(nastavak sa prve strane)

SLUCAJ BRACE VUCKOVIC

NASAMARENI HAG

Haski tribunal gubi svaki autoritet, jer je dugacak spisak promasenih naloga za hapsenje i trapavih postupaka njegovih istrazitelja i sudskih organa

Nije lako danas biti blizanac u Bosni. Narocito u Prijedoru gde ih, izgleda, ima poprilicno. U ovoj relativno maloj bosanskoj sredini ne samo da se tesko razlikuju braca rodjena istog dana, vec postoji i mogucnost da budu zamenjena sa drugom bracom cija je slicnost samo u tome sto su takodje blizanci ma kako drugacije izgledali.

To su najbolje na svojoj kozi osetili braca Milan i Miroslav Vuckovic iz sela Podvidaca kod Sanskog Mosta koje su pripadnici SFOR-a greskom uhapsili u Prijedoru i sproveli u Hag pod pretpostavkom da se radi o braci Predragu i Nenadu Banovicu optuzenim za ratne zlocine. Engleska stampa je celu zbrku nazvala "savremenom komedijom zabune kada su britanski vojnici uhvatili bracu da bi se onda ispostavilo da se radi o pogresnim blizancima". Cak je i britanski ministar inostranih poslova Robin Kuk pozurio da izjavi kako "hvatanje predstavlja jos jedan udarac onima koji zele da izbegnu suocavanje sa pravdom", a ministar odbrane cestitao britanskim vojnicima na "jos jednoj uspesnoj akciji". Jos veca zbrka je nastala kada je otac prave brace Banovic izjavo da se oni uopste ne nalaze u Bosni, vec da su se odavno odselili u Britaniju. Londonski "Tajms" je, pod naslovom "Ko ume njemu dve", celu stvar zacinio karikaturom na kojoj bebe blizanci zabezeknuto iz kolevke gledaju kako komandosi upadaju kroz prozor porodilista.

Za razliku od saljivih napisa u evropskij stampi, ovaj slucaj i jos neki slicni imaju i mnogo ozbiljniju dimenziju koja moze biti pogubna po autoritet i kredibilitet Haskog tribunala. Braca Vuckovic su uhapsena na prepad, bez ikakvog prethodnog indentifikovanja, a tokom ispitivanja i transportovanja brutalno su pretuceni kako bi priznali da su osumnjicena braca Banovic.

"Dok me je jedan drzao za kosu, dvojica su mi stavljali lisice na ruke, klececi na meni. Iako se nisam branio, zadali su mi jos nekoliko udaraca nogama", usplahireno i potreseno opisuje hapsenje Milan Vuckovic. "U vojnom vozilu su mi odmah stavili neprovidne naocare da ne bih video gde sam i ko me hapsi. Dok smo se vozili, dali su mi papir na kome je pisalo da sam ja Banovic Predrag ili Nenad, da sam pocinio ratne zlocine na ovim prostorima. Rekao sam da nisam taj i da ne znam te ljude. Kad sam to rekao, jedan od njih me je uhvatio za kosu i udario glavom o pod."

Slicna je ispovest i njegovog brata Miroslava koji posle putesestvija do Haga kaze: "Najvise volim da sam sam. Sve mi smeta, opterecen sam. Ne mogu da jedem, da se krecem, nemam miran san. Imam jake traume, jake posledice. Fizicki sam dosta pretucen. Sve me boli. Glava me boli non stop. Toliko se tuzno osecam sto sam prav i zdrav odveden u Hag..."

Hapsenje neduznih osoba u Prijedoru izazvalo je ogorcenje gradjana, jer je ovo vec treci put u toku godine da se hapse nevini ljudi. Pre slucaja Vuckovic, uhapsen je izvesni Dusko Knezevic pod optuzbom da je ratni zlocinac, a ispostavilo se da to nije taj Dusko za kojim se traga. Slicno je bilo i sa Goranom Milojicom koji je uhapsen van granica Republike Srpske, a u istrazi se ispostavilo da je to opet bila greska.

Pokusavajuci da "opere ruke" od hapsenja pogresnih blizanaca, Luis Arbur, glavni tuzilac Medjunarodnog suda za bivsu Jugoslaviju, saopstila je da je nekoliko optuzenih, koje su ove godine uhapsili pripadnici SFOR-a, imalo lazne licne dokumente, ukljucujuci i fotografije, koje su izdali razni organi RS. "To pokazuje da RS izbegava svoje pravne obaveze, ukljucujuci i one iz Dejtonskog sporazuma, i da namerno onemogucava rad Tribunala izdajuci falsifikovane papire optuzenima u nastojanju da ih zastiti od nadleznosti Tribunala", kaze Arbur uz napomenu da su moguca i nova hapsenja pogresnih osoba, pogotovo "dok RS nastavlja da snabdeva optuzene laznim licnim dokumentima".

Gospodja Arbur se ne obazire na cinjenicu da braca Vuckovic nisu imala lazna dokumenta, da su ih pripadnici SFOR-a uhapsili bez ikakve prethodne identifikacije i da je njihova identifikacija utvrdjena tek u Hagu na osnovu njihovih legalnih dokumenata. Arogantna izjava tuziteljke Arbur, bez imalo osecanja krivice za postupanje u ovom pogresnom hapsenju, verovatno je na liniji prethodnih "svetlih" trenutaka tuzilastva Tribunala ciji zadatak je da indentifikuje pocinioce ratnih zlocina, uhapsi ih i privede sudu, kako bi pravda bila zadovoljena.

Prvi se "proslavio" tuzilac Ricard Goldston dovodjenjem u Hag visokih oficira Vojske Republike Srpske, generala Djordja Djukica i pukovnika Alekse Krsmanovica, bez prethodne optuznice. Njegova naslednica, tuzilac Luis Arbur, medijsku slavu je stekla iznenadnim hapsenjem bivseg gradonacelnika Vukovara Slavka Dokmanovica, na osnovu optuznice za koju nije znao niko - osim zvanicnika Haskog tribunala.

Iza "povrsinske legalnosti" postupaka Tribunala vremenom se formirao citav niz presedana, izmena i dopuna pravila ovog suda. Uz tajne spiskove osumnjicenih, tajnost svedoka optuzbe, pridodate su i tajne tuzbe a slucajevi hapsenja i utamnicenja nekih lica optuzenih za ratne zlocine, narocito Srba, pre upucuje na utisak da je rec o profesionalno izvedenim otmicama, nego o "preventivnom lisavanju slobode", kako se to uobicajeno kaze pravnickim recnikom. Trapav i neodgovoran pristup svom poslu najbolje se vidi u javnom spisku optuzenih na kojem se, jedno vreme, nalazio cak i Gruban Malic, literarni junak romana "Heroj na magarcu" Miodraga Bulatovica!?

Ako su neki primeri, pa mozda i slucaj brace Vuckovic, posluzili Srbima u Bosni da nasamare Tribunal i izloze ga podsmehu i blamazi, nekoliko akcija po nalogu Tribunala imalo je tragican ishod. Izvrsavajuci medjunarodnu pravdu, Haski tribunal je indirektno pocinio i jedno ubistvo. Pri pokusaju hapsenja za navodne ratne zlocine, za koje javno nije bio ni optuzen, u mestu Gradina kod Prijedora ubijen je pukovnik policije RS Simo Drljaca. Bivseg sefa prijedorske policije pripadnici SFOR-a su ubili u prisustvu sina. Na njega je izvrsen pravi prepad iako je toga dana bio na pecanju.

Nesavesnim postupanjem i drzanjem u pritvoru tesko bolesnog generala Djukica, koji je kidnapovan i u Hag doveden kao svedok, pa mu je tek onda podignuta optuznica, haski zvanicnici su doprineli ubrzavanju njegove smrti. Na lecenje je prebacen tek kada je bilo pitanje dana kada ce umreti.

Slucaj Slavka Dokmanovica obavijen je sumnjivim okolnostima od trenutka hapsenja (27. juna 1997. godine) pa sve do njegovog samoubistva u zatvoru Seveningen krajem juna ove godine. Dokmanovica je na razgovor u Vukovar pozvao general Zak Klajn, privremeni administrator Sremsko-baranjske oblasti, uz napomenu da mu garantuje licnu bezbednost. Umesto "razgovora", Dokmanovic je na ulazu u Erdut uhapsen i odmah prebacen u Hag. Bio je to, izgleda, poslednji zadatak Zaka Klajna, jer mu je upravo isticao mandat administratora u Sremsko-baranjskoj oblasti. Hapsenjem nekadasnjeg prvog coveka Vukovara otkrilo se da postoje i tajne optuznice sto je sud, do tada, uporno demantovao.

Za vreme preliminarnog saslusanja, Dokmanovic je kategoricno izjavio da je nevin, da su vojnici za vreme hapsenja delovali veoma okrutno, da je okaljan njegov obraz i pogazeno ljudsko dostojanstvo.

Branioci Dokmanovica izneli su niz sumnji u valjanost optuznice koja je Dokmanovica teretila za saucesnistvo u streljanjima na poljoprivrednom dobru Ovcara kraj Vukovara. Dokmanoviceva zatvorska golgota i dokazivanje nevinosti trajali su tacno godinu dana. Nije izdrzao. Uoci izricanja presude (7. jula), za koju su njegovi branioci tvrdili da treba da bude oslobadjajuca, Dokmanovic je 29. juna ove godine, po navodima Tribunala, izvrsio samoubistvo vesanjem kravatom o sarke vrata. Pored sumnjivog nacina hapsenja, sumnjive optuznice, sumnjivo je bilo i njegovo samoubistvo.

Advokati su vec duze vreme navodili da se Dokmanovic nalazi u teskom psihickom stanju i da mu je neophodno bolnicko lecenje. Sudska administracija u Hagu nije nista preduzela osim, navodnog, pojacanog nadzora njegove celije. Sumnju izaziva i sam cin ovog suicida. Zasto bi neko ko zeli da se ubije prethodno viljuskom izazvao strujni kurcslus da bi se potom obesio o svoju kravatu, kada je mogao da se ubije strujom, koja mu je bila dostupna? Tajnu zna samo on, ili, mozda, jos neko. Dokmanovic je cesto umeo da kaze "ziv iz ovog zatvora necu izaci".

Slucaj Gorana Lajica koji je u Hagu kao pritvorenik proveo tri meseca, a onda se ispostavilo da se radi o pogresnoj osobi, zatim generala Djordja Djukica, kidnapovanog i u Hag dovedenog prvo kao svedoka a potom je i protiv njega podignuta optuznica, smrt Slavka Dokmanovica zbog propusta organa Tribunala i zatvorske jedinice, kao i poslednje pogresno hapsenje i maltretiranje brace Vuckovic, namecu logicno pitanje: sta je sa institutom nadoknade stete?

U svim zakonodavstvima na svetu predvidjena je mogucnost da se naplati i moralna i materijalna steta u slucaju kada se neko pritvori, pa se utvrdi da je to bilo neosnovano. Medjutim, za greske koje ucini Haski tribunal niko, izgleda, nije odgovoran. Clan 30. Statuta predvidja da se konvencije o privilegijama i imunitetu UN primenjuju i na medjunarodni tribunal, ukljucujuci i sudije, tuzioce i osoblje.

"SFOR i Haski tribunal su u akciji u Prijedoru nacinili grubu gresku i povredili opsta pravila medjunarodnog i krivicnog prava. Osteceni ili njihovi advokati treba da podnesu tuzbe i, uz izvinjenje, traze i nadoknadu zbog moralnog i fizickog sikanira", misli dr Milan Paunovic, profesor medjunarodnog prava na beogradskom Pravnom fakultetu. "Materijalna odsteta treba da bude velika, jer je u ovakvim slucajevima sikaniranje daleko vece nego kada se radi o slicnim greskama u postupcima koji se vode pred domacim sudovima."

"Od Haskog tribunala ne moze biti trazena nadoknada stete prouzrokovane nesavesnim radom njegovih sluzbenika", tvrdi advokat Miroslav Vasic, iz advokatske kancelarije "Fila", jer se Tribunal kao "dete" UN poziva na Konvenciju o povlasticama i imunitetu UN iz 1946. godine. "Vec nekoliko nesrecnika iz bivse SFRJ, pogresno optuzenih za ratne zlocine, nije moglo da trazi nadoknadu sto su po nekoliko meseci trunuli u celijama Haskog tribunala."

Sve je vise predloga u pravnim krugovima da se ovakav pravni nonsens otkloni, odnosno da se i optuzenima dozvoli pravo na nadoknadu stete. Jedan od predloga ide i u pravcu obracanja redovnom britanskom sudu ciji vojnici su i pocinili teske greske prilikom hapsenja brace Vuckovic. Treba se prisetiti primera Gorana Grabeza koji je odlukom vojnog suda u Zenevi oslobodjen optuzbe da je izvrsio krivicno delo protiv covecnosti i protiv obicaja rata. Njemu je dosudjena nadoknada stete zbog neosnovanog boravka u pritvoru.

Mozda bi tada britanski vojnici, i ne samo oni, bili obazriviji i postupali civilizovanije i humanije, za sta se njihova zemlja tako zdusno zalaze.

Slobodan Ikonic