priznaju kontinuitet Jugoslaviji, to znaci da Hrvatska nece neophodno traziti da idemo na salter radi povratka u UN, iako joj je jasno da ce mnogi drugi, na celu sa SAD, verovatno na tome insistirati.

U ovom kontekstu, Sporazum o normalizaciji odnosa izmedju Jugoslavije i Hrvatske predstavlja, po Srbe porazan, epilog naganjanja i "ceranja": ti meni kontinuitet, ja tebi kontinuitet, ti meni sukcesiju, ja tebi sukcesiju - a odnose moramo normalizovati pod uvecanim pritiskom sa strane. I kao sto se u normalizovanju odnosa s Makedonijom strovalilo pitanje kontinuiteta, a u nesrecnim pregovorima sa MMF- om pitanje sukcesije, u Sporazumu sa Hrvatskom porazene su obe Miloseviceve postavke - i o kontinuitetu i o sukcesiji. S tog stanovista gledano, ovaj dogadjaj je divan primer za ilustraciju opaske dr Dragoslava Avramovica da "mi uvek na pocetku nastupimo arogantno, da bismo na kraju skinuli gace".

Od javnosti se precutkuje i nacin na koji je tretirano osetljivo pitanje Prevlake. Jugoslavija priznaje suverenitet Hrvatske nad njenom medjunarodno priznatom teritorijom. Prevlaka se ne pominje kao sporno teritorijalno, nego samo kao sporno pitanje, i to u oblasti bezbednosti, sto je hrvatska formulacija. Tako je predsednik Crne Gore jedan od retkih zvanicnika koji jos tvrdi da Prevlaka "nije izgubljena", jer "nije ni crnogorska ni hrvatska" .

Kad smo toliko izgubili, sta smo ovim sporazumom dobili?

Pre svega, nista nismo izgubili zbog toga sto smo Sporazum sklopili, nego zbog toga sto ga, noseni inatom, omrazom i pogresnom nacionalnom politikom, ranije nismo sklopili. Samo sklapanje Sporazuma, makar i pod medjunarodnom prinudom, zapravo je svojevrstan dokaz o krahu Miloseviceve nacionalisticke politike. Da su odnosi sa Hrvatskom normalizovani ranije, Srbi bi jos ziveli u Krajini, a rat u Bosni mozda ne bi imao tako strahotne razmere. Mozda bi se, uz pomoc medjunarodne zajednice, postupno stvorili uslovi da se srpsko nacionalno pitanje - jedan od uzrocnika rata - resava demokratski i mirnim putem, a ne da u izgubljenom ratu bude i samo izgubljeno.

Sada, kad je srpsko-hrvatski mir konacno uspostavljen, i porazeni Srbi i slavodobitni Hrvati imaju isti nalog: da normalizaciju odnosa izmedju svojih zemalja vide kao dugorocan zajednicki interes i kao osnovu mirovnog procesa u ovom delu Evrope.

Navikavanje na normalu bice vrlo tesko. Vecina medija u obe zemlje je do juce podstrekavala na rat, a sad treba da objasnjava prednosti mira. Kako su u obe zemlje ti mediji uglavnom pod kontrolom dva coveka, spremnost Milosevica i Tudjmana za istinsku normalizaciju odnosa moci cemo da testiramo po ponasanju medija. Zvanicni jugoslovenski mediji su se vec na samom pocetku spotakli - nisu se usudili da objave ni tekst sporazuma o boljoj buducnosti.

# DRAGOSLAV RANCIC

NASLOVNA STRANA