Svi nasi izbori dosad su pokazali postojanje "dve Srbije", one uz vlast i one opozicione. Eksperti za politicki marketing se uglavnom slazu da predizborne poruke, slogani, spotovi, izgled plakata i slicno nisu u nasim prilikama od presudnog znacaja i, kao sto su to istrazivanja pokazivala, vecina biraca zna za koga ce glasati vec pre nego sto kampanja i otpocne. Ipak, programi i nastupi u kampanjama su nesto sto identifikuje stranke, pokazuju sta je ono cemu daju vaznost i, konacno, pokazuju sta smatraju da ih razlikuje od drugih. "Istorijski" uvid u predizborne kampanje govori dosta o strankama.

Na "prvim visestranackim" izborima 1990. godine harizma Milosevica kao ujedinitelja Srbije i strah od preko svake mere agresivne i neumivene opozicije bio je vise nego dovoljna za SPS. Slogan "Sa nama nema neizvesnosti", naravno, nije sam po sebi dobio izbore, ali vrlo dobro u jednoj recenici odslikava generalnu strategiju vladajuce stranke koja je jos imala nesimnjiv kapital i kredit u ocima svojih biraca.

Ako postoji nesklad, onda on nije izmedju danasnjih i nekadasnjih parola Socijalisticke partije, vec izmedju parola i stvarnosti. Malo je verovatno da bi Slobodan Milosevic danas ponovio recenicu da "mracne snage u Srbiji misle da treba da mrzimo sve druge jugoslovenske narode koji nisu Srbi, a da Srbe, podeljene na malo bogatih i mnogo siromasnih, drzimo sve zajedno u zaostalosti, na repu istorije i sveta". Ima li boljeg opisa onoga sto nam se kasnije desavalo?

A "mracne snage" u ovoj interpretaciji imale su biti "desne, konzervativne" snage, gde je sasvim jasno da je Milosevic mislio na SPO, svoga glavnog konkurenta na tim prvim visestranackim izborima. Opozicija, sa Draskovicem na celu, sa svoje strane, tih ranih dana delovala je prilicno konfuzno, sto se tada moglo razumeti, i zavrsavalo se na tome da je jahala na talasu iluzije o sopstvenom jeftinom dolasku na vlast, u kontekstu sveopsteg pada komunizma tih dana.

Kako su se nacionalisticke strasti zahuktavale, tako su SPS i SPO sve vise zamenjivale svoja mesta, pa je SPS na izborima za savezni parlament (1992.) i drugim republickim izborima (1993.) izasla jasno ukazujuci na nacionalnu blagotvornost svoje politike ("Tako treba", "Srbija se saginjati nece"). Podsetimo se, mada nije nuzno, u jeku je bio rat u kojem je, tako je bar nekome moglo izgledati, Srbima dobro islo. Ipak, cena koja je placena u medjunarodnoj javnosti bila je velika, i ostavila je dovoljno prostora SPO-u, kao lideru opozicije. Te, 1992. godine, SPO je, u ime Deposa, obecao plate i penzije od najmanje 500 maraka, isplatu deviznih ustedjevina za godinu dana, zaposlenje za 800 000 radnika i 500 000 stanova, ukidanje obaveznog vojnog roka i formiranje profesionalne armije, i tako dalje. I danas dobro zvuci.

Demokratska stranka, pomenimo i nju, promovisala je tada slogan "Hocemo, mozemo bolje", i platila skupu i vizuelno doteranu tv-kampanju (uostalom, kao i Depos), po preovladjujucem utisku, deplasiranu za prilike u kojima smo se tada nalazili. Pomirljivo je zvucao slogan Srpske radikalne stranke "Neka najbolji pobedi". Na tim izborima lansirana u politicku orbitu. Ne treba sumnjati da je lik Vojislava Seselja biracima mnogo vise znacio od bilo kakve parole.

Sa parolom "Tako treba", SPS prolazi zadovoljavajuce, no parola, medjutim, kao da je srocena vise da bi iritirala pristalice one "druge Srbije" nego sto je trebalo da pridobije biracko telo SPS-a. Socijalisti i dalje udaraju u rodoljubive zice, pa su tako sa malih ekrana lansirali set jednostavnih i jeftinih ali upecatljivih pitoresknih prizora, sa porukom "I ovo je Srbija". Primedba opozicionih zanovetala: u reklamama SPS nema ljudi.

Godine 1993. na izborima se prvi put samostalno pojavljuje Kostunicina DSS, sa porukom "Glas nade" i pokusajem da svojim skromnim nastupom deluje kao kontrast raskosnim medijskim prezentacijama ostalih stranaka. U njih treba ubrojiti vec legendarno Djindjicevo "Posteno". Srpski pokret obnove nastavlja sa sirenjem pozitivnih talasa: "Ima sanse, ima, ima" i "Da zivimo kao sav normalan svet"; SRS: "Mi se nismo promenili" i "Mi dolazimo".

Novost je predstavljao nastup Demokratske stranke koja se, promenivsi predsednika, kako kazu, opredelila za upucivanje jasnih poruka biracima umesto objasnjavanja i edukacije koju je upraznjavala ova stranka (u svojim ranim vremenima nosila epitet "profesorska"). Ujedno, demokrati su tada prvi put primenile strategiju koja se smatrala relativno originalnom i za koju se drzi da je u prilicnoj meri uspela: pomirljivom retorikom u odnosu na Milosevica uspela je da privuce deo onih koji nisu vezani za SPS, ali za koje je Milosevic i dalje bio "glavni".

"Robot" biraca Iako su predizborni slogani najpoverljivija tajna, vec sada se moze pretpostaviti u kojim ce se domenima kretati ono sto junaci nase politicke scene imaju da saopste biracima. Poruke, kako nalazu marketniska pravila, treba da budu prilagodjene publici, tzv. ciljnoj grupi.

"Prosecan birac SRS je Srbin patriota, nezaposlen, razocaran, pravoslavac, ubedjen da samo srpski radikali mogu nesto da promene", govori Tomislav Nikolic, potpredsednik SRS. Do ovakvog "foto-robota", kaze Nikolic, da se doslo se najvise uvidom u to kakva publika dolazi na mnoge promocije ove stranke po unutrasnjosti Srbije. Za izbore, Nikolic najavljuje vece insistiranje na socijalnoj pravdi, podsecajuci da je Nikola Pasic nekada davno i osnovao radikalnu stranku kao stranku socijalne pravde.

Relativno precizan uvid u svoju publiku ima Kostunicina Kako nam je rekao Milorad Jovanovic, portparol,oni imaju narocita interna istrazivanja o tome, koja vaze za poslednje izbore iz 93. "U birackom telu DSS dominantne su tri grupacije: sluzbenici i privatnici, intelektualci i studentska omladina, i nesto manje radnici, i to oni visokokvalifikovani. Starosna struktura je takva da je najvise onih izmedju 30 i 40 godina. I kod SRS i SPO ima dosta radnika, i to su cesce kvalifikovani i nekvalifikovani radnici."

Prema ovim nalazima SPS je superioran kod penzionerske populacije, a DSS i DS medju svojim biracima gotovo da i nemaju domacice. To na neki nacin razbija ustaljeno uverenje da je Djindjic na poslednjim izborima odradio dobar posao sa sinom Lukom, pogodivsi meka srca zenskog sveta.

"Nasa publika koncentrisana je uglavnom u urbanim sredinama, i mi imamo taj problem da je nasu politiku objektivno najkomplikovanije objasniti, jer hocemo da kazemo kako se moze biti i Srbin i demokrata, a u poslednje vreme se te kategorije nacionalnog i demokratskog vide kao iskljucujuce", smatra Jovanovic. Najzad, DSS jedini vec ima "nacrt" slogana koji je spremna da obelodani: "Dosledno", sa Vojislavom Kostunicom kao zivom ilustracijom ove parole.

Koalicija "Zajedno" iskoristice svoje ime da posalje poruku svojim biracima. Po recima Slobodana Vuksanovica, portparola DS, "Zajedno" ce biti zajedno sa: opljackanima i ponizenima, sa srpskim narodom preko Drine, sa zemljoradnicima, sa naucinicima, sa mladima, sa radnicima na prinudnim odmorima, i tako dalje.

Sto se vladajuceg SPS-a tice, njegova politicka publika bas ne vapije za velikom javnoscu njegovog rada, no, kako izgleda, najavljuje se dalji hod u napredak i tehnolosku revoluciju 21. veka, a sto se tice njihovih protivnika, bice tretirani kao neozbiljni zbog neprekidnih (neuspesnih) uzajamnih nastojanja da se ujedine, propracenim redovnim uzajamnim iznosenjem prljavog vesa. Razmisljanja o sloganu se krecu u pravcu, recimo, "A ko drugi" . Zanimljivo je, medjutim, da kao prikladan slogan za sebe ovo smatraju i u Srpskoj radikalnoj stranci.

#Srboljub Bogdanovic

NASLOVNA STRANA