Opste odusevljenje povratkom albanske dece u skolske objekte, odnosno pocetkom normalizacije srpsko-albanskih odnosa, verovatno nije podelio Radmilo Bogdanovic, koji je u funkciji bezbednosnog funkcionera nedavno obelodanio da iza teroristickih napada na Kosmetu stoji Ibrahim Rugova licno.

Ako je ista posle sporazuma Milosevic-Rugova izvan sumnje, to je da je Ibrahim Rugova priznat kao legitimni predstavnik albanske strane. Stepen (ne)zadovoljstva time je ipak, medju albanskim politickim faktorima, razlicit. Albanci pre svega uocavaju da pored Rugovinog potpisa ne stoji titula koja bi i nominalno priznala njegov status "predsednika Republike Kosovo". Van sumnje je manje-vise i saglasnost da je sporazum pre svega politicka deklaracija, koji ce za konkretne efekte imati povratak albanske dece u skole, odnosno u skolske objekte, iako su i do sada mnoge, pre svega osnovne skole, bile otvorene za rad po alternativnim albanskim skolskim planovima.

Predstavnici demokratskog saveza Kosova stavljaju do znanja da se Albanci ne bi ni upustali u celu pricu da nisu potpuno sigurni kako je to samo prvi korak u procesu regulisanja politickog statusa Kosova. Fehmi Agani, potpredsednik DSK insistira na tome da je rec samo o pocetku dugog procesa sporazumevanja sa Beogradom, koji ce, po misljenju ovog politicara (inace profesora sociologije) neminovno napredovati.

"Misljenja smo bili i mi i srpska strana da otvaramo probleme povodom kojih necemo imati vecih nesuglasica", reci ce Abdulj Ramaj, clan predsednistva DSK , resorno zaduzen za kulturu i prosvetu.

Spisak potencijalno spornih pitanja, medjutim, nije politicki bezazlen.Najpre, tu je pitanje finansiranja skolskog sistema. Albanci pominju potrazivanja Republike Srbije za proteklih sest godina, u kojima je albansko skolstvo radilo u "andergraundu". Agani, medjutim, ni ovde ne nagovestava iskljucivost, tim vise sto se za ovih sest godina nakupila suma za koju je i samim Albancima jasno da je za srpski budzet prevelika. Svoj zahtev za zaostalim platama zasnivaju na tome da Albanci placaju porez, pa stoga smatraju logicnim da ubiraju one blagodeti koje inace placanje poreza donosi. Vazna je napomena da je svoj paralelni skolski sistem "albanska alternativa" finansirala iz alternativnog poreza, sto znaci da su Albanci placali dva poreza.

Opcija kojoj su u DSK vise skloni: "Privremeno resenje bi bilo da deo poreza i dazbina koji se placaju na Kosovu bude namenjen i uplacen na ziro-racun sa kog ce se obrazovni sistem finansirati proporcionalno dohotku koji Alabanci izdvajaju u tu svrhu", kaze Abdulj Ramaj." To je prihvatljiv minimum za obe strane." To podrazumeva da bi i obrazovanje za srpsku decu bilo finansirano na isti nacin. Medjutim, u DSK konacno resavanje pitanja finansiranja ubrajaju u korpus "politickih tema". Sa dobrim razlogom: ukoliko bi se skolski sistem Kosova finansirao iz republicke kase, jasno je da bi zahtev Albanaca za skolsku (i svaku drugu) samostalnost bio krajnje relativizovan.

Medju probleme koji sa stanovista obrazovanja nisu sustinski, ali zato nece biti lakse premostivi, treba ubrojati izgled diploma i ostalih skolskih dokumenata. Hoce li na njima stajati bilo kakvo obelezje srpske drzave ili ne? Na direktno pitanje moze li se kao kompromis zamisliti resenje da na papirima stoje dva pecata, "kosovski" i "srpski", Fehmi Agani odgovara: "Morate razumeti da se za ovih nekoliko godina albansko stanovnistvo veoma udaljilo od Republike Srbije.

"Ono na cemu ce albanski predstavnici istrajati jeste sopstvena nadleznost u sastavljanju skolskih programa. Valja znati da sama sadrzina ovih programa nije preterano problematicna, i da je zapravo rec o principijelnom zahtevu kojim se u oblasti obrazovanja zele obezbediti ista ona prava koja je Pokrajina imala Ustavom iz 1974. godine. Vec je ovde jasno u kojoj meri je zapoceti proces politicki, odnosno kako je malo " humanitaran", kako se kaze u Dogovoru. Sto se sadrzaja samih skolskih programa tice, Agani i Ramaj ne smatraju da bi to trebalo da bude veca prepreka, a kako izgleda tako misle i srpski predstavnici u ovom dogovaranju. Programi iz vecine predmeta uglavnom nisu sporni, a i tamo gde neuskladjenosti postoje ne preti opasnost da izazovu politicke posledice. " U knjizi iz muzickog sastavljenoj u Beogradu nalazi se oko trista pesama i kola, od kojih su samo dve albanske - jedna ninula (uspavanka) i jos jedna albanska pesma. To je za nas strasna uvreda, jer smo mi narod koji ima svoju kulturu i svoju muziku. Mislim da nije ni ljudski da se u Beogradu sastavljaju programi za albansku kulturu. A, uostalom, skole svojevremeno nisu ni zatvorene zbog programa, to su bili beogradski programi, problem je bio samo u tome sto je na udzbenicima pisalo da ih izdaje Pokrajinski zavod."

Bez obzira na odobravanja na koja je naisla okolnost da se djaci vracaju u svoje ucionice, u albanskom javnom mnjenju postoje i osporavanja uloge koju su DSK i Rugova odigrali u ovom dogovoru. Adem Demaci, kosovski Mendela, svoj tekst o tome stvari naslovio je kao "klizanje u kulturnu autonomiju", iz cega je jasno da sporazum vidi kao drasticno, takoreci izdajnicko, odustajanje od nacionalnih zahteva. Negativni odnos prema sporazumu iskazao je i Redzep Cosja, albanski Dobrica Cosic. Srpska publika bi ipak morala imati u vidu da je, bez obzira na zvucnost ova dva imena, rec o ljudima koji su u poslednje vreme bez neposrednog politickog uticaja.

U ovom kontekstu, obavezno je nagadjanje ko je sporazumom vise dobio i ko je koga nadmudrio. Dobitak za Rugovu, iz srpskog ugla gledano, jeste to da je priznat kao zastupnik albanske strane. Gubitak za Rugovu, sa albanske strane gledano, jeste to da (jos) nije priznat kao predsednik , sto bi podrazumevalo i priznanje njegove drzave. Milosevic , opet, dobija utoliko sto ojacava svoj najnoviji stil privrzenika zapadnim politickim vrednostima i skida deo hipoteke coveka koji vrsi represiju nad manjinom, i to represiju u sferi obrazovanja, za sta je ostatku sveta nemoguce naci bilo kakvo opravdanje.

Finansiranje paralelnog skolskog sistema je za albanski zivalj pocelo da postaje opterecenje (mada Ramaj kaze da su, ako treba, spremni da tako funkcionisu narednih sto godina) , a pocelo je da biva teret i za sam DSK, koji je konacno svom narodu pokazao da je sposoban da stvari pokrene sa mrtve tacke. Medju pojedinim albanskim intelektualcima prisutna je bojazan da bi se moglo ostati samo na ovom nivou dogovora, sto jedva da bi bilo da ikakvog prakticnog znacaja, imajuci u vidu da paralelni sistem skolovanja kako-tako funkcionise. Uz to ide i najvaznija opaska da je, pristajanjem na "stepenasti" nacin resavanja kosovskog problema i izvlacenjem skolstva iz ukupnog paketa, Rugova omogucio drugoj strani da mu oduzme jedan od najjacih argumenata.

Bizarni deo ove price vezan je za posrednika u ovom sporazumu, malo poznatu humanitarnu organizaciju " Sveti Eudjidio", za koju se ne bi moglo reci da predstavlja snaznog garanta ovog sporazuma. Mnogo jaci jemac svakako bi bila Evropska unija ili SAD, koje su svojim prisustvom na ovom prostoru nedvosmisleno pokazale zainteresovanost za ucesce u resenju spora. "Najbolja garancija ovog sporazuma, po nasem misljenju, jeste potreba Republike Srbije da pristupi resavanju ovog problema, tako da smo u ovoj fazi trazili samo posrednika. Uostalom, svedoci smo da u Bosni imamo jake garante sporazuma, pa se ipak ti sporazumi svakodnevno krse. No, kada budemo pristupili pravljenju sveobuhvatnog sporazuma o politickom statusu Kosova, tada cemo traziti da u sve to budu ukljuceni uticajni medjunarodni faktori", kaze Fehmi Agani.

Za srpsko skolsko stanovnistvo na Kosovu primena ovog sporazuma mogla bi znaciti da se, koliko za koji dan, nadje pod istim krovom sa albanskim djacima i studentima. Iako se ni od jednog Srbina ne moze cuti da je protiv povratka Albanaca u skole, sok i paniku izaziva mogucnost da bi prilike mogle liciti na one osamdesetih godina. "Srbi ce odluciti da li su za nastavu u zajednickim ili odvojenim skolama. Nasa zelja bi bila, a kao pedagog ne mogu ni da zamislim drugacije resenje, da skole treba da budu zajednicke", reci su Abdulja Ramaja."

Ako drzava smatra da Albanci treba da se skoluju na svom maternjem jeziku, onda neka to bude poseban univerzitet, pod posebnom upravom, mozda cak i u drugom mestu", kaze Dusan Ristic, jedan od aktivista srpskog pokreta na Kosmetu i jedan od onih koji dosta tacno formulisu raspolozenje kosovskih Srba. "Albanci su svesni svoje brojcane nadmoci i najlakse mogu da proteraju Srbe sa Univerziteta ukoliko on bude zajednicki. Dovoljno je da dodje do malog sukoba na fakultetu, kao posledica konstantnog pritiska, koji nije vezan za fizicko nasilje, i da se Srbi kao manjina osete ugrozenima. Srpskim studentima ce onda biti lakse da napuste fakultet nego da se bore. U tom smislu, ako Milosevic odluci da Univerzitet bude pod istim krovom, taj cin ce biti antisrpski."

Ilustracija onoga od cega se zazire je poznati slucaj "jednonacionalnog trovanja" krajem osamdesetih. Ide se cak i tako daleko u skepsi da se smatra kako je za Albance glavni smisao sporazuma da udju u osnovnu skolu "Aca Marovic", jedinu za koju kazu da je sve ovo vreme bila zatvorena za Albance. Ova skola se nalazi u centru Pristine i misli se da je zbog toga narocito pogodna za politicku eksploataciju mogucih incidenata, tim vise sto bi i najbanalniji konflikti koji se desavaju u zivotu neizbezno imali medjunacionalni karakter. Zbog toga se medju Srbima uveliko govori o novom talasu onih koji prodaju kuce i napustaju Pristinu. Zanimljivo je da se kao potencijalno znacajna figura srpskog otpora pojavljuje pristinski rektor i poslanik SPS-a Radivoje Papovic, sve to u kontekstu glasova o kojima su javile neke novine da je "skresao u brk" Milosevicu svoje neslaganje sa dogovorom.

Koliko bi bili dalekosezni efekti sporazuma vidi se iz toga sto bi obnavljanje nastave na Medicinskom fakultetu logicno podrazumevalo povratak lekara Albanaca na klinike ove ustanove. To je samo najava ukupnog povratka Albanaca u ustanove u kojima su radili do 1990. godine.

# SRBOLjUB BOGDANOVIC

# BRANKA ANDJELKOVIC

NASLOVNA STRANA