PRIVATIZACIJA U SRBIJI

LEVA RUKA, DESNI DZEP

Zbog privatizacije Beocinske fabrike cementa, najvece transakcije ove vrste posle prodaje Telekoma Srbije, koalicioni partneri u vladi Srbije prvi put su se ozbiljno dohvatili za - guse

Na redovnoj konferenciji za stampu Srpske radikalne stranke, krajem avgusta, dogodio se smisljeni incident ogranicenog dometa. Prema izvestaju Rojtersa, lider SRS-a i potpredsednik srpske vlade Vojislav Seselj rekao je da njegova partija, sve dok je clan koalicione vlade, nece dozvoliti dokapitalizaciju kao metod privatizacije. Ta izjava je, mozda, nekome zvucala bezazleno, ostala je bez odjeka u javnosti, mada se tu ocito radilo o - prstu u oko SPS-u.

"Za Radikalnu stranku dokapitalizacija znaci pljacku. Ako neko nesto hoce da kupi, onda moramo tacno znati koliko ce on kupiti i koliko ce to platiti", rekao je Seselj poentirajuci jos jednom na onome sto njegova stranka smatra jednim od svojih, navodno, najjacih izbornih aduta kad dodje vreme za njih - potpunoj nekorumpiranosti svojih clanova. S obzirom na imidz koji u javnosti imaju SPS i JUL, na tu kartu i nije tesko igrati, ma sta inace mislili o njenoj uverljivosti.

Seselj, medjutim, nije pomenuo jos jednu vaznu stvar: dokapitalizacija podrazumeva da strani partner novac ulaze u osirotela i tehnoloski zaostala srpska preduzeca. Direktna prodaja pak podrazumeva da novac direktno ide u budzet drzave koja je svima duzna - a pre svega penzionerima i policajcima.

Mnogo toga upucivalo je na zakljucak da ovu Seseljevu izjavu ne treba uzimati suvise ozbiljno. Neki socijalisti koje je NIN kontaktirao izjavili su da Seseljevim recima, bez obzira na njegovu funkciju u vladi, ne treba pridavati znacaj, ukazujuci da je takva izjava izrecena na stranackoj konferenciji za stampu. Da je rec o zvanicnom, radikalnom zaokretu u usvojenom nacinu privatizacije, potpredsednik vlade i predsednik Odbora za privredu Vojislav Seselj saopstio bi to na konferenciji za stampu u vladi Srbije odakle se i inace obznanjuju kljucni potezi kabineta Mirka Marjanovica.

Dan ranije na sastanku u Beocinskoj fabrici cementa (BFC) koja do kraja septembra treba da odabere strateskog partnera, kako se to sada u drzavnom vokabularu obicajava da kaze, ministar za privatizaciju Jorgovanka Tabakovic (SRS) rekla je da u privatizaciji ovog krunskog srpskog i balkanskog dragulja u cementnoj industriji svi zakonom propisani nacini dolaze u obzir.

Od dva kljucna strana partnera za kupovinu Beocinske fabrike cementa, francuskog "Lafarza" i britanskog "Redimiksa", bar jednom je srce moralo poskociti. O privatizaciji BFC kroz dokapitalizaciju prica se vec godinu i po dana, a strateskim partnerima receno je da svoje ponude osmisle u skladu sa tim. Drugacije po slovu srpskog zakona o privatizaciji i ne bi moglo jer on dozvoljava dokapitalizaciju (unosenje dodatnog kapitala u preduzece), ali ne i direktnu prodaju, pre nego sto radnici dobiju svojih do 60 odsto kapitala na poklon, sto je i potpredsednik Seselj nesumnjivo znao.

Ali prica ne bi bila dovoljno uzbudljiva da nije fakta da je srpski zakon o privatizaciji, kroz koji nijedno preduzece jos kompletno nije proslo, upravo u fazi kreativnog partijskog tumacenja: pre dva meseca osnovana je Konsultativna grupa za pracenje primene i sprovodjenje Zakona o svojinskoj transformaciji, koja ima devet clanova, a ciji je predsednik, potpredsednik vlade Dragan Tomic koji se smatra vernim i zakletim tumacem partijske volje SPS-A.

U malo reci, sastanci grupe mogli bi se opisati kao - tiho gusanje. O tome koje se strane gusaju, vec bi moglo biti spora. Jedan uvazeni ekonomista iz redova SPS-a i clan ove grupe, koga je NIN zamolio za tumacenje izjave potpredsednika Seselja i mogucnost da se zakon menja u skladu sa najavama ministarke Tabakovic, rekao je da ne bi zeleo da uopste traci svoje vreme na komentarisanje takvih gluposti. "Konsultativna grupa osnovana je da bi definisala neka podzakonska akta da bi privatizacija mogla da se sprovodi. Izmene zakona nece biti", kaze ovaj izvor.

"Mi necemo odustati od principa obaveznosti, javnosti i jednostavnosti u procesu privatizacije", tvrdi ministarka Jorgovanka Tabakovic za NIN, i kaze da se u praksi pokazalo da je sadasnji zakon izrazito komplikovan za sprovodjenje, i da ga treba modifikovati.

U praksi on ce se verovatno i menjati, ali ne u smeru koji navodi ministarka - rupe u zakonu otvorile su mogucnosti za proizvodnju niz konvencija, kako se to sada krsti, i nema sumnje da ce one, kako konsultacije budu napredovale, rasti geometrijskom progresijom.

Sve ovo bilo bi dovoljno da kao kroki posluzi za stavljanje price o privatizaciji u Srbiji u siri kontekst - odnosa socijalista, JUL i radikala u koalicionoj vladi. Izvori iz sve tri partije daju naoko zbunjujuce signale: nesporno je da su radikali ocajnicki bili potrebni socijalistima da bi zauzeli ofanzivni gard na Kosovu. Radikali, uz pomoc izrazito uticajnog potpredsednika vlade Milovana Bojica (JUL) izneli su u javnosti zestoko osporavani Zakon o univerzitetu, dok je ministar za prosvetu iz redova SPS-a jedva stizao da poveze konce tih dogadjaja. Na pitanju privatizacije medjustranacka saradnja je vidno zapela: "Zakon je donet da bi se svetu pokazalo da je Srbija navodno za promene, ali je otpor preduzeca i onih koji su parazitskim cevcicama na tome profitirali ogroman", kaze jedan radikalski izvor.

Gorica Gajevic, gensek SPS-a, po izvorima ove partije i po izvorima radikala, rekla je, odlucno "da" - privatizaciji. Navodno, objasnjava jedan izvor blizak ovoj partiji, socijalisti su se sad opredelili da podrze privatizaciju jer su shvatili da su mnogi tokovi novca preko kojih se upravljalo drustvenim preduzecima iscrpeni i da je sada jeftinije gubitase, kroz privatizaciju bacati kao suvisan balast s broda koji tone, a ona preduzeca koja dobro stoje - dobro i unovciti.

Evo jos jednog misljenja u prilog te teze: zakon o privatizaciji je namerno zakomplikovan da bi se stekao utisak o striktnoj uredjenosti celog procesa, ali su vladi zato odresene ruke za svaku vrstu tumacenja zakona kad je u pitanju lista za privatizaciju po posebnom programu. Na toj listi je formalno 75 preduzeca, realno 380 zavisnih preduzeca ili jos upecatljivije 30 odsto srpske privrede - medju kojima su i superatraktivne bar tri od cetiri cementare u Srbiji. Na to je, u mnogo navrata, upozoravao prof. dr Jovan Rankovic.

Tacnosti radi, pre kljucnog zapleta, vredi pricu o cementarama i privatizaciji staviti u jedan jos siri i jedan sasvim usko fokusiran kontekst. Politicki analiticari vec mesecima nagadjaju da ce radikali biti isutirani iz vlade cim se problem Kosova zatvori, a da ce na njihovo mesto biti doveden SPO. Osnova za ovakvu hipotezu na javnoj sceni ima dovoljno, ali se od silne upotrebe ona, cini se ipak donekle izlizala. Izvori bliski vladi Srbije tvrde da se operativno oko mnogih stvari sve tri partije navodno slazu i konstruktivno saradjuju, a da neke stvari hramaju zbog birokratske procedure. Drugi, pak, tvrde da je radikalima politicki sad najvaznije Kosovo, a da se pitanja kao sto su privatizacija i predlozi zakona koji se spremaju u radikalskim ministarstvima, a nisu se makli dalje od inicijalnih predloga do daljnjeg, navodno, ne podizu na nivo medjukoalicionog sukoba, dok se ne pokaze da je vreme za promenu taktike.

Uzi kontekst ne moze biti jasniji i dobro zveci: kad je privatizovan Telekom Srbije, socijalisti i JUL su bili sami u vladi, jer prisustvo dva - tri clana Nove demokratije ne vredi racunati ozbiljno. U njihovim rukama bili su i mac i pogaca - privatizacija najvrednijeg srpskog privrednog dobra sprovedena je uz kvazijavnu proceduru, a ugovor koji je potpisan, ostao je tako tajan da mu se ni danas ne zna sadrzina, sem jednog clana. To je clan 12. i tesko se obio o glavu gradjanima Srbije - on garantuje stranim partnerima da ce cena telefonskih usluga biti striktno uskladjivana sa promenom zvanicnog kursa domace valute. Kako to izgleda, upravo smo videli: telefonske usluge poskupele su za gotovo sto procenata, a da se njihov kvalitet nikako nije poboljsao.

Jedan strani konsultant kaze za NIN da se istorijski potez pronalazenja strateskog partnera za Telekom Srbije sada sveo na odluku italijanskog i grckog partnera da, kroz izvlacenje profita iz zemlje, povrate novac koji su dali za 49 odsto udela u Telekomu. "Posto su za ovih godinu i po dana videli da ne mogu da igraju ulogu pravih strateskih partnera koji ce raditi na podizanju kvaliteta telekomunikacija, odlucili su da pristanu na ono na sta ih je naterala vlada Srbije: da prihvate da se ugovor svede na kreditni aranzman koji je SPS pred izbore obilato iskoristio, a sada ga evo vraca", kaze ovaj konsultant.

Takvom tumacenju dalo bi se naci tuce zamerki, ali je ipak veoma upecatljivo da se i u prici o privatizaciji Beocinske fabrike cementa pojavljuju tri konstante: sporna cena cementa koju sada kontrolise vlada Srbije, mogucnost kredita i monopol. Iako u Srbiji postoje cetiri cementare, Beocinska fabrika cementa zadovoljava od 40 do 50 odsto potreba trzista, sto znaci da ce strateski partner koji dobije BFC dobiti i trziste. Bas kao i u slucaju Telekoma.

Nije ni cudno, dakle, sto se prvi nesporazum pojavio oko mesecima najavljivane liberalizacije cene cementa. Pitanje je od nesumnjivog znacaja - ovako kako sada stvari stoje po tumacenju dr Milana Kovacevica, sama drzava, ili tacnije vlada Srbije, kreira crno trziste cementa tako sto limitira njegovu cenu i stvara vestacku nestasicu. Cementare u ovom trenutku ne moge da pokriju ni troskove poslovanja, sto ih direktno gura u gubitke, a na crnom trzistu cena cementa dostize gotovo deset nemackih maraka, sto je znatno vise od prosecne svetske cene od oko 4 do 5 DEM. Samo se po sebi razume da cement mogu da dobiju samo privilegovane privatne firme. Da bi se koreni cementnog lobija jos preciznije locirali vredi resiti ovaj jednostavni ekonomski i politicki rebus: cena cementa bila je do pre nekoliko nedelja zamrznuta dve godine, dok je cena gasa, bez koga cementare uglavnom ne mogu, u istom periodu promenjena sa 0,72 na 1,24 dinar. Cementare su svoje dugove za gas, pa jos, naravno, ukamacene i korigovane s obzirom na kursne razlike, placale u cementu, sto se isporuciocu gasa visestruko isplatilo.

I socijalisti i radikali zaklinju se u sve na svetu da su za liberalizaciju i da su bas oni predlozili slobodno formiranje cene cementa. Kako god da bilo, na nedavnom sastanku sa direktorima svih cementara bilo je odluceno da ce cena, da se ne bi napravio jak inflatorni udar, biti prvo korigovana za 25 procenata, a onda za jos 15. Kad se sastanak zavrsio, ostalo je, navodno, da se potpredsednici Seselj i Tomic jos samo dogovore oko operacionalizacije cele stvari. Na kraju balade, cementarama je dozvoljeno da koriguju cenu za svega 10 procenata odmah, a do 40 odsto do kraja godine.

Zasto bi to, ako za trenutak zaboravimo kupce cementa, bilo vazno? Zato sto je jedna od kljucnih metoda za procenu vrednosti kapitala cementara, takozvana prinosna metoda: ako je cena cementa zamrzuta, na kraju ce preduzece biti prodato jeftinije nego sto je realno moguce. Ako se cena liberalizuje tek kad u firmu udje strani partner, onda ce on, em' kupiti jeftino, em' ostvariti znacajan profit, a da u cementaru nije kanuo nijednu marku.

Pitanje kredita je vec nesto komplikovanije. Jedan izvor blizak vladi Srbije tvrdi da ona u poslednjih godinu dana funkcionise ovako: otima pare gde stigne i gura tamo gde najvise gori. U tom kontekstu jednom stranom partneru koji je u trci za kupovinu BFC, javljeno je negde u ovo vreme prosle godine da ima izuzetnu sansu da ekspresno kupi BFC: vladi Srbije usfalilo je para koje je hitno trebalo naci. Trebalo je samo da strani partner uz pare za cementaru, kane i neku paru za vladu Srbije. Posao se izjalovio jer su u medjuvremenu nadjene pare na grckoj strani, pa je privatizacija cementare stavljena na led do daljnjeg. Pojedini izvori, medjutim, veruju da je neki avans ipak uzet, i da je neko, kome se ime ne zna ali se naslucuje, preuzeo i obavezu da ce odredjenoj stranoj firmi isporuciti zeljenu cementaru.

Sada se, medjutim, prvi put u vladi nalaze dve jake stranke - dovoljno mocne da jedna drugu kontrolisu i sad ili kasnije pokazu javnosti da li je, i ko, uhvacen u necasnom delu. Da je ova drzava korumpirana, nema zbora, a ako je za utehu, i jedan poljski zvanicnik nedavno je pozvao na siroku akciju borbe protiv korupcije u toj drzavi, tvrdeci da upravo strane kompanije diktiraju tu igru, koju inace u svojim zemljama javno preziru i kaznjavaju.

Jedan strani partner rekao je NIN-u da mu u proseku telefon zvoni najmanje dva puta nedeljno i da mu se javljaju razne osobe stvarno ili navodno bliske establismentu, koje nude svoju pomoc u posredovanju, dabome, uz izvesnu naknadu.

Jedino sto nije sporno, jeste da su oba strana partnera koja su usla u finale trke za kupovinu Beocinske fabrike cementa, kompanije svetskog renomea. Kad bi samo od ugleda "Lafarza" i "Redimiksa" zavisilo ko ce biti izabran, morale bi da presudjuju tek nijanse i naravno kvalitet njihovih ponuda.

Prema dostupnim podacima, "Lafarzova" ponuda je fleksibilna utoliko sto francuska kompanija ne zeli manji vlasnicki udeo od 25 procenata, s tim sto insistira na kvalifikovanom manjinskom paketu, sto znaci da ima jasno odredjena upravljacka prava. U ponudi su posebno detaljno razradjeni zastita zivotne sredine, socijalni paket, i prava radnika na kojima je vlada i insistirala. Investicioni plan napravljen je na rok od pet godina.

Izvori britanskog "Redimiksa" tvrde da je njihova ponuda jaca i po ceni ponudjenoj za jednu akciju i po iznosima odredjenim za socijalni paket i investicioni plan u naredne tri godine.

Ali nema sumnje da ce obe kompanije u narednih nekoliko nedelja iskoristiti sve medijske mogucnosti da sebe prikazu kao najbolji izbor. Zbog pocetka ove price i Seseljevog koncepta privatizacije, vredi spomenuti jedan paragraf iz "Redimiksove" ponude: u njemu se kaze da je ova kompanija spremna da obezbedi vladi Srbije kreditnu liniju do 75 miliona DEM pod povoljnijim uslovima, koji ce, medjutim, tek biti stvar pregovora.

"Zatvoricemo ih jedne u jednu, druge u drugu sobu, pa cemo da ih bacimo na muke, dok ne vidimo ko vise daje" - to je taktika koju je predlozio jedan vispreni bivsi clan Vlade Srbije i koja nije potcenjivanje.

Za kraj zagonetke koja bi trebalo, po nekim izvorima da bude razresena do kraja septembra, treba reci jos nesto: formalno, sada je odluka na rukovodstvu BFC-a koje vladi Srbije treba da dostavi svoj koncept privatizacije i u okviru toga, koja se od ponuda strateskih partnera vise uklapa u njihov plan. Dalja procedura, kako se predvidja, podrazumeva da ce taj koncept biti dostavljen ministru za rad Tomici Milenkovicu (SPS) koji treba da oceni socijalni program, ministru za industriju Luki Mitrovicu (SRS) i ministru finansija Borislavu Milacicu (JUL). Na kraju, dospece, kazu izvori u vladi Srbije, u ruke tri osobe i kljucna aktera ove price: Vojislava Seselja, Dragana Tomica i Jorgovanke Tabakovic.

Bez namere da prejudiciramo, evo jos jednog detalja: ministarka za privatizaciju se nedavno pred kamerama RTS-a slikala sa najvisim predstavnicima "Redimiksa", a Mirko Marjanovic, predsednik srpske vlade, sa direktorima "Lafarza".

Da li cemo se i mi na kraju price slikati, videce se vec po ceni cementa.

Tanja Jakobi