NASA TEMA: GODINE VLASTI SLOBODANA MILOSEVICA

TRI LIKA PREDSEDNIKA

Kako je od neprikosnovenog vodje svih Srba Milosevic stigao do raskrsca: " ili diktatura ili rezident strane vlasti, nesto poput Alije Izetbegovica "

Moglo bi se dogoditi i to da predsednik na kraju kaze da su studenti bili u pravu. Predsednik je garant Ustava i iz njegove kuce niko nije dosao po istinu a da je izisao bez nje. Nalozeno je odgovarajucem ministarstvu i sluzbama da utvrde moguce propuste i, jednom reci, sve jos moze biti u redu, i kome je to trebalo da dize toliku galamu kada, eto, drzava Srbija funkcionise i sve se moze obaviti u institucijama sistema.

Trebalo je, dakle, da studenti zapucaju iz Nisa peske za Beograd - peske iz Nisa, studenti - noseci kopije zapisnika iz kojih treba da se vidi da je koalicija " Zajedno " pokradena na opstinskim izborima. Dzabe je koaliciji " Zajedno " sto vec mesec dana svakodnevno demonstrira, sto je digla na noge skoro milion ljudi sirom Srbije, sve to nije dovoljno da predsednik pogleda na njih. Ali, ako studenti to traze, onda, mozda, bice pravde i za " Zajedno " .

Kao popustanje se za sada racuna vec i samo to sto je predsednik primio studente, bio sa njima uocljivo ljubazan, i sa svakim se slikao drmusajuci mu ruku po pola minuta. Zanovetala niko nece moci da ubedi da sef Srbije ne pokusava da navrat-nanos zataska bruku dok mu jos nije stigla komisija OEBS-a, no to je sada manje vazno. Vazno je da ce, mozda, pravda ipak na kraju trijumfovati. U to ime, zanemarice se i cinjenica sto se po takvu pravdu moralo peske iz Nisa.

Zasto je sve to bilo potrebno: " Greske su uvek moguce " , smatra predsednik.

Greska bi, u ovom slucaju, trebalo da bude ponistenje izbora.

Od same pojave Slobodana Milosevica u vrhu vlasti Srbije uocljiva je bila njegova potpuna nesklonost da prihvati opoziciju kao nekakav prisustvujuci faktor u zbivanjima u njegovoj zemlji. Citav politicki sistem zasnovan je na tome da se svi mehanizmi vlasti, pa cak i oni najbanalniji, kakvi su, na primer, imenovanje saveta u osnovnim skolama, drze sto dalje od mesta kojima bi se mogla pribliziti opozicija. Analiticari politickog sistema u Srbiji cak smatraju da je, umnogome iracionalna, odluka za ponistavanje izbora motivisana zeljom da se ne dopusti da se opozicija institucionalizuje u nezaobilazan faktor politickog zivota.

Ako treba traziti teorijske osnove za ovakvo ponasanje, onda se ono moze naci u onom cuvenom intervjuu u kome Milosevic objasnjava neka svoja globalna gledista. Rec je o razgovoru za pariski " Mond " , a kakva je Milosevic licnost bio, vidi se iz toga sto je rec o datumu kada je Francuska obelezavala dvesta godina Francuske revolucije (14.7.1989). Kratak izvod citaoci NIN-a mogu pogledati u okviru, a ovde samo podsetimo da je tada inaugurisan teorijski projekat necega sto se zove " bespartijski pluralizam " , sta god to bilo. I to cemo, na ovom mestu, dovesti u vezu sa Milosevicevom apsolutnom nespremnoscu da se u bilo kojim prilikama, a narocito konfliktnim, susretne sa politickim protivnicima.

Nije slucajno sto predsednik nije primio delegaciju beogradskih studenata, kao dokazano bezobraznih, nego studenata iz Nisa, i to tek nakon sto su mu dali casnu rec da nisu stranacki opredeljeni (noseci zapisnike koalicije " Zajedno " pod miskom). Pri tome, u svoju solo-deonicu Milosevic je obavezno uvrstio deo u kome prebacuje Nislijama da " vasi lideri idu po ambasadama i putuju po svim svetskim prestonicama " , iako zna da pred sobom ima studente iz Nisa i da u Nisu nema stranih ambasada.

Dusan Mihajlovic, predsednik Nove demokratije, ponavlja svoju tezu da se Milosevic ponasa kao pravi Srbin: " Sa njim se sve mozete dogovoriti ako hocete lepo, ali na pritisak reaguje otporom " , smatra Mihajlovic, priznajuci da nevolja nije u tome sto je Milosevic takav kakav je vec u tome sto u Srbiji ima na sve strane Srba sa " pravim srpskim " osobinama.

Treba se podsetiti da je ovo treci put da Slobodan Milosevic razgovara sa predstavnicima studenata, u vezi sa njihovim politickim zahtevima. Prvi put je to bilo u devetomartovskim demonstracijama (1991), kada je Milosevic sam pohodio Univerzitet, i u pravom pijacnom ambijentu, gde su do reci dosli oni studenti koji su uspeli da se prvi proguraju do govornice, odgovarao na ne uvek ostroumne primedbe studenata. Tadasnji rektor Rajko Vracar je u vise navrata morao da intervenise da bi zastitio integritet predsednika Republike, i sve to skupa govori da je Milosevic svakako smatrao da je u prilicnom sosu cim je pristao na jedan za njega tako nekarakteristican susret.

Slika se nije ponovila sledece, 1992. godine, kada je delegacija Univerziteta, predvodjena profesorima, pohodila Milosevica u Starom dvoru i prosla kao Janko na Kosovu. Na stidljivo izreceni zahtev da predsednik podnese ostavku, Milosevic je odrzao tiradu koja je, s razlogom ili ne, ostala upamcena po dvema recenicama:

" Vi kao profesori Univerziteta za mene ste potpuno jednaki u politickoj volji kao i svaki seljak sirom Srbije ili kao i svaki radnik sirom Srbije. Ne moze vase misljenje biti starije od misljenja radnika ili seljaka, niti, moram to da vam kazem sasvim otvoreno, smatram ovakav razgovor vaznijim od razgovora u nekom preduzecu ili sa seljacima sirom Srbije. " Kada je zavrsio, ustao je i otisao. Predsednik je izgledao ljut.

Na studentski protest 92. godine nastavio se Vidovdanski sabor, i obicno se misli da je ova manifestacija bila jedan od neuspeha opozicije, ali treba reci da u ovoj vrsti pritiska, kao i u spoljnjem pritisku olicenom u uvodjenju sankcija Jugoslaviji, treba traziti razloge sto su kadrovska resenja za vrh tada mlade savezne drzave nadjena u Dobrici Cosicu i Milanu Panicu.

Time je na nivou savezne drzave otvoren do danas najsnazniji demokratski front protiv Milosevica, i trebalo je da prodje godinu dana da bi se srpske vlasti resile bede, smenjivanjem Cosica juna 1993. Nije bez znacaja da je to sve izvedeno u uslovima potpune izolacije nase zemlje, kada se uvodjenjem sankcija spoljnji svet prakticno vise svetio Milosevicu i svima nama zbog vodjenja takve politike, ali da je prakticno time sebi smanjio mogucnosti da na tu istu politiku utice.

Nebojsa Popov, urednik lista " Republika " i poznati sociolog, jedan je od retkih ljudi koji je poznavao Milosevica jos " iz starih vremena " , a koji su pristupacni za novinski razgovor o ovoj temi. Popov kaze da treba razlikovati licnost i funkciju, da se " licnost menja, a Milosevic nije vise ona ista licnost koju sam znao pre trideset godina " . " Osoba o kojoj govorimo je proizvod jednog anonimnog aparata moci, on je ono sto se zove 'karakterna maska' tog aparata. Ideolozi i ocajne mase - ocajne zbog gubitka gubitka ranijeg gospodara izvikale su ga za vodju i njemu nije preostalo drugo nego da brine o tome da svoje drzanje uskladi sa tom ulogom koja mu je data. "

Kada smo kod predsednikove misije, valja navesti nekoliko recenica koje dolikuju coveku sa misijom: " Sve ovo sto se na nas obrusilo i pritislo upravo je zato sto smo mi ocuvali svoj integritet i dostojanstvo svog naroda i zbog toga sto je silama bio jedini cilj da citavu Jugoslaviju razbiju u sto manje komade, a da zatim izvrse i komadanje Srbije. " (iz obracanja delegaciji Univerziteta juna 92).

Uporediti sa: " Srbijom nece upravljati tudja ruka. " (decembar 96)

(Uzgred, zli jezici ovu recenicu nazivaju Slobinom 'frojdovskom omaskom' - mislio je, bice, da Srbijom nece upravljati TUDjINSKA ruka, a ispalo je da nece tudja, dakle, ona koja nije njegova)._

U prilog Popovljevoj tezi o jedinstvu aparata i licnosti svedoce i gornji primeri, gde Milosevic kao vrhovni guru, koristi istu argumentaciju kao partijsku propagandu. Tako je i Slobodan Milosevic u obrazlaganju svojih stavova Vorenu Kristoferu upotrebio cuveni argument o PONOVLjENIM izborima na svega 3,5 procenta izbornih mesta, sto je alhemija koja, eventualno, moze da bude dobra za dnevnik RTS- a, ali je zaumno takvu stvar poslati u Stejt department, sto su mu odande sutradan i odgovorili.

Odavno je primeceno da je velika Miloseviceva nevolja, tacnije nasa nevolja sa njim, u tome sto se njemu cinilo da u medjunarodnim poslovima moze da se ponasa treskajuci sakom o sto, onako kako je navikao da se ponasa u stvarima domacim. Dok je shvatio da to ne moze, imali smo cetvorogodisnje sankcije.

Takodje, predsednik je usvojio i " Dnevnikovu " tezu o demonstrantima kao unizavaocima nacionalne casti, zbog toga sto nose strane zastave i traze pomoc iz inostranstva. Verovatno se setio da su sve njegove nedace pocinjale ukljucivanjem " stranog faktora " , to jest " internacionalizacijom " problema koje je u ovom slucaju sam, a u ranijim sa ostalim JU-liderima proizveo. Posto ce tu skoro imati medjunarodnu komisiju u kuci, trebalo bi nekako to na vreme staviti koliko-toliko pod kontrolu. Jer dogodine su vazniji izbori, a OEBS, ako se navadi, mogao bi da posveti brigu nadzoru i tih izbora, medijima...

Prijem studenata kod predsednika, ako je to neki znak dobre volje (da ne kazemo " popustanja " , mogao bi da se uvredi) i nagovestaj mogucnosti " rehabilitacije " rezultata od 17. novembra, trebalo bi da ukazuje da je, mada tesko, Milosevic shvatio da je u duelima sa velikim svetom autsajder i da vise nikad ne sme da ponovi svoju cuvenu frazu " tu nemam nameru nista da menjam " . Ali, na unutrasnjem planu, produzava svoju praksu i odbija da kontaktira sa politickim protivnicima. Za Milosevica bi bilo idealno ako bi demonstrante mogao da prikaze na Zapadu kao nacionaliste, a za domacu upotrebu kao strane ulizice. U onome prvom Milosevic ima podrsku. Ne samo vlade zapadnih zemalja, po definiciji vodjene svojim pragmaticnim interesima, vec i sredstva informisanja, londonski " Gardijan " , recimo, posmatraju prilike u Srbiji ne kao borbu za nacela parlamentarne demokratije, vec se iskljucivo fiksiraju za one koji bi eventualno mogli da dodju na Milosevicevo mesto.

Zakljucak: Pritisnut iznutra nemirima, a spolja jasnim upozorenjem da ne pomislja na silu (sto, verovatno, ne bi oklevao, setiti se 9. marta), i pretecim dolaskom komisije koja bi mogla i da konstatuje kradju ( " mi moramo svoje probleme da resavamo u okviru svojih institucija " ), Milosevic bi mogao da pokaze manje tvrdokornu stranu. Slicno kao i '92. kada je pod pritiskom sankcija, ali i unutrasnjeg bunta opozicije, pristao na Cosica i Panica.

Milosevic je pokazao da ni na unutrasnjem planu nije neko ko je potpuno imun na pritiske, ali oni moraju da dodju istovremeno i spolja i iznutra. To bi bio put unutrasnjih promena.

Ako bi se vlast odlucila za drugi put, onda Nebojsa Popov vidi dva nacina da Slobodan Milosevic ostane na vlasti. " Jedan je otvorena diktatura, a drugi je da postane rezident strane vlasti u Srbiji, nesto poput Alije Izetbegovica. To je realna opasnost. "

# SRBOLjUB BOGDANOVIC