ODLUCIVANJE

STRANCI NA KOSOVU - BEZ REFERENDUMA

Svi nasi referendumi koji su raspisivani u poslednjih deset godina imali su samo jedan cilj - da narod prihvati vec donetu odluku. O sporazumu jugoslovenskog predsednika i medjunarodne zajednice, bez obzira koliko bio vazan i sudbonosan za narod i drzavu, jos nisu raspravljale ni skupstine, niti je bilo referenduma

U posledlje vreme, Jugoslavija i Srbija, kao i opasno stanje na Kosovu (stanje rata, u stvari), glavna su tema i svetskih politicara i svetskih medija. Pretnje NATO-a postale su zbilja i bilo je pitanje dana kada ce bombe poceti da padaju na Srbiju. Predsednik Jugoslavije Slobodan Milosevic nije se oglasavao u javnosti, nije smatrao za potrebno da dodje u Saveznu skupstinu i poslanicima izlozi pravo stanje. Konacno i da zatrazi poslanicko misljenje sta mu valja ciniti.

Kao i uvek dosad, sve je uradio sam. Time je pokazao da ga se ni ustavna ovlascenja mnogo ne ticu. Naime, spoljnu politiku vodi savezna vlada i za sve svoje poteze racun podnosi saveznom parlamentu.

Raspisivao je predsednik Milosevic razne referendume i za mnogo manje znacajne stvari. A, sada, kad je na red dosao istorijski sporazum sa Holbrukom (svetom), nije trazio misljenje naroda. Nije se tim sporazumom bavila ni Skupstina Srbije, a potpredsednik njene vlade vise je na sednici govorio o bradi jednog glavnog urednika jednih zabranjenih novina, nego o sporazumu.

Mogao je neki poslanik iz opozicije i da pokusa koju rec o sporazumu, ali ostao bi bez reci. To nije bilo na dnevnom redu.

Konacno, i da je bilo referenduma, sta bi se postiglo? Nista. Oni koji su pre tri meseca rekli istorijsko ne stranim posmatracima, sad bi glasali za Milosevicevo da sporazumu i tim istim posmatracima, sudeci barem prema programima drzavne televizije koja nam sada porucuje da su nasi ljudi odusevljeni poslom koji je obavio predsednik SR Jugoslavije.

Prvi veliki i istorijski referendum, za koji je vezano "pitanje opstanka Srbije" - raspisan je pocetkom jula 1990. godine. Vlast je u to vreme jos jednopartijska, ali vec postoji nekoliko opozicionih stranaka. Referendumsko pitanje, na koje je trebalo gradjani da odgovore sa da ili ne, glasilo je, otprilike, da li jednopartijska skupstina Srbije treba, prvo, da usvoji novi Ustav pa da onda raspise visestranacke izbore ili da se prvo raspisu izbori pa da visestranacka skupstina donese Ustav. Vlast je bila za to da se odmah donese Ustav i "nas narod" je podrzao vlast: za donosenje Ustava izjasnilo se 96,8 odsto onih koji su na referendum izasli. Albanci su referendum uglavnom bojkotovali.

Svim nasim referendumima, zahvaljujuci medijskoj propagandi, pridavan je patriotski znacaj u stilu narodne pesme - ko ne dodje u boj na Kosovo, od ruke mu nista ne rodilo... Pa kako onda da Srbin ne izidje na referendum, dok komsije rodoljubivo vire kroz spijunku a aktivisti mesne zajednice udarnicki udaraju recke?! A rezultati referenduma i procenti onih koji su glasali ionako nisu njihova briga, jer taj posao rade patriotiske istoumne komisije, pa je bivalo i da pretekne.

I sta imamo danas od tog "istorijskog" referenduma? Imamo Ustav koji je donela jednopartijska skupstina (u tom delegatskom sastavu mogli su se na prste ruke izbrojati oni koji nisu bili komunisti), imamo najvisi pravni akt koji Albanci ne priznaju a i mnogi se Vojvodjani bune, jer (kazu), taj je Ustav ukinuo autonomiju pokrajina, centralizovao vlast u Srbiji koja danas bespogovorno izvrsava sve predsednikove naredbe.

Kad je na Kosovu i Metohiji doslo do prvih carki i pucanja i kad je sve govorilo da ce sukob izmedju albanskih separatista i drzave Srbije izrasti u krvavi obracun, mozda i rat (koji je pretio da izidje i izvan granica Srbije i Jugoslavije), medjunarodna zajednica bila je voljna da pomogne i da na opasno mesto posalje svoje posmatrace, sa bivsim spanskim predsednikom vlade Felipeom Gonzalesom na celu. Predsednik Milosevic nije za to hteo ni da cuje; a onda je odlucio da se raspise referendum i "pita narod".

Narod je rekao sta misli. Islo je i staro i mlado da kaze odlucno ne mesanju u "unutrasnje stvari" nase zemlje i vise od 98 odsto referendumdzija reklo je to istorijsko ne. Samo tri meseca kasnije predsednik, pod pretnjom bombardovanja, rekao je istorijsko da i ti ce posmatraci, sada vec unapredjeni u verifikatore, doci. I nece doci jedan Gonzales, sa grupom svojih saradnika, nego ce doci citav puk ljudi (dve hiljade komada!), sa tendencijom da ih bude sve vise. Stanje na Kosovu nije mirno i zato je predsedavajuci OEBS-a poljski ministar spoljnih poslova Geremek vec nagovestio mogucnost da ce evropske posmatrace, odnosno verifikatore, morati da stite natovci. On je oprezan, kaze, nada se da posmatraci nece postati niciji taoci.

Naravno, svi ti nasi referendumi dosta kostaju. U zemlji cije se bogatstvo moze uporediti sa crkvenim misevima, svaki novi referendum donosi novo siromasenje i niko ne zna kuda to vodi i ima li tome kraja.

Neko ce reci, ima referenduma i u svetu, pogotovo u Svajcarskoj. Naravno da ima. Ali, tamo ima i para i, sto je najvaznije, tamo se neke odluke donose i posle postuju. Tamo, za razliku od Srbije, postoji politicko javno mnjenje, tamo gradjani imaju svoj stav, a nisu slepi poslusnici i verni podanici vlasti.

Referendum predstavlja meru neposredne demokratije. Ali, u politickoj teoriji smatra se da se putem referenduma i plebiscita vrlo lako manipulise biracima (teorija navodi primere Napoleona I, Napoleona III, Hitlera...). I jos, slaba strana referenduma jeste u nuznosti izbora izmedju alternativa - da ili ne, u nasem slucaju dza ili bu - pa onaj ko formulise predlog moze u znatnoj meri da prejudicira rezultat. Nasa je vlast tu svetski prvak.

Pre sedam-osam godina, bez obzira na mane jednoumnog Ustava, u Srbiji je pocela da raste visestranacka parlamentarna republika. Kakve su to samo polemike i replike bile! Poslanik Paroski jednom je govorio sat i po, bez prekida, i tako sprecio Bozovicevu vladu da proguta Politiku, najstariji list na Balkanu. Danas govori traju pet minuta.

PETAR IGNjA