REAGOVANjA

LICKI STO

U prilogu "Dva Broza" (NIN, 11. decembra 1997) g. Zivorad Topalovic pokrece pitanje pravog identiteta Josipa Broza, ukazujuci, kao i mnogi pre njega, na mogucnost postojanja dvojnika. Zaista, to je vrlo golicavo, mada se nista ne bi promenilo cak ako bi te sumnje i bile potvrdjene nekim uverljivim otkricima. Jer - proslost se ne moze menjati.

Komunizam kao izraz ekstremnog levicarstva za nas, nazalost, jos nije proslost i u tom smislu je apel g. Topalovica za ponovno pisanje istorije od 1941. do danasnjih dana delimicno umesan, pa cak i na tragu amaneta koji je pokojni dr Jovan Raskovic ostavio srpskim intelektualcima kao "skidanje velova" sa ociju sludjenog srpskog naroda. Mislim zapravo da bi trebalo iznova pisati istoriju, ali od tzv. Oktobarske revolucije u Rusiji, odakle je zlo i doslo, samo se bojim da cemo na to jos morati da cekamo. Ako i docekamo...

Bastinici komunizma koji kod nas jos drze vlast to pitanje nece pokretati, jer i makar malo ceprkanje bazdi neugodnom istinom da je komunizam kod nas uvek bio agentura stranih interesa. Taj interes je uvek bio podupiran finansijski i politicki: do 1948. od SSSR-a, a onda od anglo-americkog bloka. Posto tih interesa vise nema, osiroteli Brozovi naslednici sada rasprodaju stvari iz kuce i oko kuce. I bice tako sve do kraja. Oni licno veruju i raspolozeni su da nadzive i taj kraj.

G. Topalovic navodi toboze iskrena Titova i Djilasova priznanja o izvesnim vezama sa ustasama, ali samo do trenutka kad se pokazala njihova krvolocnost. Oba "svedoka" su, medjutim, nekompetentni za period o kome govore, jer je prvi, Broz, u to vreme vijao sojke po ruskim zabitima, a drugi je mozda revolucionarno prckao po pepelu rodnog ognjista u Podbiscu kraj Kolasina (rodjen 1911). O kasnijim vezama, naravno, da su i zivi ne bi govorili ni u crnom ludilu.

Prva Komunisticka partija Jugoslavije nije formirana ni u Beogradu 1919, ni u Vukovaru 1920, na cuvenom kongresu, nego usred Moskve 1918, a od bivsih austrougarskih rezervnih podoficira i oficira uglavnom predratnih frankovaca koji su se na istocnom frontu predali Rusima. Dusa i najistaknutiji clan te grupice ratnih zabusanata bio je, mada Srbin, takodje istaknuti frankovac Vladimir Copic. I on je kao i njegovih sest-sedam drugova docekao Lenjinov oktobarski prevrat 1917. u zarobljenickom logoru ruske carske vojske, u koji je ponovo strpan posle skandala priredjenog u Odesi, godinu dana ranije.

Naime, poslednje sto je carska Rusija pre svoje propasti ucinila za Srbiju u toku Prvog svetskog rata bilo je 1916. formiranje Dobrovoljackog korpusa od onih desetina hiljada ratnih zarobljenika, pripadnika srpskog i drugih juznoslovenskih naroda. Toje bila zaista ogromna pomoc desetkovanoj Srpskoj vojsci koja se, posle albanske golgote, spremala za oslobodilacki juris 1918. Nekolicina Hrvata je, medjutim, izbacena iz dobrovoljackih redova jer nisu hteli da poloze vojnicku zakletvu srpskom kralju. Medju njima je bio i Copic, prethodno unapredjen u cin porucnika.
To sramno ponasanje bice im, medjutim, preporuka pred uzurpatorima iz Lenjinovog staba koji ih najpre angazuje na uhodjenju i sabotiranju zatecenih diplomatskih i vojnih predstavnika Kraljevine Srbije. Ti diplomati i oficiri, iz lojalnosti prema carskim vlastima, imaju neprijateljski stav prema boljsevicima. Dojucerasnji frankovci iz Copiceve grupe posebno se isticu u onemogucavanju bivsih zarobljenika, pretezno Srba, da se vojnicki pridruze snagama ruskog antikomunistickog otpora.

I od tih ljudi nova sovjetska vlast 1918. godine formira Komunisticku partiju, koju, snabdevenu laznim dokumentima i znatnim sumama novca, upucuje u tek stvorenu Kraljevinu SHS sa zadatkom da odmah pocnu pripreme za revolucionarni prevrat po receptu Trockog i ostale lenjinske kompanije.

Zamalo da je u tome i uspela.

O tome se malo zna jer je apologetska istoriografija bila koncentrisana na kult Josipa Broza, a ovde je rec o Brozovom ispisniku koji izrasta u revolucionarnog giganta dok je siroti Joska jos bio niko i nista. Konacno i o coveku na ciju je zalosnu sudbinu u kandzama NKVD-a mozda uticao i sam Broz...

Vladimir Copic je rodjen 1891. godine u Senju, kao jedno od osmoro dece Jove Copica, krojaca-krpe i crkvenjaka u senjskoj pravoslavnoj crkvi, i Senjanke Marije Loncaric, katolkinje koja je to i u braku ostala. Jovo Copic je bio dosljak iz Like, okolina Srba. Na mladog Vladimira majka je imala veci uticaj i svojim vezama sa crkvenim i skolskim vlastima u Senju uspela je da mu, posle uspesno zavrsene gimnazije, izdejstvuje stipendiju za studije prava u Zagrebu. Bistar, okretan, znatizeljan, uz to muzicki i pevacki veoma obdaren, Copic deli iznajmljenu studentsku sobicu sa nesto vise od tri godine starijim Milom Budakom, koji vec izdaje jedan omladinski frankovacki list. Od njega, mozda uz prikriveni kompleks zbog ocevog porekla, prihvata starcevicansku ideologiju ciji je oficijelni politicki naslednik Josip Josua Frank, advokat i takodje izdavac novina. U gostionici Ante Kovacica u Mesnickoj ulici br. 43, gde najcesce navracaju "sveucilistarci" na jevtinu hranu i casicu razgovora, Budak i Copic imaju gotovo pocasni "licki sto" za koji bez pitanja moze da sedne samo jos jedan "jurista", takodje Licanin i Copicev vrsnjak, Ante Pavelic. Njihovi politicki razgovori ispunjeni su prizeljkivanjem vaskrsa hrvatske drzave u maglovitim granicama, ali svakako sirim nego sto su dotad predstavljale teritorije Hrvatske, Slavonije i Dalmacije. Njihovu programsku potku predstavljaju paranoicni spisi dr Ante Starcevica, koji u hrvatsku bastinu racuna sve od Stevana Nemanje i svetoga Save i sve srpske zemlje daleko na istok, do bugarske, a na jug, grcke granice... Srbi, pak, predstavljaju "slavoserbsku pasminu" i vlasko-cincarski, ciganski nakot koji reba zbrisati sa lica svete Domovine Hrvata!

Danas je manje-vise poznato kako su Pavelic i Budak ostvarivali te kosmarne snove. Ali se ne zna da im je Vladimir Copic prethodno pokazao kako to valja ciniti.

Vec u prvoj polovini 1919. godine on je, bogat kao grof Monte Kristo, uzduz i popreko prespartao zemlju, prerusavajuci se cas u "milostivog gospodina", cas u odrpanog prosjaka, pohvatao sve veze, naravno, najpre u Zagrebu, a onda i Beogradu, medju onima koji bilo iz politickih, bilo iz socijalnih razloga stvaranje Kraljevine nisu smatrali za nekakvu srecu. I poceli su da izlaze razni revolucionarno obojeni listovi i listici, ali i da se formiraju tajne borbene grupice od raznih nezadovoljnika i besposlicara, kojima ce on dati mig za opsti ustanak i rusenje "burzoaske velikosrpske hegemonije". Do jula 1919. na teritoriji Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine i Dalmacije osnovao je 29 takvih tajnih punktova, kad je vojna obavestajna sluzba uhapsila izvesnog Alfreda Dijamantstajna, trgovackog putnika varazdinske fabrike odela "Tivar" (kasniji "Varteks"). U jednom od njegovih kofera donetih upravo iz Budimpeste, ispod dvostrukog dna, pronadjena je za ono vreme basnoslovna suma od 250 000 kruna (koje su u novoj drzavi bile jos vazeci novac, uporedo sa srpskim dinarima). U to vreme lutajuci nadnicari-kosci radili su za dve krune od zore do mraka...

Dijamantstajn je odmah uvideo da vojni islednici, solunski veterani, ne znaju za salu. Doduse, ni on nije znao za strogo uputstvo Karla Radeka, jednog od najblizih Lenjinovih saradnika, dato clanovima te prve KP: "Cinite sve, samo se cuvajte da vas ne otkriju solunci..." I nesrecnici Alfred ispricao je soluncima sve sto je znao o komunistima i njihovom rukovodstvu ciji je kurir, izmedju Madjarske i Jugoslavije, bio vec vise puta. Usledila su masovna hapsenja i Copiceva mreza je propala. Jedina njegova odbrana bila je da nijedan navod Dijamantstajna i ostalih, koji su pod batinama priznavali sto su znali, ne predstavlja istinu.

Na nesrecu, drzava je bila tek u formiranju i sa zakonske strane sasvim nezasticena od ovakve vrste "politicke delatnosti", pa su posle velikih skandala, koji su raspredani po raznim novinama, tokom istrage od gotovo 11 meseci, kolovodje na celu sa Vladimirom Copicem osudjene na gotovo simbolicne zatvorske kazne. Nisu ih ni izdrzavali jer im je uracunato vreme pod istragom. Vecina ostalih je pustena usled nedostatka dokaza. Sam Copic se proslavio i procuo kao neustrasivi borac za prava radnicke klase. Od marta te 1920. godine, kada je pusten na slobodu, do juna, groznicavo ucestvuje u pripremama za famozni Vukovarski kongres. Njegova je zasluga sto su na tom kongresu socijalisti i socijaldemokrati raznih struja nadglasani od komunista, pa je i razumljivo sto je izabran za tehnickog sekretara novostvorene Komunisticke partije Jugoslavije. To mesto, pomalo u senci prvog sekretara dr Sime Markovica i drugog sekretara Filipa Filipovica, davalo je prilike za bolji razmah njegovih odlucnih ruku.

Komunisticki kurir Dijamantstajn za pokazanu "kooperativnost" sa istraznim organima, dobio je dozvolu da promeni ime i prezime. Postao je Milan Danic i bavio se raznim poslovima. Ne zna se kad i kako se upoznao sa Vjekoslavom Maksom Luburicem, jednim od najzloglasnijih Pavelicevih koljaca. Tek, Luburic mu je 1941. godine poverio ulogu nadzornog organa u izgradnji logora Jasenovac i na toj duznosti se zadrzao sve do 1942. godine. Jako je razocarao Maksa: u dosluhu sa poznatim koljacem Ivicom Matkovicem, uhvacen je u pljacki zlatnih zuba. Tacnije ustasa Matkovic, sin omiljenog sibenskog decjeg lekara, toboze nadgledajuci da neko nije preziveo u gomilama svakodnevno klanih Srba, Jevreja i Cigana, krisom je cupao zlatne zube i trpao ih u specijalno skrojen opasac sa dzepovima. Zube je davao Danicu-Dijamantstajnu, a on ih je prodavao zagrebackim zlatarima. Tako zaradjeni novac delili su napola. Cim se to otkrilo Maks Luburic je Danica predao suludom fra Miroslavu Filipovicu Majstorovicu koji ga je zaklao nasred logorskog kruga, a Matkovic je poslat u Zagreb gde su ga, kao "ustasku sramotu", nogama ubili tek regrutovane mlade ustase u jednoj kasarni gde su vezbali hodanje u vojnickim cokulama.

(Neki nasi vajni istoriografi su se naucno iscrpljivali raspravljajuci da li je nesrecni Dijamantstajn zaista bio pravi komunista, ili nesto drugo!)

No vratimo se jos malo u 1920. godinu. Na izborima za Ustavotvornu skupstinu komunisti na celu sa svojim rukovodstvom - dr Markovic, Filipovic i neizbezni Copic - dobijaju 59 mandata i postaju treca najjaca politicka stranka u zemlji (demokrate 92 i radikali 91 poslanik). Oni ulaze u Skupstinu i ukljucuju se u debate o dilemi buduceg drustvenog uredjenja na unitaristickim ili federalistickim osnovama. Razume se, oni u federalizmu vide pravedno resenje "nacionalnog pitanja", a u medjuvremenu na sve strane podsticu strajkove i radnicke pobune. Iako je inostrani kapital vec tada gutao pola nacionalnog dohotka, oni nezadovoljstvo kanalisu prema "velikosrpskoj burzoaziji", prema srpskoj soldateski i zandarima i posebno prema "srpskom kralju". Saznavsi da KPJ 15. decembra te godine pocinje da naoruzava nezadovoljne rudare i zeleznicare, vlada donosi "Obznanu" u noci izmedju 29/30. decembra kojom se zabranjuje rad komunistickih organizacija i sindikata. U celoj zemlji policija ukida partijsku stampu, zatvara radnicke domove, pleni arhive. Komunisticki poslanici pokusavaju da debatu skrenu na ovaj "krvavi teror", ali bez vidnog odjeka. U takvoj atmosferi i uz veliku opstrukciju, ipak je donesen tzv. Vidovdanski ustav prve Jugoslavije. Posle svecane zakletve koju je kralj Aleksandar polozio pred poslanicima, na izlasku iz Skupstine, 28. juna 1921, mladi komunista Spasoje Stejic baca bombu na njegovu kociju. Bomba pada na krov, a odatle na trotoar. U eksploziji ranjeno je nekoliko kraljevih gardista, a atentator je odmah uhvacen.

U Glavnjaci pod batinama navodi imena trojice organizatora i podstrekaca: Vladimira Copica, Nikolu Kovacevica i Filipa Filipovica. Njima se po kratkom postupku oduzimaju poslanicki mandati, policija ih hapsi sa jos oko 180 osumnjicenih.

Istraga jos nije ni zavrsena, a vec 21. jula u Delnicama komunisti ubijaju ministra dr Milorada Draskovica. Tu je dara prevrsila meru pa se u Skupstini vanredno donosi Zakon o zastiti drzave kojim se KPJ zabranjuje kao politicka stranka, a njihovim poslanicima oduzimaju mandati i zajedno sa ostalim pohapsenima podvrgavaju istrazi.

No da se ne upustamo u beskrajne pojedinosti daljeg "revolucionarnog" rovarenja te prve komunisticke garniture, recimo samo toliko da se dr Ante Pavelic takodje tada nalazio u Skupstini kao poslanik Radiceve HRSS i vec ugledni zagrebacki advokat. Njegovi ljudi uspece u onome sto komunisti nisu: 1934. godine ubice kralja u Marseljskom atentatu. Ali, nije to najvaznija lekcija dr Pavelica koju je naucio od svog nekadasnjeg pajtasa za "lickim stolom". U dejstvo je stupio tek posto je, kao i komunisti, nasao finansijski i politicki oslonac. Ante Pavelic emigrira u Italiju i tamo, pod nadzorom Musolinijevog sefa policije Erkolea Kontija, organizuje "hrvatske nacionalne borce" pod nazivom - ustase. Za razliku od kominternovskih finansijera, Musolini ne preteruje i Paveliceva grupa broji svega oko 200 ustasa.

Komunisti su u svojoj ilegalnoj stampi puni hvale za svoju prvu i mada neuspelu oruzanu akciju na jednu zandarmerijsku stanicu u Lici 1932. godine, kasnije predimenzionirano nazivanu Velebitskim ustankom. A posle Marseljskog atentata - mudro cute. I to je to "distanciranje", po Milovanu Djilasu.

Konacno je nevazno da li je delegacija KP Hrvatske u sastavu Bakaric, Pap, Koncar 17. aprila 1941. godine trazila saglasnost tek ustolicenog poglavnika dr Ante Pavelica za osnivanje KP Nezavisne drzave Hrvatske, sto je do raspada avnojske Jugoslavije predstavljalo supertajnu opasnu po zivot svakog ko bi se time pozabavio.

Cinjenica je da su ustaski pokolji u Jasenovcu i "diljem NDH" mobilisali brigade i divizije Brozovih partizana i da su sve do 1943. godine progonjeni Srbi predstavljali vise od 90 odsto njihovog borackog sastava. Nemacki generali i obavestajci delegirani u Zagrebu, kao sto su bili Glez fon Horstenau i Hans Helm, vise puta su upozoravali Hitlera na tu nepozeljnu uzrocno-posledicnu vezu zbog koje se posebno moraju angazovati i okupacione trupe Vermahta. Ali nemacki firer je imao sitnu austrijsku dusu zeljnu srpske krvi jos od vremena Cera i Kolubare, pa je sve do kraja rata ostalo bez promene.

Partizanski pokolj razoruzanih ustasa kod Blajburga, uz blagoslov britanskih trupa kojima su se predali 1945, trebalo je verovatno da zatre i tracak sumnje u nekakve borbene veze komunista i ustasa. No omaske su se i dalje dogadjale. Iz Staljinove Rusije u pomoc Titovim partizanima upucena je Jugoslovenska dobrovoljacka divizija pod komandom pukovnika Mesica, istog onog koji je predvodio i Paveliceve dobrovoljce za bitku pod Staljingradom! Razume se, pukovnik Mesic se sada preobrazio, posto je preziveo ne samo Staljingrad, nego i NKVD-ovske metode prevaspitavanja... Zavrsio je kao penzionisani oficir JNA.

Konacno, onoj nekadasnjoj Srbiji koja je 1918. pohrlila u bratski zagrljaj Hrvatima i Slovencima, odvojene su teritorije za Makedoniju i Crnu Goru, a u osakaceno telo ugradjene dve autonomije, od kojih se jedna ovih dana opasno pracaka.

Eto, to je bilans komunistickih vlasti u Srbiji. A sto se mene tice dodacu jos samo ovo: srecan vam novi predsednik, braco Srbi i sestre Srpkinje!

BRANKO DjURICA