(nastavak sa prve strane)

Jesu li politicari normalni

BOLESNA VLAST

U saobracaju gine mnogo ljudi - putevi su nesigurni, a covek jos vise. U politici se gine i masovno - dovoljno je setiti se dva velika i stotinak manjih ratova u ovom veku, a bilo ih je i pre. Ko zna sta bi bilo da su terapeuti mogli da primoraju Hitlera da svoje patoloske porive ispoljava kicicom i paletom. Drugog svetskog rata bi, verovatno, bilo samo na njegovim platnima. Jer, politicari su ti koji zapocinju ratove, a lekarima ostaju samo zrtve.

"Istorija savremenog sveta bila bi drugacija da su sefovi drzava i lideri koji su je stvarali i koji je stvaraju - zdravi", napisao je Din Rask, nekadasnji americki drzavni sekretar za spoljne poslove i ucesnik brojnih samita i medjunarodnih konferencija. "Vlast zamara, to je nesumnjivo i to niko ne spori. No, manje je poznato i priznato da taj zamor dovodi do fizickih i mentalnih problema ciju cenu placaju nevini, jer bolesni vladari nisu kao drugi, obicni bolesnici", isticu Pjer Akos i Pjer Rentcnik, novinar i lekar koji su napisali knjigu "Novi bolesnici koji nama vladaju" u kojoj prave detaljnu lekarsko-politicku analizu pojedinih sefova drzava i dogadjaja iz bliske proslosti i sadasnjosti.

Posto je knjiga pisana pre desetak godina, na sofi psihoanaliticara rendgenski je pregledana plejada drzavnika poput Regana, Andropova, Cernjenka, Begina, Burgibe, Pompidua, Pahlavija, Markosa, Causeskua, Gadafija, Homeinija... Koristeci klinicke podatke, u slucajevima kad su dostupni, indiskreciju i razna istrazivanja, autori knjige pokusali su da utvrde zdravstveno stanje sveta preko zdravstvenog stanja njegovih glavnih protagonista. Zakljucci do kojih su dosli jesu istovremeno zbunjujuci i uznemirujuci. "Kao prvo, lideri najcesce skrivaju bolesti, a to znaci i da ih ne lece. Zatim, cak i kada su bolesni, oni nisu spremni da derogiraju cak i najmanji deo svoje vlasti. Oni su zrtve ponasanja koje bolest fatalno menja. Njihovi potcinjeni neizbezno na kraju moraju trpeti zbog njihovih teskoba i oslabljenosti njihovih mentalnih sposobnosti", kazu autori, zakljucujuci: "U ekstremnim slucajevima oni postaju diktatori koji ne beze od upotrebe represije, terorizma i nuklearne pretnje."

Jedan od analiziranih vladara bio je i rumunski lider Nikolae Causesku. Kod njega je uoceno niz bolesti koje duboko uticu na psihu. Causesku ne samo da je "patio od dijabetesa i posledica raka prostate, vec je mesecima bio nem zbok Brokove afazije, spasticnog stanja slicnog onom od kojeg je patio Ajzenhauer. I 'slucaj Ronalda Regana' podjednako je bio zabrinjavajuci. U svojoj analizi autori citiraju i slavnu pravnicu Madlen Gravic koja kaze: "Tacno je da vlast iscrpljuje i lidere cini ranjivim, ali je takodje nesumnjivo da se kod njih razvija odredjeni oblik paranoje."

To je slucaj sa predsednikom Reganom, cije sposobnosti, prema misljenju autora, pocinju da slabe posle atentata 1981. godine. "Od tada se Regan zatvorio u sebe, sve redje se pojavljivao u javnosti, ukoliko zvanicne okolnosti to nisu zahtevale." Poznato je da je Regan oboleo od Alchajmerove bolesti i da se vise i ne seca da je bio predsednik SAD, a u svojoj okolini samo uspeva da prepozna svoju suprugu Nensi, cesto je pitajuci na javnim mestima zasto ga toliko nepoznatog sveta pozdravlja.

Njegov naslednik Dzordz Bus uspevao je da 20 godina sacuva u tajnosti sve sto se odnosilo na njegovo zdravstveno stanje. Ali, kada je postao predsednik, morao je da se pomiri s tim da zrtvuje privatni zivot. Bela kuca je objavila pismo na dve strane, koje su potpisali zvanicni lekari, u kojem se iznosi anamneza americkog predsednika. O Bilu Klintonu, aktuelnom americkom predsedniku, gotovo se sve zna. Od toga da je u mladosti probao hasis, pa sve do najbezazlenije prehlade pa cak i seksualnih poriva koji ga mogu odvesti cak i pred sud.

Slicno je i u mnogim evropskim drzavama gde je javnost podrobno obavestena o zdravlju svojih politickih lidera. Cak i onda kada su oni to pokusavali da sakriju stampa je dolazila do podataka koje je predocavala javnosti. Tako je, recimo, nemacki kancelar Helmut Kol, koji je cesto voleo da istice da je zdravlje najlepsi poklon koji mu je Bog podario, od javnosti pokusao da sakrije jaku upalu zbog koje je izvesno vreme morao da provede u bolnici. Na kancelarov zahtev nije objavljen nijedan lekarski izvestaj, nijedna informacija u vezi sa nazivom klinike, imenom hirurga ili propisanog lecenja buduci da je ocenjeno da je bolest bruka za politicara. Medjutim, kao i uvek, sredstva informisanja su bila obavestena.

Za to vreme, SSSR-om su u polukomi upravljale politicke mumije poput Breznjeva i Cernjenka. Cak i u vreme glasnosti, zdravstveno stanje Mihaila Gorbacova je predstavljalo najvecu drzavnu tajnu. Tradicija je toliko bila jaka da se zdravlje ruskih lidera demistifikuje tek sa pojavom Borisa Jeljcina. Podsecanja radi, za poslednje dane najokrutnijeg ruskog diktatora Staljina doskora se nista nije znalo. Covek koji je u smrt oterao milione ljudi poslednje svoje dane je provodio pod krevetom u uzasnom strahu od atentata. Kao jos jednu meru bezbednosti izmislio je: tri puta dnevno jedan hemicar je morao u daci da ispituje vazduh nema li u njemu otrova. U vreme svakog obeda na stolu je morao da lezi formular u koji je dezurni oficir bezbednosti pod zakletvom tvrdio da je prethodno probao jelo.

Danas je opstepoznato da ruski predsednik Jeljcin nije dobrog zdravlja: ugled "Bika" iz Sverdlovska ugrozen je zbog nekoliko infarkta, operacije diskohernije, saobracajne nesrece, cuvene operacije srca, a zna se da Boris Nikolajevic nije uvek pio samo vodu.

Upravo iz razloga opste bezbednosti lekari, a i ostali svet, vise su se bavili bolesnim politicarima nego takozvanim obicnim ljudima, samo sto su to najcesce radili retroaktivno, a ne u meri koja bi mogla da predupredi neki nesrecan dogadjaj sa posledicama po siroke narodne mase. Iz tog razloga tek naknadno saznajemo za oboljenja mnogih politickih licnosti zbog cije patologije i dobijamo istorijsku sliku sveta kakva jeste a ne kakva bi trebalo da bude.

Mala je uteha sto sada saznajemo da je marsal Herman Gering, cija uloga je nesumnjiva u dovodjenju Hitlera na vlast, bio dugogodisnji toksikoman (morfijum i kodein). Njegove crte infantilizma, egocentrizma, potrebe za vladanjem, manifestne nezrelosti i ceste promene cudi od depresije do euforije, psiholozi i psihijatri su precizno objasnili. Tako su, na primer, koreni mrznje prema Jevrejima nadjeni u njegovom detinjstvu. Krstio ga je i dao mu ime jedan lekar Jevrejin koji je upoznao njegove roditelje u Africi, a kasnije se nastanio i bogato ziveo u Nemackoj. Kad se Geringov otac penzionisao, ovaj lekar je celu porodicu Gering preselio u svoj raskosan dvorac, a Geringova majka je postala njegova metresa naocigled svih. Tome je svedok bio i mladi Gering sto kasnije nikada nije zaboravio.

Danas su klinicke slike mnogih lidera poznate, bar onih od kojih zavisi buducnost sveta, sto ne znaci da bas o svima sve znamo. Recimo, kod nas. Stoga je zanimljiv odgovor francuskog akademika Zana Bernara(bavi se medicinskom etikom) na pitanje sta valja uciniti kako bi se izbegla sve cesca opasnost da nama vladaju bolesnici: "Vlast je otrov na koji se lako navikava i kojeg se covek tesko odrice. Neophodno je da u svakoj zemlji bude formirana lekarska komisija koja ce imati zadatak da utvrdi fizicko i mentalno stanje ljudi na vlasti i koja ce svoje rezultate dostavljati onima koji su garant ustava. U demokratskim okolnostima, teski slucajevi bili bi udaljeni sa vlasti. Nevolja je samo u tome sto 'veliki bolesnici' nikada, ili skoro nikada, nisu demokrate."

Slobodan Ikonic