NIN U OVOM BROJU:

Vesna Pesic, predsednik Gradjanskog saveza Srbije

HISTERIJA ZBOG MEDjUPOTEZA

Smisao referenduma pretvara se u odgovor da li je vodja gazda ili nije. E, to je to veliko istorijsko "ne"

Vesna Pesic je verovatno jedini lider u Srbiji koji, kad pita "Koliki ce biti intervju", cezne za odgovorom "Kratak". Ne zato sto ne voli novinare (do nje se lako stize i ne cuvaju je sekretarice) vec zato sto govori samo sa povodom. Kosovsko pitanje je ipak ozbiljan povod

Poruka za Vladu Srbije od GSS-a je: ili resite kosovsko pitanje u narednih sest meseci ili se sklonite sa vlasti. Cini li vam se verovatnim da ce prihvatiti ijednu od ponudjenih alternativa?

- Poruka je nesto opsirnija i podrazumeva da vlada odmah pristupi resavanju problema, bez stranog posredovanja ili ucesca, s obzirom na to da je raspisala ovaj referendum. Ako je situacija vec takva, onda je duzna da pokaze sposobnost da bez posrednika i u nekom odredjenom roku moze da resi kosovsko pitanje. Bili bismo zadovoljni cak i da to ne bude za sest meseci, moze i malo duze, ali da vidimo da je proces poodmakao ili da je u stanju da ga ozbiljno otpocne.

Istakli smo jos nesto. Ako se, ipak, pokaze da moraju da pozovu medjunarodne posrednike, bilo koje, racunajuci i one koji bi pruzili samo dobre usluge, onda bi vlada morala da da ostavku zbog raspisivanja referenduma. Jednostavno, da podnese konsekvence za nedosledno ponasanje koje ce nasu zemlju, u medjuvremenu, dovesti u jos goru poziciju od one u kojoj je bila. Prakticno, trazimo odgovornost za trenutnu situaciju u kojoj se ponovo ide na podele na patriote i izdajnike; u kojoj se ljudima preti i obnavlja opsadno stanje bez mogucnosti da se ozbiljno razmisli o resavanju kosovskog problema. U ovoj, nevidjenoj galami u kojoj ne razaznajemo ni sta je plan, ni sta je strategija, ni sta je nas minimum. Ima naznaka da se nesto radi u tajnosti, ali mi ne znamo sta. Samim tim gradjani nisu kvalifikovani da o bilo cemu odlucuju, jer uopste nisu suoceni sa cinjenicama o Kosovu, niti znaju kojim putem treba ici.

Vec ste se izjasnili protiv referenduma. Da li ste konkretno protiv ponudjenog referendumskog pitanja ili protiv uvlacenja naroda u resavanje kosovskog problema?

- Mi smo protiv jer nam nije jasno zasto bi se raspisivao referendum o jednom proceduralnom pitanju "da li ce biti medjunarodnog ucesca u resavanju problema Kosova". Uobicajeno je, svuda u svetu, da se referendum raspise povodom onog resenja do koga se doslo pregovorima i koje se tek tada stavlja na proveru gradjanima. Takav referendum morao bi da bude pripreman puna tri meseca i da bude zaista demokratski. To bi imalo smisla. Za jedan medjupotez, o cemu se ovde radi, odluku moraju da donesu oni koji su na politickim funkcijama. Zasto bismo to radili mi kada su oni placeni da vrse svoju funkciju? Ako nasa vlada misli da joj nisu potrebne usluge stranih medijatora - nema problema, neka Kosovo resava sama. Ali, neka i podnese racun.

Pored toga, nama se postavlja jedno lazno pitanje. Ocigledno je da je kosovski problem vec duboko internacionalizovan, i to samim ponasanjem vlasti. Do sada su primljeni mnogi predstavnici stranih zemalja, a u pregovorima koji su vezani za obrazovanje Albanaca na Kosovu ucestvovao je Vicenco Palja.

Kosovo je problem koji je vec internacionalizovan i to ne samo od zapadnih, nego i od balkanskih drzava. Danas sam primila direktora Ministarstva spoljnih poslova Rumunije koji me je obavestio da njihov ministar spoljnih poslova sledece nedelje odlazi u Vasington, da je obisao ceo region prikupljajuci cinjenice koje treba da referisu o problemima Kosova. Susedne zemlje su se vec aktivirale, posto je to problem Grcke, Albanije, Bugarske, Makedonije... Zbog toga odbrana referendumom nije odbrana od internacionalizacije problema vec unutrasnja stvar rezima i njegov pokusaj da podizanjem populisticke galame, podizanjem temperature naroda, izbrise sve institucije i pokaze da je narod veran vodji. Cela prica je u tome. Sto se tice medjunarodne zajednice, ona se na referendum nece ni osvrtati. Radice kako misli da treba, pravedno ili nepravedno, ali rezultati referenduma nece imati uticaja. Ili ce imati negativan, jer vlast ovakvim potezima pokazuje, kako kaze Dragan Tomic, "jesmo li mi gazde da zapovedamo u svojoj kuci", odnosno, autoritarni sistem na delu. Smisao referenduma se pretvara u potvrdu da su SPS i Milosevic gazde u kuci. E, to je to veliko istorijsko "ne".

OPSIRNIJE U NIN-U!

NA STA SMO SE NAVIKLI?

LOSE DA GORE NE MOZE BITI

Kolika je slicnost izmedju gradjana Jugoslavije, zaba i pasa? Fenomeni dobrovoljno skuvane zabe i naucene bespomocnosti koji se izucavaju u eksperimentalnoj psihologiji, pokazuju da je slicnost zapanjujuca

Ko se jos seca slucaja sirotog Stevana Mucalova, penzionera iz Beograda, koji je pre pet godina umro od posledica pada posle dusmanskog guranja ispred jedne od ekspozitura tada cuvene "Dafiment banke"?

Niko osim njegove najblize rodbine i prijatelja, ako ih je upste imao. Slika njegove smrti, medjutim, savrseno odslikava brutalizaciju naseg svakodnevnog zivota. Brutalizaciju koja se uplela u sve pore naseg zivljenja jos pre desetak godina od kada stepan njene prisutnosti nezadrzivo raste. Taman kada pomislimo da smo oguglali na koncentraciju morbiditeta, prestravi nas sledeci dogadjaj. Poput najsvezijeg novosadskog. Policija je nedavno pronasla les zene, sa kojom je majka dve nedelje spavala u istom krevetu. Majka je kasnije objasnila da nije imala novac za mrtvacki sanduk i sahranu, pa je resila da sacuva les cerke koji se u zajednickom krevetu vec raspadao, dok ne sakupi dovoljno para. "Jele smo uglavnom hleb i vodu, cuvale smo pare za lekove", rekla je ova ocigledno bolesna i nepodnosljivim zivotom unistena zena.

Jugoslavija se nalazi na drugom mestu u svetu, odmah iza Bugarske, po broju umrlih i obolelih od srcanih bolesti. Samo u Beogradu u odnosu na 1981. godinu, broj novoobolelih od raka povecao se sa 8 na 15, obolelih od psihoza sa 3 na 6 novih slucajeva na 10.000 stanovnika. Evidentan je porast stope smrtnosti dece i odraslih u citavoj zemlji. Hronican stres cije smo dugogodisnje zrtve, slazu se strucnjaci, svakako ima udela u tome.

OPSIRNIJE U NIN-U!

Licni stav

BURA U CASI VODE

Da li je Milo Djukanovic stvarno reformista

Bosko Mijatovic

Imam teskoca pri pisanju ovog teksta: simpatisem reformske izjave predsednika Crne Gore g. Mila Djukanovica i njegovih politickih prijatelja, ali mi je dat zadatak da kazem sta mislim o necemu drugom - o borbenom stavu crnogorskih vlasti prema devalvaciji, o cemu imam negativno misljenje, pa se pitam kako da postupim. Ipak, istina mi je draza.

Crnogorska vlada zauzela je izrazito negativan stav prema skorasnjoj devalvaciji. Tvrdila je ne samo da nije dala saglasnost za devalvaciju, o cemu ne mogu da sudim, vec i da je devalvacija "krajnje negativna cinjenica". Zasto se to misli, nije mi jasno. Objasnjenje g. Filipa Vujanovica, predsednika Vlade Crne Gore, kako za devalvaciju nije bilo uslova zato sto zemlja nema deviznih rezervi nije na mestu jer ih zemlja nema ni za stari kurs dinara. A razjasnjenje g. Save Drljevica, potpredsednika Vlade Crne Gore, o nepovoljnim efektima devalvacije nisam, i pored sveg truda, razumeo (verovatno su novine nepotpuno prenele ono sto je rekao), osim tvrdnje da ce devizni dugovi biti povecani, sto nema smisla jer je dug od, na primer, milion maraka ostao dug od milion maraka. Pretpostavljam da g. Drljevic nije hteo da kaze da je taj dug povecan sa 3,3 miliona na sest miliona, sto bi bila besmislica posto bivsi nerealan zvanican kurs marke nista nije znacio u ekonomskom zivotu zemlje - niko ga nije primenjivao, osim carinskih organa. Dug od milion maraka iznosio je u dinarima, ukoliko primenimo sticovani kurs iz vremena neposredno pred devalvaciju, oko 5,8 miliona dinara.

Pogledajmo sustinu stvari. Devalvacija je promena zvanicnog kursa domace valute. Ona je ekonomski znacajna u meri u kojoj se menja ambijent poslovanja u datoj ekonomiji, odnosno u meri u kojoj ekonomski akteri prestaju da posluju po starom zvanicnom kursu i prelaze na novi. Kod nas se odavno posluje po trzisnom kursu, a ne po zvanicnom. Gradjani su poslednjih meseci kupovali marke po 5,2 dinara, a privreda (sticovani kurs) po 5,8 dinara za jednu marku. Narodna banka je odavno, jos prosle godine, prestala da prodaje devize preduzecima (cak i miljenicima kojima je do tada prodajom po zvanicnom kursu stvarala enormne dobiti), tako da je zvanicni kurs prestao da bude znacajna cinjenica u ekonomskom zivotu. Kada su potrosene devize od Telekoma, NBJ se nasla na suvom i obustavila, makar delimicnu, odbranu starog zvanicnog kursa. Elem, ekonomski zivot zemlje prilagodio se trzisnom kursu marke od pet-sest dinara, tako da je devalvacija uglavnom tehnicka mera bez veceg znacaja. Doduse, zvanicni kurs je prvi put u istoriji ove zemlje preskocio trenutni trzisni kurs, sto se verovatno moze objasniti zeljom da se predupredi izvesno povecanje cena koje obicno prati devalvaciju, sto ima smisla.

Poslednja devalvacija ima znacaja iskljucivo iz dva razloga. Prvi je cinjenica da je zvanicni kurs fiksiran na nesto visem nivou nego sto je bio trzisni, pa je izvesno prilagodjavanje cena neminovno. Cene uvozne robe moraju porasti za 5-15 odsto, za koliko su ulicni i sticovani kurs bili nizi od novog kursa. Ostale cene bi trebalo da se manje povecaju, a prema ucescu uvoznog sadrzaja u vrednosti robe. Drugi razlog su carine, koje se obracunavaju prema zvanicnom kursu, pa ce biti realno povecane i pored najavljenog smanjenja za 30 odsto. Dakle, poslednja devalvacija trebalo bi da dovede do jednokratnog povecanja cena od samo nekoliko procenata. Sve ovo vazi pod pretpostavkom da nece doci do dodatnog stampanja novca; a ukoliko NBJ ima nameru da poveca novcanu masu, tada joj nije vazno koliki je kurs.

Crnogorska vlada je od devalvacije i njenih navodnih ogromnih pretnji zivotu gradjana ove republike napravila veliki politicki slucaj. Obznanjen je ambiciozan program odbrane u kojem glavnu ulogu imaju zadrzavanje starih cena nafte, derivata, strateske uvozne robe i najvaznijih proizvoda siroke potrosnje, pokrivanje gubitaka preduzeca, koji nastanu zbog zadrzavanja cena, i povecanje socijalnih transfera. Posto, kako smo videli, devalvacija nece imati znacajnijih ekonomskih posledica, to ni ovaj program nema previse smisla, osim kao propagandno sredstvo vlade u borbi za birace na predstojecim skupstinskim izborima. To je, u izvesnom smislu, razuman pristup, ali se onda radi o politickoj tehnologiji a ne o ekonomskoj potrebi. Drugim recima, crnogorska vlada pribegava socijalnoj demagogiji koja je uobicajena u ovoj "Milosevicevoj" Jugoslaviji: pred izbore se pokazuje izrazita briga za zivotni standard drugih biraca, a na racun buducnosti (bilo kroz povecane poreze, bilo kroz zaduzivanje u inostranstvu, sto je vec najavljeno). Vlada Crne Gore cak je obecala da ce do 22. aprila obezbediti i zimnicu za penzionere. Mislio sam, do sada, da se zimnica priprema u jesen, a ne u prolece.

Ako je nesto sigurno, to je da je devalvacija razuman iako zakasneli ekonomski potez. Zaista nema nikakvog smisla njena kritika sa ekonomskih pozicija. Nijedan ekonomista u Jugoslaviji, a ni u Crnoj Gori, nije se izjasnio protiv devalvacije. Zaista je tesko razumeti nekoga ko zagovara duboke ekonomske reforme da se zalaze protiv devalvacije. Mozemo pitati i Medjunarodni monetarni fond - njihova prva preporuka je uskladjivanje zvanicnog sa realnim trzisnim kursom, sto je, opet, devalvacija.

Ostaje nam politika. Vodeci crnogorski politicari svakodnevno zestoko kritikuju saveznu drzavu i njenog predsednika Milosevica. Sa kritikom Milosevica se u nacelu slazem, ali se u ovom slucaju pitam koliko je ona upucena na adresu Milosevica, a koliko na adresu zajednicke drzave Srbije i Crne Gore. Najblaze govoreci, crnogorske vlasti pokusavaju da svu odgovornost za ekonomske i druge nedace nase zemlje i, posebno Crne Gore, prebace na saveznu drzavu kako bi se oslobodile sopstvene politicke odgovornosti. Nadam se da je njihov cilj stvarni demokratski preobrazaj zajednicke drzave, a ne priprema terena za nesto sasvim drugo. Ja i dalje verujem da je zajednicka drzava u najboljem interesu srpskog i crnogorskog naroda i da zbog Milosevica i njegovih greha ne treba odbaciti saveznu drzavu.

Hapsenje Karadzica

MERENJE NACIONALNOG NABOJA

Da u posljednjoj prici o Karadzicevim pregovorima sa "umjerenim liderima RS" o uslovima predaje Haskom tribunalu nema slicnosti i puke podudarnosti sa dosadasnjim javnim fokusiranjima njegovog hapsenja, moglo bi se zakljucivati da se steze obruc oko bivseg lidera bosanskih Srba i da je njegovo hapsenje pitanje dana. Ovako, o hapsenju Karadzica i dalje, sa istom ozbiljnoscu argumenata, funkcionisu dvije varijante. Po jednoj, skoro hapsenje najavljeno je nedavnim uvjezbavanjem desantnog iskrcavanja jedinica SFOR-a oko Sokoca i akcijama "rutinske kontrole" IPTF na Palama. Po drugoj varijanti hajka na Karadzica je lakmus za ispitivanje stepena nacionalizma koji koriste zapadni vojni i politicki analiticari za svoje procjene. Argumenti se nalaze u cinjenicama da se "slucaj Karadzic" do sada potezao samo kada se domaca javnost usmjeravala na domacu politicku scenu i ulazila u izbornu kampanju.

Analiticari skloni tezi da hapsenja Karadzica nece uskoro biti, kao argument potezu politicki imperativ odrzavanju na vlasti premijera Dodika. Naime, procjenjuje se da bi hapsenje Karadzica moglo konsolidovati posrnule nacionaliste i ozbiljno ugroziti premijera u cijoj politici kooperativnosti ionako ima podosta anacionalnog. Reagovanje prosjecnih Banjalucana na pricu o hapsenju Karadzica ovih dana se svodi na rezon da bi "hapsenje Karadzica i izgradnja Ferhadije u Banjaluci bilo previse i za Dodika".

Nasavsi se izmedju pritiska medjunarodne zajednice na izvrsavanju obaveza preuzetih Dejtonskim sporazumom i ocekivanja jos uvijek znacajnog dijela javnosti da ce Radovan Karadzic ostati pod zastitom drzave kao simbol nacionalnog otpora, Dodik se odlucio na varijantu nezainteresovanog posmatraca. Iz njegovog precutnog odobravanja hapsenja, sadrzanog u poruci medjunarodnoj zajednici da njegova vlada nije u mogucnosti da hapsi osumnjicene, ali da svi koji su vrsili zlocine moraju odgovarati, nacionalisti odani Karadzicu izveli su logican zakljucak da hajka na njihovog lidera uvijek rezultira njihovim hapsenjima i da su sve blizi Hagu.

Sa posljednjim hapsenjem dvojice osumnjicenih za ratne zlocine u Prijedoru i hapsenjima Srba u Sarajevu, prica o Karadzicu dobija politicku poruku koja ce biti uknjizena na konto politike premijera Milorada Dodika i njegove vlade. Naime, premijeru ce u spisak kapitulantskih poteza biti stavljeno podsticanje dobrovoljnih predaja osumnjicenih i precutna saglasnost na hapsenja od strane medjunarodne zajednice, sto ce u scenariju njegovog rusenja figurirati kao vazna cinjenica.

Ako je prica o Karadzicu imala za cilj da izvrsi sondazu javnog mnjenja i pokaze predizborno raspolozenje javnosti prema bivsem vodji, rezultat ce biti porazan za nacionaliste. Reagovanje je ovaj put doslo samo iz kruga porodice i najblizih prijatelja. Prvo se javio Momcilo Krajisnik iznosenjem stava da se Karadzic sigurno nece predati i da mu nije poznato gdje se nalazi. Odmah nakon njegove izjave oglasila se i Ljiljana Zelen-Karadzic, supruga Radovana Karadzica, sa kategoricnom tvrdnjom da se njen suprug nikada nece predati. "Ako bude uhapsen, nece davati nikakve izjave, jer nije kriv i ne priznaje Haski sud", kaze ona i najavljuje osnivanje medjunarodnog komiteta za odbranu njenog supruga. Obe izjave bi mogle imati za cilj da medjunarodnoj zajednici sugerisu nagodbu sa optuzenim u smislu "bolje ziv, nego mrtav".

Oni koji Karadzica dobro poznaju, tvrde da se sigurno nikada nece predati i da je spreman da izdrzi sve da bi od sebe stvorio zrtvu i mit.

BRANKO PERIC

RADIOAKTIVNI UVOZ

RAJKOVA SO

U okviru barter aranzmana sa Belorusima postoji mogucnost uvoza soli iz okoline Cernobilja. Direktor "So produkta" kategoricno tvrdi da je ta so vrhunskog kvaliteta. Misteriozna uloga Rajka Uncanina

Beogradski mediji preneli su prosle nedelje vest "Bjeloruskaje delavaje gazete" da su put nase zemlje krenule isporuke soli za ljudsku ishranu iz beloruske solane "Mozir". Bila bi to uobicajena vest iz oblasti privrede, da iste novine nisu naglasile odrediste solane. Mozirski kombinat nalazi se tik uz ukrajinsko-belorusku granicu, u neposrednoj blizini nuklearne centrale Cernobilj i smatra se da je ta oblast Belorusije posebno stradala od radijacije u cernobiljskoj katastrofi 1986. godine.

Stampa iz Minska je navela da je ugovor o kupovini 50 000 tona te soli zakljucen krajem marta, kada je Belorusiju posetio drzavno-privredni tim SRJ, predvodjen potpredsednikom Savezne vlade Nedeljkom Sipovcem. "Bjeloruska delavaja gazeta" pise i da Jugoslavija planira da u sklopu bilateralnog barter aranzmana kupi 100 000 tona soli za ishranu, 40 000 tona tehnicke soli i 30 000 tona karbamida.

Neposredno posle objavljivanja ove uznemiravajuce vesti, Savezno ministarstvo za poljoprivredu je uvidelo sve konsekvence takve informacije i brze-bolje je negiralo. U Ministarstvu tvrde da tokom martovskog boravka jugoslovenske drzavno-privredne delegacije u Minsku nije ugovorena kupovina nikakve soli.

Dan posle demantija saveznih vlasti, u Privrednoj komori Srbije (PKS) nasi i predstavnici Belorusije potpisali su ugovor o robnoj razmeni. Rajko Uncanin, generalni direktor "Grmeca" i predsednik Konzorcijuma za saradnju sa Belorusijom, rekao je tada da barter aranzman podrazumeva isporuku lekova i medicinske opreme Belorusiji, u zamenu za traktore, sinteticka vlakna i polietilen visoke gustine (za potrebe industrije ambalaze). So nije pomenuo. Prica bi bila zavrsena da u javnosti nije prozvan predstavnik koncerna za materijalne rezerve Belorusije "Belresursi" Andreja Mikcijevic, koji je, posle "potpisivanja" u Privrednoj komori Srbije, izjavio da ugovor podrazumeva i isporuku 100 000 tona kuhinjske i industrijske soli. Agencija Beta potom je izvestila da su joj u Republickoj privrednoj komori takodje potvrdili da je ugovorena isporuka 100 000 huhinjske i 40 000 tehnicke soli, a da ce uvoz biti obezbedjen preko drustvenog preduzeca "So produkt", preko kojeg je Jugoslavija i do sada uvozila so iz Belorusije.

Prema ovome, svi putevi vode do Rajka Uncanina. Medjutim, njega je zaista bilo tesko naci. Posle vise bezuspesnih pokusaja, i sasvim slucajno, pozivu se odazvao Petar Vidovic, izvrsni direktor sektora za poslove s inostranstvom Poslovnog sistema "Grmec". Ali, po funkciji odlican, Vidovic se pokazao kao vrlo nezahvalan sagovornik. Povisenim tonom je postavio pitanje "Pa, zar vi niste procitali demanti?" i... spustio slusalicu. Nista od "Grmeca". A i vrlo su nevaspitani. Iako je predsednik Privredne komore Srbije Momir Pavlicevic sekretarici ostavio poruku za NIN, kojom nas je uputio da sva obavestenja u vezi sa barter aranzmanom potrazimo od Rajka Uncanina.

OPSIRNIJE U NIN-U!

Odlazak Danka Djunica

ODVESLAO REFORMATOR

Do pred sam kraj prosle godine svi su trdili da su "reforme pitanje opstanka", ali sad imamo preca posla - nacionalna homogenizacija nesto je popustila

U sezoni prolece-leto '98. reforme ovde vise nisu u modi. Izlizale su se od upotrebe. "Godina reformi" tako je prosla, a da nismo ni osetili. Buduci da je postao demodiran, Danku Djunicu ostalo je samo da podnese ostavku na mesto potpredsednika savezne vlade. U jedinoj izjavi tim povodom, datoj "Rojteru", sasvim skrto je izjavio da ostavku podnosi "zbog blokade ekonomskih reformi" i da on, kao tehnokrata i ekspert, a ne politicar, "ne veruje da bilo sta moze da doprinese". Koliko su politicari do sada doprineli i jos aktivno doprinose, videli smo, a pesimisti tvrde da cemo tek videti.

Da su "reforme pitanje opstanka", do pred sam kraj prosle godine grmeli su i drzavni mediji, na svojim naslovnim stranama i to ne samo iz usta Danka Djunica koji je u saveznu vladu po tom poslu i doveden, nego svih koji su se dohvatili mikrofona, u sirokom rasponu od onih koji nisu tacno sigurni ni sta ta rec znaci, pa do drugih, koje od same pomisli na nesto takvo podilazi jeza.

I na kraju - paf. Reforme ce sacekati. Sad imamo preca posla - nacionalna homogenizacija nesto je popustila. A sa njom, zna se, ide devalvacija, inflacija koje nema, pad standarda i nova izolacija od sveta. Za te stare poslove potrebni su stari, provereni ljudi, koji ne iskacu i ne talasaju, nego cute i rade sta im se kaze. Zato je Djunica u Konticevoj vladi, logicno, zamenio pouzdani Jovan Zebic, koji se prethodnih godina na tom mestu toliko ispraksovao da je postao sinonim za vecitog potpredsednika. U bankarskim i privrednim krugovima odmah je prokomentarisano kako se ponovo okuplja inflatorna ekipa: guverner Dusan Vlatkovic, predsednik vlade Radoje Kontic, tu je neizbezni Nikola Sainovic, a sad se prikljucuje i Jovan Zebic. Tehnokrata kao Djunic tu je strano telo - ne razume materiju, vise interese, a ne ume, izgleda, ni da slaze kad se mora.

Kako se do tih zakljucaka doslo? Pa, iz njegovih gafova. Prvo je jugoslovensku javnost sokirao zahtevom Londonskom klubu da nasoj zemlji otpise 80 odsto dugova, jer tacno toliko ne mozemo da platimo. Odbijen je, ali tu nije zabrljao, nego tek kad se nesto kasnije sukobio sa cuvenim Kostom Mihajlovicem, vodjom naseg pregovarackog tima o sukcesiji bivse Jugoslavije. Trazio je u saveznoj vladi da se jugoslovenski stav o tom pitanju malo umeksa kako bi se visegodisnji pregovori najzad okoncali. Mihajlovic je (takodje javno) odgovorio da ga Djunicev stav uopste ne zanima. Zlobni, ili samo iskusni posmatraci, zakljucili su da neko ovde i ne zeli sporazum, a Djunic o tome nije obavesten.

Onda su ga poslali u Crnu Goru radi usaglasavanja izmena nekih reformskih zakona, a on je neoprezno pomislio kako prethodno treba da prizna rezultat tamosnjih izbora, a to je Milo Djukanovic, "da bi se okrenuli onome sto je bitno - zajednickom radu na reformama". Srpski kadrovi tako su se zgranuli da su listom krenuli da se ogradjuju od "Djunicevog licnog stava".

DAVID ALBAHARI I PUBLIKA

CITANJE S PREDUMISLJAJEM

Beograd je dosta dobronamerniji i blagonaklonjeniji od Zagreba prema delima koja dolaze iz drugih kultura - smatra pisac "Mamca"

Najcitanija knjiga u 1997. godini, prema podacima biblioteka u Srbiji, bio je roman "Mamac" Davida Albaharija, za sta je autoru pripala sestoaprilska nagrada Narodne biblioteke Srbije. Za "Mamac" Albahari je dobio i NIN-ovu nagradu.

Svakako da je svakom piscu drago kad za svoje delo dobije nagradu, pogotovo kad je dobije od onih radi kojih je nastala - citalaca. Kakva su vasa osecanja i razmisljanja bila kad ste saznali da je vasa knjiga bila najcitanija u jednoj godini?

- Sve do te knjige ja nisam bio pisac koji je imao toliko citalaca. Tacnije, imao sam uzi i jedan drugi citalacki krug, mozda vise medju mladim citaocima, mozda vise medju onima koje je vise zanimala neka rok kultura, a ovo je ocigledno bila knjiga koja je doprla do svih kategorija citalaca, sto je mene, priznajem, iznenadilo. A kada sam doznao da je to postala najcitanija knjiga, po potraznji u bibliotekama u Srbiji, onda sam bio i te kako obradovan i pocastvovan.

Na neki nacin, imao sam osecaj kao da vodim neki mali sukob sa svojim citaocima, jer ja sam pisac koji u svojim knjigama puno zahteva od svojih citalaca, i formom i nacinom pisanja. Bar se meni tako cini kada bih ja bio citalac svojih knjiga. Ali, izgleda da citaocima to nije smetalo, bar kada je rec o romanu "Mamac".

Vama mnogi pripisuju glavnu ulogu u novom knjizevnom pravcu, nazvanom postmodernizam. Prihvatate li tu rodonacelnicku ulogu?

- Ne osecam se kao rodonacelnik, jer za mene postmodernizam predstavlja, pre svega, vremensku odrednicu, dakle, vreme koje je doslo posle modernizma, s tim sto je ono moglo u razlicitim kulturama, u razlicitim sredinama da se pojavi takodje u razlicitim trenucima. Kod nas se ta postmodernisticka tendencija u knjizevnosti vezuje pre svega za neka istrazivanja u formi knjizevnih dela, za nacin pisanja, nacin strukture pripovetki ili romana i tu se na neki nacin osecam u nekoj meri rodonacelnikom, jer sam i sam koristio postupke i prevodio neke od britanskih ili americkih pisaca koji su doprineli takvom interesovanju za knjizevnost.

Ali, ako posmatramo postmodernizam kao vremensku odrednicu, onda ja jednostavno pisem u vremenu u kojem sada zivim. A ja mislim da je to vreme, ipak, postmoderno, mozda sad vec i post postmoderno, tako ga bar obelezavaju na Zapadu u teorijskim razmisljanjima. Jednostavno, to vreme koje je u svim umetnostima obelezilo velike promene.

"Mamac" je prvi roman iz Srbije koji je objavljen u Hrvatskoj posle rata i posle njenog osamostaljivanja. Kako gledate na tu cinjenicu?

- Moram priznati da sam se nasao u malo nezavidnom polozaju. Na neki nacin on i jeste i nije prva knjiga koja dolazi odavde u hrvatsku knjizevnost s obzirom na to da je nekoliko srpskih pisaca objavljivano i ranije tamo, ali uglavnom pisci poput Mirka Kovaca ili Bore Cosica koji su boravili neko vreme u Hrvatskoj, tako da je "Mamac", ako ne gresim, prva knjiga koja je objavljena prvo u Beogradu a potom u Zagrebu, bez ikakvih jezickih izmena. I sudeci po onome sto do mene dopire iz Zagreba, ona je posluzila, ako mogu tako da kazem, kao jos jedna tacka oko koje oni vode sporove koje, inace, vode i bez te knjige - da li se knjizevnost pisana na srpskom jeziku moze uopste objavljivati i citati, odnosno koristiti kao knjizevnost u Hrvatskoj. I u tom smislu meni nije drago sto se moja knjiga nasla na jednoj takvoj vetrometini, jer ne bih voleo da se ona pretvori u drzavni slucaj. Ne volim ni ideju da ona mozda do citalaca u Hrvatskoj dodje kao knjiga koja je obelezena slucajem u onom smislu u kome se rec "slucaj" u kulturi koristi kod nas. Vise bih voleo da je citaoci tamo citaju bez ikakvih predrasuda i da je citaju kao delo koje ima ili nema vrednost za onoga koji to delo cita.

Mimo te polemike koja sada tamo vlada, ja sam kao pisac zadovoljan sto se moja knjiga tamo pojavila. Smatram da cak i u trenucima kada dodje do neprijateljstava, a pogotovu onda kad su stvarna neprijateljstva najvecim delom okoncana, knjizevnost treba da se nadje medju onim duhovnim proizvodima koji treba da imaju slobodno kretanje preko svih granica, jer knjizevnost moze samo da pomaze dodatnom razumevanju i tumacenju a ne da odmaze; odnosno, ne bi trebalo u takvim situacijama da odmaze i da doprinosi povecanju mrznje i nerazumevanja.

Verujete li da ce, posle svega, u tom duhu i biti shvacena?

- Ja se nadam da hoce. Ali buduci da ne znam toliko dobro sadasnju duhovnu klimu u Zagrebu i u Hrvatskoj, mogu samo da pretpostavim da se, kao i u svim delovima nekadasnje Jugoslavije, tamo i dalje vode neke intelektualne i duhovne borbe medju pristalicama i zagovaracima raznih partija, politickih strujanja, istorijskih pogleda i tako dalje. Bar ono sto je do mene doprlo do sada iz Zagreba, ukazuje mi na to da se u stvari ne govori o mojoj knjizi u sustini, nego da ona samo sluzi kao povod za neku raspravu koja je, pretpostavljam, tamo i dalje aktuelna, za raspravu koja se odnosi na neko pitanje jezika, jezickog cistunstva, nekog pobijanja proslosti koja je postojala u smislu da su srpska i hrvatska knjizevnost medjusobno i te kako uticale jedna na drugu tokom mnogo godina, mnogo decenija.

To je, ocigledno, sada nesto sto ce njima posluziti mozda kao neka prelomna tacka za rasciscavanje neke nacelne kulturne politike u ovom vremenu. U tom smislu moj osecaj je, iako sada nisam u Beogradu, da Beograd kao i uvek u takvim situacijama mnogo dobronamernije i blagonaklonije razresava takve situacije.

CEO INTERVJU MOZETE PROCITATI U NIN-U!

NIN JE VASA TRADICIJA!

ISKORISTITE MOGUCNOST I PREPLATITE SE ZA NIN!

GODISNjA PRETPLATA ZA INOSTRANSTVO

dostava obicnom postom 270,00 DEM

dostava avionskom postom 420,00 DEM

ili protivvrednost ostalih valuta

Pretplata se vrsi preko DEUTSCHE BANK AG Frankfurt/M (BLZ 500 700 10)

na racun EKSIM BANKE,

Beograd, br.935 92 58 u korist NIN, Cetinjska 1,

11000 Beograd, Jugoslavija

NIN SE CITA I CUVA!