INTERVJU, VOJIN DIMITRIJEVIC, PROFESOR PRAVNOG FAKULTETA

VREME CISTKI

Srbija je uvek imala, u svim generacijama, pravnike koji su se mogli meriti sa evropskim vrhom. A sada je na delu strasna degradacija univerziteta, pa i pravnickog zvanja

Novi Zakon o univerzitetu u Srbiji uspeo je za kratko vreme da stvori i svoje prve zrtve, i to u instituciji za koju se ne bi moglo reci da lose stoji sa poznavanjem prava i njegovom primenom - Pravnom fakultetu u Beogradu. Oliver Antic, dekan ovog fakulteta, oktroisan po novom zakonu, iskoristio je svoja neogranicena ovlascenja i najpre svom uvazenom kolegi, uglednom pravniku i profesoru Vladimiru Vodinelicu urucio prvi otkaz. U znak protesta zbog zloupotrebe ionako spornog zakona, petnaest profesora tog fakulteta je obustavilo rad, bez obzira na mogucnost da i sami dozive slicnu sudbinu, a dekan Antic je nastavio da hara... Dr Vojin Dimitrijevic, eminentni strucnjak za medjunarodno pravo, dugogodisnji clan Komiteta Ujedinjenih nacija za ljudska prava i celnik Beogradskog centra za ljudska prava, govori za NIN o nemilom slucaju na Pravnom fakultetu o pravnoj nauci i praksi kod nas.

- Sve je pocelo tako sto je na Pravnom fakultetu, kao i na nekim drugim fakultetima, pruzen jak otpor novom zakonu iako su, izgleda, bar dva profesora naseg fakulteta bili kreatori tog zakona. Jedan od njih, sadasnji dekan je na Naucno-nastavnom vecu zastupao taj zakon i obrazlagao ga kao najsavrseniji, govoreci da je to istovetno resenje kao i u francuskom zakonu. To je mogao da kaze na TV, ali u Vecu su sedeli ljudi koji su ispred sebe imali taj zakon, koji je govorio nesto sasvim drugo. Otpor je bio vrlo jak, i nas sesnaest profesora je posle toga odbilo da potpise ugovor o radu, koji smo mi protumacili nezakonitim i nekom vrstom potvrde odanosti.

Samo smo cekali kada ce zakon da se ispolji i to na nekom od nas sesnaest, kada ce dekan iskoristiti svoja ogromna ovlascenja. Dekan je izabrao profesora Vodinelica ciji je konkurs za izbor redovnog profesora bio u toku po starom zakonu, cije resavanje je na dnevni red stiglo kada je novi zakon stupio na snagu. Dekan je odlucio da ga ne izabere, dajuci za to protivrecne razloge od kojih su neki neprijatni, sa aluzijama na njegovu bezbedonsnu ulogu. To nije bilo dovoljno pa je usledio i otkaz. Profesor Vodinelic je izbacen na ulicu, uz jedan komentar koji strasno zvuci - "zato sto se nije popravio". Meni to lici na Havelovu "Audijenciju", koja opisuje kako su intelektualci posle 1968. godine u Cehoslovacku slati u pivare da valjaju burice, dok direktor pivare ne proceni da se neko od njih - popravio!

Pravni fakultet je vec imao slicnih iskustava. Koliko se ona podudaraju?

- Vracaju se vremena cistki sa pocetka sedamdeset godina u kojima je nas dekan bio vazan ucesnik. Vracaju se reci poput "peticionasi", s tim sto se sada dodaju i aluzije na pripadnost politickim strankama.

Ova grupa od sesnaest ljudi je politicki vrlo sarolika. Stvar je cisto moralne prirode i u civilizovanom drustvu politicke razlike u ovim stvarima ne igraju nikakvu ulogu. Smatramo da tako branimo, ne samo Vodinelica vec i sebe, kao i sve druge koji ce doci na red.

Ima li istine u tvrdnjama da i u nekim zapadnim demokratijama dekana ili profesora bira drzavni reprezent, recimo, guverner, s malom razlikom sto on tako bira najboljeg?

- Stvar je u tome sto guverner, kralj, vojvoda, predsednik vlade, ministar..., koji potvrdjuje dekana ili redovnog profesora ne moze da izmisli nikoga koga njegove kolege nisu predlozile. Znaci, cak i francuski zakon, koji su nam prodavali ovde, vezan je predlogom. Predlog moze da se odbije ali ne moze da se neko nametne.

Ne moze da se desi ovo sto se desava kod nas, da ljudi koji su se nekoliko puta kandidovali za zamenike i dobili samo tri-cetiri glasa, sada budu postavljeni za dekana.

U Srbiji je ocigledna jedna kontinuirana degradacija. Zakonom od 1904. godine Univerzitet je bio apsolutno slobodan i sam birao svoje celnike. Pod diktaturom kralja Aleksandra to je morala vlast da potvrdi, ali nije mogla da mimoidje predlog. I za vreme okupacije, famozni ministar prosvete Velibor Jonic je vrsio postavljenja, ali to nije mogao da cini bez predloga. Ovo je prvi put u civilizovanom svetu da vlada nikoga nista ne pita.

Smesna je izjava naseg saveznog ministra unutrasnjih poslova da i u Glavni odbor BBC-a, clanova postavlja ministar policije. On u Britaniji nije samo ministar policije vec jednog mnogo slozenijeg resora i ni na pamet mu ne pada da u odbor BBC-a ne stavi jedan broj predstavnika partije na vlasti, opozicije i nezavisnih licnosti.

Pravni fakultet je nekada bio perjanica Beogradskog univerziteta i rasadnik mislecih ljudi ciji uticaj nije bio mali u vremenu u kome su ziveli. Kako se ta tradicija gubila do danasnjeg dana, sa sadasnjom mogucnoscu da potpuno nestane?

- Srbija je imala uvek, u svim generacijama, istaknute pravnike koji su bili u dosluhu sa svojim vremenom i koji su se mogli meriti sa evropskim vrhom. Zapanjujuce je koliki je nivo pravne nauke bio u proslom veku, ne samo zbog zanimljivog podatka da je na Pravnom fakultetu predavao jedan Jovan Sterija Popovic (prirodno pravo), nego i u najmodernijem smislu. Recimo, Gligorije Gliga Gersic koji je ne samo predavao predmet koji sam i ja predavao, vec je krajem proslog veka napisao dve knjige koje su po znacaju jezika, poznavanju materije i po citatima bile uz bok najboljeg sto se onda dogadjalo u Evropi. Pri tome Gersic verovatno ne bi ispunjavao kriterijume po sadasnjem zakonu jer je bio cuveni opozicionar. Stigao je da se bavi politickom delatnoscu bez stete po struku.

Od 1904. godine kada je Univerzitet to postao u pravom smislu, Pravni fakultet u Beogradu se merio sa Sorbonom. Izmedju dva svetska rata to je bio jedan od najboljih evropskih pravnih fakulteta. Na to su uticale dve komponente. Jedna je bila veliki broj nasih pravnika koji su, zahvaljujuci gostoprimstvu Francuske posle Prvog svetskog rata, tamo stekli doktorate i druga zvanja, a druga sto je izvestan broj izvanrednih strucnjaka dosao iz Rusije. Taj nivo je odrzan do Drugog svetskog rata.

Sta bi bila karakteristika posleratnog perioda?

- Posle 1945. godine Beogradski univerzitet dobija prvi udarac od cijih se posledica mozda poceo oporavljati tek negde osamdesetih godina. Svim predratnim profesorima koji su bili sumnjivi kao burzuji, sem ako se nisu na vreme prestrojili, postavljeni su bili neke vrste komesara u vidu mladih saradnika. Naravno, zivot ide dalje i neki od tih mladih saradnika su se kasnije ispoljili kao solidni naucnici. Ja sam prva generacija (1951. godine) koji nije ucio po sovjetskim udzbenicima.

Tada su neki od nasih ljudi, narocito profesor Radomir Lukic, profesor Nikola Stjepanovic i profesor Mehmed Begovic, imali hrabrosti da napisu sopstvene udzbenike, da onoliko koliko je to bilo moguce, saopste nesto sto je bilo moderno u svetu.

Pravo je tada bilo u senci politike. Da li je ipak dolazilo do nekih pomaka i gde su se oni ogledali?

- Mislim da se to iskazalo u teorijskim disciplinama, u oblastima koje nisu na prvi pogled povezane sa politikom. Tako, recimo, imamo ugledne i pristojne filozofe prava. Jer, osnovni problemi prava, za razliku od onog sto narod misli, vrlo su teski u filozofskom smislu.

Druga oblast je, medjunarodno pravo. Ono ne zavisi od tekuceg zakonodavstva, niti trazi tu apologiju. Tu je neprocenjiva uloga profesora Milosa Radojkovica, koji je u tim vremenima uspeo da obrazuje jedan kurs medjunarodnog prava i diplomatske istorije.

Problem je bio sto smo dugo godina bili sputani primitivnim tumacima marksizma, ukljucujuci i jednu definiciju prava koju skoro svi znaju po zlu, kao "volju vladajuce klase". Tu definiciju nije dao Marks, vec Visinski, zloglasni tuzilac na moskovskim procesima.

U poslednjih deset godina mnogo se prica o deideologizaciji drustva. Da li je ona ostvarena, ili je stanje jos gore?

- Sve ukazuje na to da je ispoljeno stanje jos gore. Mi smo bili na putu da se oporavimo u poznim osamdesetim godinama kada su stasale generacije ljudi cetrdesetih godina starosti, koji su presli taj put izbegavsi permanentne cistke koje su se do tada sprovodile, policijske dostave, proizvoljne obracune...

Kada je dosao pluralizam i neka demokratizacija, mi smo bili u jednom dobrom stanju i uspeli smo da ispravimo nepravdu koja je ucinjena nekim ljudima.

Sada nastaje nesto sto vazi za ceo univerzitet, da od Osme sednice pa nadalje neki ljudi shvataju sta se moze desiti na osnovu recnika koji se upotrebljavaju. Osetila se zestoka antiintelektualna nota. ojavila se nada da ce Milosevic i njegov rezim biti pravi reprezenti Srpstva i nacionalnog interesa, kao i ona vrsta opozicionara cija je opozicija pretezno bila oslonjena na nacionalizam. Oni su mislili da promene mogu doci na nacin da se nacionalne institucije postuju i da se univerzitet ucini stvarno slobodnim i nacionalnim. To je jedna zabluda za koju ja nikoga ne optuzujem jer je nju delila vecina stanovnistva, mada smatram da se nasa elita u tom trenutku ponela za jednom demagogijom i pocela da sledi ljude koji su se za tu priliku samo prefarbali.

Doslo je do velike dezorijentacije. Mada, moram reci da je i to imalo dobre posledice, jer su pocele neometano da se obnavljaju neke tradicije koje su pre bile gusene. Pravni fakultet rehabilituje profesore koji su umrli u inostranstvu, potpuno zaboravljeni a zaslugom profesora ovog fakulteta cak su izdata i dela predratnog profesora i intelektualca Slobodana Jovanovica. Ali treba znati da se nekadasnji Gradski komitet SKS sa Slobodanom Milosevicem na celu tome zestoko opirao.

Prvo otreznjenje je doslo vrlo brzo, posto je SPS dobio izbore 1990. godine...

Kako gledate na to da su neke vase kolege, stavljajuci se u sluzbu rezima, izneverile struku?

- Struku mogu da iznevere i neke druge profesije, ne samo pravnici. Uvek ima ljudi koji su zbog zadovoljstva vlasti spremni da izdaju struku, a sto je i kod prava moguce ako covek zaboravi na razliku izmedju naucnika i advokata. Jos mi je stari Ales Bebler govorio da su oni bili zbunjeni poniznoscu nekih nasih pravnih strucnjaka. Kada ministar trazi savet i pita sta treba da uradi, oni mu odgovore: "Samo vi odlucite, a mi cemo to da odradimo". To pravnik ne sme da radi. Recimo, oni naprave predlog za smenu Dobrice Cosica bez obrazlozenja, ili odluka saveznog Vrhovnog suda kojom je omoguceno Bulatovicevo kandidovanje za predsednika u Crnoj Gori, u kojoj je protumaceno da stranka moze da da vise od jednog kandidata. Tu su i razna sudska bekstva od odlucivanja, poput izborne kradje koju su izvrsile sudije, pravnici koji imaju neku posebnu odgovornost. Umesto odluke suda, donet je lex specialis kako bi se stvorio utisak, preko sredstava propagande, da su SPS i njegovi koalicioni partneri zapravo dobili lokalne izbore, ali pod pritiskom grozne medjunarodne zajednice morali pobedu da ustupe opoziciji.

Koliko su potezi vlasti uticali na degradaciju pravne struke i vladavine prava uopste?

- Sve vise i vise, i to obican gradjanin oseca. Vidi se po tome kako se vozi u Beogradu. Ima ljudi koji smatraju da su iznad zakona. Sve se svodi na goli odnos moci. Kada nasi politicari kazu "pravna drzava", podrazumevaju da je to drzava koja bije.

To se vidi i sa polozaja saveznog Ustava. On je donesen 1992. godine i zakonom o njegovom sprovodjenju odmah stavljen van snage. I dok je ceo politicki nastup bio u rusenju Ustava iz 1974. godine, mi jos zivimo po nekim vaznim zakonima koji datiraju iz tog vremena. Onaj koji ljudi najvise osecaju je Zakon o krivicnom postupku, koji i dalje omogucava nesto vrlo opasno - da covek bude nasamo s policijom, lisen slobode izvesno vreme, bez prisustva branioca, bez kontrole. Cak i nas Zakon o udruzivanju gradjana je stari i u njemu stoje razne socijalisticke gluposti.

Ako se niko nije postarao da se savezni Ustav, posle sest godina sprovede tako sto ce mu se prilagoditi zakoni i republicki ustavi, znaci da se tome ne pridaje nikakva vaznost.

Zasto gradjani ne reaguju na tako jasne anomalije i zloupotrebe?

- To je fenomen zasicenosti. Toliko se naviklo na krsenje prava i zakonitosti da ljudi prosto ne reaguju.

Da li su uzrok tome specificne okolnosti u kojima zivimo, sankcije, izolacija?

- Naravno. Mislim da su sankcije od 1992. godine bile jedan nesrecan potez medjunarodne zajednice. To svedoci da oni koji u inostranstvu odlucuju - cinovnici, ne citaju bas mnogo. Sankcije se obicno zavrsavaju tako sto jacaju vlast. Sankcijama se vlasti daje ozbiljan izgovor.

Poslednja vest kaze da se i Evropska rektorska konferencija sprema da uvede sankcije nasem univerzitetu zbog famoznog zakona o njemu i konfuzije koja vlada na fakultetima?

- Priznavanje diplome jednog stranog univerziteta zavisi od kvaliteta tog univerziteta. Na Beogradskom univerzitetu priznaju se diplome stranih univerziteta na osnovu njihove reputacije, jer tu nema medjunarodnog ugovora.

Postoji pretnja da reputacija Beogradskog univerziteta bude potpuno dokusurena. Tu se ne radi o sankciji, vec o posledici. Evropski rektori ga mogu proglasiti za univerzitet na kome ne mogu da se steknu adekvatna znanja.

I sam sam dao ostavku na mesto predsednika Odbora Evropskih studija evropskog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu. Smatram da na fakultetu, u uslovima samovolje i svemoci dekana i Upravnog odbora, na koje mi nastavnici nemamo vise nikakvog uticaja, gde cak u vreme sednice Upravnog odbora ispred sale stoje telohranitelji, ne moze da se odvija kvalitetna nastava.

Kakvo je stanje ljudskih prava kod nas?

- Jugoslavija je, da bi podigla svoj medjunarodni prestiz, ratifikovala vrlo veliki broj ugovora o ljudskim pravima, ukljucujuci i dva osnovna pakta. Zanimljivo je da se sada slavi pedeseta godisnjica Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima za koju Jugoslavija 1948. godine nije glasala. Niko nije glasao protiv, ali Jugoslavija, kao najverniji saveznik SSSR-a, tada se uzdrzala.

Ono sto je kasnije na osnovu ove deklaracije nastalo sezdesetih i sedamdesetih godina, Jugoslavija je ratifikovala ali nikada sa ozbiljnim namerama da to bas sasvim ozbiljno sprovede. Uvek je, kako u nasim krajevima kazu, taj neki sipak u dzepu, kada je trebalo nesto da se sprovede.

Znaci li to da mi nemamo pravnu kulturu?

- Nemamo. To je dugo trajalo kod nas, taj neki podanicki mentalitet, strah od vlasti, cak i respekt koji ljudi imaju prema sili. Biti pristojan kod nas se tretira kao znak slabosti.

Znaci, nemamo ni pravnu drzavu?

- Pravna drzava je, strogo govoreci, vladavina zakona. To znaci jedna depersonalizacija vlasti, da postoje apstraktna pravila za svaku situaciju i da ta apstraktna pravila donose neki ljudi ne znajuci tacno na koga ce se primeniti, i primenjuju neki ljudi tumaceci ta pravila.

Cak i Dusanov zakonik ima cuvenu odredbu da sudije sude po zakonu a ne po strahu od carstvujusceg. Dobar vladalac je znao kako se vecina njegovih podanika odnosi prema njemu, a najvaznije je to da ljudi, u stvari, zele da zive u izvesnosti.

Ne mogu se zakoni donositi preko noci, bez rasprave u nadleznim skupstinskim odborima i institucijama kojih se on tice kao sto je, recimo, univerzitet.

SLOBODAN IKONIC