EKSKLUZIVNO - INTERVJU: ANTONIO BANDERAS

HOLIVUDSKA PRICA

"Melani i ja smo za mnoge ljude postali dosadni bracni par pa nas pomalo vec i ostavljaju na miru"

Dve su stvari sasvim sigurne o Antoniju Banderasu. Planetarna slava mu nije udarila u glavu a, onda, sladak je kao secer. Ponasa se tako prijatno i neposredno da ocas pomislite kako ga dugo, dugo znate, cemu doprinosi i to sto prica kao navijen: cim, u stvari, prepozna pravac u kom ide pitanje, on vas prekida i nudi iscrpan a cini se i iskren odgovor.

O Antoniju Banderasu se gotovo sve zna. Nema tih i ozbiljnih i zutih medija koji se nisu bavili njim i njegovim vrtoglavim usponom, ali i provokativnim privatnim zivotom. Ipak, zanimljivo je saznati sta o sebi kaze sam glumac, holivudska velicina prvog reda i novi bioskopski Zoro. Sa Antonijem Banderasom sam razgovarala nedavno u San Sebastijanu, u velelepnom hotelu "Marija Kristina", gde je kratko boravio promovisuci evropsku premijeru svog poslednjeg filma "Maska Zoroa" koji se u distribuciji "Tuck"-a nasao, evo, laserskom brzinom i kod nas...

Sad, kada ste ponovo u Spaniji, kakva su vasa prva osecanja?

- Rekao bih, pomesana. Uzbudjen jesam a pomalo i uplasen. S jedne strane, ovde su moji roditelji, moja prva zena, mnogi moji prijatelji, da ne govorim o ovom suncu, nebu, hrani, najzad i o arhitekturi. Toliko se mnogo toga razlikuje od Amerike. I to me pogodi, osetim prirodnu ceznju. Ali, opet, ja vrlo dobro znam da u Spaniji postoje i odredjeni krugovi koji mi zapravo nikada nisu oprostili sto sam otisao. Trebalo je, smatrali su oni da ostanem, da tu nastavim s filmom, pozoristem. Cini mi se da se osecaju na neki nacin izneverenim. Nece da priznaju da samo to sto jesam, glumac i tu i tamo i svuda, vec u meni vide samo neku daleku americku zvezdu i sve ono sto uz nju ide.

Pa, zar grese?

- Ne, necu to da kazem. Hocu da kazem kako razumem takva razmisljanja. Prvi put se zaista dogodilo da se neki spanski glumac toliko probio u Americi. U Holivudu ima, istina, mnogo glumaca ciji je maternji jezik spanski ali su oni iz Meksika, Portorika, sa Kube, i tome slicno, nikada tamo niko nije uspeo dosavsi iz Spanije. I zato je sve to u mojoj zemlji nekako predimenzionirano, kao kada biste moju karijeru jedino posmatrali kroz uvelicavajuce staklo. A to, bogami, uliva prilican strah. Dakle, ako me vec pitate za osecanja, pa ja sada od svega najvise osecam tremu.

Kada ste, u stvari, poslednji put bili u Spaniji?

- Pre godinu i po dana, da vidim svoje. A sto se tice San Sebastijana, ovde nisam bio dobrih sesnaest godina. Vreme leti, sada to jasno vidim. Secam se da sam na ovom festivalu tada bio s filmom "Zakon pozude" i, onako gotovo potpuno nepoznat, ja sam bio taj koji je na festivalu jurio velike zvezde za autograme. Vazno je, medjutim, reci da je taj film bio prekretnica, porusio je sve vladajuce strukture spanske kinematografije kao neobicno, divlje, neobuzdano ostvarenje.

Hocete li sada reci kako je sva ta vasa popularnost pocela, kako ste se nametnuli Holivudu?

- Cista slucajnost, u to sam duboko uveren. Naravno, imao sam i srece, kako da nisam. Jer, ja nisam krenuo u Ameriku, dosao do nekih vrata, zakucao i rekao evo me, tu sam, vas sam. Ne, toga nije bilo.

Za pocetak moje americke karijere iskljucivo je kriv ili zasluzan, kako hocete, Pedro Almodovar ciji su filmovi u kojima sam ja igrao, poput "Zena na ivici nervnog sloma", "Matadorg", "Vezi me", tamo izuzetno bili i primeceni, i hvaljeni. Onda su neki ljudi tamo, ocigledno profesionalci, poceli da gledaju i sve filmove u kojima sam ja do tada igrao. Nisu ih, doduse, odmah gledali i oni veliki, najveci bosovi, ali sam ja, svejedno, veoma brzo dobio poziv da snimim film "Kraljevi mamba". Iznenadilo me je to. Rekao sam ne, hvala ne, posto ne govorim engleski. Oni su mi odgovorili da ce preuzeti taj rizik zato sto bas ja imam crte lica koje savrseno odgovaraju ulozi u tom filmu: ukratko, hoce bas mene. U redu, slozio sam se onda, ako ste vi spremni na rizik, bicu spreman i ja. I, tako je pocelo. Munjevito sam ucio jezik snimajuci paralelno taj film koji je potom pusten u svet.

Medjutim, nista se u prvom trenutku nije spektakularno desilo sto se mene tice i ja sam spakovao kofere za Evropu gde je trebalo da radim jedan film u Italiji. Onda mi je, opet iznenada, stigao novi poziv iz Holivuda. Radilo se o filmu "Filadelfija" u kojem je trebalo da igram homoseksualca. Odlicno, mislio sam, karakterna uloga, razlicita, izazovna, tu ce me svi zapaziti... Ipak, i tog puta je usledilo prilicno zatisje posto je "Filadelfija" definitivno bila film Toma Henksa. Opet sam malo cekao a potom se iznova vratio u Evropu i snimio dva filma. Sta drugo glumac moze? Tek su se "Kucom cudnih dusa" stvari za mene, rekao bih, bitno promenile u Americi zato sto je podela u tom filmu bila zaista reprezentativna a ja se nasao u njoj. Ko i nije znao za Banderasa do tada, tada me je upamtio. Mozda i gresim, mozda je sve ovo sto govorim pre svega u direktnoj vezi s filmom "Desperado" koji je bio veliki hit. To sigurno znate.

Zelim, u stvari, da kazem da se moja americka karijera razvijala malo-pomalo, nikakav to tras i bum nije bio kao sto se obicno misli, vec sam tek vremenom i uz mnogo krvavog rada sticao tamo sve znacajnije uloge i sve vecu odgovornost. Korak po korak je to islo s tim sto je moja karijera postajala sve uravnotezenija a rad izmedju dva kontinenta sve smireniji i ipak vise koncentrisan na Ameriku u kojoj sada, eto, i zivim, i glumim, od pre nekog vremena i reziram.

Ne mislite, dakle, da ste ista izgubili odlaskom u Holivud?

- Ne, u svakom slucaju ne mnogo. Ljudi su za mene znali i pre Amerike, ali ja tu vrstu filmova koje sam do tada snimao u Spaniji, nisam jednostavno mogao da snimam do kraja zivota. Jer, u sustini, u Spaniji vi neprestano igrate u istim, istim filmovima. Kada sam pogledao karijere ljudi koji su u vreme mog odlaska bili u mojim godinama, shvatio sam da oni prezivljavaju iskljucivo tako sto rade sve i svasta i gde stignu. Zasto? Zato sto je prezivljavanje u ovoj profesiji izuzetno bolno. Trziste je ograniceno a u takvoj situaciji covek mora da se ponasa kao na pokretnoj traci, i to ko ima srece, da radi film za filmom, a izmedju nesto za televiziju. Cim vidim nekog spanskog glumca od sezdeset godina, odmah znam da je sigurno igrao u stotinak filmova, verovatno i vise, i to samo da bi preziveo. A on ce vam reci da su mu se od tih sto filmova mozda dopali scenariji tek za tri-cetiri filma. Sve ostalo je on morao da odrobija.

S druge strane, a opet u direktnoj vezi s vasim pitanjem, moja karijera u Sjedinjenim Drzavama bila je po tipu uloga i zanru filmova odista selektivna. Snimao sam i drame, i komedije, i trilere, i cisto akcione filmove, ali i eksperimentalne kao sto su to bile, recimo, "Cetiri sobe", i da ne nabrajam. Mislim, ja nikada tamo nisam morao da posrcem i zbog toga sam, ukupno gledajuci, ja od Amerike prevashodno dobijao.

U poslednje vreme pokazujete interesovanje za reziju, vec ste potpisali jedan film kao reditelj, "Crazdz Alabama". Da li vi to, u stvari, okrecete novu stranicu?

- Ne, ali se sve vise njom zanosim. Zasto? Zato sto jos od vremena kada sam zavrsio snimanje "Filadelfije", razmisljam o tome da sam reziram. Moglo bi se reci da me je Dzonatan Demi pelcovao, i to je sjajno posto je on sjajan reditelj. Osim toga, glumac jednom dodje do tacke kada pozeli da se isproba i u reziji. Svakako je to bio slucaj sa mnom. Igrajuci u tolikim filmovima, ja sam se u glavi nekako stalno bavio i rezijom, tako da je ta potreba u meni rasla. Prvi film koji pominjete a koji sam potpisao kao reditelj, prica je o americkom snu i americkim nocnim morama. Sasvim prirodan izbor, rekli biste. Jeste. Citavu tu pricu, pri tom, prica decak od dvanaest godina i u njoj se nalaze neki vrlo cudni likovi s kojima sam ja pokusao da dodirnem pojedine tabue americkog drustva. Mozda me zbog toga mogu da kritikuju, ko sam ja da to radim, tek neko ko je tamo malopre stigao, ali sam ja u svom srcu osetio da tako nesto treba da uradim. Recimo, jedan segment tog filma direktno gadja pokret za gradjanska prava, govorim vam sada o americkom licemerju.

Interesantno je, ipak, da ste bas takvu temu izabrali za svoj rediteljski debi?

- I to je u neku ruku bila slucajnost, veoma mi se dopao taj scenario a i prilicno lako sam dosao do para, to jest do producenta za snimanje tog filma. Medjutim, pomalo mi je zao sto je bas tako ispalo jer sam uvek mislio da cu svoj prvi film rezirati ovde, u Spaniji, u Spaniji za koju su vezana sva moja autenticna osecanja, sve moje najvaznije uspomene, to je konacno moja zemlja. Pri tom sam imao i preciznu ideju sta bi to bilo. "Don Zuan". Nekada sam ga igrao u madridskom pozoristu i oduvek nalazio da je taj lik ne samo neraskidivi deo spanske kulture i drustva vec i u mnogo cemu paradigma tog drustva. Ne samo zbog svojih odnosa sa zenama vec i zato sto je rec o coveku koji krsi sva pravila svog vremena, i drustvena, i porodicna i religiozna.

I sta ce dalje biti, hocete li rezirati "Don Zuana" ili vec nesto drugo?

- Za sada, ipak, nesto drugo. Otvorenih ociju, recimo, sanjam "Fantoma u operi", tu carobnu pricu o velikoj ljudskoj usamljenosti. Veoma bih zeleo da igram Fantoma, a jedva se usudjujem glasno da pomenem i reziju. Tim pre sto se mnogi istinski boje tog projekta s obzirom na ogromnu pozorisnu slavu tog komada. Poredjenja ce, mislim, biti neminovna. A ako me u stvari pitate da li je rezija moja buducnost, gotovo sam spreman da priznam kako bas takvu buducnost prizeljkujem. Pretpostavljam da je to i prirodna evolucija glumca, pogotovo ako je snimio, kao ja, pedeset i tri filma. Naravno, ne govorim samo o sebi. Sebe mogu u toj prici i da iskljucim. Ali, pogledajte samo ko je snimio najbolje filmove proteklih godina, ko je dobio "Oskara"?! Sve sami glumci, Mel Gibson, Kevin Kostner, Klint Istvud... Tom izazovu nisu odoleli, kao sto znate, ni Dzodi Foster, Dzoni Dep, Geri Oldman. Postoji, znaci, vrlo tanka linija izmedju glume i rezije i moje je misljenje da nju treba preci.

Sta se, uzgred, dogodilo na kraju s filmom o Kemalu Ataturku, da li ste definitivno odbili tu ponudu?

- Jesam. Uplasio sam se i jednostavno tu ponudu na kraju odbacio. Kad dnevno dobijate pet stotina pisama u kojima vam prete da ce da ubiju i vas i vasu porodicu, sta biste drugo uradili? Mogu reci da su ta pisma bila zaista zastrasujuca a ja uopste ne zelim da postanem neki novi Salman Ruzdi i provedem zivot tako da mi se iza ledja vecito mota telesna garda, neka hvala. Nisam se radovao toj svojoj odluci posto je u glumackom pogledu uloga Kemala Ataturka izuzetno zahvalna.

Sve u svemu, mozete li danas reci da su svi vasi snovi na kraju postali ipak jedna fantasticna stvarnost?

- Da, i to apsolutno izvan svih mojih ocekivanja, pa i svih mojih snova, kako kazete. Rekao sam vam vec da sam pre sesnaest godina bas ovde, u San Sebastijanu, jedino sanjao o tome da nastavim da glumim, pa makar i kao drugorazredni glumac u spanskim filmovima. Zaista je ispalo mnogo lepse i drugacije.

Sta biste rekli, da li vam je brak sa Melani Grifit pomogao u holivudskoj karijeri, ona je tamo vec bila zvezda, zar ne?

- Ne, nije, ni na koji nacin nije. Naprotiv, samo smo oboje trpeli zbog nase veze, strasno trpeli. Mi smo pre braka bili ludo zaljubljeni skoro dve godine a poznato je, uglavnom, da mnogi ljudi dugo nisu odobravali nas odnos. Napadali su nas po citavom svetu, u novinama i casopisima, na radiju i televiziji, svuda. Pokusavali smo da ucinimo sve sto je bilo u nasoj moci da do toga ne dolazi, trudili se da nasa porodica uziva ugled, nigde nismo pravili nikakve skandale, nismo isli u diskoteke, nismo pili niti se drogirali. Jednostavno, sklanjali smo se sa javnih mesta gde bi neko mogao nesto da nam smesti. Nije vredelo. Iz nekog razloga ljudima se jako dopadaju situacije s razvodom. Nisu znali u prvo vreme sta se dogadja s mojom bivsom suprugom, a bili su radoznali i stalno su provocirali. Nisam imao nameru, medjutim, da uzmem mikrofon i objasnjavam svetu sta se zbiva, da iznosim detalje, pogotovu ne zbog toga sto moja bivsa zena nije imala takvu mogucnost kao ja. Recimo, da je ja iz nekog razloga verbalno napadnem, ona ne bi mogla da mi na isti nacin odgovori.

U svakom slucaju, dugo smo Melani i ja ziveli kao u nocnoj mori. Da, na primer, izadjem i kupim ovo paklo cigareta, ovaj "kemel", pa za to mi je bilo potrebno najmanje pola sata dobrih priprema. Citav plan sam morao da sklopim ne bih li takvu jednu beznacajnu stvar izveo. Jer, ispred nase kuce u Los Andjelesu uvek je bilo nacickano mnogo ljudi koji su cak kopali po nasem djubretu, mozda i ono moze nesto da otkrije. Danas, kada smo vec duze vreme u braku i imamo dete, mislim da smo postali pomalo dosadan bracni par pa nas ipak ostavljaju na miru.

Nikada necu zaboraviti kada se Melani poradjala. Iznajmio sam nekakvu krntiju od automobila i Melani pokrio cebetom da bih je nekako odvezao do bolnice a ipak nas je tamo, na ulazu u kliniku, sacekalo oko dve stotine ljudi. Zaustavili su automobil da bi nas slikali i te slike posle prodavali za velike pare. Samo, te pare smrde posto su to trenuci u kojima vam je muka od svega. U Americi privatni zivot zaista ne postoji ukoliko moze dobro da se proda.

Recimo, Klintonov. Kako biste komentarisali citav taj skandal?

- Ne bih ga komentarisao posto ja nisam drzavljanin Amerike. Rekao bih, ipak, da verujem u ljude koji tamo zive a mogu da oproste. Osim toga, kada bi na bilo koga od nas ovde potrosili pedeset miliona dolara za istragu i cackanje po privatnom zivotu, pa nasli bi nam svima nesto, sta god to bilo.

Da konacno kazemo i neku rec o filmu "Maska Zoroa"...

- Eh, da. Za takvim jednim likom ja sam morao da traga posto on u stvarnosti ne dolazi niotkuda, hocu reci da sam morao da ga kreiram i osmislim njegovo ponasanje. Pokusavao sam da mu dam sto vise svetlosti i humora, to pre svega. Takodje sam nastojao da ga na neki nacin izlomim u paramparcad i ucinim stvarnim u smislu da pravi greske i da ne uspeva uvek u svojim naumima jer se radi o obicnom coveku kojeg su prilike, ali i karakter, najednom ucinile junakom.

Ljudi kao sto je Zoro ne postoje u ovom vremenu, niko danas ne juri da po cenu zivota drugome pomogne...

- Da, zato sto su junaci nasega doba ljudi koji jedva sastavljaju kraj sa krajem. Da kupe nesto da pojedu, da obuku, da plate racune, to su heroji ovoga vremena.

Dolazak u Spaniju je sada mozda i prilika da dobijete ponudu za jedan mali, nekomercijalni evropski film. Da li biste ga, iz vase holivudske perspektive, uopste prihvatili?

- Nista nije definitivno, ja svoj zivot nisam zakljucao. Trenutno, medjutim, imam mogucnosti da zaradim mnogo para a siguran sam da bih zeleo da moje dete pohadja najbolji univerzitet na svetu, sto mnogo kosta. I tako ce, nadam se, i biti. Ja sam jos mlad, jos je vreme preda mnom, i u sledecih tri-cetiri godine ja cu sasvim izvesno raditi iz sve snage pa ce mozda iskrsnuti i neka prilika za, kako kazete, neki mali evropski film.

Opet s Pedrom Almodovarom?

- Pedro, Pedro! Veoma bih voleo da se nadjemo na nekom dobrom scenariju. On je jednom bio u nasoj kuci u Los Andjelesu da nam pokaze svoj poslednji film "Zivo meso". Mi smo ostali dobri prijatelji iako mnogi to negiraju. Tada smo razgovarali i o ideji da zajedno iznova radimo iznova film. Rekao je da Melani smatra vrhunskom komicarkom i da bi jako zeleo da ona igra u njegovom filmu. Almodovar je mnogo istrazivao zensku prirodu i on je u tome briljantan. Kada on snimi film o zenama, onda je to uvek i humorno posto svemu daje alternativu. Ja bih takodje zeleo da Melani igra u njegovom filmu, bas kao sto bih to i za sebe zeleo, i znam da ce se nasi putevi ukrstiti na neki neobican nacin, ali ne znam ni kad, ni kako, ni na kom bi to jeziku bilo.

Prica o Almodovaru podrazumeva u neku ruku i vasu sopstvenu retrospektivu. Gledate li uopste svoje filmove, i one davnasnje i ove nove?

- Da, volim da gledam svoje filmove ali sebe strasno mrzim u njima. Kada sebe vidim, hocu da umrem od muke . Ne zato sto sam stidljiv, nisam, nego sto sam tada potpuno nemocan. Lepo vidim sve svoje greske, a nista ne mogu da promenim. To je grozno osecanje.

I tako, gledajuci, na primer, "Masku Zoroa", sta ste mislili?

- Ne znam, prvi put cu definitivnu verziju filma gledati veceras, bolje me nista ne pitajte...

JASMINA LEKIC

NIN JE VASA TRADICIJA!

ISKORISTITE MOGUCNOST I PREPLATITE SE ZA NIN!

GODISNjA PRETPLATA ZA INOSTRANSTVO

dostava obicnom postom 270,00 DEM

dostava avionskom postom 420,00 DEM

ili protivvrednost ostalih valuta

Pretplata se vrsi preko DEUTSCHE BANK AG Frankfurt/M (BLZ 500 700 10)

na racun EKSIM BANKE,

Beograd, br.935 92 58 u korist NIN, Cetinjska 1,

11000 Beograd, Jugoslavija

NIN SE CITA I CUVA!