Njih u tuzlanskom kantonu ima 17 000. Zive u napustenim srpskim i muslimanskim kucama i vikendicama u Siminom Hanu i Caklovicima, ili u kolektivnim naseljima Mihatovici i Spionica. Izbegli su iz Srebrenice proslog jula kada je posle tri godine opsade ova kasaba u istocnoj Bosni pala pod naletom Mladiceve vojske. Za sobom su ostavili jos neprebrojane mrtve, a u Tuzlu doneli posebnu kulturu zaostalih krajeva, odecu i miris. Gradjanska Tuzla primila ih je sa uzdrzanoscu. Srebrenicani su im uzdrzanoscu i uzvratili - teskim i sporim prilagodjavanjem gradskom zivotu. Jedan maloletnik ubio je nedavno oca i majku sekirom - zbog novca. Drugi, petnaestogodisnjak, netom se pojavio, godinu dana je proveo skrivajuci se po pecinama u sumi, misleci da ofanziva na Srebrenicu jos traje. Lici na kostur, a ruke su mu staracke.

Naser Oric, kontroverzni "branilac" muslimanske Srebrenice, moze se videti u Tuzli u pratnji telohranitelja i sa psom. Zenama sa decom, a njih je najvise u ovom brojnom klanu, on ne sme da se odvise priblizi, jer se uoci ofanzive na srebrenicku enklavu povukao sa vojnicima (veruje se, po naredjenju vlasti iz Sarajeva), a vojnici holandskih trupa ostali su malobrojni i nenaoruzani pred Vojskom Republike Srpske.

Mada Srebrenicani vec nekoliko meseci kao gorku pilulu gutaju misao da je njihovom kozom i nesrecom sarajevskih Srba placena trampa gradova Srebrenica-Srpsko Sarajevo, jos niko se ne usudjuje da im nagovesti da se tamo vise nece vratiti. Svi listom zude za domom i cini se da su jedini ljudi na kugli zemaljskoj koji vole ona brda od kojih se ne vidi nebo, siromasne vlazne kuce, spaljena sela. Stranka demokratske akcije Alije Izetbegovica im kaze da se strpe, "da treba vremena". Glasajte za nas, rekli su im nekoliko dana pred izbore u Bosni, i vi cete se vratiti. Poznavaoci prilika u Tuzli smatraju da Srebrenicane u miru drzi samo ta nada i kada postanu svesni konacnosti izgona, krenuce na Srebrenicu. Njihova nostalgija moze se meriti samo sa zarom Drvarcana, Srba, koji iz Banjaluke i drugih gradova Republike Srpske, samo o Drvaru sanjaju.

"Kad bi bio ranjen, krvi bih ti dala", pevusi dvadesetogodisnji milicionar Federacije BiH, pesmu Cece Raznatovic, Arkanove supruge, dok cupka od hladnoce u rano jutro na punktu Ravne, nekoliko kilometara od Kladnja, tri kilometra od nekadasnje prve linije fronta. Sve je spremno da se otprate do granice Republike Srpske brojni autobusi sa muslimanskim izbeglicama koji bi da glasaju u Bratuncu, Vlasenici i Srebrenici. Autobusa, medjutim, nema. Do podne je stigao samo jedan - u njemu dvadesetak muslimanskih izbeglica iz Bratunca, svega osam iz Srebrenice. Mogli su da glasaju u odsustvu, ali ih je zelja da, kako kaze pedesetogodisnja Zehra Ferhadbegovic, svako vidi bar svoju reku, nagnala da krenu na "tudju" teritoriju. Dve noci ona ne spava od uzbudjenja, a sada je ponizena - saznaje da je predostrozni OSCE odabrao za njih mesto glasanja u praznom, davno spaljenom selu Podravanje, petnaestak kilometara daleko od samog grada Srebrenice.

OSCE je zeleo spreciti svaki incident, a do njega je moglo doci. U Srebrenici (cela opstina je pre rata imala oko 38 000 stanovnika, 90 odsto Muslimani, sam grad 8 000) bilo je najavljeno da ce glasati: oko 13 000 Srba, novih stanovnika, izbeglica iz 60 razlicitih gradova koji sada zive u muslimanskim kucama, potom na desetine hiljada izbeglih Muslimana rasutih sada u Tuzli, Zivinicama, Kladnju i Sarajevu, jos 17 000 srpskih izbeglica iz SR Jugoslavije koji su "izrazili zelju" da se u Srebrenici trajno nastane.

To je bio razlog, tvrdi Izet Redzic iz tuzlanskog Ministarstva za zeleznicki transport, sto je starim ziteljima Srebrenice (i ostalima) OSCE uporno savetovao da glasaju u odsustvu, jer IFOR nije mogao garantovati bezbednost. Onda je dva dana pred izbore odluka promenjena, ali nije bilo dovoljno vremena da se narod obavesti. Tako je 96 autobusa koji su Muslimane trebalo da prevezu od Tuzle do gradica istocne Bosne, ostalo prazno.

Tridesetogodisnji Aljo Salkic stoji u grupi koja ceka prevoz do glasackog mesta i gleda u put kojim se proslo leto protezala kolona zena i dece bezeci iz pravca Srebrenice ka Kladnju i Tuzli. U koloni je bila i njegova supruga sa cerkom Almirom, starom dva dana i dvoipogodisnjim decakom. On bi sada da krene u suprotnom pravcu, da bar kroz prozor autobusa vidi svoje selo Josevu.

Dopratio sam 10. jula zenu sa djecom do Potocara, do kampa holandskih vojnika, pa pobjegao u "sumu", kaze Aljo. "Prenocila je na asfaltu, bio sam siguran da mi mala nece prezivjeti. Bilo je granatiranja i pucanja. Sedam dana sam zivio na kili secera. Ipak se za nas dobro zavrsilo. Moje selo je imalo 22 kuce. Od trideset muskaraca stiglo je tek sedam. Nikad se nisu pojavili moj brat i stric, oba striceva sina, zet... A opet, samo zelim da se tamo vratim, mada sumnjam da ce mi to dati. Da mi sad kazu - ostajes - odma' bi' ost'o. U Tuzli zivim, a nista ne radim, demobilisan sam. A sa Srbima bi' opet mogao zivjeti, sa onima koji nisu ukaljali ruke."

U maloj grupi koja ceka autobus nasta mirno prebrojavanje mrtvih. Pedesetogodisnjem Residu Selimovicu u Potocarima sa kamiona je skinut i ubijen sezdesetogodisnji brat. Bratova tri sina i unuk nikada nisu stigli iz Srebrenice, a osamdesetogodisnji otac ubijen je u svojoj kuci jos u maju 1992. godine u Bratuncu.

Tridesetogodisnjoj Binasi Sarajlic otac je ubijen u maju 1992. godine u skoli u Bratuncu, a mladji brat je gledao to ubistvo, bio je zarobljen, a potom je, ipak, razmenjen.

"Imala sam kucu blizu centra, prema Jadru. I svoj frizerski salon. Sada nemam nista. Zelja mi je da bar vidim put do Srebrenice, suze mi same idu na oci. I moj daidza nije izisao proslo ljeto iz Srebrenice, ali ja bi' opet mogla zivjeti zajedno, ja sam merhametli covjek. I zelja mi je, kad bi moglo, da se mom prijatelju i ucitelju Petru Gavricu iz Ljubovije poruci da sam ziva. Imao je frizerski salon u glavnoj ulici."

Unezverena, bez odgovarajucih papira potrebnih za glasanje u RS, kroz guzvu se probija tridesettrogodisnja Senija. Zivi sada u Zivinicama, iz Bratunca je. Moli one koji mogu da prodju "na obe strane" da u Bratuncu pokusaju da saznaju sta se desilo sa njenim muzem Nedzibom Alicem, nastavnikom istorije. Poslednji put ga je videla u bolnici u Bratuncu 6. marta 1993. godine, dosao je da je poseti kad je bila ranjena. Od tada ga trazi.

Ajsa Ibrahimovic (33) zuri kroz prozor autobusa u opustelu kucu u Konjevic Polju koju su vlasti Republike Srpske odredile za glasanje muslimanskim izbeglicama. Nekad, seca se, u toj kuci je bila prodavnica, a samo nekoliko kilometara niz put koji savija - tamo je bila njena kuca. Isterana je iz nje jos 1992. godine, nadala se da ce bar autobus proci pored, da baci pogled. Sada zna da je nece videti.

Ajsa je 1992. godine iz Konjevic Polja proterana sa ostalim Muslimanima u Srebrenicu. Onda je proslog leta sa mladjim sinom od 12 godina potrazila utociste kod Holandjana, u Potocarima. Ostatak njene porodice pobegao je u sume i vise nista o njima ne zna.

"Moj stariji sin napunio bi 1. oktobra 15 godina, a znam da vise nije medju zivima. Nestao mi je muz, dva brata od 18 i 20 godina, otac i svekar. Vise nikog nemam. General Mladic pojavio se tada i obecao da ce sve biti u redu. Ali nije bilo. Sada pitam sama sebe kako mi srce ne pukne", prica Ajsa cekajuci da je autobus vrati do Zivinica, u prihvatni centar za izbeglice. Tamo zivi bezvoljno, sa 55 maraka mesecno, sto dobija od drzave "jer joj je co'ek nestao".

"Zivot co'eka" nesto je jeftiniji na srpskoj strani. Biljana Ristic ima 33 godine, dvoje izgladnele dece od osam i deset godina i - nikog vise. Izbeglica je iz Sarajeva, "po bozjoj kazni smestena u Srebrenicu", prima 100 dinara jer joj je muz, braneci Ilijas, poginuo.

Na dan glasanja, u dubokoj crnini, ona se naslonila na pijacnu tezgu u centru Srebrenice i gleda u brda. Ta brda je pritiskaju, ne moze da dise, ne podnosi stan u kome se smestila, ne podnosi smece koje se ne odnosi i davi grad, mrzi rusevine. Mrzi krompir koji jedu danima.

Radila je nekad kao opticar u Ilijasu, a 22. februara ove godine, kada je poceo egzodus Srba iz Srpskog Sarajeva, poslednjih 500 maraka dala je za kamion kojim je u poslednjem trenutku prevezla namestaj do Srebrenice.

"Nikako je, jadno je i bijedno. Ni vode, ni uslova, ovdje je dosao samo ko je morao, posljednja sirotinja - ako nisi imao pare da potplatis da ti odrede neko bolje mjesto. Slegali se iz Glamoca, Grahova, Krupe, Bugojna, Kljuca, Visokog. Niti ima posla, niti para. Svi se samo sa svojima druze, u grupama. Fabrike ne rade. Ustanem ujutro, spremim nesto djeci, a onda cekam sta ce biti. Sta cekam, pojma nemam. I ostali tako, nikom nije stalo da nesto popravi, jer nije nase. Ljudi nikako da povjeruju da se odavde nece pomjerati. Boze sacuvaj tu ostati", kaze Biljana.

Gradic je usecen u brda, od septembra ga vec pritiskaju magla i teska kisa, izresetan je, nagoreo. U centru stoje rusevine, na balkonima sirotinjskih kuca susi se cebad, preduzeca ne rade (bilo ih je nekad 30), dzamija nema (bilo ih je cetiri), telefona nema, vise od polovine stanovnistva nema struju, prodavnice se broje na prste. Vode ima - retko. Niciji grad. Ko da poveruje da Dante nije znao za Srebrenicu, dok je pevao o paklu?

U glavnoj ulici se upada u blato do clanaka, a tu se tiskaju unezvereni ljudi, tuzne biljke presadjene sa pitomijeg podneblja. Pohabana odeca jos nosi tragove gradskih navika, stikle su nakrivljene, odela imaju kopcanje "na dva reda", ali bez dugmadi. Najteze je, ovde, izbeglim Sarajlijama. Ima ih nesto vise od 3 000. Sa ponosom precutkuju glad za tramvajima, prodavnicama, televizijskim programom... Okupljeni u centru, u nemoci da se sa blatom oko sebe suoce, oni se i dalje ostrasceno bave visokom politikom i srpskom istorijom. Nabrajaju vekovne i ovovremene srpske neprijatelje, Katolicku crkvu "u krvi do kolena", srpske jame iz Drugog svetskog rata, Aliju Izetbegovica, zlocinca, i Slobodana Milosevica, najveceg srpskog izdajnika.

Italijansku novinarku sa prezimenom Grude uveravaju da uopste nije Italijanka, posto je Grude staro srpsko ime. Niko od njih nije bio prisutan kada je padala srebrenicka enklava, do njih informacije ne dopiru, osim one "potrebne", preko lokalnog SDS radija. Zato, uzbudjena starica, nekada ucitelj u Sarajevu, gotovo vice: "Lazu Muslimani da su ovdje stradali. Oni su takvi, srpske glave odsjecaju, sami su se vjesali po sumama, da padne krivica na nas, Srbe. Nije srpski narod takav."

"Jedino sto je gore od zivota u Srebrenici, to je zivot sa Muslimanima", uverava Biljana Ristic, ponavljajuci slogan ovde omiljene Karadziceve stranke. "Nema govora da se vise zivi zajedno. Zarazilo se sve mrznjom, mi njima 'balije', oni nama 'cetnici'. Uvukla se pogan u sviju nas. Pogotovo, kad nekog svog izgubis. Glasala sam za svoje, za SDS. Ko me je vodio do sad, neka me i dalje vodi, valjda ne misli zlo svom narodu."

U Potocarima, industrijskom predgradju Srebrenice, zjape rupe umesto pogona, kuce su mahom bez prozora i krovova. Mirko Jankovic stoji kraj puta sa suprugom, ima 45 godina i zivi u Vlasenici, kao izbeglica. On je kucu imao u cisto srpskom selu Podravanje u srebrenickoj opstini. Selo su jos 1992. godine spalili Muslimani. Ipak, o svemu govori sa manje strasti.

"Jeste, moja je kuca spaljena, ali su i njihove. I ja sam glasao za SDS, da ne pobjedi SDA koja se ovdje isto kandidovala, ali ja znam da bi se opet moglo zivjeti zajedno. Sta je sve bilo u Drugom svetskom ratu, pa opet... Svakoga privlaci svoje", kaze pomirljivo.

Na autobuskoj stanici u Bratuncu, sa kisobranom u ruci prilazi stariji gospodin, unosi se ispitivacki u lice da vidi, kako kaze, ima li posla sa razumnom osobom. Izbegao je iz Konjica, i gorko se pokajao. Bilo je tesko za Srbe, ali je bilo i tople ljudske pomoci. Diplomirani je sociolog, studirao je u Sarajevu, i jasna mu je politika etnickog ciscenja. Sada nista ne radi u Bratuncu, ne daju mu kao izbeglici. Samo cita knjige i trpi zenine izlive besa, jer "nije pravi Srbin", jer "gladuju" sto je on nesposoban da se snadje. "Glasao sam za Savez za mir i progres", poverava se sapatom, ubedjen da je jedini na celom potezu istocne Bosne. "Jesam li pogresio? Od dva zla, je li da je ovo, ipak, manje?" .

# GORDANA IGRIC

NASLOVNA STRANA