Kada su krajem prosle godine, najpre minhenski dnevnik Ziddojce cajtung, a potom frankfurtski izdavac Curkamp objavili tekst austrijskog pisca Petera Handkea, Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine, u evropskim medijima se rasplamsala jedna od najzivljih rasprava o jednom knjizevnom tekstu u novije vreme. Ogranicimo li se samo na nemacko podrucje, mozemo govoriti i o najtematizovanijoj knjizi u posleratnom dobu. A s obzirom da se za mesec dana ocekuje objavljivanje Zimskog putovanja i u Sjedinjenim Americkim Drzavama, rasprava o knjizi nije ni iz daleka zavrsena.

Petar Handke je, medjutim, vec napisao i drugi deo balkanskog putopisa - Letnji dodatak zimskom putovanju - posto je, prethodno, po drugi put boravio na trenutno najuzarenijem tlu Evrope. Krajem maja i pocetkom juna, pisac je, naime, sa istim saputnicima, svojim prevodiocem na srpski i jednim prijateljem iz Austrije srpske nacionalnosti, ponovo obisao mesta sa prethodnog putovanja: Zemun, Beograd, Porodin i Bajinu Bastu. No, ovoga puta su ta mesta bila samo polazista za odlazak "dalje". Ovoga puta se odatle islo, kako je to pisac jedanput rekao, "u samo srediste minulog rata u Bosni i Hercegovini", u Visegrad i Srebrenicu, mesta koja do danas kriju, bar na osnovu medijskih analiza, najvece tajne malo kome jasnog sukoba na Balkanu. Povod majskom putovanju bio je "knjizevne prirode". Krenulo se, receno je uoci putovanja, tragovima knjige Na Drini Cupruja jugoslovenskog pisca Ive Andrica. No, nije se tu vise radilo samo o "polasku u potragu za motivom", kako je to obicavao da svoje svakodnevne kreativne izlete u prirodu oko planine Sent-Viktoara tumaci jedan od najvecih slikara epohe, Pol Sezan. Pre bi se reklo da je drugo Handkeovo putovanje u Srbiju bilo "fiksiranje tragova" (Spurensicherung) realija Andricevog "eposa"; dakle, trazenje predistorije "svega sto se kasnije zbilo", i svesno suocavanje sa sadasnjom postistorijskom stvarnoscu, sa "cinjenicnim stanjem" posle rata, i opazanje, dozivljavanje, promisljanje njega i dalje knjizevno obradjivanje.

Tako je ova knjiga, za razliku od Zimskog putovanja, po nasem misljenju, "knjizevnija", ako se tako uopste moze govoriti, u najmanju ruku "knjizevna" koliko i sve dosadasnje Handkeove. "Iznutra" gledano: ima u njoj neceg i andricevskog (po izboru "repertoara", a u "tekstualnom strategisanju" po "ovremenjenom opazanju"), i beketovskog (po "pripovedoskepticizmu"), i starohandkeovskog (po "kontrakafkijanskim" zahvatima), i prevashodno kamijevskog (po "egzistencijalistickoj" naracionoj "autoreferencijalnosti", i po "zarobljenosti pisca u razorenom ambijentu"), sto i prilici postistorijskom, u ovom slucaju "posleratnom tipu" knjizevnog diskursa duhovnog raspolozenja i metodike, misleci na "rad na terenu" (Feldforschung). Setimo se Kamijevih grandioznih tekstova izniklih iz rusevina Drugog svetskog rata i rata u Alziru.

Sadrzinski knjiga obuhvata cetiri dela, iako je pisana kompaktno, u kontinualnom nizanju fragmenata, jednog iz drugog proizaslih po hronoloskom sledu i po sadrzinskoj srodnosti. U prvom (dakle fiktivnom) bloku fragmenata su u sredistu "pripreme za odlazak", pre svega u Bajinoj Basti. Potom sledi opis boravka u "Andricevom" Visegradu, a odmah dalje opis posete Srebrenici, bivsoj muslimanskoj enklavi. Poslednji blok fragmenata su pisceve opservacije posle tog, za putnika kljucnog boravka u Srebrenici, posle koga ostaje nemoc i nesposobnost bilo kakvog zakljucivanja o "svemu sto se zbilo", o "buducnosti, sadasnjosti i proslosti tog istorijskog i geografskog prostora", o "dilemama" putnickog subjekta u "tom prostoru" a posebno izvan njega (u Evropi ili bilo gde), konacno o izgledima samog pisanja u svetu u kome se trenutno zivi.

Evo nekoliko citata iz tog poslednjeg dela knjige. Prvi citat:

"A onda i pomisao: Ako je uopste bilo-gde na svetu vaskrsnuce mrtvih jos zelja, ili goruci dnevni san, ili razorno ludilo, onda je to tamo kod bar jednog od tih nestalih, jednog jedinog iz Srebrenice, vaskrsnuce prevashodno tih predjasnjih stanovnika, ili bar jednog od njih, jednog jedinog. Ali ne, tamo se to i odigrava, bar s one strane zelje, ludila ili sna! Ili, nije li to samo pomisao o proboju zalosti, ili o proboju u zalost?"

Drugi citat:

"I bilo je to kao da smo tu jos jedanput stupili u drugu povest - neku, u kojoj nista vise nismo imali da kazemo, ni ja, stranac, ali ni moja dva srpska saputnika."

I treci citat:

"I te kako: u Visegradu se odigravao zivot samo jos na grobljima; a u Srebrenici, po svemu sudeci, uopste ne vise - ali mozda je tu valjalo otkrivati drugi zivot, neki koji je nasim pojmovima tesko dostupan."

Razume se, i u ovoj Handkeovoj knjizi vrvi od "problematicnih" mesta, zbog kojih ce se i ovoga puta "lomiti koplja" mnogobrojnih stranih i domacih "kriticara". Na primer:

"I ipak je, cak i tu u Srebrenici, opet predistorija - kaze, u svakom slucaju, pamcenje - ta koja vazi i koja treba da vazi za sve ucesnike u Evropi i preko okeana, ako ne zelimo da i dalje ostanemo na toj medjunarodnoj proizvodnji fotografija i na buljenju u njih, bez pamcenja i u duhovnom slepilu."

Ili: "Borci za slobodu gore - u brdima - gospodari u dolinama, 'predvidjeni' da budu zrtve - ali nisu li i u vesternima zli Indijanci gore u stenovitim klisurama ti koji napadaju i kasape mirne amerske karavane - i ne bore li se, ipak, ti Indijanci za svoju slobodu? A 'poslednje' pitanje glasi: Da li ce jedanput, uskoro, i ko?, otkriti bosanske Srbe i kao takve Indijance?"

Da ce kritika burno reagovati na novu knjigu Petera Handkea, pokazuju vec prvi osvrti objavljeni vec nedelju dana uoci pojavljivanja knjige. I ovog puta su to uglavnom ostri, najcesce politicki i neknjizevnokriticki komentari. Nemacki nedeljnik Spigl, na primer, pise: "Ovoga puta on (Handke) ne krstari vise gudurama Balkana kao Kaspar Hauzer, nesposoban da govori i da vidi, dakle kao idealista. Ovoga puta gazi on kao srpski nacionalista utabanom stazom zvanom propaganda. Demagoski, besramno, infantilno zamagljuje on fakte, insinuira lazi, gradi on Srbima zlatan most... A i neukusan je do srzi."

Slicno i nedeljnik Cajt: "Handkeovo agrarno-ideolosko ulepsavanje seoskog zivota govori vise o Handkeu nego o Bosni. I njegova grdnja novinara puca u prazno. Vecina izvestaca je ponudila diferenciranu sliku rata - i opisala je taj nehumani nacionalizam triju strana. Handkeova pristrasnost prema srpskom nacionalizmu nije samo naivna. Ona je zaista reakcionarna." ...Nedelju dana kasnije isti nedeljnik se, iz pera knjizevno strucnijeg kriticara, oglasio i ovakvim komentarom: "Petar Handke nije prvi ni poslednji napaceni pesnik koji od putovanja daleko od sveta sluzbenika i kapitalisticke guzve ocekuje spasenje. Izmedju slavljenja plemenitog Divljeg i slavljenja Srbina otpornog na svako nevreme, ponesto se i desilo. Jos Rembo nije zeleo da se u Sarlevilu ugoji i zvecka debelim lancem dzepnog sata, nego je pravovremeno otisao u zemlju kamila... Ali ne postoji pustinja istine. Ne postoji ostrvo ispravnih. Ni u Srbiji niti igde na svetu. Ali postoji ceznja za njima. A ceznja govori mnoge jezike."

Kriticar dnevnika "Ziddojce cajtung" oglasio se ovako: "On (Handke) dozivljava u Srebrenici - koju uvek naziva samo S - zabranu slika, koja, pak, ostavlja prostor 'za uvek sve vise minijatura' i iz povezivanja tih malenih slika ocekuje on arabesku 'koja ce, konacno, mozda reci ponesto o ovome ili onome'. Razume se da je Handke majstor minijature, ali od jednog od vecih pesnika nasega jezika moze se zahtevati da iz povezivanja minijatura proizadje i vise od arabeske. To se zove i odgovornost."

Kriticar lista Frankfurter rundsau pise, pored ostalog, sledece: "Nema sumnje: tamo gde daje rec vizuelnom i akusticnom iskusavanju sveta, prekidanom refleksijama pisca i opazanju i secanju, Handke je, kao seizmograf vidljivog Dogodjenog i sadasnjosti zaostalog i narusenog zivota u srpskom delu Bosne i Hercegovine, knjizevno superioran u odnosu na pozitivisticke reportaze. Njegov Letnji dodatak obiluje epifanijama bola i trenutnim 'probojima' u neutesnost zalosti nad 'esencijom svih ratova ujedno' koji su 'kratku dolinu Srebrenice crnili kao iznikli i ispaljeni iz noci epoha'. Knjizevna povest noci usred bela dana, neugasive upecatljivosti."

Dakle, ovo su samo "pocetni udarci" u ocigledno predstojecim mecevima kriticara. No, sacekajmo ih u preglednijem broju. Knjiga zivi, dakle cita se, samo od pre nekoliko dana.

Zarko Radakovic

NASLOVNA STRANA