Dvadeseti festival monodrame i pantomime odrzan u Zemunu 1992. godine, pamtice se, osim po "Medeji" Sonje Vukicevic i "Carolijama" Irfana Mensura, i po odsustvu sarajevskog glumca Josipa Pejakovica, jednog od laureata ovog festivala. Tog aprila umesto glumca stiglo je njegovo pismo, koje je publici procitao Rade Serbedzija. Blokada Sarajeva trajala je mesec dana, a pismo je Beogradjanima najavilo pakao kojem se grad priblizavao. Poslednja recenica je glasila: "A poslije svega moram da vam kazem: ne volim vas i ne trebam kao sto sam vas trebao i volio prije dvadeset godina. Veceras vas sve volim i trebam dvadeset puta vise." Svima je tada postalo jasno da stihove: "Necu da pucam u druga svog", koje su ova dvojica glumaca i prijatelja pevala sestog aprila, na poslednjem mitingu otpora pred Skupstinom BiH, niko nije ozbiljno shvatio.

Josip Pejakovic je bio cest gost beogradskih pozorista, a proslavio se monodramama "On meni - nema Bosne" i "Oj, zivote", za koje je tekstove sam napisao. Danas, cetiri godine kasnije, glumac koji nije odlazio iz Sarajeva za NIN kaze: "Planova nemam. Sto se mene tice ne vidim perspektivu. Sumnjam da ce me neko vidjeti vise na sceni. Ipak, snimio sam sjajan film sa Ademirom Kenovicem i Mustafom Nadarevicem. Zove se 'Savrsen krug', film o sarajevskom paklu. Iza Mustafine uloge krije se Abdulah Sidran, a iza moje Marko Vesovic."

Razgovaramo u kafani Narodnog pozorista. Pejakovic prica da je prelepo zdanje ostalo sacuvano i zbog dobre organizacije zaposlenih. On licno, formirao je grupu koja je pazila da se iz pozorista nista ne iznosi i ne pljacka. Predstavljalo je pocetak duhovnog otpora u Sarajevu. Kasnije je, kaze nas sagovornik, dobijena podrska Skupstine grada pa je formiran Stab za zastitu dobara kulture, institucija i ljudi, koji je on vodio i koji je "dobro obavio posao".

Da li vam nedostaju susreti i aplauzi u drugim sredinama?

- Kako da ne. Lud je ko kaze da mu je ljepse da igra u Pirotu ili Surdulici nego, recimo, na festivalu malih i eksperimentalnih scena u Sarajevu. Najveca glumacka i zivotna skola za mene su rad i nastupi vezani za Beograd, Zagreb, Ljubljanu, Skoplje... Steceno bogatstvo je nemjerljivo. Divno smo saradjivali. Ipak, ja sam se uvijek vracao svom Sarajevu. Smatrao sma ga svojom spavacom sobom. Kao, uostalom, i cijelu Bosnu. Dolazio sam da prespavam i odsanjam. Onda sam hitao da svoje snove o Bosni pokazem Beogradu i Zagrebu.

Iz Beograda su do vas verovatno stizale ruzne price vezane za vase navodno nedolicno ponasanje u ratu. Pricalo se da u Centralnom zatvoru mucite Srbe i da ste postali vlasnik javne kuce. Koliko su vas takve price povredile?

- Uzasno. To je islo kao gradic Pejton svako vece na televiziji. Moja djeca su to gledala, njihovi prijatelji... Svi su gledali. Nisam mogao vjerovati da ta vrsta klevete moze proci. Prvi put sam bio zbunjen. Vidio sam da to uzima maha, da me se ljudi pocinju bojati i razmisljati u stilu: ako to radi Srbima, sutra ce vjerovatno i Hrvatima i Muslimanima. Ljudi su poceli zazirati od mene. Znate, ja sam radio neke ozbiljne stvari u ovom ratu, mnogo ozbiljnije nego sto ljudi pretpostavljaju. Ali, nisam bio spreman da bas svakoj fukari objasnjavam sta ja to radim. Sto se Beograda tice, oni koji su me mogli braniti i koji su imali mogucnosti, to nisu ucinili. A ja bih njih branio. Tu je razlika.

Od koga ste konkretno ocekivali zastitu. Imali ste mnogo prijatelja...

- Od pocetka rata nisam dobio nijedan paket. Zna se moja adresa u Sarajevu i koliko ja imam djece. Nemam vise obzira ni prema kome. Medjutim, sve ratno vrijeme brinuo sam o sada nazalost pokojnom Vlajku Ubavicu, tada upravniku Narodnog pozorista. Brinuo sam o Ljubi Lahu, jednom od najvecih slikara, koji bi inace umro do gladi. Brinuo sam o Zoranu Simonovicu kojeg je ovaj rat otjerao u ludilo, o za vas nepoznatom Nikoli Popovicu, inzenjeru, koji me danas smatra i ocem i majkom. Brinuo sam o novinaru, sinu pokojnog Ace Stake. Brinuo sam o tome da se profesoru Leovcu, Miloradu Ekmecicu, Sveti Koljevicu i drugim profesorima Sarajevskog univerziteta ne desi jos gore od losih stvari koje su im se desavale u ovom gradu. Brinuo sam o Zoranu Becicu, o Ratku Petkovicu i nosio im hljeb onda kada im je bio najpotrebniji... E, to su ti Srbi koje sam ja mucio. I nisam o njima brinuo zato sto su Srbi vec zato sto je rijec o mojim kolegama i prijateljima.

Rekli ste da svaki Sarajlija, posle svega sto je za ove cetiri godine doziveo, u narednih deset godina ima pravo na monolog...

- Na Sarajevo se srucio fasizam. Ja se sa politicarima u Sarajevu ne slazem, ali ne mogu reci ovo nije moj rat, jer mi je granata pala u spavacu sobu. Sada u Sarajevo ulazi ko hoce i kad hoce. To je u redu. Ali ne postoji vise nijedan relevantan cimbenik preko Save ili faktor u Beogradu koji bi mogao da nam drzi lekcije. Pustite nas da se rahat patimo. To je bastina koju mi nosimo iz ovog rata. Dakle, nema beslovesnih pitanja da li smo sami bacili granatu na sebe, jesam li zapalio sopstveni stan, jesam li, konacno, mucio Srbe u Centralnom zatvoru. Vjerujte u sta hocete da vjerujete, mene to vise ne zanima.

Na pocetku rata u Beogradu se raspravljalo o mogucnostima umetnickog bojkota. Od toga nista nije bilo?

- Ja sam se odlucio na sutnju. Da mi niko sutra ne moze spocivati da sam se podvukao pod politiku Alije Izetbegovica - time sto sam igrao predstave pred njim, za njega ili za bilo koga, kao sto su to radile moje kolege po Beogradu i po Zagrebu.

Da li ste ocekivali znatniji otpor politici u Srbiji?

- Nisam ocekivao nista. Moj odgovor je u kontradiktornosti sa onim sto sam vam rekao do sada. Veliko je pitanje kako bismo mi ovdje reagovali da su se slicne stvari desavale u Beogradu. Kada je sve pocinjalo, kada je rusen Vukovar, mislio sam, a vjerovatno i svi drugi: to je strasno, ali sta ja tu mogu uciniti - nista! Onda je rat stigao u Gradisku, rekao sam: to je daleko od Sarajeva. Pa onda u Zvornik. Mislis da su to pogranicni prelazi, da to tako mozda treba. Kada je mecka pocela igrati ovdje oko Srebrenice, uhvatio sam se da mislim: sta ce mi Srebrenica, to je ionako selo. Kad je stiglo do Ilijasa, razmisljao: pa ako, to je industrijska zona. A onda mi je rat usao u kucu, al' opet hvatam sebe kako mislim: pa dobro, nije na mom spratu. Tek kad su me sabili u podrum, shvatio sam da se oni ne igraju. Nista nije trebalo da ucinite za mene, jer ni ja ne bih ucinio za vas.

Pred predstojece izbore u Bosni mediji pre svega potenciraju pricu o perspektivama i mogucnostima zajednickog zivota. Da li je on moguc?

- A znate li kako to oni zovu? Upotrebljavaju rijec od koje se uvijek najezim - suzivot. Suzivot su izmislili suljudi koji su do rata i doveli. Ovdje postoji zivot. Zajednicki zivot mora biti ponovo omogucen.

Koliko je trebalo i treba hrabrosti da se u Sarajevu ostane? Pretpostavljam da ste i vi imali mogucnost da odete?

- Nisam. Da sam imao mogucnost, ja bih otisao. Hajde, recite mi mjesto i ja cu otici. Uvijek sam bio sa obe noge, sa oba tabana zakovan za ovo tlo. Gdje bih ja bio to sto jesam ako nisam u Sarajevu?

Cini se da Sarajlije prestrogo sude o svojim sugradjanima koji su otisli iz grada. Pogotovo o nekim javnim licnostima.

- Licno sam se borio da Kusturicu njegove stvari sacekaju na mjestu, ako se ikada vrati. To sam smatrao svojom duznoscu. Skoro sam gledao "Podzemlje" . Film mi se dopao i iskoristio bih ovu priliku da Kusturici cestitam na uspjehu.

Koliko vas je rat promenio?

- Izmijenjena je moja infrastruktura. Sada vise ne osjecam nikakvu potrebu da se popnem na scenu. Moja publika prezivjela je mnogo vece drame od onih koje joj ja mogu predociti. Rat je pojeo moje najbolje glumacke godine. I desilo se to da vise nikom ne vjerujem. Nikome.

Ima li konkretnih dogadjaja koji su uticali na formiranje takvog vaseg stava?

- Najvise me je zaprepastila ravnodusnost onih koji su mogli pomoci a nisu. Ovog puta radi se o Sarajlijama. Dalje, mene su proglasili ustasom koji kolje Srbe u Centralnom zatvoru, a ovi su me opet preko Save proglasili izdajnikom hrvatskog naroda, dok me je treca strana proglasila lopovom. Samo, veci mi kompliment nisu mogli dati. Ja sam najsretniji covjek na svijetu jer ni u jednom toru igrao nisam, niti cu ikada igrati. A da mi se pruzi prilika, sigurno bih dobio aplauz tih naroda o kojima oni tako sad vjesto, kandzijama, bicevima i kerovima vode brigu.

Imate li zelju da posetite Beograd za koji vas, kazete, vezuju lepe uspomene?

- Osjecao bih se kao na groblju. Za mene Beograda vise nema, a ne vjerujem ni da ce ga biti. Zelim da ga pamtim po lijepom. Rijec je o gradu u kojem sam postao to sto jesam. Da bi te priznali u Sarajevu, morao si da uspijes u Beogradu. Brak izmedju mene i vaseg grada bio je sjajan. Nasilno je prekinut. A oni koji hoce da dodju ovdje, da se sretnu sa mnom, morat ce prvo na cevapcice i kad ih budu jeli moraju znati da je pored njih tu i neko drugo meso zbog kojeg im moraju prisjesti. To je karta koju moraju platiti u Sarajevu. Morbidno, ali tako... Na intervju sam pristao zbog ovakvog kraja. Ipak, kao sto sam rekao, za to ne krivim nikoga. Mozda sam kriv sto sam ostao da vam sve ovo ispricam.

Zvucite pesimisticki.

- Optimista je napravio avion, a pesimista padobran. Ovo je vrijeme padobrana. Ako vec padamo, bilo bi dobro da se sto manje ugruvamo. Svi smo, dijagramski gledano, u depresivnom dzepu. Raspadom SFRJ svi smo izgubili. Ovdje rat nije zavrsen. On je samo zaustavljen.

Marijana Milosavljevic

NASLOVNA STRANA