SRBI I HRVATI

DIZANJE GVOZDENE ZAVESE

Ovdasnje negiranje postojanja hrvatskog jezika i knjizevnosti neodoljivo lici na poznati poziv za podizanje zida izmedju srpskog, "bizantskog" i hrvatskog, "europskog" kulturnog prostora

Na samim pocecima neminovne hrvatsko-srpske istorijske i kulturne razdeobe proslavila su se, na hrvatskoj i srpskoj strani, dva univerzitetska profesora - Stanko Lasic i Radmilo Marojevic.

Mora se, ipak, priznati da je, neocekivano, prvi povukao nogu najznamenitiji krlezolog i knjizevni teoreticar i istoricar svojom proslogodisnjom izjavom da ce za njega ubuduce srpska knjizevnost imati status bugarske.

Godinu dana kasnije beogradski rusista, panslavista i dezurni patriota, kao spiritus movens jednog nenaucnog i politikantskog manifesta, porice i samo postojanje hrvatske knjizevnosti posto je, po njegovom, jezik kojim se ona ispisuje srpski, a ne hrvatski, kako smo doskora, eto, u zabludi, svi mislili.

Umirovljeni profesor zagrebackog i amsterdamskog univerziteta svojim istupom nije mogao postici nista vise sem da obraduje srbomrsce u Hrvatskoj i pokaze da ni vrhunski intelektualci, kakav je Lasic uistinu, nisu spremni za civilizovan razgovor o proslosti i buducem odnosu dveju kultura i knjizevnosti koje su, sve do ovog nesrecnog rata, imale mnogo toga zajednickog, prozimajuceg i nasilno nerazdvojivog. Iako sa velikom znanstvenom harizmom, Lasic je, dakle, Hrvatima mogao tek da sugerise podizanje gvozdene zavese izmedju srpskog, "bizantskog" i hrvatskog, "europskog" kulturnog prostora. Hrvatska javnost, mediji i predsednik Drustva hrvatskih knjizevnika (Ante Stamac) sa zadovoljstvom su ga u tome podrzali, a intelektualno protivljenje takvoj besmislici, pored Igora Mandica, iskazalo je tek nekoliko stvaralaca.

Za razliku od svog zagrebackog kolege nekompetentni Marojevic je u stanju i prilici da svoje sumanute zamisli i prakticno sprovede. Protiv njega i njegovog "Slova o srpskom jeziku" - u kojem participira jos petnaestak univerzitetskih predavaca i pisaca, medju kojima i predsednik Udruzenja knjizevnika Srbije Slobodan Rakitic - je, istina, najveci deo lingvista od imena i dela, ali iza njega je srpska drzava i njena naucna politika i administracija.

Bez toga licnost Marojeviceve reputacije nikada ne bi mogla postati dekan Filoloskog fakulteta u Beogradu, kao sto bez podrske rezimske prosvetne i naucne politike ne bi mogao (Marojevic) celokupnu nastavu na toj uglednoj visokoskolskoj ustanovi okrenuti na glavu, degradirati je i provincijalizovati i, usput, sasvim ukinuti predmet i izucavanje hrvatske knjizevnosti.

Da u vrhu srpske drzave ima imalo razuma, takvom dekanu bilo bi odmah uskraceno poverenje i preduzeto sve sto je moguce da se bar delimicno ublazi los glas na koji je (sa jos nekoliko dekana) izneo Beogradski univerzitet. Da u srpskim ministarstvima nauke i prosvete zna levica sta radi desnica, Marojevicu se sigurno ne bi dopustalo da ono sto se zvanicno propisuje na nivou osnovnog i srednjoskolskog obrazovanja samovoljno derogira na univerzitetskom. Jer, jos od 1993. godine djaci se sluze udzbenicima, koje su odobrile prosvetne vlasti i izdao Zavod za udzbenike u Beogradu, ciji pisci prihvataju delimicno izmenjenu sliku skupine juznoslovenskih jezika, odnosno pojavljivanje srpskog i hrvatskog kao posebnih jezika.

Bosanskog odnosno bosnjackog, koji pripada drugoj prici, tu jos nema iako ga je svojim potpisom u Dejtonu priznao svesrpski ratni komandant i vodja Slobodan Milosevic). Pa ako, dakle, ova vlast priznaje postojanje hrvatskog jezika, bice da dopusta i da je na njemu napisana - i da ce se jos pisati - i neka knjizevnost, koja bi se, kakva god da je, morala zvati hrvatskom. Stoga bi se aktuelni srpski ministar obrazovanja Jovo Todorovic i dekan Radmilo Marojevic morali dogovoriti da li je njeno postojanje u obrazovnom procesu u Srbiji stvarno ili fakultativno. Da li je za djake to hrvatska knjizevnost, kako propisuje njihova udzbenicka literatura, a za studente srpska, kako zbori Radmilo, jer "sve sto je do ilirskog pokreta i programirane kroatizacije katolicke populacije srpskog jezika napisano stokavskim narecjem pripada srpskoj knjizevnosti". Kad dekan tako misli, ni ministar eto ne moze biti prepreka da se hrvatska knjizevnost izbrise sa spiska predmeta koji se predaju na njegovom fakultetu.

Da Hrvati govore srpskim jezikom, Marojevic je nedavno pokusao da uveri i ucesnike Medjunarodnog slavistickog kongresa u Krakovu. Naime, posle referata koji je procitao najpoznatiji hrvatski lingvista Dalibor Brozovic (sa Pavlom Ivicem pisac jezicke odrednice u Enciklopediji Jugoslavije, drugo izdanje, 1988) Marojevic je izasao za govornicu da bi prisutne obavestio da se Brozovic, u stvari, sluzio srpskim, a da je hteo hrvatskim morao bi svoj referat podneti na cakavskom jeziku. Skandalozni Marojevicev gest Hrvati su propratili zvizdanjem, a drugi strani ucesnici s nevericom, osecajuci se i sami donekle nelagodno zbog kompromitacije kojoj se izlazu Srbi (nezavisno od toga sto je Marojevic bio clan ruske delegacije).

"Slovo o srpskom jeziku", koje je rasturano i na Kongresu u Krakovu, dobilo je, inace, nezasluzeno veliku paznju u srpskim medijima. Prvo ga je, kao da je rec o poslednjem slovu srpske lingvistike, u dva subotnja kulturna dodatka ovdasnjoj javnosti prenela "Politika". Isti list je, doduse, zatim objavio i reagovanje Odbora za standardizaciju srpskog jezika u kojem se, izmedju ostalog, kaze da "nikad dosad iz ruku srpskih filologa nije potekao tekst tako poguban po nacionalni interes" i da filolozi koji ga potpisuju "ne reprezentuju dostignuti nivo nauke o srpskom jeziku, pa cak i to da nisu kompetentni za materiju o kojoj pisu". Dalji publicitet sveo se uglavnom na izvodjenje na javni ring potpisnika "Slova..." i njihovih oponenata, pri cemu je prva strana povlascenija jer joj je dozvoljeno da, pored zestine s kojom brani svoje pozicije, drugu stranu vredja i diskredituje, ne samo u strucnom nego i u ljudskom i politickom pogledu. No, od Marojevica i njegovih militantnih sledbenika nesto drugo nije se moglo ni ocekivati. Takvi su, uostalom, i izmedju sebe kad im se ukrste interesi i argumenti. Jednom od njih, profesoru sa Katedre za srpski jezik, kada je izrazio blagu rezervu prema nekim najsokantnijim tvrdnjama u "Slovu..." i zatrazio da se neke formulacije promene, novopeceni dekan je, kazu, ucenom izmamio potpis. Na delu je bila logika - potpisi, bez reci, sto ti se potura, u protivnom, dekan uskracuje svoje potpis za studijski boravak u inostranstvu. Od nekih su potpisi opet trazeni tako sto im je receno da ce "Slovo..." sasvim sigurno potpisati i akademik Pavle Ivic, nas nesumnjivo najveci zivi autoritet za jezicku problematiku.

Doveden u medijskoj halabuci u defanzivnu poziciju, i sam Ivic izrekao je, medjutim, nekoliko neopreznih misli kojima argumentaciju za svoju odbranu trazi pomalo i u sferi van nauke. Uz to, odaje utisak kao da bi se i sam u ponecem slozio sa potpisnicima "Slova.." kad to ne bi bilo suvise kompromitantno i zahtevalo izvesnu korekciju onog sto je ranije pisao i govorio. Jer, reci ce u jednom novinskom odzivu, jezik Hrvata "u osnovi jeste vukovski knjizevni jezik, ali nismo im ga mi dali - oni su nam ga prelaskom na stokavstinu i ujedinjenjem u stokavstini - jednostavno uzeli". Ako se tako ogoljena tvrdnja moze protumaciti kao sugestija da stokavski dijalekt ni u kom pogledu nije bio i hrvatski pre standardizacije koju je obavio Vuk, onda stizemo skoro do onoga sto tvrde i pisci "Slova..." - da Hrvatima pripada samo cakavski i kajkavski dijalekt. I dalje, da Vuk nije samo uticao na oblikovanje knjizevnog jezika Hrvata vec da su mu oni preoteli gotov, vukovski jezik, kojem je osnova iskljucivo srpska stokavstina.

Statisticki bi se, naravno, moglo dokazivati da je hrvatska participacija u stokavstini gotovo minimalna u odnosu na Srbe, ali ne, svakako, i nikakva. Da je Ivic i ranije zastupao tako dvosmislene stavove o nacionalnoj pripadnosti ova tri nasa dijalekta (stokavskom, cakavskom i kajkavskom), tesko bi bilo verovati da bi Brozovic zajedno s njim pristao da potpise vec pominjanu enciklopedijsku odrednicu o srpskohrvatskom jeziku. Jer, ako smo dobro razumeli Ivica, Hrvati zaista govore srpskim jezikom (i hrvatskom leksikom, uglavnom), ali je sramota kako to obznanjuju Marojevic i njegovi sledbenici i kakve konsekvence, po Hrvate, iz toga izvode.

Polemicka koplja izmedju Marojevica i Ivica skoro da se tu prestaju ukrstati.

SAVA DAUTOVIC