" BEZBEDNOSNA SITUACIJA "

DANI OPASNOG ZIVLJENJA

Vlast je u isturila policiju kao najjaci adut u odbrani od opoziciionih gradjana. Gradjani, tako, dolaze u poziciju da se ljute na policiju, koja tu ljutnju shvata licno. Za vlast idealna situacija u kojoj jaka policija mlati demonstrante ne znajuci ni sama zasto to radi

To sto policija radi poslednjih dana po beogradskim ulicama (bez sumnje, izvrsavajuci neka naredjenja koja su joj data), vise niko ne razume; po svoj prilici, tu se vise i nema sta razumeti. Postupci policije rukovodjeni su zahtevima iz drzavnog i partijskog vrha, a ti zahtevi su, u neutralnim i stalozenim komentarima u stranim sredstvima informisanja, u vise navrata opisivani kao " gubitak kontakta sa stvarnoscu " . " Gubitak veze sa stvarnoscu " je, inace, psihijatrijska definicija ludila.

Najnoviji aspekt bezbednosne situacije u Beogradu su ljudi u civilu koji, u trenucima kada se demonstranti razilaze kucama, izlaze iz mase i biju pendrecima i drvenim palicama, redom, koga dohvate, musko i zensko, staro i mlado.

Dogadjaj su ocevici iz NIN-a podrobnije opisali (u okviru), a na ovom mestu cemo samo podsetiti na nesto o cemu smo vec pisali: " Kada studente sklonimo sa ulice, sa ovim ostalima mozemo da resimo stvari i bejzbol-palicama " (razmisljanje anonimnog funkcionera JUL-a, videti NIN br 2398). Dnevne novine obelodanile su indikacije da su momci sa motkama clanovi policijskog dzudo-kluba " Milicioner " , mada bi mogli biti i obicne siledzije unajmljene da za nekog obave ovaj posao. To je, najzad, nevazno. Ono sto je bitno jeste da niko od prisutnih milicionera (u uniformi), koji su u ciframa od nekoliko hiljada ovih dana angazovani na regulisanju saobracaja u glavnom gradu, nije intervenisao.

Gomilanje policijskih snaga u Beogradu pocelo je jos od 20. novembra, kada je u Beograd stiglo vise od trideset autobusa sa policajcima iz unutrasnjosti. Pretpostavka je da je njihov boravak u glavnom gradu bio preventivan, jer se tokom veceg dela demonstracija prisustvo policije moglo samo naslutiti.

" Ljudi koji su nam dolazili, iz Cacka, Vranja, Gnjilana, Prizrena i ostalih gradova imali su velikih problema sa prilagodjavanjem. Nekima je to bio i prvi dolazak u Beograd, a mnogi od njih nisu imali iskustva u borbama sa demonstrantima. Lose su bili upoznati sa strateskim obezbedjivanjem centralnih punktova, sto je samim tim dovodilo do loseg rasporeda nasih jedinica tokom odrzavanja mitinga " , kaze inspektor iz SUP-a Beograda, razumljivo anoniman.

Iz ovih razloga, MUP Srbije je poceo da angazuje svoje specijalne jedinice. Veci deo tog ljudstva krenuo je da pristize u Beograd pocev od 27. novembra. Smestani su u samacke hotele, policijske stanice na periferiji i neke opstinske prostorije na Cukarici, Rakovici i Savskom vencu. Dnevnica im je bila od 100 do 150 dinara. Uz dnevnicu su dobijali i dva sendvica, sok i kutiju " lorda " iz 1993. godine.

Nagovestaj masovnijeg angazovanja policije dogodio se nakon vec cuvenog istupa predsednika Skupstine Srbije Dragana Tomica i njegove pretnje demonstrantima. U naredna dva dana primeceni su manji pokreti policije po gradu, iskljucene su (pa ukljucene) dve radio-stanice koje su izvestavale o demonstracijama, ali se na tome i zavrsilo.

Odlucna aktivnost usledila je nakon mitinga " Za Srbiju " , kada je primeceno grupisanje policije koja je, pored vec postojece, dobrim delom dovozena iz unutrasnjosti. To se videlo po registarskim tablicama autobusa, pretezno iz gradova Vojvodine. Engleska televizija " Skaj " je u proceni broja milicionera dosla do 20 000 ljudi u plavom u Beogradu, koja je mozda preterana, ali slikovito govori o zastrasujucoj koncentraciji.

Sve je ovo bilo potrebno da bi se obezbedilo odvijanje saobracaja u gradu. U kojoj meri " setaci " nerviraju vlasti (verovatno mnogo vise nego sto su sami pretpostavljali) vidi se i iz toga da u sada vec znamenitom pismu Vorenu Kristoferu Milosevic pominje " remecenje normalnog gradskog zivota " kao jedan od bitnijih aspekata postizborne krize u Srbiji, iz cega se vidi da mu nije ni nakraj pameti da bi primarni problem mogao biti u osvedocenoj izbornoj kradji.

U kojoj su meri orijentiri vlasti poremeceni, bilo je jasno iz toga sto je, prvog dana policijske blokade demonstranata, bila dozvoljena " setnja " studentima, ali ne i " pristalicama koalicije 'Zajedno' " . Ovi dvostruki standardi mogu svedociti jedino o animozitetu koji vrh srpske vlasti ima prema opoziciji i njenim simpatizerima, deleci demonstrante na one " dobre " , koji su " u pravu " i mogu da setaju, i na one koji to nisu i ne mogu.

Sutradan su, medjutim, u setnji zaustavljeni i studenti, i to u Knez-Mihailovoj, u pesackoj zoni.

Televizija je zadovoljnio izvestila, otprilike, da su demonstranti shvatili kako ne moze da se vecno remeti red i mir i nisu ni posli u setnju. Ni reci, naravno, kako je policijska blokada mnogo vise narusila uobicajeni " red i mir " od bilo koje setnje do sada.

Prvog dana policijske intervencije (cetvrtak), kada je masa demonstranata, malobrojnija no inace, posla od Terazija ka Trgu Republike, obliznji kordon, postavljen kod " Moskve " se zaputio za njom, sustigao je, i poceo da potiskuje ljude koji su vec i sami isli u " zeljenom pravcu " . To je kod reportera koji su dogadjaj pratili sa prozora okolnih zgrada stvorilo utisak da je kordon uklonio demonstrante sa Terazija, iako su oni zapravo odatle sami otisli.

Kada su se demonstranti smestili na Trgu, kordon im je zatvorio izlaz u pravcu Kolarceve i Doma omladine. Posle desetak minuta izvesne napetosti kordon se, uz aplauze, sam uklonio, otkrivsi iza sebe nekoliko hiljada Beogradjana koji su, uputivsi se na miting, zasli iza ledja policajaca. Da li zbog toga sto su se sopstvenom greskom nasli u situaciji da im masa bude i spreda i pozadi, ili su se povukli zbog neceg drugog - ko to zna. Tek, lideri opozicije su to tumacili kao nesumnjivi znak razuma i dobre volje.

Vuk Draskovic nije bio daleko od misljenja da je citava stvar sa policijom izvedena upravo da bi nastradao neki policajac, kako bi se opozicija " izjednacila " po broju ubijenih sa SPS-ovcima. Ono sto se s pouzdanjem moze reci, to je da je u Beogradu toga dana policije bilo mnogo, mnogo vise nego sto se pokazalo potrebnim. Jedino logicno objasnjenje je da vlast unapred nije mogla znati koliko bi to trebalo, to jest da je racunala sa mogucnoscu opsteg sukoba veoma mnogobrojnih demonstranata sa policijom, koja je dovedena za svaki slucaj.

Ponasanje policije i narednih dana je bilo slicno. U ekstremno velikom broju je obezbedjivala " normalan gradski zivot " , od demonstranata koji nisu pokazivali spremnost za sukobe. Naravno, i medju demonstrantima je bilo onih koji su trazili djavola, pa je tako doslo do ozbiljnog sukoba nakon mitinga " Za Srbiju " , kada je kordon koji je stitio povlacenje Milosevicevih pristalica cak za trenutak izgledao ugrozen od strane velikog broja veoma besnih demonstranata. Kasnije se policija konsolidovala, upotrebila suzavac, tako da je Urgentni centar napunjen, a bilo je i povredjenih milicionera.

Sto se samog mitinga " Za Srbiju " tice, koji je i najvece postovaoce politickog talenta Slobodana Milosevica konacno uverio da on pocinje da vuce lose poteze, ovaj eksperiment je platio glavom Predrag Starcevic, koga su na smrt pretukli simpatizeri predsednika Srbije. Drugi pripadnik opozicije, Ivica Lazovic, ustreljen u glavu, bori se za zivot. Novinari koji su se nasli na ulicama Beograda bili su uzasnuti kada su videli da se Milosevicevi mitingasi krecu Beogradom bez ikakvog obezbedjenja, izlozeni psovkama i pogrdama Beogradjana, i razlicitim predmetima medju kojima su mokre pogacice svakako bile najbezazlenije.

Policija je na sve to reagovala sa budistickim mirom, rekavsi da je sazivac mitinga duzan da obezbedi redare. Pri tome se nije znalo ni ko je sazivac mitinga. U SPS-u su tvrdili na oni nisu.

Policija je pripadnike dveju grupacija razdvojila tek pred pocetak mitinga, i nije mali broj onih koji misle da se to ni tada ne bi dogodilo da nije trebalo regulisati situaciju pred dolazak Milosevica i druzine.

Pitanje koje svakog zanima jeste koliko bi daleko policajci bili spremni da idu u akcijama protiv " svog naroda " . To sto mnogim momcima u plavom Milosevic i nije prirastao srcu je okolnost koja se ponekad pogresno tumaci:

" Mi radimo svoj posao. Niko nije dobio po glavi ako to nije zasluzio. Dosta sam trpeo da za mnom vicu 'av, av' i da mi pokazuju srednji prst " , kaze vodja jedne grupe policajaca na Terazijama.

Vlast je isturila policiju kao svoj najjaci adut u odbrani od opozicionih gradjana. Gradjani, tako, dolaze u poziciju da se ljute na policiju, koja, opet, tu ljutnju shvata licno. Za vlast idealna situacija u kojoj se jaka policija mlati po ulicama sa demonstrantima, iako sama ne zna ni rasta ni kro'sta. Ono sto policiju dovoljno motivise, to nisu ni njihove plate ni njihovi, sasvim nenarociti, uslovi zivota, vec neka vrsta profesionalne solidarnosti u kojoj svaki povredjeni ili ne daj boze ubijeni policajac motivise kolege na osvetu. Treba se setiti 1. juna 1993. kada se policija potpuno ostrvila i tukla redom nakon pogibije milicionera pred Saveznom skupstinom. Ubica nikada nije pronadjen, iako postoje cak i fotografije sumnjivih, za koje nije pokazivano narocito interesovanje. Neki cak veruju da je nesrecni policajac ubijen ne bi li se pospesilo sto " ubedljivije " ponasanje policije.

" Proveo sam na Kosovu 25 dana i za to vreme zaradio 25 000 dinara. Cim su pocele ove vece guzve u Beogradu, sa svojom jedinicom iz Urosevca, rasporedjen sam na stratesko mesto gde su tada bili najjaci udari demonstranata. Dva dana sam cucao na krovu Televizije sa svojim snajperom. Koji je to snajper? Preradjeni model stare puske M-48. To je nesto najpreciznije sto smo mi ikada imali i radjena je po mojim uputstvima... Nemoj da se smejes, ja jesam Srbin i ne mrzim nikog, ali za mene je gledanje kroz nisan i okidanje kao za druge 'sega-mega' igrica " , prica specijalac, koji se predstavlja kao Vlada.

Velika hladnoca za sada smanjuje napetost, a veliko je pitanje koga hladnoce vise iscrpljuju - demonstrante ili policajce. Jos nesto je blagotvorno za opstu situaciju - nacin na koji protestuju studenti. Od svake stvari - pa i od policijskog kordona - studenti naprave zabavu i hepening. U petak su demonstrantkinje-studentkinje sluzile miliciju cokoladom, a jedna je prisla kordonu da bi policiju upoznala sa svojim novim deckom. Kretali su se ukrug kroz Knez-Mihailovu i dok su se kolone mimoilazile, jedni drugima su vikali: " Volim i ja vas! "

Bez obzira na ove vedre tonove, jasno je da je svaki incident vrlo lako isprovocirati, narocito u svetlu cinjenice da se ulicama slobodno krecu paradrzavne pajser-brigade koje batinaju demonstrante.

Nije moguce ni predvideti dokle to moze tako. Vlast, ocigledno, nalazi neku satisfakciju u tome sto obezbedjuje " neometano odvijanje saobracaja " , ali je pitanje kada ce shvatiti da cinjenica sto je bunt ogranicen na pesacku zonu ne znaci i da nezadovoljstvo ne postoji.

Svoju viziju situacije predocio je novinarima i Vuk Draskovic, ciji pesimizam, bojati se, ovoga puta ima osnova. Apelujuci na gradjane da se uzdrze od svakog nasilja rekao je da " postoji granica kada covek vise ne pristaje na ponizenja i teror " , te da " Milosevic pokusava da prevede gradjane preko te granice kako bi isprovocirao krvoprolice " .

U Informativnom centru Gradskog SUP-a, koji ionako nicemu ne sluzi, od 24. decembra je ukljucena telefonska sekretarica.

Ludilo, bez sistema.

Batinasi " Nisu najgori momci u plavom sa stitovima i slemovima " , konstatovali su Beogradjani koji su se, u petak uvece, posle trideset osme protestne setnje, preko Terazija, ulicom Srpskih vladara, vracali sa Trga Republike. Brutalnija varijanta zastite rezima pojavila se na ulicama grada a cinile su je dve grupe od po desetak mladica koji su se pojavili na Terazijama i ispred Gradske skupstine i dvadeset minuta tukli gradjane.

Obracun sa poslednjim " setacima " koji su se zadrzali u centru grada posmatrajuci povlacenje milicionera, poceo je nesto posle 17 casova. Medju demonstrante je kod Terazijske cesme uletelo desetak batinasa u civilu i, posto su prethodno iz jakni izvadili pendreke (kod bioskopa " Zvezda " baratalo se bejzbol palicama i metalnim sipkama) poceli su da tuku svakoga ko im se nasao na putu. Najlakse im je bilo da sustignu snimatelje i novinare koji su pokusali da sa njima zapocnu razgovor.

Tako su snagu pendreka najpre isprobali Nikola Majdak, snimatelj Radija B92, novinarka " Frans presa " , kamerman austrijske drzavne radio-televizije (ORF) Djordje Nikolic, teske telesne povrede zadobio je i Momcilo Cebalovic, novinar " Politike " i potpredsednik UGS " Nezavisnost " , nekadasnji novinar RTS-a Rade Radovanovic, a potom i svi ostali. Jurnjava po Terazijama trajala je dvadesetak minuta. Razjarena grupa uz psovke je batinala zene, starije ljude, cak i jednog cetrnaestogodisnjaka i dvanaestogodisnju devojcicu. Iako naoruzani napadali su iskljucivo u drustvu " pet na jednog " , hvatajuci ljude i sabijajuci ih uz izloge Robne kuce, " Kasine " ili jednostavno ih obarajuci na zemlju.

U sliku o odlicnoj uvezbanosti i organizaciji uklopila se i zavrsnica ove ulicne torture: kao po komandi batinanje je prekinuto, grupa se okupila oko cesme, pendreci su vraceni u unutrasnje dzepove jakni, a " nepoznati " uterivaci straha su se, laganim korakom, bukvalno " nogu pred nogu " , kao da se nista nije dogodilo, uputili u Balkansku ulicu. Odmah posle njih na Terazije su sa svih strana stigla kola hitne pomoci, kojima su povredjeni prevezeni u Urgentni centar. Prema izjavi dr Radeta Vasilica iz Urgentnog centra ovoj ustanovi obratilo se " samo " osamnaest gradjana cije su povrede okarakterisane kao lakse a doktor kaze da su " mogle biti nanete: letvama, motkama, palicama... " S druge strane, oni koji su se sinoc nasli u Urgentnom centru tvrde da je povredjenih bilo znatno vise.

Gradjani (iako brojniji) nisu pruzali nikakav otpor, ne toliko zbog poziva celnika opozicije na gandijevsko neprotivljenje nasilju vec iz proste zaprepascenosti situacijom u kojoj su se nasli. Kada je sve zavrseno konstatovali su da nisu videli lica svojih batinasa pa tako ne bi mogli ni da ih prepoznaju u nekoj od sledecih prilika, tim pre sto su bili obuceni kao i svi ostali.

" Ljudi, oni su mozda i sada medju nama " , culo se, u petak uvece, na Terazijama. Nekoliko naivnijih obratilo se za pomoc saobracajcima i specijalcima koji su cekali prevoz kuci. Na molbu da nesto urade milicioner je starijem coveku, odgurnuvsi ga, rekao samo: " More, mars odatle! "

(Lj. G.)

Momcilo Jovovic, (60), penzioner iz Beograda, seca se kako je 25. decembra dobio batine na Terazijama: " Oko 16 sati i 30 minuta bio sam u blizini hotela 'Balkan' gde sam narezivao kljuc i prosao sam pored kordona do prodavnice 'Pro muzika' u koju sam usao da nesto pogledam. Kada sam izasao iz prodavnice video sam da se kordon povlaci i ispred mene je protrcalo nekoliko mladica za kojima je trcala policija. Mirno sam hodao misleci da mene niko nece dirati; medjutim, u jednom momentu sam oko mene cuo topot i iznad svoje glave video desetak pendreka. Govorio sam da sam izasao iz prodavnice ali oni se na to nisu osvrtali. Sa pripadnicima specijalne policije bio je i policajac koji je imao beretku i obicnu uniformnu, koji je, pretpostavljam, cuo sta sam rekao i bukvalno me otrgao od palica i gurnuo u stranu. Usao sam u jedan haustor kod kafane 'Dusanov grad' u kome je bilo jos ljudi. Jedna gospodja me je uputila na Demokratsku stranku gde mi je ukazana lekarska pomoc. Kasnije sam otisao u Urgentni centar i nakon pregleda je konstatovano da nema preloma ali imam hematom na temenu, modrice na nadlaktici, butini, potkolenici, i ledjima, i receno mi je da uzimam nesto za smirenje... Nisam se uplasio kada su me tukli ali kasnije, kada je sve proslo, pomislio sam na svoju dvanaestogodisnju cerku sa kojom zivim sam jer mi je supruga preminula pre nekoliko godina. "

ZAPISI SETACA

Treba sacuvati dobro raspolozenje. Uprkos svemu, a narocito uprkos sve otvorenijoj demonstraciji sile. To je, mozda, u ovom trenutku najpotrebnije, i najvaznije. Sto vise radosti, zezanja, cinizma, ironije: time se najbolje razoruzava nadmena a prazna ozbiljnost. Rezim je isuvise ozbiljan, rezim nam deset godina nije dao nijedan povod ni razlog da se nasmejemo, naprotiv, od njega se samo i iskljucivo padalo u ocaj. A ocaj i uplasenost se najbolje neutralisu smehom, gospodar straha tada gubi svoju moc. Kada mu suprotstavimo nase dobro raspolozenje, nasu zelju da budemo nesto drugo, nesto izvan njega, on je apsolutno nemocan i zapanjen. Vuce sve losije i losije poteze, sto brze to besmislenije. A nema posla u plaha vladara. Ta ukocena, preteca ozbiljnost, ta potreba da se svaki njen gest predstavi kao sudbonosan i istorijski, ta namrgodjena zjapeca praznina, potkopala je, kao u jednoj pesmi Vaska Pope samu sebe, samourusila se, postala groteskna i autokarikaturalna.

Pretvarajuci dojucerasnji strah i apatiju u pozitivnu energiju, u dobre vibracije, mi se oslobadjamo, iznutra. A ta drvena ozbiljnost vec nalazi nacina da samoj sebi kaze: zbogom. Ne do vidjenja. Zbogom. Nedelje i nedelje druzenja sa studentima u setnji, dok nam se na lica vraca ozarenost i vedrina, deluju na sve nas vrlo okrepljujuce.

Deset godina ziveli smo kao u nekom produzenom, jezovitom kolektivnom snu. Ponizenost, beda, TV hipnoza, letargija, prisiljenost na slusanje losih, kicerskih utopijskih prica, gubitak drzavnog, nacionalnog i licnog dostojanstva, izgon iz medjunarodne zajednice, apsolutno duhovno i materijalno osiromasenje, fantomski rat koji zvanicno nije, ali prakticno jeste vodjen, stradanje i egzodus dela jednog naroda koji je prvo bio surovo instrumentalizovan u korist suludih ideja da bi posle toga bio jos surovije napusten... I niko za to nije bio odgovoran, vlast najmanje. Vlast bi da vlada, nije vazno kako, cime, u ime koga, njeno je da vlada. Po svaku cenu, s tim da ona nista ne mora da plati. Recimo, jedan sa brcicima lokalnog kicosa koji je bio " tata " u vreme najvece u istoriji zabelezene, niposto slucajno izazvane inflacije i danas je to isto, samo malo drukcije. Najteze od svega sto smo preziveli, nije, medjutim, onaj vidljivi deo tragedije (uz tuzno i turobno postovanje za sve nevine zrtve svih balkanskih naroda) vec promena mentaliteta, gubljenje etickih koordinata unutar kojih neko drustvo, ako zeli da se nazove civilizovanim, nuzno mora da zivi.

Devet desetina stanovnistva ucilo je za tih deset godina zalosnu vestinu elementarnog prezivljavanja. Propadali smo u ponor, i zavaravali se da smo, eto, hvala bogu, jos zivi, da moze biti i gore (taj stav je dokaz posrnulosti naseg mentaliteta). I kada smo, najzad, dodirnuli dno, prenuli smo se. Za to vreme vlast je razvila neobican nacin vladanja: da bi opstala proizvodila je privid permanentne ugrozenosti. Jednu hotimicno izazvanu krizu smenjivala je druga, i tako u nedogled, a da nijedna od njih nije pozitivno resena. Kada su potrosene sve " velike " price i kada se razotkrila laz i praznina svih obecanja, iza kojih je stajao samo goli interes vladanja i manipulisanja ljudima, probudio se u nama, mimo svih stranackih, ideoloskih i politickih programa (jer nije, zaista, o tome rec) dobri duh gradskog otpora. Mislio sam da nas je zauvek napustio, ali nije. Probudio se, u tom duhu, i neumoljivo precizni, kolektivni jezicki Genije, pisac onih sjajnih parola, koji bolje od svakog politicara izrazava volju i raspolozenje gradjana. I vlast je onda povukla poslednji potez, pokazujuci, njime, sta zaista jeste: demonizovala je sopstveni narod, podelila ga na dve suprotstavljene celine i tu podelu zloupotrebila.

I eto nas, najzad, u setnji, pred mucnim paradoksom na koji zaista ne mozemo pristati: - Kako da nas iz ovoga izvlace oni koji su nas u ovo gurnuli? Cercil je, znate dobro tu pricu, kao pobednik izveo Britance iz rata, i oni su mu ubrzo rekli: hvala, od vas je bilo sasvim dovoljno. I glasali su za drugog. I to im je priznato. Ovde nije.

I zato se, izmedju ostalog - vidim to medju mojim studentima jasnije i bolje nego drugde, dok sa njima svakodnevno setam - svih ovih daa formiralo i javno ispoljilo elementarno gradjansko, eticko, dakle, pretpoliticko pravo da se postuje volja i glas pojedinca (a mnogo pojedinaca, to je narod, to je demokratija) i da se svakom neuspelom politicaru, svejedno kako se zvao, pokaze nepoverenje, da se svakom od njih zvizdi ako to zasluzuje. I uoblicio se zahtev da takav (bez obzira na svoju politicku orijentaciju, i stranacku pripadnost) bude smenjen ukoliko nije sposoban, ukoliko je samoljubiv, korumpiran, kompromitovan, ukoliko ne radi u korist nacionalnog i gradjanskog interesa.

Studenti me uce da nije dobro ostati ravnodusan. Ne sada, i ne ovde. I da ne treba bezati u pseudointelektualisticke tlapnje. Trenutak je za neposluh, za delanje, cisto i odgovorno, bez revansizma i agresije, urbano, lepim vaspitanjem. Bice vremena za spekulacije, apstrakcije i relativizacije. U ovom casu se dogadja nesto pred cime i duboko apoliticni ljudi (poput mene) odjednom postaju drukciji: apatija se pretvara u nadu.

To mozete osetiti jedino ako setate.

Mihajlo Pantic, knjizevnik # SRBOLjUB BOGDANOVIC

# DEJAN LjUTIC