POGLEDI

GLAS JE SVETINJA

Po logici vlasti, sledeca mera mogla bi biti zavodjenje policijskog casa ili uvodjenje vanrednog stanja. To bi " doslo glave " ili narodu ili rezimu Slobodan Vucetic,

sudija Ustavnog suda

Najvazniji kriterijum demokratske legitimnosti svake vlasti je da li je ona proizasla iz slobodnih izbora, odnosno, da li verno izrazava politicku volju gradjana.

Ustavna nacela (ustavi SRJ i Srbije) na zadovoljavajuci nacin garantuju politicki pluralizam, opste i jednako biracko pravo i slobodu stampe kao temeljne pretpostavke demokratskog drustva. Medjutim, njihova zakonodavna razrada u mnogim bitnim elementima odstupa od njih ili je nepotpuna i neadekvatna, pa ostavlja mogucnost za proizvoljna tumacenja i primenu koja nije u skladu sa Ustavom. Nije, medjutim, glavni problem nase drzave u tome sto ima nepotpune i protivrecne, lose zakone, nego sto se oni kao i sam Ustav, precesto i grubo krse od strane najvisih organa vlasti cija je glava duznost da ih postuju i sprovode.

Prvo drasticno krsenje Ustava Srbije izvrsila je sama Narodna skupstina Srbije prilikom usvajanja izmene Zakona o izboru saveznih poslanika u Vecu republika Savezne skupstine, 28. 1. 1993. Do tada je vazio zakon na osnovu koga su iz sastava Narodne skupstine Srbije birani poslanici u Vece republika srazmerno stranackoj strukturi Narodne skupstine. Tog dana, suprotno ustavnom postupku sazivanja vanrednog zasedanja Narodne skupstine, na dnevni red stavljena je pomenuta izmena zakona kojom se ukida srazmerno predstavnistvo i uvodi vecinski sistem glasanja (citaj: preglasavanja).

Najteza povreda Ustava je, medjutim, bila u tome sto je taj zakon naocigled javnosti (direktni TV prenos), primenjen suprotno Ustavu (clan 120). Naime, primenjen je odmah po usvajanju, dakle bez ukaza predsednika Srbije o proglasenju, i pre objavljivanja, sto je gruba povreda Ustava. Ipak, Ustavni sud Srbije (sa jednim glasom protiv) " izglasao " je ustavnost tog zakona. Na osnovu njega, u Vece republika (gde Srbija ima 20 mesta) izabrano je 12 poslanika SPS-a i 8 poslanika radikala. Tako su opozicione partije, koje su u Narodnoj skupstini tada imale 76 poslanika, onemogucene da udju u Vece republika. Dakle, Vece republika, u delu koji cine poslanici Srbije, ne samo da nije legalno izabrano, vec nema elementarnu demokratsku legitimnost, jer ne izrazava volju oko trecine biraca Srbije.

Drugi vid grubog krsenja Ustava, kojim se prakticno ponistava legitimnost izbora, jeste potpuni monopol vladajuce partije (a od 1995. i JUL-a) nad RTS-om, ostalim TV stanicama i visokotiraznim kucama " Politika " i " Vecernje novosti " , koji kao " industrija svesti " pokrivaju celu Srbiju. Uzalud u Ustavu jasno pise (clan 46) da su sredstva javnog obavestavanja koja se finansiraju iz javnih prihoda (RTS), " duzna da blagovremeno i nepristrasno obavestavaju javnost " , a isto pise i u Zakonu o javnom informisanju i Zakonu o radio televiziji (clan 13.), uz dodatak da su televizijski programi RTS-a (a i ostalih TV stanica) nestranacki. Vladajuci rezim (a Vlada Srbije preko Upravnog odbora i direktora, koje imenuje, upravlja drzavnom televizijom), ove ustavne i zakonske odredbe i obaveze potpuno ignorise, tacnije, postuje onoliko koliko odgovara njegovim dnevnim politickim interesima. Zbog toga opozicione partije, suprotno Ustavu i zakonu, uopste nemaju pristup pomenutim medijima, osim kad su predmet klevetnicke kampanje i satanizacije. Dok su za vreme predizborne kampanje, za novembarske savezne i lokalne izbore 1996, lideri opozicionih partija peske obilazili sela i gradove Srbije i svoje stavove saopstavali na trgovima ogranicenom broju ljudi, dotle je vladajuca koalicija Radio televiziju Srbije, ostale TV stanice, " Politiku " i " Vecernje novosti " svakodnevno, u redovnim i specijalnim informativnim emisijama, koristila za propagandu samo svojih stavova i za kompromitovanje opozicije i njenih lidera bez njihovog prava na bilo kakav odgovor.

Zna se da su predizborne kampanje i izbori u normalnim drzavama demokratska politicka utakmica koja je, kao i svaka druga utakmica, regularna i demokratski legitimna samo ako se odvija pod istim, ravnopravnim uslovima. Zbog toga izbori za Vece gradjana Savezne skupstine, i svi drugi izbori od 1992. godine, iako formalnopravno legalni, nisu demokratski legitimni. Tako nedemokratski i destruktivni uticaj rezimskih medija nije mogao biti ostvaren, kad je rec o izborima za lokalne organe. Jer, gradjani uprkos agresivnoj SPS i JUL propagandi preko TV, dobro znaju lokalnu situaciju i tu im se nije mogao " prodati rog za svecu " .

Treci dokaz o nedostatku demokratske legitimnosti, ali i legalnosti, nedavno obavljenih saveznih izbora je nacin izmene saveznog Zakona o izbornim jedinicama za izbor saveznih poslanika u Vecu gradjana Savezne skupstine. Tim zakonom je neposredno uoci novembarskih izbora, umesto dotadasnjih devet uvedeno 29 izbornih jedinica u Srbiji, a u Crnoj Gori umesto jedne - sedam. Naravno, nije sporno pravo Savezne skupstine da donese ili menja ovaj zakon, vec to sto je zakon usvojen na neustavan nacin - prostom, a ne dvotrecinskom vecinom (koju vladajuce SPS-DPS nisu imale), kako predvidja Ustav SR Jugoslavije u clanu 90, stav 2.

Pravno objasnjenje saveznih organa, odnosno vladajucih partija, bilo je da ovde nije rec o zakonu o izboru poslanika, vec o izbornim jedinicama za njihov izbor, sto je, navodno, sasvim drugo pravno pitanje o kome se ne odlucuje dvotrecinskom vecinom. Nazalost, i Savezni ustavni sud je zauzeo isto pravno stanoviste i nije prihvatio predlog opozicionih partija da se taj zakon oglasi za neustavan. Takav stav, medjutim, ni po duhu ni po slovu nije u skladu sa Ustavom, jer je zakonsko utvrdjivanje izbornih jedinica bitan cinilac izbornog zakona, jednake vaznosti kao izborne liste, biracki spiskovi ili biracka tela. Prema tome, ni Vece gradjana (u celini) ni Vece republika (srpska polovina poslanika) nemaju ni demokratski legitimitet ni puni legalitet.

Posle ubedljivo dobijenih izbora za Vece gradjana Savezne skupstine (64 od 108 mandata), vodjstvo SPS-a je ocekivalo slicnu pobedu i na lokalnim izborima koji su se odrzavali u isto vreme (3. 11. 1996). Ali, posto su oni odrzani po drugom, vecinskom izbornom sistemu, odlucujuce odmeravanje snaga bilo je u drugom krugu (17. 11. 1996). I tada se dogodilo neprijatno iznenadjenje za SPS, jer je u svim najvecim gradovima Srbije pobedila opoziciona koalicija " Zajdno " . Doduse, opozicija (cela) i na izborima za Vece gradjana Savezne skupstine (3. 11. 1996) pobedila je u Beogradu sa 9:8, u Nisu sa 3:2, kao i u Novom Sadu i Kragujevcu.

Ovom prilikom treba podsetiti da je opozicija i na poslednjim izborima za Narodnu skupstinu Srbije, u decembru 1993, katastrofalno pobedila socijaliste u Beogradu, koji su od 45 poslanickih mandata osvojili samo 16! Zato, novembra 1996, socijalisti nisu mogli da " dozvole " pobedu opozicije na izborima za Skupstinu grada Beograda, jer rukovodeci politicki " dvojac " drzavno-partijskog vrha Srbije nije mogao podneti pomisao da sledece cetiri godine zivi u " svojoj " prestonici kojom neposredno upravlja opozicija. Zato su posle prvog soka, kada su, 19. 11. 1996, preko RTS javno priznali poraz u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu (I. Dacic), a zatim i S. Milosevic predsedniku Crne Gore Momiru Bulatovicu izjavio da nije sporna pobeda opozicije u Beogradu i Nisu, odjednom odlucili da " dobiju " izbore putem krivotvorenja njihovih rezultata.

Prvo je usledila lavina prigovora Gradskoj izbornoj komisiji od strane SPS-a, sto je neizbezno isprovociralo masovne demonstracije opozicije u Beogradu, Nisu i drugim gradovima. Resavajuci o 461 prigovoru SPS-a (uglavnom istovetni - tipski), Komisija je koaliciji " Zajedno " ponistila 10 mandata, ali joj je, zbog nedostatka bilo kakvih dokaza za ostale prigovore, potvrdila 60 mandata (i to objavila 19. 11. 1996. u 20,00 casova). Time je obezbedjena apsolutna vecina koalicije " Zajedno " u Skupstini grada Beograda (60 od 110 odbornika). Istovremeno, opozicija je pobedila na izborima za svih 10 gradskih skupstina opstina u Beogradu i za dve od sest prigradskih.

Tada dolazi do kljucne politicke odluke i fatalne greske vrha SPS-JUL, da " obore izbore na sudu " . Sve prigovore koje je Gradska izborna komisija odbila kao neosnovane, sada u vidu zalbe, upucuje Prvom opstinskom sudu u Beogradu.

A sta su sudska veca ucinila? Donela su presude kojima su, na osnovu prigovora SPS-a, ponistena 33 mandata (od priznatih 60) koaliciji " Zajedno " i zakazani novi izbori, iako po zakonu ponovljene izbore moze da zakaze samo Gradska izborna komisija. Sudska veca su, naravno, mogla da, ne vracajuci sporni predmet GIK-u, donesu presude, ali su bila duzna da sama utvrde cinjenicno stanje. Umesto toga, ona su grubo prekrsila Zakon o upravnim sporovima (cl. 15. i 51) na osnovu koga su sudili, jer koaliciji " Zajedno " nisu omogucili odgovor na zalbe SPS-a, niti su joj dostavili presude da bi mogla na njih da se, putem vanrednih pravnih lekova, zali Vrhovnom sudu Srbije.

Glavno obrazlozenje ovih presuda bilo je da Gradska izborna komisija nije resavala o svim prigovorima. Vrlo brzo se obelodanilo da to nije tacno, jer je GIK dokazala, ne samo da je blagovremeno resavala o svim prigovorima SPS-a, vec i da je pre donosenja prve sudske presude sudu dostavila zapisnik iz koga se to vidi. Kad je koalicija " Zajedno " nekako dosla do sudskih presuda, podnela je zahtev za obnavljanje postupka, kako zbog onemogucavanja da u njemu ucestvuje, tako i zbog netacne tvrdnje u presudi da GIK nije resila sve prigovore SPS-a. Tada opstinska sudska veca formalno prihvataju da je zapisnik o resavanju prigovora SPS-a (od 19. 11. 1996) novi dokaz, ali da on " nije pravno relevantan " jer ga nisu potpisali svi clanovi GIK, vec samo predsednik i zapisnicar. Time su namerno, ili iz neznanja, prekrsili izricitu odredbu Zakona o opstem upravnom postupku odlucivanja kolegijalnog organa (a to je GIK) " potpisuje lice koje predsedava i zapisnicar " . Nazalost, i vece Vrhovnog suda Srbije presudilo je isto kao i veca opstinskih sudova, postupajuci po vanrednim pravnim lekovima koalicije " Zajedno " , ali i same GIK, koja je time dokazivala zakonitost svojih odluka i branila svoj pravnicki i ljudski integritet.

Dogodilo se, dakle, da su sudovi, umesto da utvrde cinjenicno stanje, presude u korist SPS doneli na osnovu nezakonito primenjenih procesnih odredbi i ne priznavsi formalnu ispravnost krunskom dokazu. Za sud su, dakle, jedini dokazi u konkretnom slucaju mogli biti zapisnici birackih odbora i izbornih komisija i prigovori njima od strane clanova birackih tela.

Posto vece Vrhovnog suda nije priznalo dokaznu vrednost pomenutom krunskom dokazu i dalje postoji mogucnost da se na osnovu njega, kao i zbog bitnih povreda postupka, Vrhovnom sudu ponovo uloze odgovarajuca vanredna pravna sredstva i da se pravni spor resi tamo gde je i poceo i gde jedino i moze - u sudu. Time ce se spasiti ugled sudstva, koje ne moze da snosi odgovornost za nezakonite presude nekoliko sudskih veca i ojacati poljuljano poverenje gradjana u zakone, sud i pravdu.

S obzirom na to da gradjani Beograda (i drugih gradova) svoje izborno pravo, kao najvaznije Ustavom garantovano politicko pravo, nisu mogli da zastite institucijama sistema, demokratski je legitiman njihov masovni i mirni, gandijevski protest sve dok ne ostvare svoja prava, tj. dok im ne bude priznata izborna pobeda, koju je potvrdila i Komisija OEBS-a, koju je pozvao Slobodan Milosevic da utvrdi istinu.

Ucesnike ovih protesta od pocetka prati klevetnicka kampanja preko drzavnih medija, prema kojoj su oni " besposlicari " , " slucajni prolaznici " , " huligani " , " teroristi " , " fasisti " i najzad " strani placenici " i " izdajnici " . Kad i to nije pomoglo, vladajuca vrhuska je organizovala kontramiting pristalica Slobodana Milosevica, dovozeci ih, o trosku drzave i preduzeca, iz svih krajeva Srbije. Taj miting je bio svesno zakazan na istom mestu gde se preko mesec dana, neprekidno odrzavaju mirni protesti Beogradjana. Dakle, vlast je, po cenu da dodje i do tragicnog fizickog sukoba dve ogromne skupine ljudi, htela da zaplasi studente i ostale gradjane Beograda i da ugusi njihove proteste. Kad i to nije uspelo, vlast je naredila zabranu mirnog okupljanja gradjana jer " ometaju saobracaj i uspesan privredni razvoj " . Po logici te vlasti, sledeca mera mogla bi biti zavodjenje policijskog casa ili uvodjenje vanrednog stanja. To bi, medjutim, " doslo glave " ili narodu ili rezimu!