General vazduhoplovstva u penziji Pjer-Mari Galoa ulazi u red najpoznatijih francuskih vojnih stratega ovoga stoleca. Nacionalnu slavu stekao je pre trideset godina kao kljucna licnost u oblikovanju i prakticnom sprovodjenju atomske politike Francuske, projekta koji je imao licnu podrsku generala Sarla de Gola. Strateske osnove atomskog programa - tzv. snaga za odvracanje - znacajno su uticale na spoljnu politiku Francuske i omogucile joj, sve do nasih dana, prestizan status jedne od atomskih, a zatim i nuklearnih sila u svetu. General Galoa nije samo strastven pilot i uvazeni vojni komandant, profesor na vojnoj akademiji i savetnik generala De Gola, nego i oficir koji je, za svoje zasluge, ovencan najvisim ordenima Francuske i zemalja zapadne alijanse. General Galoa, medjutim, nije uvazavanje najsire javnosti stekao samo kao visoki oficir, nego i kao pisac niza strateskih i geopolitickih studija od kojih su pojedine, prevodjene i na druge evropske jezike, vec postale dela koja vaze ne samo kao standardni prirucnici za pojedina pitanja (knjige "Ravnoteza terora", "Strategija nuklearnog doba", "Zbogom oruzju") nego i kao kapitalna dela citave jedne epohe. Pocetkom devedesetih general Galoa se vratio raspravama o geopolitickim prioritetima Francuske u uslovima tektonskih poremecaja unutar evropskog kontinenta. Medju novijim delima posebno su bila zapazena dela "Crna knjiga o odbrani", u kojoj se raspravlja o slabostima francuske strategije u posthladnoratovskoj epohi, i "Sunce Alaha zaslepljuje Zapad" u kojoj upozorava na raskorak izmedju proklamovanih politickih nacela i pragmaticnih ekonomskih interesa. U sklopu interesovanja za medjuodnos ovih u praksi nespojivih interesa, general Galoa je napisao monumentalno dvotomno delo pod naslovom "Krv petroleja. Geopoliticki eseji", u kojem se, u prvom delu, bavi pitanjem politike Zapada prema Bosni, a u drugom sudbinom Iraka. Iz te knjige koja uskoro izlazi i na srpskom jeziku, u izdanju izdavacke kuce "L'Age d'Homme", NIN ce ekskluzivno u nekoliko nastavaka objaviti najinteresantnije delove.

Godine 1991, kako izvestava Pol-Mari Kuto u jednoj kratkoj raspravi Ludi mir, Fondacija za studije o nacionalnoj odbrani objavila je clanak Ivana Lubena, posvecen delatnostima jedne medjupokrajinske grupacije. Cilj te "radne grupe" bio je, prema recima Kutoa, da ponovo uspostavi, a zatim da ojaca veze koje su nekada Habzburgovci ispleli izmedju uglednih javnih licnosti i naroda na prostranom geografskom podrucju koje je obuhvatalo jug Bavarske, Austriju, Zapadnu Madjarsku, severnu Italiju (ogranicenu na tridentsku oblast, Veneciju i Friuli), Sloveniju i Hrvatsku. Jednom reci, severozapadni centar Srednje Evrope. Ta organizacija koja nije uzimala u obzir postojece drzavne granice nazvana je Alpe-Adrija, dve reci koje su tacno definisale njenu kulturnu, ekonomsku i versku politiku. Veoma katolicka Bavarska dodelila joj je veliku novcanu pomoc.

Iako je bila samo poluzvanicna organizacija, ona je ipak okupila ministre spoljnih poslova Nemacke, Italije, Austrije, Madjarske i dveju severnih jugoslovenskih republika. Bilo je to 4. juna 1988. u Milstatu u Austriji. SSSR je bio poljuljan, ali je Berlinski zid jos stajao. Vec godinama su se, u Nemackoj, postavljala pitanja o neminovnom preuredjenju Balkana posle smrti marsala Tita. Otud znacaj organizacija kao sto je bila Alpe- Adrija koje su prenosile zvanicna shvatanja bez uplitanja vlada. Uostalom, oslanjajuci se na svoju eknomsku moc, Nemacka je racunala na svoju veliku privlacnost, pa je Hans-Ditrih Genser, radeci na razbijanju Jugoslavije, slobodno i pomalo drsko odlazio tako cesto u Ljubljanu i Zagreb, ne hajuci za Beograd, da je vlada Jugoslavije ukazala na to u poverljivom razgovoru sa ambasadorom Francuske.

Kako su se Jugosloveni u velikom broju iseljavali iz zemlje, Slovenci i Hrvati su posao trazili pre svega u Nemackoj. Tu su sacinjavali malu zajednicu koju su indoktrinirali beskompromisni nacionalisti nastanjeni u Americi, pa cak i u Australiji. Bon se pobrinuo da se prema njima postupa sa velikim obzirima i veoma dugo je zatvarao oci kad su u pitanju bile podrivacke delatnosti neoustaskih aktivista. Kad je Beograd doznao gde se u Nemackoj tacno nalazi sest hrvatskih terorista, zatrazkio je njihovo izrucenje. Uz podrsku Konferencije nemackih biskupa, sudovi su odbili taj zahtev. Vec vise od jednog veka geopoliticki pristup lezi u osnovi nemacke spoljne politike. Alpe-Adrija povecava ambicije i nadleznosti regija, naustrb Drzava- nacije. Ali kako da uspe u sprovodjenju hegemonije u Evropi, ako Drzave-nacije koje tu organizaciju sacinjavaju, brane svoje nacionalne interese? Za Bon/Berlin, komadanje Drzava/Nacija - o kojima se s one druge strane Rajne govori kao o prezivelim ostacima proslosti - jedan je od prvih ciljeva "evropske gradjevine". "Regionalizacija" Jugoslavije i Cehoslovacke - to su, eto, dva dobra "polazista".

U clanku odvec kasno napisanom i objavljenom 16. juna 1995. u Herald tribjunu, Flora Luis opisuje kako su neki austrijski ministri, medju kojima i sam Alojz Mok, doprineli raspadu Jugoslavije: "...U maju 1991", pise ona, "u Zagrebu su mi objasnili da Hrvate uopste ne zabrinjava to sto Evropa - izuzimajuci Nemacku - ostaje rezervisana pred raspadom Jugoslavije... To ona prepusta diplomatiji, izjavio je Tudjman... mi smo uvereni da ce oni to prihvatiti kad se budu nasli pred svrsenim cinom." Jos mnogo ranije i Genser je davao takva uveravanja. Alojz Mok, koji nije krio svoju politiku, izjavljivao je u poverenju stampi da Austrija finansira sve nemarksisticke partije u Sloveniji i Hrvatskoj, pod uslovom, naravno, da se zalazu za secesiju. Genserov naslednik, Klaus Kinkel, bivsi sef saveznih obavestajnih sluzbi, organizovao je, tokom sedamdesetih godina, hrvatske nacionalisticke mreze koje su pripremale rusenje Jugoslavije. Oslanjao se narocito na ustaske emigrante.

Postojala je zaista neka vrsta politicke zavere, kojom je rukovodila Nemacka, kako bi emancipovala Hrvate i Slovence, prijatelje, a drzala u sahu Srbe neprijatelje, dodajuci razbijanju Savezne Republike Jugoslavije jacanje Albanije...

Manje od dve nedelje posle onog dana kad su se Ljubljana i Zagreb proglasili nezavisnim (rec "proglasiti se" moze se isto toliko primeniti na njih koliko i na srpske republike, Krajinu i Bosnu), na konferenciji na vrhu, odrzanoj 27. juna u Luksemburgu, kancelar Kol je od medjunarodne zajednice zatrazio da prizna Sloveniju i Hrvatsku. Posao je, dakle, brzo odmicao. Bio je to za Bon put ka ponovnom uspostavljanju mira, za Vasington, Pariz i London nacin da se podstaknu sukobi. Drugog jula, jos jedan dogadjaj pokazuje koliki je znacaj Nemaca. Ovog puta generalni sekretar demohriscana Folker Rue, kasnije ministar odbrane, uporno zahteva trenutno priznanje. Nekoliko dana docnije Helmut Kol prima Franju Tudjmana. Slovenacka stvar je sredjena; sto se Hrvatske tice, ici ce to teze, ali Nemacka je sad vec dovoljno jaka da moze nametati svoju volju. Neka se Tudjman ne brine, bice "priznat". Susret u Mastrihtu bio je u pripremi i nije trebalo iznositi pred javno mnjenje ozbiljan spor oko sudbine Balkana. Razresenje spora bice povereno Komisiji pravnika. Rolan Dima je predlaze, a njome ce predsedavati Rober Badinter. "Mirovna konferencija" se odrzava 19. septembra u Hagu. Genser ustaje protiv toga da se u Jugoslaviju posalju snage sa ulogom posrednika. Verovatno se bojao da to ne ojaca pristalice jedinstva zemlje. Narednog meseca umesao se i Karl Lamers navaljujuci na kancelara Kola da izdejstvuje ova dva priznavanja. To ce mu omoguciti da svojim jos kolebljivim partnerima da na znanje da je on prisiljen da zadovolji ocekivanja svog javnog mnjenja.

Dobivsi od Nemaca uveravanja da ce Jugoslavija uskoro biti zvanicno izdeljena, Stipe Mesic podnosi ostavku. Ustaska teza belezi pobedu. "Ispunio sam svoju misiju", kaze on, "Jugoslavija vise ne postoji." Bilo je to 5. decembra. Dva dana kasnije potpisan je ugovor u Mastrihtu, 16. decembra Genser trijumfuje zahvaljujuci kompromisu koji je predlozio italijanski ministar De Mikelis: Badinterova komisija ce - u pravnom pogledu - oceniti ispravnost ustavnih tekstova dveju secesionistickih republika.

Pod naslovom "Jurisajmo na germanski ekspanzionizam!" Mond je 13. jula 1991. godine objavio veoma vidovito tvrdjenje Leona Kojena, predsednika Srpskog demokratskog foruma: "... Strahujemo samo od toga da Nemacka ne iskoristi svoj uticaj i Hrvatskoj izdejstvuje priznavanje preuranjene nezavisnosti. U Evropi ljudi ne uvidjaju da bi to bio gradjanski rat." Pre no sto su Bosna i Hercegovina posle istim tim putem, Alija Izetbegovic nije govorio nista drugo. Prema tome, uslove za taj uzasni gradjanski rat pre su stvorile snage izvan Jugoslavije nego razdori izmedju njenih naroda. Slovenija, Hrvatska, Bosna, primljene su 22. maja 1992. u Ujedinjene nacije. Kakva pobeda!

Nemacka je kriva i za potpaljivanje pozara na Balkanu, za stotine hiljada mrtvih i za vise od dva i po miliona prognanih koji traze utociste u svetu, a prerano priznavanje republika koje su ceznule za secesijom treba, u stvari, staviti na teret njenoj diplomatiji.

Francuska je, pored drugih nacija ciji su vojnici otisli u Bosnu, ljudskim zivotima i kreditima platila jedan nemacki potez koji je u najmanju ruku bio prenagljen.

Jesu li jos u Bonu postojale dve spoljne politike, jedna koja je javno izlagana u Briselu i tokom zvanicnih razgovora, i druga, potajna, koja je pripremala dugorocnu strategiju, primerenu buducoj ekonomskoj i politickoj moci jedne vece Nemacke, sa nekih 80 miliona stanovnika, koja u Zapadnoj i Srednjoj Evropi zauzima glavno mesto? Uslovi u kojima je podsticana emancipacija Slovenije i Hrvatske mogli bi da nas u to uvere.

Prema britanskom casopisu Defence and Foreign Affairs, Strategic Policdz - i to bez pribavljanja bezbrojnih podataka od specijalnih sluzbi - Nemacka je po svoj prilici nabavljala i upucivala u Hrvatsku i Sloveniju silne kolicine ratne opreme. Ako je, zvanicno, i postovala embargo po odluci Ujedinjenih nacija, njena vlada je poluzvanicno, u najboljem slucaju, dala svu slobodu svojim prodavcima topova. Isto tako poluzvanicno, austrijske, madjarske, cehoslovacke firme svakako su prodavale oruzje secesionistickim vladama ili posredovale u tom poslu. Turci, a ni Svajcarci, pa cak ni Rusi, Argentinci, Brazilci nisu skrtarili u pomoci hrvatskim i bosanskim borcima, dok su se Rusi brinuli i za svoje saveznike, Srbe.

U pomenutoj britanskoj publikaciji ne menjkaju pojedinosti: Tako je jos pocetkom oktobra 1991. protivtenkovsko oruzje i 40 000 uniformi iz Bilefelda stiglo u Zagreb. Dopremljeni su posle toga i protivavionski stingeri, protivtenkovsko oruzje je iskrcano u Zadru. Prema tom britanskom casopisu, u pitanju je bilo 60 teskih jurisnih tenkova - po svoj prilici iz Demokratske Republike Nemacke - koje su teretni brodovi iskrcali na doku broj 17 pristanista na Rijeci. Zatim su lovacki avioni MIG, razno naoruzanje u vrednosti od nekih pet miliona nemackih maraka poceli da opremaju hrvatske vazdusne snage. Stotinak kamiona - koji su predstavljali visak u francuskim jedinicama rasporedjenim u oblastima na desnoj obali Rajne, bilo je predmet "transakcije koju su odobrile i francuske i nemacke vlasti". U aprilu je, preko italijanske teritorije stiglo u Hrvatsku 60 jurisnih tenkova, isporucenih u luci u Kopru, a mesec dana kasnije, oko hiljadu stingera, 2 000 protivtenkovskih raketa armburst, 47 000 kalasnjikova, 60 reaktora za avione MIG stiglo je u Hrvatsku kopnenim putem preko Italije... Krediti potrebni za te nabavke delom je obezbedila sama Hrvatska (videcemo kako), a dodatak je dobijen od islamskih vlada. Sto se transakcija tice, nemacke banke u Frankfurtu, "Dresdner bank AG" iz Darmstata i "Dojce bank" primile su novac i izvrsile odgovarajuce isplate.

Austrijska banka "Di Erste esterajhise sparkase bank" posluzila je, po svoj prilici, kao posrednik pri kupovini sovjetskih jurisnih tenkova T-72, a austrijska firma ANjDM obezbedila dalje snabdevanje rezervnim delovima potrebnim za odrzavanje tih tenkova. U Becu je takodje izvrsena transakcija koja se odnosila na ustupanje 3 500 automatskih pusaka i 50 000 granata, sve to za 1 750 000 dolara. Fabrika oruzja u Badenu redovno je hrvatske snage snabdevala municijom. "Difens end forin efers" otkriva istu takvu nedozvoljenu trgovinu izmedju Madjarske i Hrvatske, a jedno svajcarsko trgovacko preduzece posredovalo je pri prodaji Hrvatskoj 120 jurisnih tenkova T-72 sovjetskog porekla. Navedeni su tu i drugi izvori snabdevanja: Cehoslovacka (50 000 kalasnjikova, 20 000 raketa, 70 miliona metaka, hiljade samohodnih raketa itd.), Poljska (minobacaci i odgovarajuca municija), Turska, Liban, Cile, Iran, Bugarska i, naravno, susedna Slovenija. Prema tvrdjenju ovog casopisa, lista je daleko od toga da je iscrpna. I tako su odluke Ujedinjenih nacija o nedozvoljenoj trgovini oruzjem bile jos jednom cisto formalne.

Obavestajnim sluzbama nije bilo nepoznato gotovo nista o toj nedozvoljenoj trgovini. Posebno sluzbama Sjedinjenih Drzava, s obzirom na to da je Istrazna komisija, sastavljena od cetrnaest clanova Predstavnickog doma, zaduzena za pitanja terorizma i rata (atomskog, bioloskog i hemijskog), podrobno izlozila okolnosti i nacine na koje se to obavlja (Izvestaj pod naslovom "Nuclear Trafficking in Europe" - Nedozvoljena trgovina nuklearnim materijalom u Evropi, od 30. novembra 1992). U ovom izvestaju Kongresu naveden je slucaj ugovora koji se odnosio na 50 tona klasicnog naoruzanja namenjenog Hrvatskoj, a koji je Zagreb mogao da zakljuci samo zahvaljujuci nagodbi izmedju prodavca (u pitanju je bila jedna poslovna zena iz Nemacke koja se nastanila u Becu), i vlade u Zagrebu. Vlada ce dobiti tih pedeset tona oruzja pod uslovom da potpomogne upucivanje uranijuma i plutonijuma islamskim kupcima. I Istrazna komisija Predstavnickog doma ovako zavrsava svoj izvestaj o otkricu ove nedozvoljene trgovine: "Prema tome... Hrvatska postaje jedan od glavnih ucesnika u medjunarodnoj mrezi krijumcara oruzja, koja obuhvata i protok robe iz Evrope u zemlje 'treceg sveta' sa nedemokratskim rezimima. U ovom slucaju, glavna uloga Hrvatske sastoji se u tome da obezbedi siguran, zasticen smestaj proizvoda (nuklearnih) i lazne dokumente koji treba da omoguce laksi (nedozvoljen) prevoz tih proizvoda... Taj materijal i ostala oprema (ratna) poticu iz Rusije i Ukrajine. Upucuju se najpre u privremena skladista u Poljskoj, Cehoslovackoj i Madjarskoj, stizu u oblasti u kojima se skladiste u Hrvatskoj i Bugarskoj, odakle se usmeravaju ka krajnjem odredistu... Od sredine 1992. te medjunarodne mreze prosirile su svoju delatnost na razvodjenje otrovnih gasova i bakterija (hemijskog i bioloskog oruzja) iz ruskih laboratorija, s tim sto su transakcije organizovane u raznim mestima Nemacke... Iako su finansijske mogucnosti Zagreba prakticno nistavne, novac potreban za to ilegalno trgovanje oruzjem pristizao je na tajne hrvatske racune u Nemacku banku ("Deutsche Bank") i u Drezdensku banku - akcionarsko drustvo ("Dresdner Bank AG") u Nemackoj, a i u "Prvu austrijsku stedionicu", da pomenemo samo neke od njih ustanovama. Glavna austrijska i nemacka preduzeca koja kupuju oruzje za Hrvatsku su sledeca: Industrdz Enterprise, Meiz, Njaggengrosshandel, Gebruder Scholeger g.m. DKS, Atlantic, Hurtenbert, Scorpion International Service SA, Xandil International LTD Consulting, Electric Dalland, Njeba, Faba, Foga Franconia-Jagd."

Ratovi uvek doprinose jacanju trgovine oruzjem - podatak je koji se ne menja kad su u pitanju medjunarodni odnosi. Medjutim, sukob na Balkanu buknuo je u posebnim okolnostima: veliki deo ogromnih zaliha nekadasnjeg sovjetskog naoruzanja bio je na slobodnom raspolaganju, islamske zemlje su bile u potrazi za najmodernijim naoruzanjem, a nasuprot tradicionalne veze izmedju Nemaca i Hrvata postojali su i izuzetno dobri odnosi Srba i Rusa. Tacno je, ipak, da su secesiju republika koje su sacinjavale Jugoslaviju podsticali poluzvanicna vojna pomoc od strane Nemacke i isporuke oruzja nemackih preduzeca.

Stoga je veoma zacudjujuce delovala ljutnja nemackog ministra odbrane, Folkera Ruea, koji je izjavio da su isporuke ruske nafte Beogradu zaista "skandalozne", a pomalo cinicno beskompromisnost Bona koji je zahtevao naoruzavanje bosanskih Muslimana makar to dovelo i do "medjunarodnog sukoba". A sta reci o transakcijama banaka sa druge strane Rajne i o sistematskom krsenju prvih rezolucija o embargu na oruzje?

Da li je Nemacka, potpomazuci - a mozda cak i organizujuci - raspad Socijalisticke Federativne Republike Jugoslavije, sprovodila kratkorocnu realisticnu politiku: da Sloveniju i Hrvatsku pripoji buducem ekonomskom sistemu, predvidjenom za Srednju Evropu, da od Srba naplati to sto su se pocetkom veka pridruzili saveznicima protiv centralnih sila, a od 1941. do 1945, protiv Treceg rajha? Dugorocno gledano, nisu li komadanje bivse Jugoslavije i pokusaj da se na njenom tlu osnazi jedna pretezno muslimanska drzava znacili omogucavanje pristupa Balkanu sutrasnjoj Turskoj i, uopste, islamskim zemljama, koje ce tada imati na raspolaganju "mostobran za prodor u Evropu"? Jesu li se politicari s druge strane Rajne nadali da ce ograniciti doseljavanje muslimana u Nemacku, koje vise ne umeju da obuzdaju, na taj nacin sto ce zrtvovanjem Balkana spasti svoju zemlju? S obzirom na to da izmedju Nemaca i Turaka odnosi nisu bas nepomuceni, jer oni prvi odlazu koliko god mogu pristup ovih drugih u Evropsku ekonomsku zajednicu, nije li u pitanju neka vrsta "nadoknade" - privremene - za tu politiku ometanja? Ili je mozda u pitanju i jedna druga racunica? Vodeci racuna o tome sta ce Turska predstavljati kroz dvadesetak godina i unapred se prilagodjavajuci planovima koje je ova javno iznela na konferenciji u Antaliji (u decembru 1992), ne racuna li Bon vec sa preimucstvima koje ce tad pruzati jedna nova velika otomanska drzava? Ona ce kontrolisati Crno more - iz koga je Zajednica Nezavisnih Drzava velikim delom vec iskljucena - ogranicavace eventualne i vekovne ambicije Moskve prema jugu i, buduci da ce raspolagati odgovarajucim politickim, ekonomskim i vojnim sredstvima, nadmetace se sa Iranom nudeci islamskim narodima model drukciji od onog koji Teheran s uspehom presadjuje u Sudanu, Egiptu, Alziru, da pomenemo samo glavne zemlje koje ga prihvataju. Prema takvoj pretpostavci, vratili bismo se na podelu Srednje Evrope izmedju Nemaca i Turaka, na stetu Slovena i pravoslavaca. Shvatljiva je budnost Grcke i njena podrska Srbiji koja se bori da prezivi.

Ovakve perspektive, ovoga puta dugorocne, imaju finansijsku podrsku Saudijske Arabije. Uprkos pristalicama laickih ideja Kemala Ataturka, kojih jos ima ponegde u Turskoj, Rijad je, sve u svemu, pre za Ankaru nego za Teheran.

(Nastavice se)

NASLOVNA STRANA