Nedeljnik

Kada je u ponedeljak (18. novembra) u pola casa posle ponoci otkazana konferencija za novinare u beogradskom sedistu SPS-a, bilo je izvesno da se tvrdnja sa naslovne strane " Politike " - " Izbori protekli regularno i bez problema " - nece pokazati kao istinita.

Sumnju da ce socijalisti mirno prihvatiti iskazanu volju naroda pojacavali su i saradnik niskog Mileta Ilica tvrdnjom " Iz sata u sat stojimo sve bolje " ;naglo pristizanje zalbi SPS-a u beogradsku Izbornu komisiju; odbijanje Ivice Dacica, portparola SPS-a, da kaze koliko je " Zajedno " osvojila mandata u Beogradu...A kada je u utorak na drzavnoj TV sef beogradskih socijalista Branislav Ivkovic kazao da je " uocen odredjen broj nepravilnosti na birackim mestima " - znalo se da nista vise nece biti kako je izgledalo u nedelju, 17. novembra.

Ako su socijalisti jos u nedelju resili da " Nis ne sme pasti " , takva odluka za Beograd doneta je, izgleda, tek dva dana posto se narod izjasnio, a sve zbog - tvrde u socijalistickim krugovima - besa koji su u vlasti izazvala dva opoziciona autogola: " radna poseta " beogradskoj Izbornoj komisiji i " bombaski verbalni delikt " Danice Draskovic, clana Glavnog odbora SPO-a.

Ali to su samo dva dobra izgovora za - kako tvrdi sa dosta uverljivosti opozicija - ponistavanje narodne izborne volje, i sto ona naziva diktaturom (po " Politickoj enciklopediji " , izmedju ostalog, poredak koji " ne priznaje parlamentarne i druge legalne principe i nacine smenjivanja vlasti " , " nepostojanje mogucnosti da narod mirnim i legalnim putem smeni vladajucu grupu " ...).

Nevolja je sto se ova prica pise u utorak (26. novembra) kada se jos ne naslucuje njen rasplet, niti potezi njenih glavnih glumaca, i kada je izvesno da su i rezultati drugog kruga i " kotrljanje nezadovoljstva " ulicama gradova Srbije samo opomena - prva ili poslednja, svejedno - prvacima politickog pozorista.

Dvojica od trojice najvecih gubitnika na saveznim izborima (minus od 400 000 glasova u odnosu na 1993.godinu) Vuk Draskovic i Zoran Djindjic, koji su cudom postali najveci dobitnici osvojivsi u drugom krugu, 17. novembra, vecinu u gradovima u kojima zivi izmedju 60 i 70 odsto stanovnika Srbije, u utorak nisu znali tacno da li potpuno ili delimicno bojkotuju treci krug izbora. Izvesno je samo bilo da ce podneti tuzbe Vrhovnom i Ustavnom sudu Srbije.

Sta dalje, sta kada socijalisti sebi potvrde mandate u trecem krugu: gradjanska neposlusnost, strajkovi, svakodnevne mirne demonstracije, bojkot republickog i saveznog parlamenta...?

Manevarski prostor lidera opozicije je minimalan ukoliko ne zele da iznevere onu " sacicu " od sto hiljada Beogradjana koji su u ponedeljak po podne bili ispod prozora Demokratske stranke. " Mitinzi su bili oblik politickog reagovanja najsire javnosti na nefunkcionisanje drustva, ili na funkcionisanje drustva kojim nisu bili zadovoljni. U Srbiji su mitinzi omogucili funkcionisanje institucija koje su bile blokirane. " Ovo iskustvo Slobodana Milosevica Draskovic i Djindjic mogli su da koriste da su ostali vlast u Beogradu i Nisu; ovako - morace da vode racuna da se " pozar " na ulicama ne moze dugo odrzavati, da ce ne samo kisa i sneg nego i umor zaustaviti protestne povorke.

Naravno da oni znaju i da svaki bojkot parlamenta Milosevicu nista ne smeta jer on demokratsku fasadu ima: sedece u poslanickim klupama radikali, Madjari, Muslimani, Crnogorci...

Opozicija je pokazala da akcije gradjanske neposlusnosti ne ume da organizuje, a nijedan sindikat na koji imaju bar malo uticaja ne moze da uprilici strajkove ozbiljnijih razmera.

Stizemo i do Slobodana Milosevica, nesporno, junaka ove price. Kada je Dragoslav Jovanovic u " Medaljonima " objasnjavao piramidu vlasti posle 1945. godine, pisao je kako se u njenom vrhu nalaze Josip Broz i Edvard Kardelj, a da se celom osnovom piramide " pruzio Mosa Pijade " . Jedini i ceo sadrzaj ovdasnje piramide vlasti ispunio je Slobodan Milosevic, o cemu svedoci i njegova uloga u sklapanju Dejtonskog sporazuma, a sto bi teoreticaru iz " Politicke enciklopedije " bilo dovoljno da ovdasnji rezim oznaci kao diktaturu ( " vlast se vrsi bez ogranicenja " ).

Dve pomenute tuzbe sudu, ali i neki buduci zahtev opozicije da se obrazuje komisija koja bi ispitala regularnost drugog kruga izbora, daju predsedniku Srbije priliku da iskoristi svoj nesumnjivi uticaj i vrati stvari na stanje od 17. novembra. Time bi predsednik uradio najmanje cetiri dobre stvari. Prvo: pokazao bi vrlo javno svojim partijskim drugovima da nije zadovoljan njihovim radom. Drugo: pobrao bi javne aplauze zapadnog sveta, koji se - ruku na srce - uopste mnogo ne uzbudjuje zbog ovdasnjih izbora, i koji, moguce, takav potez od njega trenutno niti trazi, niti ocekuje. Trece: Milosevic bi jos jednom mogao da se pokaze kao covek kome je interes drzave iznad svih. On je zbog toga i dosad uvek dobijao vise glasova nego njegova stranka. Cetvrto: Milosevic bi pokazao da je krenuo putem promena koje od njega, ipak, ocekuju i njegovi trenutni saveznici sa Zapada koji ga stalno " drze na penalu " zbog izostajanja privatizacije, drzavnog monopola nad medijima...

Sve to bi mu bilo olaksano cinjenicom da se " za " i " protiv " njega glasalo na saveznim izborima (pitanje rata i mira, drzave...), a da se na lokalnim izborima (kanalizacija, gradski prevoz...) iskazivalo poverenje vladi Srbije i opstinskoj-gradskoj vlasti.

Ipak, tesko je verovati da ce se Milosevic odluciti da se obrati naciji i da kazaljke politickog sata vrati na 17. novembar (moze i bez obracanja). Ne bi tolika masinerija bila pokrenuta da bi se potom reklo " Puj pike, ne vazi " . Milosevic, koji je pokazao neverovatan talenat u ocuvanju sopstvene moci (9. mart 1991, Vidovdanski sabor 1992, pad Krajine avgust 1995. godine), zna da je drzeci u rukama po sto odsto kapitala, medija, vojske i policije imao oko 60 odsto glasova, a da je na oko 30 procenata pao izgubivsi samo tri odsto medija, pregrmevsi dva rata i postavsi zvanicni " mirotvorac " . Koliko bi jos izgubio dajuci opoziciji u ruke deo kapitala, malo policije i nesto vise medija (lokalnih) - verovatno je pitanje koje ga brine.

Ako, dakle, Milosevic zadrzi za SPS Nis i Beograd, izmedju njega i SPS-a bice uspostavljen apsolutni znak jednakosti, a on ce se naci u polozaju coveka koji ce sada za sve da bude jedini odgovoran. Tako ce napustiti Brozov model " meke diktature " u kome je vodja " krivac " samo za dobre stvari, a " mangupi oko njega " za lose. Jednostavno, Milosevic ce sebi natovariti preveliko breme i sasvim ce se razlikovati od spasilaca koje su stari Rimljani pozivali u slucajevima spoljne opasnosti ili unutrasnjih zategnutosti a ciji su mandati bili strogo ograniceni i vremenski i po obimu prava koja mogu da koriste.

Dragan Bujosevic