SRBIJA, DUGOVI

SPALO NA PET CENTI

Zivot gradjanina pokornog i jugoslovenski dug na medjunarodnom finansijskom trzistu bezmerno su pojeftinili ovih dana, mada ta dva dogadjaja nisu u sasvim cvrstoj vezi. U Srbiji je trenutno sve sto je na prodaju - dzabe i rizicno; dovoljno da i potencijalne strane investitore i nas zaboli glava

Strani poverioci nisu ove nedelje nervozno kupovali marku na crno po sedam dinara, nisu prebrojavali svece i konzerve cekajuci vesti o zucnim pregovorima u Belom dvoru, niti su imali razloga da pribijaju uvo uz tranzistor, loveci proskribovane strane radio-programe.

Bio im je dovoljan jedan pogled u svoje portfelje da se u momentu osete srpski nesrecno. Cena jugoslovenskog duga prema 400 inostranih komercijalnih banaka, poznatijih kao Londonski klub, bio je prosle nedelje u ovo vreme pet centi za dolar. Tesko je reci sta ga je navelo da se "obrusi" za citavih 50 procenata, sa deset centi koliko je kostao poslednjih nedelja. Mozda su to bili "tomahavci", a mozda ga je samo ocesala globalna kriza koja je protresla sve od Azije, preko Rusije, do Latinske Amerike.

Svejedno, investitori su morali ostati mrzovoljni - u julu kad je jugoslovenska delegacija potpisivala sporazum sa Londonskim klubom, cena duga skocila je sa 25 na 32 centa za dolar. Bila je to krhka demonstracija nade da ce Jugoslavija kad- tad poceti da otplacuje davno uzete kredite. Onda su planuli i Kosovo i globalna finansijska pometnja, a dug se srozao.

Nekim stranim analiticarima ucinilo se da i najcrnje stvari imaju svoju svetlu stranu i da Srbija ima istorijsku sansu da se otkupi iz duznickog ropstva.

Prva srpska bankarka Borka Vucic odbacila je u septembru u intervjuu Rojtersu tu mogucnost, tvrdeci da poverioci ne bi pristali da prodaju dug po ovako niskoj ceni i da postignuti sporazum sa kreditorima to onemogucava. Eksperti takodje smatraju ovo pogresnom odlukom, iako je Crna Gora, na primer, tokom sankcija iskoristila jednu takvu mogucnost i otkupila oko 120 miliona dolara svog duga.

Medjunarodni monetrni fond i Svetska banka ne gledaju s odusevljenjem na planove siromasnih zemalja da se iscrpljuju u otkupu svog duga. "Svetski trend je da se razvoj finansira iz privatnih izvora. Mi bismo bili zaista smesni kad bismo odlucili da se razduzujemo kod privatnih banaka , a ostajemo duzni Svetskoj banci i MMF-u. Tim pre sto smo i po visini duga i po duzini neplacanja iza Somalije i Juznoafricke Republike", kaze jedan clan jugoslovenskog pregovarackog tima sa Londonskim klubom za NIN.

Mesec dana posto je odbacila mogucnost da se Jugoslavija koja raspolaze deviznim rezervama nizim od 200 miliona dolara, upusta u otkup svog duga, Borka Vucic lansirala je na sastanku Privredne komore Srbije novu vest. "Postoji ozbiljan kupac naseg duga koji bi zauzvrat dobio jednu pivaru i dve cementare. Zasto da cekamo 20 godina, ako mozemo odmah da se otarasimo duga", rekla je ona, ne pominjuci, ni posle insistiranja novinara, ime potencijalnog kupca.

U prvim reagovanjima izjava je docekana na noz, ne samo zbog toga sto se ovoj bankarki i ranije dogadjalo da joj rodoljublje pomuti racionalno rasudjivanje.

Zaista, ko bi ovde sklapao poslove kad se cak i "Britis ervejz" za svaki slucaj na nedelju dana povukao iz Beograda, a i najzagrizeniji interesenti za Beocinsku cementaru sada osmatraju situaciju sa distance.

Pre bi se Mirko Marjanovic upecao na neki kredit za placanje gasa, nego sto bi pristao da daje cementaru za dug koji ionako ne placamo, rezonovalo se, izgleda, u vladinim krugovima. U Ministarstvu za vlasnicku transformaciju Srbije nisu uopste hteli da trose reci na izjavu Vucicke. U krugovima bliskim britanskoj kompaniji "Redimiks", NIN-u je receno da se taj dil ne moze odnositi na Beocinsku fabriku cementa za koju su oni zainteresovani, ali da su tu Popovac i Kosjeric kao moguce opcije. Popovac je, pri tom, zbog visokih dugova, potpuno u rukama vlade.

Razglabanje o ideji Borke Vucic mozda bi bilo gubljenje vremena, da takav posao makar hipoteticki nije moguc, a mozda i razuman, i da se neki strani kupci cementara takodje ne bave raznovrsnim varijacijama na temu pretvaranja duga u vlasnistvo u odabranom preduzecu. Dr Milan Kovacevic, konsultant za strana ulaganja, kaze da je u poslednje vreme za svoje klijente uspeo da zavrsi tri takva posla, u kojima je, doduse, NBJ pokupila kajmak.

Nije istina ni da prodavaca duga i pod ovakvim uslovima ne bi bilo. Onaj ko sad drzi jugoslovenski dug od pet centi (a platio ga je, recimo, 30 centi), vrlo bi ga se rado otarasio, pogotovu ako mu se ponudi nesto tako atraktivno i zvecece kao sto su cementara i pivara. Razloga da, dok je vruce, utope dug, imaju i takozvana povezana lica, kupci jugoslovenskog duga koji poticu iz bivsih jugoslovenskih republika. Iako to u sporazumu sa Londonskim klubom izricito ne pise, clanovi jugoslovenskog tima uvereni su da ce ti vlasnici ostati kratkih rukava, kao sto ni nasim vlasnicima slovenackog duga ta prava nisu priznata. "To je trulo voce", veruju u pregovarackom timu, strahujuci da bi se i u Vucickinoj opciji moglo dogoditi da svoje krunske dragulje damo za dug koji se do kraja uopste nece pokazati kao nas.

Rezervama ocito ima mesta. Jednog stranog kupca sa jakim poslovnim interesima u Srbiji saletala je Zagrebacka banka nudeci mu 25 miliona dolara jugoslovenskog duga koji bi po slovu zakona o privatizaciji mogao biti pretvoren u ulog u nekom od srpskih preduzeca. Od ponude nije bilo nista jer kupac nije mogao da dobije garancije srpske vlade da ce vrednost preduzeca za koje je zainteresovan, biti smanjena srazmerno kupljenom dugu.

Borka Vucic imala bi sve sanse da obezbedi uspeh operacije koju je najavila. Njen prolaz u centralnoj banci mora biti dobar, a Beogradska banka, ciji je ona direktor, jedna je od pet domacih banaka (uz NBJ) koja se prema Londonskom klubu pojavljuje kao nosilac duga. Borka Vucic je bila vrlo nezadovoljna postignutim sporazumom sa medjunarodnim poveriocima, tvrdeci da je dug od 1,7 milijarde dolara koji Jugoslavija treba da otplacuje u narednih 20 godina, prevelik.

Evo kako bi mogao teci posao koji je ona najavila: ljudi koji prema njenoj najavi u ovom trenutku kupuju jugoslovenski dug, morali bi imati i saglasnost centralne banke (da ce dug biti priznat kao nas) i saglasnost vlade da bi se upustili u ovako rizican posao. Drugi partner takvog kupca morala bi biti upravo Beogradska banka kod koje su direktno ili indirektno zaduzena pomenuta preduzeca. Ta dva partnera bi onda zajednicki nastupila prema vladi nudeci jednu od dve opcije - ili da se oba duga (i spoljni i unutrasnji) pretvore u vecinski paket akcija preduzeca, ili da vlada ucini presedan u slucaju preduzeca sa posebne liste (na kojoj su cementare, ali ne i pivare) i delimicno ogranici radnicku privatizaciju u njima.

S prvim slucajem u Ministarstvu za vlasnicku transformaciju vec imaju iskustva, on je elegantniji ali prilicno dug i komplikovan. Ako bi se Borka Vucic i njeni partneri odlucili za ovu mogucnost, onda bi kapital cementare ili pivare bio umanjen za deo duga, plus 20 odsto dodatnog popusta koji nudi Zakon o privatizaciji i to pre radnickog akcionarstva. Zaposleni bi morali da se pomire sa raspodelom onog sto preostane.

U drugom slucaju, za sta takodje postoji manevarska rupa u zakonu, u prvom talasu privatizacije bio bi ogranicen iznos besplatnih deonica, ostatak kapitala bio bi transferisan u tri republicka fonda, a onda bi zamena duga za akcije bila lako izvedena.

Nepotvrdjene vesti govore da se jedna strana investiciona banka, relativno dobro situirana u Srbiji i Crnoj Gori, bavi razmatranjem tih opcija.

Ko bi u takvoj transakciji najvise profitirao? Zamena relativno velikog dela duga za tri fabrike, verovatno se Vucicki, makar i trenutno neostvariva, ucinila idealnom. Bio bi to pravi amanet 72-godisnje bankarke naciji, sama banka (koja inace ne stoji lose, ako se izuzmu njene pridruzene clanice iz bankarske grupe) imala bi interesa da se posao zatvori, a rejting zemlje bi mozda skocio.

S obzirom na to da Jugoslavija duguje Pariskom klubu zemalja poverilaca oko 3,6 milijarde dolara, Londonskom klubu vec pomenutu 1,7 milijardu, Svetskoj banci jos 1,4 milijardu dolara i neku sicu MMF-u, i da gotovo svi dugovi dospevaju za placanje, imala bi razloga da razmotri takvu ili neku slicnu opcij.

Jasno je da ce veliki deo duga morati da bude reprogramiran, ali je isto tako jasno, kao sto su nedavno podvukli i srpski bankari okupljeni u Privrednoj komori Srbije, da ce ovako ojadjenoj zemlji i to biti previse.

Skeptici veruju da je Srbiji toliko potreban novac da nema vremena da se zanima komplikovanim opcijama koje ne donose sveze pare. O tome govore i tako "prizemne" stvari kao sto je upozorenje toplana da pred zimu nemaju cime da greju gradjanstvo, i nesto ozbiljnije - da zemlji nedostaju pare za uvoz najosnovnijih potreba, a nema ni sta da izveze.

Veruje se da ce pre ili kasnije, Srbija morati da se odluci za direktnu prodaju preduzeca, sve ostalo je pitanje cenkanja i nijansi.

Tezak je to izbor. Oni koji su zemlju upropastili, sad je jeftino prodaju. Ali i od toga ima gore - da nas od vec okasnele privatizacije spasavaju akademici.

Akademik Kosta Mihajlovic, dugogodisnji savetnik Slobodana Milosevica, izjavio je u ponedeljak na jednom skupu u SANU da je u poslednjih nekoliko godina evidentna opsednutost "privatizacijskim fundamentalizmom.... i shvatanjem .. da ce priliv stranog kapitala obezbediti dalji razvoj privrede".

Sreca, rekli bi cinici, sto ih je ovde neko uvek saplitao.

TANjA JAKOBI

antrfile

Ko su vlasnici duga

Potpredsednik savezne vlade Jovan Zebic najavio je u Privrednoj komori Srbije da ocekuje kako ce sporazum sa Londonskim klubom biti uskoro sklopljen. U stvari, pred jugoslovenskom delegacijom je jos nekoliko rundi pregovora pre nego sto bilo kakav sporazum bude potpisan. Pre svega, sa stranim poveriocima mora se utvrditi lista vlasnika duga od 1.7 milijardu. Prema Zebicevim recima, vlasnici su pre svega velike americke banke, a zatim "Indosuec" i "Kredi agrikol". U pregovarackom timu kazu da su se mnoge banke, originalni vlasnici, u medjuvremenu otarasili duga (kao "Dojce banka" i "Meril Linc", na primer) i da su sada kljucni vlasnici razliciti fondovi, ali da nijedan od njih ne raspolaze velikim paketom dugova.

Eksperti ne iskljucuju mogucnost da se iza posla o kojem je govorila Borka Vucic, kriju i jugoslovenski vlasnici duga. Vecina kupaca, kazu oni, bila su verovatno preduzeca koja su zelela da smanje svoje zaduzenje, ali je bilo i Jugoslovena koji su iz spekulativnih razloga (bez negativnih konotacija) trgovali dugom pre svega u vreme sankcija. Racuna se da jugoslovenski vlasnici drze dodatnih 700 miliona dolara ovog duga.

antrfile

Pregovori s Pariskim klubom

Dug prema Pariskom klubu formalno zastareva krajem ove godine, ali strucnjaci smatraju da su nade nekih ljudi u drzavnom vrhu - da ce taj dug biti otpisan - i smesne i opasne. Validnost duga moze se obnoviti jednostavnim protestovanjem duga kod bilo kog suda u svetu, a za Jugoslaviju bi, kazu eksperti, bilo mnogo pametnije da Pariskom klubu na vreme ponudi ruku dogovora.

"U svim dosadasnjim pregovorima pokazalo se da smo uvek prolazili bolje kad smo se trudili da budemo kooperativni", kaze jedan clan drzavnog pregovarackog tima. "Cini mi se zaista besmislenim da sad jos dodatno ljutimo zemlje koje su ovih dana odlucivale da li cemo biti bombardovani ili ne."