Sudbina nasih podunavskih Nemaca

STROGO POVERLJIV GENOCID

Gotovo pola miliona Nemaca zivelo je u Jugoslaviji uoci Drugog svetskog rata. Sada ih ima sedam-osam hiljada. Sta se dogodilo s ostalima?

- Sudbina Nemaca zatecenih na prostoru versajske Jugoslavije 1918. godine, podunavskih Svaba ili folksdojcerca - kako su sve nazivani - cuvana je kao najstroze tabuisana tema od kraja Drugog svetskog rata do pojave knjige Nenada Stefanovica "Jedan svet na Dunavu" - kaze za NIN profesor dr Zoran Ziletic, upravnik Katedre za germanistiku na Filoloskom fakultetu u Beogradu i predsednik Drustva za srpsko-nemacku saradnju. Dr Ziletic se, izmedju ostalog, bavi i istorijom germanskih jezika i kultura u srpskom delu Podunavlja.

Nova vlast, koja je zaposela Podunavlje u kasnu jesen 1944. godine, izbacila je, gotovo bez izuzetka, clanove folksdojcerskih domacinstava - od sitne dece do staraca - iz njihovih kuca i internirala ih po logorima. Mnogi su pomrli od gladi i zime, liseni svake medicinske pomoci. Cime je nova vlast obrazlagala takav postupak? - bilo je prvo pitanje upuceno profesoru dr Zoranu Zileticu.

- Svi nasi bivsi sugradjani iz redova nemacke nacionalne manjine, osim onih koji su bili prisli Titu, liseni su gradjanskih i imovinskih prava na osnovu odluke AVNOJ-a od 21. novembra 1944. godine. Obrazlozenje je bilo: ucesce pripadnika te manjine u Drugom svetskom ratu na strani Treceg rajha.

Sprovodjenje te odluke - nastavlja profesor Ziletic - pocelo je krajem 1944. godine i trajalo je sve do Titovog raskida sa Staljinom 1948, posle cega su logori za folksdojcere raspusteni. Nenad Stefanovic je dvanaestorici tih nasih nekadasnjih sugradjana, od kojih su neki kao deca bili logorasi, pruzio mogucnost da svedoce o tim stradanjima. Istovremeno, dva nasa autora i jedan nemacki izlozili su u obliku komentara svoje vidjenje drzanja vojvodjanskih Nemaca uoci i tokom Drugog svetskog rata, kao i njihovu situaciju posle raspustanja logora.

Iz tih komentara se vidi da su posle isterivanja Osmanlija iz ekonomski devastirane i depopulisane Panonske nizije 1683-1716. ti Nemci naseljavani planski sa jos 12 etnickih grupa medju kojima su najbrojniji bili srpski, madjarski i rumunski etnici. Vidi se i da su posle 1918. postali lojalni gradjani versajske Jugoslavije. Predocena je i okolnost da su osudjeni kao etnicki kolektiv i oterani sa svojih ognjista samo oni i Italijani. Madjarska i albanska manjina, ciji su fasizirani pripadnici ubijali srpske civile radi etnickog ciscenja i pljacke, cime se Nemci - ni ovdasnji ni oni iz Rajha - nisu bavili, ostale su svega toga postedjene.

Razlozi za genocid nad ovdasnjim Nemcima bili su prevashodno psiholoske, ideoloske i ekonomske prirode. Islo se, naime, za tim da se Nemci iz Treceg rajha i njihova dijaspora ovde satanizuju kao glavni krivci za sva nasa stradanja 1941-1944. i da se tako rasterete Hrvati i Muslimani kao avnojski "drzavotvorci" i, naravno, Albanci i Madjari kao manjinski narodi u cijim maticama je upravo bio poceo proces sovjetizacije.

Zatim je vojvodjanske Nemce trebalo i fizicki ukloniti kako bi se sto efikasnije izvela sovjetizacija Vojvodine u koju ce se "vozovima bez voznog reda" na njihova imanja prebacivati pre svega titoizovani Srbi iz Hrvatske. Poznato je, naime, da je prebogata Vojvodina bila najbliza gradjanskoj Evropi, pa je sa njenim sovjetizovanjem trebalo poceti sto pre.

Vrlo vazni bili su i ekonomski razlozi. Sovjetski nacin privredjivanja kao buducnost Titove Jugoslavije nalagao je, naime, prosirivanje socijalne osnove Revolucije konfiskovanjem imovine. Sa tim se, medjutim, moralo pricekati zbog zabrane promene drustvenog sistema tokom rata koju su proklamovali zapadni saveznici. Proglasavanjem basnoslovne imovine nemacke manjine za imovinu ratnog neprijatelja isfabrikovano je onda obrazlozenje za otimacinu bez posledica po Titove odnose sa zapadnim saveznicima.

Koji su razlozi za poslednju belu mrlju u nasoj novijoj istoriji, tj. za poluvekovno cutanje o genocidu nad nemackom manjinom u Jugoslaviji - onoj integralnoj i ovoj krnjoj?

- Ima za to najmanje tri razloga: da se prepuste zaboravu zlostavljanja dece i starih ljudi kao i masovna streljanja povratnika iz rata; da se ne postavi pitanje povracaja konfiskovane imovine; da se ne nametne potreba za zamenu mitova o tzv. narodnooslobodilackom ratu faktografijom, sto bi dovelo do ozbiljne krize aktuelnog sistema vrednosti i aktuelnog obrazovnog sistema.

Visestruke su pri tome negativne posledice potiskivanja ove tematike. Zlocini pojedinaca u stanju ideoloske ili pljackaske groznice prisivaju se Srbima kao narodu. Srbi, koje je Titova vlast preselila u Vojvodinu da od njih isprazni Hrvatsku i Kosmet i dodelila im "svapske" kuce, manipulisu se pricom o folksdojceru koji samo sto nije krenuo u Vojvodinu po svoje. Istovremeno se sve generacije nasih ucenika i studenata, od 1945. naovamo, navikavaju na mitove a odvikavaju od faktografije.

I to ce ostati tako dok se nasa deca i mi ne osposobimo za suocavanja sa istinama. Tek onda ce shvatiti da su se i nasi nekadasnji nemacki sugradjani 1941, zajedno sa nama svima, neocekivano obreli u nekim novim drzavama, s tim sto se nama to ponovo desilo 1991. Posto je Hitleru svaki nemacki vojnik bio neophodan na Istocnom frontu, on je versajsku Jugoslaviju isparcelisao u banana-drzavice kao Panamsku prevlaku. Svakoj od njih priznat je toboznji suverenitet kako bi mobilisale sopstvene vojne obveznike koji ce odrzavati okupacioni rezim Treceg rajha umesto Vermahta. Kao "drzavljanima" Hortijeve Velike Madjarske, Paveliceve NDH a ovde Nediceve Srbije nasim Nemcima je onda ponudjena nacionalna alternativa, tj. mogucnost da se "sklone" u 27. "dobrovoljacku" SS diviziju umesto da, po sili zakona, postanu honvedi u Backoj, domobrani ili ustase u Hrvatskoj do Zemuna ili da udju u Srpsku drzavnu strazu. Treceg nije bilo osim Titovih prosovjetskih partizana koje posle kratkotrajne Uzicke Republike nije prihvatila ni glavnina Srba u matici sve do ulaska Crvene armije u Srbiju oktobra 1944.

Koji su dogadjaji u godinama uoci Hitlerovog napada na versajsku Jugoslaviju uticali na docnija ratna i poratna zbivanja?

- Vojvodjanski Nemci su 1918. postali manjina sa kulturnom autonomijom. Vodecu ulogu u toj autonomiji imao je "Nemacko-svapski kulturni savez" odnosno Kulturbund koji je bio njihova matica - poput Matice srpske medju austrijskim Srbima ili "Prosvjete" medju Srbima u austrijskoj Bosni. Georg Grasl, koji je u Vojvodinu dosao iz Bosne i bio jedan od sedmorice nasih Nemaca sa titulom senatora Kraljevine Jugoslavije, napisao je statut Kulturbunda prema statutu "Prosvjete". U mitove ovdasnje ideologizovane istoriografije ubraja se, inace, tvrdnja kako je Kulturbund bio ispostava Treceg rajha. Istina je, medjutim, da su sva nastojanja nacifikovanih povratnika sa studija u Trecem rajhu iz redova vojvodjanskih Nemaca da preuzmu Kulturbund bila uzaludna sve do pada vlade Milana Stojadinovica u leto 1939. Treci rajh je tek tada diskretno podrzao nacisticku struju, proguravsi za predsednika uravnotezenog i umerenog Jozefa-Sepa Janka.

Zar Nemacka nije tradicionalni neprijatelj srpskog naroda? Zar nije oduvek nastojala da dominira Dunavom i da prisvoji strateski vrlo vazan Beograd?

- Nemacka i srpska nacionalna drzava nikada nisu imale granicnog dodira. Nemacka nacionalna drzava pojavljuje se kao agresor u Srbiji prvi put 1915-1918. da podrzi svoju saveznicu Austrougarsku, koju je u rat protiv Srbije gurnuo ratoborni nemacki kajzer Vilhelm. On ce 1916. inace abdicirati i napustiti Nemacku. Godine 1941. nacisticki Vermaht ulazi u Srbiju "kaznjavajuci" Jugoslaviju zbog Simovicevog puca u organizaciji Cercilovog kabineta. Represalije nad civilima u Macvi i Podrinju u Prvom svetskom ratu nisu, kao sto znamo, bile delo nemacke vec austrougarske vojske a u Drugom svetskom ratu u Sumadiji bile su brutalna osveta Vermahta za napade iz zasede koje je narucivao Cercil. O nekoj animoznosti i genocidnosti Nemaca prema Srbima ne moze biti ni govora. Velikani nemacke nauke i kulture podrzavaju ustanicku i oslobodjenu Srbiju 19. veka. Srbija postaje suverena evropska zemlja prvi put posle Kosova a na Berlinskom kongresu sa Bizmarkom kao predsedavajucim vracaju joj se njene teritorije koje je Rusija dala Bugarskoj. U prilog mojoj tvrdnji da Nemci nisu iskonski neprijatelji Srbije ide i odsustvo svake primisli u tekstovima istaknutih srpskih intelektualaca izmedju dva rata da ce nas Nemci kad-tad opet napasti. O tome posredno svedoci i antologija Milorada Sofronijevica i Miodraga Maksimovica "Srbi o Nemcima", u kojoj cak ni jedan budni i nemirni Stanislav Vinaver ili germanofobni Dragisa Vasic i ne pominje takvu mogucnost. Oni koji pricaju o netrpeljivosti Nemaca prema Srbima zalutali su u sferu predrasuda ili su podlegli manipulaciji komunistickog rezima koji ne moze opstati bez neprijatelja, stvarnih ili isfabrikovanih.

Da li se u tom pogledu situacija promenila u vreme rata i okupacije?

- Kako su se 1941. pripadnici svih jugoslovenskih naroda i narodnosti okrenuli svojim maticama kad je zajednicka drzava prestala da funkcionise - osim Srba u Hrvatskoj do Zemuna odsecenih od matice, zbog cega su se i okrenuli komunistickoj internacionali, i nesto ucesnika Ruskog gradjanskog rata iz Banata - ni isparcelisana nemacka etnicka zajednica nije postupila drugacije. Ona se posle Aprilskog sloma okrenula Hitlerovom Berlinu kao centru svoje matice i SS-u umesto Hortijevoj Budimpesti i honvedima u Backoj, umesto Zagrebu i domobranima ili Nedicevom Beogradu i Srpskoj drzavnoj strazi. A kad je Paveliceva Velika Hrvatska, koja je od samog pocetka stajala na staklenim nogama, pocela sa genocidom nad tamosnjim Srbima, pa se oni latili oruzja, okupacioni sistem Treceg rajha u sektoru ustaske Hrvatske dospeo je u opasnost i dovedene su nase Svabe kao toboznji dobrovoljci divizije "Princ Eugen" da ga brane. Tako su precanski Nemci upali u ozbiljan oruzani sukob jedino sa Srbima u ustaskoj Hrvatskoj, dok se sa onima u Sumadiji nisu sukobljavali oni vec pripadnici Vermahta.

U ovom kontekstu bicu slobodan da kazem da 27-martovski puc generala Simovica ne smatram herojskim vec ludackim cinom. U to vreme je Francuska bila vec okupirana dok su britanski i americki vojni krugovi nasem generalstabu jasno stavili do znanja da, ako dodje do nemackog napada na Jugoslaviju, nece biti u mogucnosti da nam priskoce u pomoc. Znalo se i to da ce Treci rajh krenuti na boljsevicku Rusiju i da nije imao u planu da dira Jugoslaviju sa antiboljsevicki nastrojenim knezom Pavlom na celu. Uz to, vojska je bila u izuzetno losem tehnickom i organizacionom stanju. Martovski puc nas je kostao na stotine hiljada zivota, naterao je Hitlera da Pavelica, koga kazu nije mario, i njegove ustase dovede iz italijanskih azila u Hrvatsku. Taj nas je puc, u krajnjoj konsekvenci, lisio jos i gradjanske drzave. A Treci rajh je sve vreme prizeljkivao miran Balkan i Jugoslaviju kao sirovinskog i agrarnog snabdevaca.

Kraj rata, nasi Nemci kao zrtve odmazde?

- Na one nase Nemce koji nisu otisli sa Vermahtom u zemlju predaka, jer su bili ciste savesti, srucio se sav gnev Crvene armije zbog zla koje je Vermaht naneo Rusima kad je upao u Sovjetski Savez. On je oznacio i pocetak pljackaskih akcija lokalnih partizana izvan domasaja inace disciplinovanih Titovih jedinica i masovnog streljanja povratnika sa fronta. Odluka AVNOJ-a o oduzimanju imovine svih pripadnika nemacke manjine, sem onih koji su prisli Titu, sprovodila se tako sto bi se u jednom delu sela ispraznile sve svapske kuce da se u njih interniraju deca, zene i starci iz ostatka sela. Time se otvarala mogucnost za iznosenje pokucstva, navodno za potrebe partizanskih bolnica. Stisnuti na malom prostoru, bez ogreva, bez hrane i lekova, masovno su umirali od gladi, zime i bolestina. Drugim recima: posle faze streljanja povratnika iz rata Titova vlast nije sprovodila direktnu vec odlozenu, "zateznu" likvidaciju domacih Nemaca. Sve je to one vitalnije medju njima nateralo na "samoizgon", na bekstvo preko granice na Zapad, sto se isto tako slivalo u levak nove vlasti precutno saglasne za svaki moguci vid njihovog fizickog uklanjanja.

Nemci i Srbi ratovali su i 1915. Jedan deo Srbije okupirala je i onda nemacka vojska. Zasto onda nije bilo tako surovih medjusobnih obracuna?

- Tu nemacku vojsku nije niko napadao iz zasede i masakrirao ubijene. Mnogo nam govore o tadasnjem odnosu pripadnika srpske i nemacke vojske u Srbiji tzv. Nemacko groblje u Beogradu, iznad kampa u Kosutnjaku, i tekst profesora Bozidara Nikolajevica, osnivaca Katedre za istoriju umetnosti na Beogradskom univerzitetu, u antologiji "Srbi o Nemcima" koju sam malocas pomenuo. Kad su nemacke jedinice oktobra 1915. ukljucene u agresiju na Kraljevinu Srbiju i kad su pod komandom feldmarsala Avgusta fon Makenzena forsirale Savu preko Ade Ciganlije da se ispenju na lokaciju potonjeg groblja, gde su se usancili srpski vojnici, doslo je do teskog okrsaja sa mnogo mrtvih na obe strane. Kad je Beograd onda konacno ipak pao, feldmarsal Fon Makenzen je podigao jedan spomenik svojim i jedan izginulim srpskim ratnicima. Na Fon Makenzenovom spomeniku nasim ratnicima uklesano je na nemackom i srpskom "Hrabrom srpskom protivniku - 1915". A samo nekoliko godina kasnije Bozidar Nikolajevic, u svom tekstu "O Nemcima", svedoci o tome koliko su Nemci u izvesnim trenucima svakodnevnog zivota umeli biti, pojedinacno i kolektivno, covecni. Po Nikolajevicu, prisustvo tih ljudi evropskih nazora bilo je blagotvorno za srpski zivalj, narocito kad su krajeve uz Moravu zauzeli Bugari. On veli da su srpske mladice spasavali od bugarske internacije i zakljucuje kako je nas seljak, za tri turobne okupacione godine, u "belim ljudima sa 'cucama'", tj. u plavokosim vojnicima sa siljkom na slemu, gledao sinove jednog velikog i kulturnog naroda koji i kao pobednik ne gubi dusu.

Sve me to navodi da smatram da je nekorektne obracune izmedju Srba i Nemaca tokom Drugog svetskog rata isprovocirao ideoloski a ne etnicki antagonizam rukovodecih garnitura na obe strane. Osioni nacionalsocijalisticki i rigidni i pljaskaski komunisticki totalitarizam sukobili su se na nasem tlu i destruisali su tradicionalno dobre srpsko-nemacke odnose do 1915. i od 1918. do 1941. Zato velika stradanja prvo Srba pa onda vojvodjanskih Nemaca na ovom tlu ostaju, cini mi se, pouka za buducnost i jednima i drugima.

Nemci u Jugoslaviji

Zvanicni popisi stanovnistva
Godina Ukupno stanovnistvo Nemacka nacionalna manjina
1921. 12 017 000 505 790
1931. 13 943 000 499 969
1948. 15 772 000 57 180
1981. 22 427 000 8 712

Nemci su 1921. godine bili najbrojnija etnicka manjina u Jugoslaviji - ispred Madjara (467 558) i Albanaca (439 657).

VELIZAR ZECEVIC