Posle pocetnih ohrabrujucih koraka u uspostavljanju novih ustavnih i demokratskih institucija, pocetkom devedesetih godina, postepeno je dolazilo do obnavljanja starog modela politicke vladavine, uz simuliranje demokratskih reformi drustva. Tako su postradale nase iluzije.

Umesto razvijanja politickog pluralizma, svedoci smo njegovog marginalizovanja i fakticke dominacije jednopartijskog sistema.

Umesto izgradnje parlamentarnog sistema i uspostavljanja principa podele vlasti, na delu je monopol izvrsne vlasti.

Umesto afirmacije ustavnih institucija vlasti, dominira uski, neformalni centar politicke i ekonomske moci u samom vrhu izvrsne drzavne i partijske vlasti u Srbiji.

Umesto razgranicenja funkcija drzavnih organa od uloge preduzeca, banaka i trgovine, dobili smo u svetu nezabelezenu simbiozu vlasti i novca kroz protivzakonito spajanje funkcija ministara, direktora i partijskih funkcionera.

Umesto slobode stampe, kao temeljne pretpostavke demokratskog razvoja, na delu je monopol SPS-a i JUL-a na RTS i ostale najvaznije medije.

Umesto vladavine prava, uspostavljena je vladavina uske grupe ljudi sa sve izrazitijom licnom i porodicnom vlascu.

Umesto pravne drzave caruje bezakonje i kriminalizacija drustva.

Umesto usaglasavanja Ustava Srbije sa Ustavom SRJ i prenosenja kljucnih drzavnih funkcija na federaciju, i dalje imamo monopol vrha vlasti u Srbiji na celinu drzavne vlasti u Jugoslaviji.

Umesto transformacije drustvene svojine, na sceni je privatizacija u vidu njenog pretakanja u privatne firme pripadnika vladajuceg "politicko-trgovackog lobija".

Umesto trzisne privrede i socijalne drzave, uspostavljen je sistem licnih i porodicnih monopola, koji su doveli do basnoslovnog bogacenja pripadnika vladajuceg lobija i egzistencijalne bede ogromne vecine gradjana.

Slika stvarnosti je sumorna. Ja sam je samo zabelezio. Za demokratsko drustvo i uspostavljanje pravne drzave prvi uslov je istina.", kaze u predgovoru svoje knjige "Privatizovana drzava" Slobodan Vucetic.

NIN ce u nekoliko nastavaka objaviti delove ove knjige koja uskoro izlazi iz stampe u izdanju izdavacke kuce "Stubovi kulture".

Slobodan Vucetic je sudija Ustavnog suda Srbije i istaknuti strucnjak za ustavno pravo i politicki sistem.

Rodjen je 10.10.1941. godine u Vilusima - Crna Gora. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Kao clan Predsednistva Srbije bavio se reformom politickog i ustavnog sistema.

Skoro celu deceniju nase drustvo i drzava nalaze se u vrtlogu dramaticnih dogadjaja, u stanju agonije i faktickog vanrednog stanja.Raspad komunistickog pokreta u Evropi i SSSR-u ubrzao je isti proces u SFR Jugoslaviji, koja je vec dugo bila u dubokoj politickoj, ekonomskoj i "sistemskoj" krizi. Republicke partijske elite, suocene sa dramaticnom krizom drzave i samoupravnog ekonomskog sistema, a radi ocuvanja svoje vlasti, krajem osamdesetih godina pribegavaju velikom i perfidnom politickom zaokretu. Pocinju da ozivljavaju i podsticu do tada komunistickom represijom potisnute i zabranjene, nacionalne mitove i nacionalisticke strasti i mrznju i da se stavljaju na celo nove kolektivisticke ideologije - nacionalizma. On ce vrlo brzo postati opsteprihvacena politicka ideja i glavni pokretac raspada drzave, gradjanskog rata, masovnog genocida, etnickog ciscenja, haosa, kriminalizacije drzave i bede gradjana. Tako se u nas obistinila naoko paradoksalna teza da je nacionalizam poslednja faza komunizma.

Medjutim, suocen sa krahom svoje nacionalisticke politike i koncepcije "Svi Srbi u istoj drzavi", vladajuci politicki vrh Srbije od 1993. godine zapocinje novi politicki i ideoloski zaokret ka tzv. mirotvornoj politici i osudi srpskog nacionalizma. Na udaru nove ideoloske propagande nasli su se ne samo politicko rukovodstvo Republike Srpske, vec i vodeci ljudi SPS-a koji su i dalje bili privrzeni politici pomoci borbe prekodrinskih Srba, a ujedno i protiv sve vidljivijeg nametanja JUL-a kao ideoloskog i kadrovskog rukovodstva SPS-a. Uporedo sa energicnim javnim distanciranjem vrha SPS-a od svoje dojucerasnje nacionalne i drzavne politike, JUL, kao ideoloski komesar SPS-a, sve agresivnije namece novi (stari) ideoloski program odnosno komunizam "humanih boja", drustvo jednakosti i socijalne pravde. Da istorijska i politicka ironija bude veca, tu novu ideologiju kreira i propoveda kapitalisticki vrh JUL-a. Uzor se nalazi u kineskom modelu komunizma u kombinaciji sa "pozitivnim iskustvima samoupravnog socijalizma". Na delu je jos jedan unapred na propast osudjeni politicki eksperiment koji je u sukobu sa iskustvom razvijenog i civilizovanog sveta.

Celokupna nasa politicka istorija, skoro bez izuzetka, istorija je autoritarne vlasti i neslobode, gradjena na visevekovnoj patrijarhalnoj, podanickoj i pomalo mazohistickoj psihologiji i svesti o "jakom i pravednom vodji" kao garantu licne i kolektivne slobode. Otuda nije cudo sto je opsta odlika drustvenog stanja u nas danas, simulacija demokratskog drustva i pravne drzave, siroka kriminalizacija drustva, ucvrscivanje autoritarnog modela licne odnosno porodicne vlasti sa osloncem na monopol uske vladajuce elite, na raspolaganje i upravljanje drustvenom i drzavnom svojinom, javnim medijima, policijom i bankarskim sistemom. Ujedno, ova elita je pod okriljem rata i medjunarodnih sankcija, na osnovu raznih protivpravnih monopola, privilegija i uzurpacija, preko noci stekla basnoslovno bogatstvo, a racun za to ispostavila opljackanom i gladnom narodu. Posle uspesnog koketiranja i politicke upotrebe nacionalizma kao sredstva osvajanja i ocuvanja vlasti, vladajuca elita na osnovu "nove prvobitne akumulacije kapitala", gradjanima ponovo obecava "pravedno i humano drustvo ravnopravnih ljudi", a za sebe je obezbedila status kapitalistickih monopolista koji visoke ekstraprofite ubiraju bezobzirnom privatizacijom drustvene svojine. Tako se opet radja originalni eksperiment sa masama - pokusava se uvesti egalitarni socijalizam "humanog lika" za radne ljude i gradjane, i monopolisticki kapitalizam za usku vladajucu elitu.

Drustvo i vlast koji se radjaju i zasnivaju na izrazito kriminalizovanoj i protivpravnoj osnovi, vracaju nas u pretpoliticko stanje. Za razliku od bivseg komunistickog poretka, koji je imao privlacnu ideologiju za mase i za njih prihvatljiva moralna nacela, poredak koji se sada izgradjuje lisen je bilo kakve ideologije i morala, zasniva se na ekstremnom makijavelizmu kao sustini politike i tehnologije vladavine, na bezobzirnoj privatizaciji vlasti, drzave i drustvenog bogatstva, na simbiozi vlasti i novca, na pravnom i moralnom nihilizmu, korupciji, nepotizmu i odsustvu bilo kakve odgovornosti nosilaca drzavnih funkcija, osim prema vladajucoj porodicnoj dinastiji uspostavljenoj u okviru republikanskog oblika vladavine!

Izgradnja demokratskog drustvenog poretka u Jugoslaviji na samom je pocetku. To podrazumeva i zahteva izradu i doslednu primenu niza novih projekata u oblasti ustavnopravnog, ekonomsko-socijalnog i demokratskog preobrazaja drustva. Da bi bili uspesni, ti projekti se moraju zasnovati na iskustvu evropskih drustava, ciji je politicki i ekonomsko-socijalni poredak prosperitetan i uzoran (na primer, Svedska).

Kad je rec o drzavnom i ustavnopravnom konstituisanju naseg drustva, ono jos nije valjano dovrseno na nivou primearne pravne infrastrukture. Naime, jos nije sasvim jasan dugorocni koncept Jugoslavije kao savezne i suverene drzave. Njena ustavna koncepcija velikim delom je kompromis izmedju federacije i konfederacije. To je, po svoj prilici, bila "cena" ulaska Crne Gore u dvoclanu federaciju i nacin njene zastite od majorizacije od strane druge, daleko vece i jace republike. Otuda je i sama ustavna definicija SR Jugoslavije u dubokom raskoraku sa praksom njenog ostvarivanja. Ta definicija sadrzi odrednice federalne i konfederalne drzave. Vec u clanu 1. saveznog Ustava kaze se da je Jugoslavija suverena drzava ravnopravnih republika i ravnopravnih gradjana. Ustav SR Jugoslavije, iako nominalno ustav federacije, sadrzi niz izrazito konfederalnih resenja, i to u bitnim ustavnim odredbama koje se ticu nacina izbora i konstituisanja Savezne skupstine, njenog sistema odlucivanja, a posebno postupka promene saveznog Ustava. Zbog toga je federacija skoro cetiri i po godine od konstituisanja saveznih organa, donela tek cetvrtinu zakona na osnovu novog Ustava. To veoma otezava i prakticno blokira uspostavljanje novog pravnog i ekonomskog sistema SR Jugoslavije na osnovu novog saveznog Ustava, sto je prva pretpostavka izgradnje pravne drzave.

S druge strane, Ustav Srbije, kao ekonomski, populaciono i teritorijalno izrazito nadmocne republike, jos nije uskladjen sa ustavom SR Jugoslavije. Posto je na osnovu ranije donetog Ustava Srbije kao suverene drzave (1990), u ovoj republici uspostavljen celovit i autonoman zakonodavno-pravni poredak, to bitno otezava uspostavljanje ne samo saveznog ustavnog sistema, nego i demokratskog poretka uopste. Naime, ne mogu dva ustava dve suverene drzave uporedo egzistirati, a da ne dolazi do velikih poremecaja u funkcionisanju drzave u pravnom, ekonomskom i demokratskom smislu. Zbog ogromne nesrazmere u snazi i velicini Srbije i Crne Gore, neizgradjenog novog saveznog pravnog sistema, nuzno dolazi do toga da u nizu vitalnih oblasti ekonomskog, politickog i uopste drustvenog zivota dominira volja politickog vrha Srbije (ekstreman primer je spoljna politika), iako su ta pitanja po Ustavu SR Jugoslavije iskljuciva nadleznost i funkcija savezne drzave. Kako federacija jos nije zakonodavno uredila i preuzela vecinu svojih ustavnih funkcija, i Crna Gora siri svoju zakonodavnu delatnost i na ona pitanja koja su u nadleznosti savezne drzave, ako ih ona jos nije pravno regulisala. Sve je to dovelo do nezabelezene ustavnopravne konfuzije i kolizije konkurentskih ustavnih i pravnih sistema, iza cega stoje politicki i ekonomski interesi aktuelnih republickih vlasti.

S obzirom na to da je SR Jugoslavija jedina dvoclana federacija u svetu, da je cine dve republike - drzave koje su pre stvaranja zajednicke juznoslovenske drzave 1918. imale samostalnu medjunarodno priznatu drzavnost (i jos ranije, srednjovekovnu samostalnost i drzavnost), kao i da je rec o izrazitoj nesrazmeri u njihovoj velicini i ekonomskoj snazi, treba biti vrlo oprezan sa eventualnim ustavnim reformama na nivou federacije. Za sadasnju federaciju najopasnija bi bila ona reforma ciji cilj bi bio unitarizacija Jugoslavije, jer bi to u manjoj federalnoj jedinici, s pravom osetljivoj na svoju drzavnost, bilo shvaceno kao ponistavanje njene drzavnosti, samostalnosti i pretvaranje SR Jugoslavije u "veliku Srbiju". Za Crnu Goru, iz istog razloga, nije prihvatljiva ni regionalizacija Jugoslavije, koja bi, takodje, dovela do degradacije drzavnosti Crne Gore. Najzad, nije pozeljna ni ustavna reforma koja bi dovela do jacanja funkcija i ovlascenja predsednika SR Jugoslavije po uzoru na sadasnju funkciju predsednika Srbije, pogotovo ako bi povod bilo ustolicenje sadasnjeg predsednika Srbije na to mesto. Prirodi naseg federalizma odgovara samo parlamentarni sistem, sa saveznom vladom koja bi efikasno vodila i sprovodila saveznu politiku i propise. Predsednicki ili polupredsednicki sistem prikladan je za unitarne i nacionalno kompaktne drzave. Zato razvoj naseg federalizma treba da se krece u pravcu izgradnje funkcionalnog federalizma, narocito tzv. kooperativnog federalizma, koji omogucava sto neposrednije veze i saradnju izmedju federalnih jedinica i njihovih delova. To je utoliko logicnije sto se drustveni i ekonomski sistem u Srbiji zasniva na drustvenoj i drzavnoj svojini, a u Crnoj Gori na drzavnoj i privatnoj svojini (bez drustvene).

S druge strane, danas prenaglaseni drzavni centralizam u Srbiji treba resavati njenom regionalizacijom i razvojem lokalne samouprave, a prilikom usaglasavanja Ustava Srbije sa Ustavom SRJ, treba ukinuti sadasnji polupredsednicki sistem, koji se u praksi pretvorio u predsednicki, i uvesti parlamentarni sistem sa sefom drzave koji bi imao protokolarna ovlascenja. Time bi se ujednacio sistem drzavne vlasti u obe federalne jedinice i u SR Jugoslaviji i pruzile vece sanse izgradnji modernog parlamentarizma, zasnovanog na demokratskom politickom pluralizmu, podeli vlasti, vladavini prava i odgovornoj vladi. Zbog toga danas najvaznije ustavnopravno i politicko pitanje nije sam kvalitet pojedinih resenja u Ustavu Jugoslavije, niti njihove brzoplete izmene u pravcu jacanja federacije ili njene regionalizacije, vec njihova dosledna primena. To je prvi uslov ne samo stabilnosti, vec i opstanka Jugoslavije kao federacije i kao drzave.

Izgradnja pravne drzave u modernom smislu podrazumeva i zakonodavstvo koje je strogo u skladu sa deklarisanim ustavnim principima o ljudskim slobodama i pravima i vladavini prava. Najzad, postojeci ustavnopravni sistem ostace mrtvo slovo na papiru bez dodatnih ustavnih i zakonskih razrada i garantija u pogledu takve njihove primene koja ce obezbediti visok nivo zakonitosti i jednakosti gradjana pred zakonom. To, dalje, zahteva punu nezavisnost i samostalnost sudova, njihovu vecu efikasnost, kao i efikasnu sudsku kontrolu zakonitosti akata upravnih organa kojima se resava o zivotnim pitanjima gradjana. Sve to, opet, nije moguce bez afirmacije parlamentarizma, izgradnje sistema politicke i uopste javne odgovornosti vlade i upravnih i drugih javnih funkcionera, demokratskog javnog mnenja, posebno slobode stampe, koja je u nas skoro ugasena.

Drugi kompleks pretpostavki demokratskog preobrazaja drustva nalazi se u svojinskoj i ekonomsko- socijalnoj sferi. Funkcionisanje drzave kao politicke i ekonomsko-socijalnoj sferi. Funkcionisanje drzave kao politicke i ekonomsko-socijalne zajednice danas se ostvaruje u haoticnom i kriminalizovanom drustvu i kriminalizovanom drustvu i kriminalizovanoj ekonomiji, u nekoj vrsti organizovanog haosa. Taj haos se, ipak, kontrolise iz vrha vladajucih krugova, ali na nacin koji ima mnogo elemenata organizovanog kriminala, ratnog profiterstva, protekcionizma, nepotizma i drugih vidova protivpravnog bogacenja ogromnih razmera.

Svojinska transformacija u nas se, na zalost, velikim delom izrodila u besprimernu pljacku drustvene svojine koja predstavlja veliku ekonomsku vrednost stvaranu u toku pola veka.

S obzirom na to da je drustvena svojina u proteklih 5o godina velikim, mozda najvecim delom storena radom nekoliko generacija u okviru relativno autonomnih preduzeca, koncept njene privatizacije morao bi, pre svega, poci od te cinjenice. Naime, u srazmeri sa velicinom novostvorene vrednosti koja je rezultat rada zaposlenih, svim zaposlenima i penzionisanim radnicima u svim sektorima drustvenog rada trebalo bi raspodeliti besplatno akcije koje bi iznosile izmedju jedne trecine i polovine ukupne vrednosti drustvenog kapitala, izuzev u onim njegovim delovima koji su, kao velike drzavne investicije, pretezno finansirani iz drzavnog budzeta ili na osnovu bespovratne finansijske pomoci iz inostranstva. Ostali deo drustvenog kapitala bio bi izlozen javnoj prodaji u skladu sa njegovom realnom trzisnom vrednoscu, uz pravo prece kupovine za gotovinska sredstva od strane zaposlenih odnosno domacih drzavljana. U protivnom, doslo bi do rasprodaje drustvene imovine, odnosno do njene spekulativne privatizacije, a radnici bi bili pretvoreni u klasicnu najamnu radnu snagu. To bi bio korak unazad u odnosu na njihov doskorasnji polozaj u samoupravnim preduzecima i u odnosu na iskustva i praksu razvijenih evropskih drzava.

Praksa poslednjih godina pokazuje da se upravo preko upravljackog monopola uske vladajuce elite nad drustvenom svojinom, drustveni kapital najuspesnije pretace na racune privatnih preduzeca nove bogataske klase, nad cijim "poslovanjem" ne postoji nikakva javna odnosno drzavna kontrola. Pomocu klasicne privatizacije koja podrazumeva otkup drustvene imovine po trzisnim cenama, vladajuca elita bi bila lisena i ekonomske i politicke moci, zbog cega se odlucila za spekulativnu, monopolisticku privatizaciju i bogacenje preko noci pod okriljem rata, sankcija, opsteg haosa i bezakonja. Ovaj "sistem" je bio poznat i u starim apsolutistickim i despotskim sistemima vlasti. Tako je jos u vreme Rimskog carstva nastala sentencija: "Onaj ko se obogati za godinu dana, morao je biti obesen pre 12 meseci." S druge strane, vrlo je naglaseno i podrzavljenje drustvene svojine, cesto i u oblastima koje nisu prikladne za tu vrstu svojine. Zatim, i dalje je prakticno suspendovano trziste. Zbog svega toga, uspostavljen je sistem ekonomskih monopola koji, uglavnom, funkcionisu na spekulativnoj osnovi, u interesu uskih politickih, trgovackih i finansijskih krugova pod strogom kontrolom samog vrha vladajuce drzavne i stranacke elite, pre svega SPS- a i JUL-a. Njihov monopol ostvaruje se ne samo u finansijskoj, trgovackoj, vec i u kadrovskoj i informativnoj sferi, kao i u vidu potpune kontrole MUP-a, posebno sluzbe drzavne bezbednosti, finansijske policije, carinske sluzbe i uprave prihoda, koje ih stite i "pokrivaju" njihovo "poslovanje", to jest bogacenje na osnovu monopola i protekcionizma.

Na osnovu dominantne politicke moci, vladajuca elita nelegalnim odnosno neformalnim kanalima bitno utice na kreiranje politike u oblasti ekonomije, narocito izvoza, uvoza, kursa dinara, kreditne politike i sl. Samim tim, ima i ogromnu politicku moc koja je utoliko opasnija ukoliko nije legitimna, nije institucionalizovana, odnosno nije pod kontrolom legalnih organa vlasti, kao sto su skupstina, vlada, sudstvo. Taj ratnoprofiterski i spekulativni, uredbodavni i "ministarski sistem privredjivanja" , koji se ne bavi proizvodnjom vec finansijskim spekulativnim transakcijama i monopolskim trgovackim poslovima, porazno se odrazava na stvaranje pocetnih pretpostavki za izgradnju ekonomski razvijenog i demokratskog drustva.

(Nastavice se)

NASLOVNA STRANA