INTERVJU: EPISKOP BRANICEVSKI IGNJATIJE

HRISTOS KAO UZOR

Jesu li Srbi dobri vernici? Kakvi su rezultati visedecenijske ateizacije naroda? Zasto Crkva zazire od drzave i zasto drzava zazire od Crkve

Cetrdesetpetogodisnji vladika branicevski Ignjatije izuzetan je sagovornik u raspravama o veri i crkvenom obrazovanju. Ovaj univerzitetski profesor sa doktoratom Atinskog univerziteta, clan Svetog arhijerejskog sinoda zaduzen upravo za resor prosvete, vazi za velikog poznavaoca vizantijske filosofije i svetootackog ucenja. Zato prva nasa pitanja, u ovom predbozicnom razgovoru i glase:

Kakva je danasnja i ovdasnja religioznost? Koliko u Srba ima istinske vere?

- Pravoslavlje je spoj zajednice i bogosluzenja, pa zato je dolazak u crkvu, na Bozju sluzbu, najvazniji pokazatelj vere. Po njemu sudeci mozemo sa radoscu kazati da je poslednjih godina vera u ovom narodu ozivela, hramovi su puniji, ljudi aktivno ucestvuju u crkvenim obredima, pricescuju se. Pogledajte liturgije za Bozic, Uskrs, Bogojavljenje, liturgije sa narodom, koje ostaju duboko urezane u nasa secanja kao izrazi carstva Bozjeg na Zemlji. Nije svejedno da li na liturgijama imate mnostvo naroda ili se liturgije obavljaju pred trojicom-cetvoricom vernika. Pune srpske crkve su znak prisustva Bozjeg medju ljudima, kao i prisustvo zive vere u nasem narodu.

Jedan komentator tvrdi da Srbi vecinom obicajno proslavljaju praznike, a da manje medju njima ima istinski molitvenih ljudi.

- Obicaj ili vera, to je dilema koja je nama stigla sa Zapada. Na Zapadu, narocito kod protestanata, vera je svedena na znanje i zato se verski obicaji ne smatraju odlucujucim izrazom vere niti je onaj koji se samo obicaja drzi smatran za istinskog vernika. Zapad je, na zalost, izgubio obicaje. U pravoslavlju je to drukcije, potpuno drukcije: obicaji su sastavni deo bogosluzenja.

Ja mislim da savremeni svet treba da se vrati obicajima. Niko ne moze da kaze: ja znam, dakle verujem. U obicajima, u postovanju obicaja, pokazuju se cistota duse i ljudska spontanost.

A sta nama verujucima, koji se drzimo obicaja, nedostaje da bismo bili bolji hriscani i svakako bolji ljudi?

- Na Isusa Hrista treba uvek gledati kao na uzor. On koji je rodjen u pecini, koji je bio odbacen od drugih, voleo je i te koji su ga odbacili, pokazuje nam kako da se lisimo egoizma i kako da gledamo na drugog coveka kao na sabrata i sapatnika. Ispraznjenje od slave, snishodjenje Bozje prema nama, to je ono na sta treba da se ugledamo i mi u odnosu prema ljudima. Ljubav prema drugom coveku, briga za drugoga i spremnost da drugoga branite od drugih, i od sebe samog, to je ono sto nedostaje nama ljudima. Samo onaj koji je ugasio strast u sebi nece drugoga upotrebiti za ostvarenje svojih nauma kao sto se stvar upotrebljava. Nismo ono sto mislimo da jesmo nego nas odredjuje i cini ljudima ono sto mi cinimo ljudima. Zato i kazem svojim studentima: Mozete biti najbogatiji, ako vas niko ne voli bicete jadni i necete vredeti nista. Ukratko, vredite onoliko koliko ste ljubavi zasluzili.

Za nama je, preosveceni, period negovanog bezverja. Ateizam, kao nametnut izbor bio je temelj nove skole i novog misljenja, pa zato vas i pitam sta je u nama i oko nas ostalo iz tog perioda? Kakav je rezultat visedecenijske ateizacije?

- Ne treba na komunizam gledati samo kao na sistem koji atakuje na Crkvu i koji vojuje protiv Boga. Da je bio samo to, ne bi bio toliko poguban po Crkvu i ljude i ne bi toliko pustosi iza sebe ostavio. Bio je to, na zalost, i sistem koji stvara nove navike, a navika je, kazu, druga priroda. Zato, da bi se otklonile posledice ateizacije, potrebno je stvoriti nove navike. Naravno, njih covek najteze stvara, zato sto se najsporije oslobadja starih. Svakodnevno mi slusamo ljude koji se hvale da nikada nisu bili komunisti, a njihov nacin zivota, pogled na svet, ophodjenje, misljenje, stav i stil zivota, sve je to iz vremena komunizma.

Kako cemo stvoriti nove navike? Kako cemo najbolje poraditi za drukciji nacin zivota? Drzim da nista necemo uciniti ako samo izbacimo iz nastave lekcije o Titu i komunizmu. Potrebno je strpljivo i dugo raditi sa onima koji su izgubili veru kako bi probudjena vera u njima pomogla njihovoj deci i deci njihove dece. Time ja necu da kazem kako Crkva treba da uzme ulogu drzave i da odredi trasu svih skola.

Hriscanstvo, dabome, nije ideologija koja zeli da istisne druge ideologije...

- Niposto ga tako ne treba uzeti. Hriscanstvo je vazda proveravalo svoju istinitost pred licem sveta i vazda je tezilo da resava probleme zajedno sa svetom, uz njegovo puno ucesce. Jer svaka istina podleze analizi i kritickom sagledavanju, jer se Bozje otkrovenje uvek projavljuje kroz ljude i za ljude. Najzad, otkrovenje je upuceno drugom coveku, a taj drugi slobodan je da preispituje i kritikuje ono sto usvaja cime se, svakako, smanjuje rizik od zastranjenja.

U tom kontekstu vidim drustvenu obnovu. Na tome treba zajedno da rade i Crkva i drustvo. Uporno ponavljam da Crkva nije od ovog sveta, ali jeste u ovom svetu, organski je sa njim povezana i bez njega ne bi mogla postojati. Na zalost, nasledili smo iz ranijih vremena, iz doba pre komunizma, podelu Crkve i drzave, vere i nauke. Velika zla upravo odatle poticu, iz te podele. Crkva se zatvorila u svoj geto, nauka u svoj, zaziru jedna od druge, dobijen je antagonizam umesto rada na istom polju i na istom poslu.

U cemu vidite najupadljivije primere zaziranja od Crkve?

- Zar se cesto i precesto ne kaze: Sta Crkva trazi u javnom zivotu?! Zasto se mesa u politiku?! Kao da je politika iskljuciva nadleznost politicara, kao da se tice samo posvecenih ljudi, a ne svih nas! Moramo prihvatiti istinu da je politika staranje o zajednickoj kuci, a tom staranju, valjda, treba da doprinesu svi ukucani.

Prigovor koji pominjete, ideoloski prigovor upucen Crkvi, veoma cesto je prihvacen u gradjanstvu, medju "ljudima iz naroda". Svaki svestenik slusa ga barem dva puta dnevno: Zasto se vi petljate u politiku, vase je da vencavate i sahranjujete...

- To je ono sto mi zaista najteze pada, to kada i verujuci kaze: Manite se politike, bavite se duhovnim stvarima. Kao da materijalno moze bez duhovnog i duhovno bez materijalnog. Kao da covek moze biti posmatran bez okruzenja. No, i to nam je doslo iz one pomenute podele i razdvajanja vere i nauke. Kada se brinemo o coveku, ne uzimamo u obzir njegovo okruzenje. Zato smo dosli u paradoksalnu situaciju: da za srecu coveka unistavamo prirodu. Zato su valjda i nastali savremeni pokreti, za ocuvanje prirode, ali sad na ustrb coveka. Oni iz protesta beze od civilizacije i vracaju coveka zivotinjskim osnovama. Tako je to danas u svim sferama, ne samo u drustvenom zivotu. Cas hocemo ovo, cas ono, nikako ne mozemo kako valja - i ovo i ono.

Kako se na ove dileme odgovara u drugim pravoslavnim zemljama koje su bile iza gvozdene zavese? I sta se tamo desilo, u Rusiji, Ukrajini, Gruziji, Rumuniji, Bugarskoj...? Da li se one brze od Srbije i Crne Gore oslobadjaju recidiva komunizma i prtljaga ateizma?

- Mislim da je komunizam u Rusiji i ostalim pomenutim zemljama ostavio vise pogubnih posledica nego kod nas. Veliki ruski narod je imao najteze breme i najvise izdrzao, a mnogo su propatili i drugi narodi. Pogledajte sta se danas desava u Rumuniji, u Bugarskoj... Raskoli, sumnjicenja... Optuzuju arhijereje za saradnju sa rezimom i sa policijom. Sve je to komunisticko nasledje.

Ima tvrdnji da se i neki srpski arhijereji, u proslosti, nisu izmakli od rada za rezim. Djilas je navodio da su neki episkopi u panagijama nosili mikrofone.

- Ne znam da li je Djilasovo svedocenje verodostojno, ali znam da je Srpska crkva u jednom teskom vremenu morala da se dovija kako bi sacuvala svoju istinitost, kako ne bi izgubila sustinu. Kaze poneko da se Crkva pod komunizmom prodala, ja velim da je prezivela. Patrijarh German je cesto govorio: Zmiju gladi, ispod nje se vadi! Ne razmislja taj koji Germana zove crvenim patrijarhom kako bi bilo narodu da je patrijarhovo ponasanje bilo drukcije, nediplomatsko. Mogao je on da izabare krutost i tvrdocu bez posledica po sebe, jer ko bi sta patrijarhu mogao pred licem celog sveta? Ali, ta njegova krutost i tvrdoca bi se obile o glavu naroda i narod bi kudikamo vise stradao.

Danas, naravno, u sumnjicenjima nije tesko prepoznati strategiju i nameru tadasnjih komunista. Trebalo je obezglaviti Crkvu, obesmisliti veru, posvadjati svestenike i vernike. Sama policija je, verovatno, sirila te price da pojedini crkveni ljudi rade za policiju, da bi unela razdor u Crkvu.

U vasem prethodnom pitanju pomenuli ste Rusiju i druge pravoslavne zemlje. Da li su se one brze od Srbije i Crne gore oslobadjale ateizma? Ruski narod jeste pobozniji nego nas, ruske crkve su prepune, i to je neporeciva cinjenica. Privrzenost liturgiji jeste tamo veca nego ovde i to je, takodje, istina. Ali, rekao bih da svaka crkva ima svoje specificnosti koje zavise od mentaliteta ljudi, geografskog polozaja... Kod Rusa vidimo izrazenu naklonost za misticizam, za podviznistvo. Mi smo na sredokraci Istoka i Zapada, mi smo na Mediteranu i mnogo sta vise nas vezuje za Grcku, za mediteranski duh, nego za Rusiju, pa se u tom kontekstu razvijaju i neke specificnosti. Ali, da skratim: Rusi su zaista istinski vezani za Crkvu i to ih je odrzalo u najsurovijoj varijanti komunizma. Da smo mi imali takav komunizam, ne znam sta bi s nama bilo. Medjutim, ne moze se ni govoriti o onome cega nije bilo i sto se nije desilo. Smatram da bi se slicno poneo i nas narod. Izgleda da su svi pravoslavci imali komunizam po svojoj meri i onoliko koliko su mogli da izdrze. Rusi su mogli da izdrze najvise i zato je komunizam u Rusiji bio tako okrutan.

Kaze se da u svakom zlu ima malcice dobra i zato vas pitam vidite li ikakvu dobit od ruske revolucije?

- Posle ruske revolucije izaslo je veoma mnogo teologa, i uopste ucenih ljudi na Zapad. Georgije Florovski i mnogi drugi ucitelji proneli su svetom duh pravoslavlja. To je dobro ako uopste moze biti dobiti od nesrece.

I nama je stosta od tog duha stiglo sa Zapada, ali u vreme sirotovanja Crkve to nije ni moglo biti stampano u velikim tirazima i deljeno narodu da bi se i on upoznao sa znamenitim delima pravoslavnih ruskih mislilaca. Crkva ni dan-danas ne moze mnogo vise da postigne na tom polju, jer drzava - koja je javno i jasno obznanila da ce joj oduzetu imovinu vratiti - kao da nema nameru da ispuni obecanje. Kao clan Svetog sinoda svakako znate dokle se stiglo u pregovorima sa drzavom oko imovine.

- Znate, finansije nisu nesto odlucujuce u zivotu Crkve, ali jesu ono bez cega se ne moze. Mi nismo trazili nista sto nam ne pripada i sto nije nase, ali drzava je odcutala te zahteve, pa cak i nase upozorenje da cemo traziti pravdu pred medjunarodnim ustanovama. Ono sto je oduzueto Crkvi ne moze se opravdati ideoloskom pricom o kulacima. Nije Crkva bila kulak! Oduzimana su od nje zavestanja, ono sto je dobijeno od dobrotvora da se sacuva zauvek na dobro celog naroda i da nikad ne ode u privatne dzepove. A sada je otislo neznano kud. Ima bestidnih otimacina, ima kupoprodajnih ugovora koje su sastavljali sami komunisti, sami procenjivali i toboze isplacivali crkveno, pa su onda na te izmisljene isplate stizali porezi Nista Crkvi nije vraceno osim nekih parcijalnih dobara - zanemarljivih inace za njen zivot i polozaj. Zato je ona, zaista, u veoma teskoj finansijskoj situaciji, u gotovo bezizlaznom polozaju.

Hoce li odustati od trazenja?

- Naravno da nece! I tu se nesto valjda mora promeniti i popraviti u odnosima drzave i Crkve. Jer ljudi koji u crkvu dolaze su drzavljani, to su cinovnici, sluzbenici u javnoj upravi, strucnjaci, fabricki radnici. To su oni koji glasaju. Ne radi se, dakle, o crkvenim ljudima kao o nekakvim marsovcima, o nekakvom narodu izvan naroda, izvan ove drzave i njenih interesa. Jedan isti narod je i u Crkvi i u drzavi, i od njega zavisi kakva ce nam biti i Crkva i drzava.

Kao clana Svetog arhijerejskog sinoda, a zaduzeni ste za prosvetu, moram da vas pitam o mnogopominjanoj veronauci. Hoce li se ona vratiti u skole? Na koji nacin?

- Veronauka bi svakako pomogla mladim ljudima da razumeju svoju istoriju, a takodje i povest civilizacije koja je postavljena na hriscanskim temeljima. Onaj ko ne zna Bibliju nece razumeti ni Bahovu muziku ni sakralno slikarstvo ni likovnu umetnost nastalu na biblijskim temama i dogadjajima. Da ne govorim o drugim stvarima.

Sto se samog spasenja tice, i onoga sto se od Crkve ocekuje, od njenog poslanja, ne mislim da bi joj veronauka mnogo pomogla. Ne moze se hriscanin u skoli napraviti. Naprotiv, moze se, ne daj Boze, postici da mnogi ucenici omrznu veru i Crkvu zbog veronauke. Magacin znanja ne moze zameniti ono sto bi covek u svom srcu trebalo da nosi, a sto jedino moze dobiti u crkvi, na bogosluzenju. To moze kod protestanata; tamo se vernik vaspitava u skoli i dobije diplomu da je vernik. Ali to nije u prirodi pravoslavlja niti je u nasoj tradiciji. I jos nesto:

Ne znam kako bi izgledalo kad jedan skolski sistem koji jos veoma mnogo lici na onaj dojucerasnji, iz vremena komunizma - ubacite jos i veronauku! Bojim se da bi se desilo suprotno od onoga sto bismo zeleli. Ne zaboravite da mlade ljude ponajvise "vaspitava" i "skoluje" televizija. Njoj se i veruje! I ne samo mlade, vec i vecinu ostalih. Televizija preti da stavi van snage sam zivot. Primera radi, ako se nesto odigrava u Beogradu, u Knez-Mihaj lovoj ulici, recimo, mnogi ce ocevici potrcati kuci da tek na ekranu vide sta se tamo zaista dogodilo. To pokazuje da danasnji covek vise veruje televiziji, nego sopstvenim ocima i da u dogadjajima ucestvuje jedino posredstvom televizije.

Jednom sam u Grckoj gledao studente koji su protestovali. Nosili su pano na kome je pisalo: "Ljudi, ugasite televizore, otvorite oci!" Ova poruka se odnosi i na nas. I ovde mnogi gledaju svet i zivot televizorom, pa cak i Crkvu vide posredstvom televizora. Zato nije ni cudo sto razumevaju jedino da je vera nesto retrogradno i opasno. Televizija kazuje narodu koje su istine dozvoljene i narod nepogresivo desifruje te poruke. Televizija je postala zvanicni organ vladajucih partija svuda u svetu, pa i kod nas. Nas narod televizijom bira politicare, a televizija promovise uglavnom one koji su na vlasti. Zato i narod bir a one koji su vec izabrani. Pogledajte, na primer, izbore u Crnoj Gori. Mislite li da bi Milo Djukanovic dobio toliko glasova da ne dolazi iz krila vladajuce partije?

Ako ste vec naveli ovaj zanimljiv primer, molim vas da ga objasnite. Zasto je to tako? Zasto deo naroda koji izlazi na izbore u velikom procentu glasa za ljude iz vlasti?

- Nas narod jos nije razumeo da je on izvor vlasti u drzavi. I zato sto to jos nije razumeo, on se samo prilagodjava i postuje sve sto se pojavljuje sa oznakom zvanicnosti. Svako se zavarava ko misli da je umro duh starog vremena i da smo sada stigli u demokratiju. Jos toliko ima naslaga straha. Ja to znam, episkop sam, neprestano susrecem ljude, razgovaram sa njima. Znam koliko se boje.

Pominjanje tog straha upucuje na jedno pitanje koje je moglo ostati zaboravljeno: Iz kojih sredina, iz kakvih porodica dolaze buduci teolozi?

- Tesko je to reci. Iz raznih socijalnih krugova. Ima medju njima i sinova bivsih politicara i komunista, ima dece radnika i zemljoradnika.

Prilika je, preosveceni, da vam postavim i jedno delikatno pitanje. Izvesni crkveni ljudi pokazuju neutoljivu glad za sticanjem i posedovanjem, a jedno tumacenje kaze da su ti ljudi dosli iz siromasnih slojeva, da pod mantijom namiruju neke neostvarenosti svojih porodica i lece komplekse iz detinjstva. Prilicno uprosceno da bi bilo sasvim tacno! Pitanje za vas: Da li ta pojava postoji i, ako postoji, kako je vi objasnjavate?

- Postoji ta pojava, na zalost. U Crkvi su neki ljudi, ali po svom drzanju nemaju mnogo veze sa njom i sa onim sto bi ona morala da znaci. Izvesni svestenici traze enormne sume za svoje usluge sto naravno smeta Crkvi i umanjuje njenu misionarsku delatnost. Kako god uzeli, moramo i te pojave objasniti ljudskom slaboscu. Moze, dakle, i svestenik biti slab, ali kroz njegovu slabost niko se nece pribliziti Bogu nego ce se udaljiti od Boga. Reci ce neko: ne treba mi taj Bog koga vi predstavljate! S druge strane, mimo Crkve, mimo svestenstva, necemo imati zajednicu sa zivim Bogom. Nas Bog je postao covek i prek o coveka se pojavljuje. Zato ova losa pojava ugrozava samu sustinu Crkve. DA bi Bog bio prisutniji medju nama, moramo mi crkveni ljudi biti bolji.

Na pojedine lose pojave u narodu bezsumnje je uticao i rat. Secam se konstatacije da rat nije toliko strasan samo zbog razaranja i ubijanja, vec zato sto unistava moral. Kod nas je bilo mnogo rata i mnogo gubitka morala. Ovaj poslednji je specifican i tezi nego li oni prethodni. Zato sto je bio lokalni. U istoj televizijskoj emisiji gledali smo ratnu pustos, masovnu smrt i stradanje, kao i scene blagodeti u bogatoj Evropi, zivot u izobilju i dokolici. S jedne strane, dakle, imate obezvredjenje zivota, a sa druge preporuku da je sustina zivota u uzivanju. Pred takvim poredjenjima izvesni ljudi, makar bili i pod svestenickom mantijom, odlucuju da ne biraju sredstva, da uzmu sve sto mogu uzeti, jer zivot i ovako nista ne vredi, osim ako u njemu uzivate, misle takvi, a Crkva za njihove slucajeve nema ni vojsku i policiju. Ima Crkveni sud koji moze da se bavi samo najdrasticnijim slucajevima. No nadam se da ce Crkva imati snage da i takvim ljudima stane na put.

Sledece pitanje, preosveceni, tice se vaseg profesorskog posla. Vi predajete vizantijsku filozofiju, dakle objast koja je dugo bila zatamnjena u nasem zivotu. Znali smo tacno sta je Sokrat u kojoj prilici rekao svojim ucenicima, pa i javnoj lepotici Teodoti, ali nismo nigde mogli da procitamo sta je o zivotu i smrti mislio Grigorije Palama.

- Anticka filosofija jeste vazna i jeste nezaobilazna za razumevanje mislecih ljudi iz proslog vremena. Ali vazna je vizantijska filosofija i neizmerno vazna za razumevanje pitanja zivota i smrti. Mislim da je Zapad imao politicku motivaciju da Vizantiju nekako preskoci, ali to preskakanje se nije zbilo juce. Desilo se ono u vreme Renesanse. Nasi naucnici su se uglavnom bazirali na iskustvu Zapada i tako se desilo da originalna filosofska resenja vizantijskih mislilaca ostanu potpuno nepoznata i za nas pravoslavne cija je to bastina; da se ne zna ucenje kapadokijskih otaca, da se ne proucavaju Vasilije Veliki, Gligorije Bogoslov i Maksim Ispovednik. Da pravoslavlje nije sacuvalo nista drugo osim te filosofije koja se uklapa u liturgijske okvire, u bogosluzenja, bilo bi sasvim dovoljno za spasenje i za razumevanje, za resenje mnogih problema savremenog zivota.

Konacno, hocu i ovo da vas pitam: S kojim osecanjima docekujete Bozic 1998?

- O svakom Bozicu moje misli idu ka problemu smrti. Citava pravoslavna teologija zasnovana je na cinjenici da je covek u sjedinjenju sa Bogom, sa Sinom Bozjim, nasao obesmrcenje. Zato se hriscanstvo i temelji na Ovaplodjenju i vaskrsenju Hristovom i zato su smrt i vaskrsenje centralne teme svetootacke teologije. Svim Hriscanima zato zelim da Bozic proslave liturgijom. Pricescujuci se.

MILO GLIGORIJEVIC