Da li su strane vlade i diplomatski predstavnici u Beogradu - americki, nemacki, britanski - "kumovali" odluci Dragoslava Avramovica da digne ruke od politike i pocne iznenada da brine samo o svom licnom zdravlju? Da li je bilo slucajno sto se taj obrt dogodio bas u trenutku kada se ispostavilo da, prema svim ispitivanjima javnog mnjenja, koalicija "Zajedno" sa njim na celu slovi kao ubedljivi favorit uoci novembarskih saveznih izbora?

Samo desetak dana ranije novine su zabelezile Avramovicevu izjavu da mu "sudbina otadzbine, naseg naroda i gradjana ne daje pravo da bude ni star, ni bolestan". A tek sto je zapocela izborna trka pokazalo se da on u odnosu na Slobodana Milosevica ima neuporedivo bolji "rejting" nego Bil Klinton u odnosu na Boba Dola ili Toni Bler u odnosu na Dzona Mejdzora.

Onda se dogodilo to "nesto". Da li je to zaista bio "pritisak" ili samo "prijateljska sugestija"? Da li je rec o "domacem" ili o "stranom faktoru"? Iz krugova bliskih koaliciji "Zajedno" lansirana je tvrdnja da je Avramovic, dan pre nego sto ce objaviti odluku o svom povlacenju, imao susret sa predsednikom Srbije Slobodanom Milosevicem. Isti krugovi su, izgleda "sapnuli" pojedinim beogradskim novinama da je on vodio i neke razgovore sa stranim diplomatima u Beogradu.

Sada se redjaju svakojake sumnje, slutnje i spekulacije. Ali, preciznog i ubedljivog odgovora na pitanje - sta se zaista dogodilo? - i dalje nema.

Americki diplomati su odmah pozurili da demantuju pisanje beogradskih listova o njihovim "pritiscima" na Avramovica ili "kalkulacijama" da sada ne bi bilo dobro da Slobodan Milosevic izgubi izbore... "To je stoprocentna besmislica", porucio je sef americke diplomatske misije u Beogradu Ricard Majls. Zamenik Dzona Kornbluma, pomocnika drzavnog sekretara u Stjet departmentu i nekadasnji otpravnik poslova americke ambasade u Beogradu Rudolf Perina precizirao je da Avramovic pre svoje odluke o povlacenju "nije bio u kontaktu sa americkim diplomatima u Beogradu".

Slicno su reagovali i ostali "osumnjiceni" diplomati. "To je cista izmisljotina", rekao je nemacki ambasador Vilfred Gruber. "Vlada Njenog velicanstva i njeni predstavnici u Beogradu nemaju s tim nista. Izbori za savezni parlament i politika kandidata iskljucivo su stvar SR Jugoslavije i njenih gradjana", saopstio je britanski ambasador Ajvor Roberts.

Ukoliko bi se sudilo samo na osnovu ovih i ovakvih izjava, naivnim posmatracima - pod uslovom da naivnih uopste jos ima - moglo bi se uciniti da je SR Jugoslavija sada jedna toliko samostalna i suverena zemlja da suverenija ne moze biti. I da stranim vladama, pre svega SAD i njenim evropskim saveznicima, nije ni na kraj pameti da se mesaju u unutrasnje stvari i politiku Beograda!?

"Ne tvrdim da se americka vlada nikada i nigde nije mesala u unutrasnje poslove drugih zemalja, i da u nekim slucajevima nije iskazivala naklonost prema pojedinim licnostima prilikom izbora, ali sam uveren da se ovde nije radilo o tome", rekao je prosle nedelje za NIN jedan visoki funkcioner administracije u Vasingtonu.

Ako zaista, kao sto se sada tvrdi nije bilo direktnih pritisaka iz inostranstva na Avramovica da se povuce, sto znaci i nedvosmislenih pokusaja da se na taj nacin oslabi ili mozda cak razbije opoziciona koalicija "Zajedno" i tako pomogne Milosevicu i njegovom "levom bloku" da ostvare uspeh na novembarskim izborima, tvrdnje o "nemesanju" i striktnoj politici "neutralnosti" stranih vlada i njihovih diplomata u Beogradu ipak ostaju neubedljive.

Kad vec nisu neutralne u mnogo cemu sto se tice ovdasnje unutrasnje politike (cime se opravdava i zadrzavanje spoljnog zida sankcija) a nisu, i same kazu da nisu, neutralne, otkuda sada tako hitro i energicno insistiranje tih istih vlada i njihovih diplomata na "neutralnosti" u ovom slucaju? Razlozi su, po svemu sudeci, politicke prirode. Recimo, sadasnjoj vasingtonskoj administraciji, ciji su neki diplomatski predstavnici vec bili optuzivani za umesanost u sverc iranskog oruzja preko Hrvatske u Bosnu, samo nekoliko nedelja uoci predsednickih izbora svakako ne bi pogodovalo da se kaze kako su njeni ljudi nastojali da spasu Slobodana Milosevica i vladajuci rezim u Beogradu od izbornog poraza.

Ipak, treba pogledati cinjenice. Prema standardnim merilima koja vaze u svim demokratskim zemljama, moze mirne duse da se kaze da neki strani diplomati u Beogradu sada manje-vise otvoreno ucestvuju u predizbornoj kampanji. Jer, nacin na koji oni ovih dana obavljaju svoje "uobicajene i redovne aktivnosti" navodi na zakljucak o naklonosti prema jednoj, i uzdrzanost prema drugoj strani. Recimo, kad sef diplomatske misije SAD u Beogradu Ricard Majls, koji vazi za iskusnog i vestog diplomatu, i odlicnog poznavaoca ovdasnjih prilika, u jeku predizborne kampanje, i to bas u trenutku kada rezimska koalicija po svim pokazateljima ozbiljno zaostaje za svojim oponentima, odluci da poseti smederevsku zelezaru ("Sartid 1913") i u pratnji licnosti kao sto je Dusan Matkovic nastupi u TV dnevniku drzavne televizije, koja ce reportazu o ovom dogadjaju emitovati izmedju dva bloka propagandnih poruka i izbornim aktivnostima SPS-a i JUL-a, tesko je poverovati da se tu radi samo o pukoj koincidenciji. Treba se samo setiti argumenta koji je svojevremeno poslednji americki ambasador u Beogradu Voren Zimerman naveo kao razlog da ne ode na Gazimestan. "Nisam" - rekao je - "hteo da se to shvati kao moja podrska Milosevicevoj politici."

Poseta Metalurskom kombinatu u Smederevu mogla bi da zavredi paznju publike tim pre sto su se americki diplomati i zvanicnici - za razliku od njihovih zapadnoevropskih kolega - sve doskora uzdrzavali od javnih kontakata sa funkcionerima rezima u Beogradu, osim kada je to bilo strogo u funkciji mirovnih misija. Ili, kada je Milosevicu trebalo izdiktirati sta se sve od njega ocekuje u vezi sa zbivanjima u Bosni, politici prema Kosovu i famoznim "spoljnim zidom sankcija". A onda najednom - hop, iznenadni zaokret u politici zvanicnog Vasingtona, koji je dugo, i posle Dejtona, opstojavao na formuli da "ne priznaje drzavu koju su proglasile Srbija i Crna Gora", i sef diplomatske misije SAD odlazi pravo u tvrdjavu ovdasnje socijalisticke drzavne privrede da bi se tamo srdacno pozdravio sa jednim tako istaknutim prvakom SPS-a, kao sto je vec legendarni Matkovic i sa njim vodio razgovor o perspektivama jugoslovensko-americke saradnje! Bas sada, i bas sa njim!

Nema, medjutim, nikakvih nagovestaja da bi tokom ove predizborne kampanje neko od americkih zvanicnika mogao isto tako posetiti nekog privatnog preduzetnika u Srbiji i funkcionera neke od opozicionih stranaka, clanica koalicije "Zajedno" i interesovati se, recimo, za program privatizacije. Ili, za perspektive jugoslovensko-americke saradnje ukoliko na novembarskim izborima pobedi opozicija...

Ako je ovaj diplomatski "izlet" Ricarda Majlsa zaista licio na presedan, izvestaji o ucestalim posetama britanskog ambasadora Ajvora Robertsa ovdasnjim drzavnim firmama i funkcionerima SPS-a i JUL-a na direktorskim polozajima postale su tokom predizborne kampanje vec gotovo uobicajeni segment rezimske propagande. Proteklih dana Roberts je pohodio "Prvu petoletku" u Trsteniku, "Magnohrom" u Kraljevu, "Trajal" u Krusevcu, a drzavni radio i televizija, naravno, nisu propustili nijednu priliku da storije o njegovim posetama plasiraju u udarno vreme, svaki put izmedju dva bloka propagandnih poruka o izbornim aktivnostima SPS-a i JUL-a. I, da to ponavljaju onoliko puta koliko je potrebno da svi biraci shvate pravi znacaj ovog cina. Naravno, britanski diplomata ce reci da on samo radi svoj posao i zastupa interese svoje zemlje, nastojeci da unapredi medjusobnu privrednu saradnju...

Karakteristicno je, takodje, da vlade i diplomatski predstavnici zemalja koje se uvek i svuda zdusno zalazu za postovanje ljudskih prava i elementarnih demokratskih principa sada demonstriraju visoki stepen "neutralnosti" u pogledu nacina na koji se ovde vodi predizborna kampanja. Dovoljno je ovih dana pogledati bilo koji kanal drzavne televizije u Srbiji, i bilo koji program paradrzavnih TV stanica, da bi se stekao utisak o pravom propagandnom nasilju nad stanovnistvom. Valjda se jos samo u Severnoj Koreji i na Kubi organizuju izbori u takvim uslovima. Medjutim, svet (strane vlade, veliki svetski mediji, nevladine organizacije...) kao da se bas mnogo ne uzbudjuje zbog toga.

U zemljama poput Albanije, Bosne, Hrvatske i slicnih u nasem okruzenju, na domace vlastodrsce je uoci izbora bio iz inostranstva vrsen ogroman pritisak da se opoziciji obezbedi barem u nacelu ravnopravan pristup medijima. Amerika, Evropska unija i mnoge njene clanice ponaosob su upozoravale, pretile da nece priznati izbore ako tamosnji rezimi uzurpiraju televiziju i ostale medije i koriste ih iskljucivo za sopstvenu propagandu. Ovde je, sve do sada, takvo angazovanje ocigledno izostalo.

Zvanicni predstavnik americke ambasade u Beogradu zamoljen je prosle nedelje da odgovori na pitanje: sta misli o sadasnjoj predizbornoj kampanji u SR Jugoslaviji i da li neko od americkih zvanicnika ima nameru da se izjasni o postovanju uobicajenih demokratskih principa u drzavnim medijima u SR Jugoslaviji u vezi sa predstojecim izborima? Onako kako se to cini u svim drugim slucajevima, s obzirom na to da Amerika zvanicno propoveda politiku prema kojoj je postovanje ljudskih prava univerzalna vrednost, a ne iskljucivo unutrasnje pitanje bilo koje zemlje?

Odgovor je glasio: "Mi pazljivo pratimo razvoj dogadjaja." To bi, ocito, moglo navesti na pomisao o odluci da se zazmuri ne samo na jedno, nego na oba oka!

Moze li se, na osnovu svega sto se dogodilo, i sto se upravo dogadja, tvrditi da zvanicna Amerika i pojedini njeni evropski saveznici sada otvoreno navijaju za koaliciju SPS-a, JUL-a i Nove demokratije na novembarskim saveznim izborima u SR Jugoslaviji? Mozda bi, opreza radi, bilo uputnije reci da sada vec postoje "ozbiljne indicije" da se radi, ako ne o "otvorenom navijanju", a ono svakako o vidljivom strahovanju da bi rezimska koalicija mogla da izgubi te izbore. I, strahovanju od onoga sto bi u slucaju izborne pobede opozicije moglo da usledi.

Kao i toliko puta ranije, zvanicni Vasington i njegovi saveznici ovde, u ovom delu Balkana, izgleda prizeljkuju "stabilnost po svaku cenu". Pri tome su demokratija, ljudska prava i svi ostali lepi i plemeniti principi u drugom planu.

Mora se, naravno, priznati da ova vrsta izrazavanja naklonosti, pa i otvorenog navijanja za pojedine kandidate na izborima (u Rusiji ili u Izraelu, na primer) danas nije nista neobicno u svetskoj politici. Uostalom, pravo je svake vlade da odluci hoce li svoju naklonost pokloniti, recimo, Sadamu Huseinu, Franji Tudjmanu, Aliji Izetbegovicu ili Slobodanu Milosevicu i stvar je biraca u svakoj od tih zemalja da se izjasnjavaju o politici svoje vlade.

Ali, ovde nije rec o tome, vec o necemu sasvim drugom: o visokoj ceni te naklonosti, koju bi - kao i mnoge druge nepromisljene avanture stranih sila u nasem podneblju - trebalo da plati ovdasnje stanovnistvo. Da je SR Jugoslavija demokratska zemlja i da ovde postoje uslovi za postenu izbornu utakmicu, da postoji potpuna sloboda medija i sve drugo sto se u vreme izbora podrazumeva u jednom demokratskom drustvu, onda ne bi bilo ni po jada da svaki posmatrac sa strane navija za koga hoce. A pobedniku bi svako bio duzan da cestita i da mu - skine kapu. Ovako, ma cime da je motivisana, ta naklonost pojedinih stranih vlada i njihovih diplomata, i njihova pristrasna "neutralnost" uoci novembarskih saveznih izbora, nikome ne moze doneti srecu. Jer, ona se sada ispoljava kao precutno mirenje sa jednim specificnim oblikom nasilja: sa brutalnim gazenjem elementarnih demokratskih principa od strane rezima koji pretenduje na status privilegovanog klijenta i saveznika zemalja zapadne demokratije u ovom regionu.

Od stabilnosti kojoj se oni nadaju, a koja bi bila zasnovana na takvom nasilju, sada u prvom redu nasilju nad medijima, i nad pravom i slobodom ljudi da saznaju sta im se desava, jer su prethodno zbrisana sva iole znacajnija nezavisna elektronska glasila, a onda i mocni propagandni aparat upotrebljen za besprimerno ispiranje mozgova ljudi, i silovanje demokratije od strane vlasti koja opet demonstrira resenost da pobedi po svaku cenu, kao sto se toliko puta do sada pokazalo, slaba je vajda. Uostalom, zar nije ovde sve tako i pocelo, kad su strani pokrovitelji svojevremeno pristali da poveruju da (savezni) izbori nisu vazni i da ce se oni o svemu lepo dogovoriti sa Slobodanom Milosevicem i ostalim ovdasnjim nacionalnim liderima...?

Stevan Niksic

NASLOVNA STRANA