SRBI I MORAL: GORDO POSRTANJE

RUZNI, TUZNI - OHOLI

Srbi vole da priznaju "iznad sebe samo Nebeski Jerusalim a na zemlji nista", cak i kad se pametan time ne bi ponosio. Tako prema NIN-ovom istrazivanju oni danas lazu vise nego nekad - svakako, vise nego narodi Zapadne Evrope - sigurno i vise nego komsije s Balkana - ipak. A sta je istina?

Medju dvesta gradjana Srbije upitanih "da li se danas krade vise nego nekada" nasao se samo jedan koji je odgovorio suprotno opstem uverenju. Na isto pitanje 80 odsto ljudi u Srbiji odgovara odlucno: Krade se vise. Ko je, dakle, osoba koja se ponasa kao "pravi Srbin" i "u inat" kaze: manje? Posto se u NIN-ovim anketama garantuje anonimnost, ime se ne zna ali znatizelja moze biti zadovoljena i ovim: to je zena, 37 godina, zavrsena srednja skola, stranacki neopredeljena, iz Vladicinog Hana, svaki dan cita "Vecernje novosti" i "Ekspres", novinama veruje.

Dakle, izuzetak koji "pravilo o Srbima" cini samo ubedljivijim. A onda smo pitali narod da li je tacna ona (njegova) dosetka da ko krade taj i laze. Naravno! Danas se laze vise, neuporedivo vise, reci ce 75 odsto gradjana. Uz ovo valja predociti i narodne zelje. Pitanje: "Koje osobine najvise cenite kod coveka?" Odgovori: "Iskrenost" (45 odsto), "postenje" (32 odsto) i "dobrota" (8 odsto).

Sta drugo i zeleti u drustvu u kome ministar izjavljuje: "Zdravstvo u Srbiji i sa upola manje novca uspesno funkcionise." A, da i ne idete lekaru znate... Ili, na primedbu gradjana koju prenosi reporter, da je grejanje slabo, nadlezni sluzbenik odlucno kaze: "Nije istina." Kao da odbijanje moze uplasiti zimu. Kaze profesor (!): "Sa novcem iz inostranstva Dafina bi mogla da nastavi rad." Zar opet? (Poruke su uzete iz medija prosle nedelje.)

O cemu se ovde radi? Ovo nije lapsus linguae. Ovo vise nije ni potcenjivanje naroda, ni njegovo ruzenje. Ovo je stanje gde vise nista nije ni cvrsto, ni sigurno, a opet niko nikome i ne zamera na razbacivanju neodgovornih reci. Prosto, oguglali smo.

Kako je do ovog doslo? Nas naucnik je pre pola decenije napisao: "Sigurnost je nestala kad je drugi covek postao lazljivac. Jer u trenutku kad su svi lazljivci, nestaje i moje 'cisto Ja' i ono takodje postaje sumnjivo zbog lazi. Raspadu podleze cak i ta elementarna mrva sigurnosti koju covek ima o samom sebi." (Gordana Zivkovic)

Ko je u ovoj zemlji ustolicio laz kao nacin postojanja? Naravno da nema lazomera i tog lazometeoroloskog zavoda koji bi mogao dati takav odgovor, ali postoji utisak koji nosi narod u sebi. Tako 40 odsto gradjana Srbije veruje da "najvise lazu" - politicari. Apsolutne sampione prate trgovci (14 odsto), novinari (11 odsto), privrednici i advokati (po 4 odsto).

Dakle, paradoks dostojan vremena. Onima koji nas vode najmanje verujemo. Oni su prvi i na listi "Ko najvise krade": politicari (36%), privrednici (15%), trgovci (11%). Sta, u stvari, pokazuju ovi nalazi? Da je ovo duboka moralna kriza. Jer: "Pojedinci, ciji zivot nije vodjen nekom vrednoscu, ostaju bez putokaza: vrednost daje smisao dnevnoj prolaznosti! Ako u svakom od nas ne sija nesto od tih visih vrednosti, onda u svakom umire covek: to onda jedna senka luta kroz zivot." Djuro Susnjic to svaki put iznova potvrdjuje, zna na najslikovitiji nacin da opise stanje u nasem drustvu.

A u "zemlji senki" zaista nista nije na svom mestu. Tu "pakao ne pocinje onog trenutka kad se covek suoci sa svojom smrcu, vec u trenutku kad mu se pred ocima ukaze njegov zivot". Posle napornog dana, kad "senka" dodje kuci, u svoj mir, svoju privatnost, ona ni tu nije postedjena. "Lazu nam ovi u Dnevniku. Oni uzmu hemijsku i samo pisu. A sta mi da radimo? Lako je Milosevicu, ja danas jedem meso, pa mesec dana ne jedem", prica NIN-ovim anketarima zena iz Zrenjanina, devetnaestogodisnjakinja.

U normalnim vremenima njeni vrsnjaci "jurisaju na nebo" i guse se od optimizma. "Izgubljena generacija", pak, gusi se u nemoralnim samoohrabrivanjima i laznim utehama. Oko 40 odsto mladih u ovoj zemlji zivi uveravajuci sebe da "danas nije sramota krasti". Da li je to bolest ili aktiviranje prirodnih mehanizama u borbi za opstanak? Tek upola manje sredovecnih (24%) veruje u taj put, a medju starijima koji se secaju i drugih vremena samo 14 odsto misli tako.

"Veliki broj (danasnjih) mladih, bez obzira na socijalno i porodicno poreklo, otima patike, jakne, krade automobile, obija stanove gotovo bez ikakvog osecanja krivice, a odnosi prema drugovima, autoritetima i opstim vrednostima cesto su uslovljeni iskljucivo sopstvenim interesima i potrebama", nasao je psihijatar iz beogradskog KBC "Dragisa Misovic" dr Vojislav Curcic. Doktor je, kao ilustraciju, ponudio jednu "klinicku vinjetu": "Mladic, za koji dan punoletan, dolazi zbog nepodnosljive napetosti, nezadovoljstva sobom, roditeljima, zivotom, neraspolozenja, bezvoljnosti, placljivosti, razmisljanja o samoubistvu. S mukom i povremeno ide u skolu. Tuce se kad god stigne, vrlo ponosan na status mocnog momka u skoli. Besomucno povecava misicnu masu, sto mu predstavlja izvor stalnih, ali i gotovo jedinih, narcistickih gratifikacija. Hvali se da 90 odsto njegovih drugova ima dosije u policiji. Nema bliske drugove, uglavnom zivi u grupi vrsnjaka iz kraja s kojom ide u kriminalne pohode. Sitan je lopov... Misli da bi velika pljacka resila sve njegove probleme."

Medjutim, u ovom drustvu na ivici zakona zive i oni koji ne bacaju sve karte na "veliku pljacku". Siva ekonomija "obuhvata izmedju 60 i 70 odsto ukupne ekonomije". To stanje donosi brutalne "bosove" i "armiju izrabljivanih van bilo kakve drustvene zastite". Sve se tolerise "zarad socijalnog i politickog mira". A u "zemlji senki" pada mrak. "Pomeranje praga tolerancije menja i poglede i stavove javnog mnjenja i smanjuje moralnu samoodgovornost mnogih ljudi", smatra dr Milosav Milosavljevic sa beogradskog Fakulteta politickih nauka. "Opravdanje je lako naci, pogotovo ukoliko je devijacija jedini izbor, a ne i linija manjeg otpora."

U sociologiji morala profesor Radomir Lukic je jos sedamdesetih godina objasnio sta utice "na slabljenja pa i na promenu morala". To su "nagle prirodne promene" (zemljotresi, poplave, pozari, epidemije) kao i "ostri, surovi i dugotrajni drustveni sukobi, oruzane borbe i ratovi, velika pomeranja i seobe stanovnistva (migracije, izbeglistvo, progoni), dugotrajne recesije i sl. U nase vreme sankcije prema narodima pogubno deluju ne samo u ekonomskom vec i u moralnom pogledu." (Dr Jovan Djordjevic, Filozofski fakultet; iz zbornika "Moralnost i drustvena kriza", Institut za pedagoska istrazivanja, Beograd 1995)

Mora, naravno, biti razloga za ovakvu dijagnozu. Sistematizacija moze biti raznih, a mi cemo za potrebe ovog teksta razmotriti: blisku istoriju (sta se zbilo s nama), aktuelno okruzenje (gde se to nalazimo) i karakterologiju Srba (kakav smo mi to ljudski materijal).

Profesor Bosko Popovic, psiholog morala, reci ce da je nas "nizlazni hod" u znatnoj meri "delo onih koji su imali toljagu u ruci i koji su nastojali da svet promene iz temelja". On kao najvazniju uzima godinu 1941, rat, pa komunizam koji dolazi posle. Profesor nosi i svoje iskustvo: licno je podnosio "komunisticki pritisak" zbog svog porekla, a ni uvodjenje moderne psihologije (sto je bio njegov posao) na Univerzitet i u javnost nije islo glatko. Danas kaze: "Kao sto su vodji francuske revolucije bili odlucili da se od njih pocne brojati vreme, te su proglasili godinu 1, a onda menjali i imena meseca - tako smo se i mi suocili sa takvom vrstom namera. To su vrlo opasne stvari. Ja to zovem raskorenjivanje. Posledice su ocigledne i danas. Otkud to moze biti u redu da narod ne moze svoju drzavu da zove njenim imenom? Ili, uzmimo, sta su deca izbeglica mogla cuti u nasim skolama o borbi svojih oceva? Potpuna konfuzija. Ja licno bih im najlepse stvari govorio, to je bila borba jednog naroda za opstanak. Razume se da je bilo i zlocina, u kojem ih ratu nije bilo i ko je tu sasvim cist. U takvoj atmosferi nedorecenosti su se, dakle, ta deca nasla a u dobu kad im je identifikacija sa roditeljima najvaznija. Posledice takvih stvari su dugorocne i teske."

Dr Vladeta Jerotic, takodje psiholog, nalazi da je proces ranije otpoceo, "vec 1918. godine, stvaranjem nesrecne zajednice juznoslovenskih naroda, jos nedovoljno u sebi ucvrscenih, mahom plemenskih zajednica". Jerotic, koji od 1985. kao profesor po pozivu predaje na Teoloskom fakultetu, nabraja: "Sistematsko skolovanje mladih za ateizam, potpuno zanemarivanje ili svodjenje na gole datume dogadjaja iz nacionalne istorije srpskog naroda, uz dodatna 'objasnjenja' o velikosrpskoj hegemoniji, ugnjetavanje drugih naroda u proslosti od strane Srba, kome su, nasuprot, komunisticke vlasti postavljale 'bratstvo i jedinstvo' i ideju svetske internacionalisticke osobenosti - dovelo je do danasnje katastrofalne situacije u srpskom narodu, u kome je stotine hiljada mladih i sredovecnih koji ne znaju da se prekrste, koji nikad nisu culi za Isusa Hrista i Bibliju, koji pojma nemaju o Nemanjicima, a veoma malo o Karadjordju i Milosu Obrenovicu, odnosno o dogadjajima koji su doveli do osnivanja srpske kraljevske dinastije u 19. i 20. veku." (Iz knjige "Vera i nacija", "Tersit", Beograd 1995)

Psiholozi, dakle, naglasavaju da nas je stigla "kriza (nacionalnog) identiteta". Dr Jerotic tako tvrdi da "potreba da covek pripada svom narodu proizilazi iz osnovnih potreba coveka: potreba za pripadanjem, za ukorenjenoscu, za identitetom, za orijentacijom".

Komunizam/socijalizam i juznoslovenska zajednica ce jednom biti - mozda ne pozitivnije - ali svakako objektivnije vrednovani, jer i "spasonosne" nacionalne drzave se, evo, odmah suocavaju sa "internacionalistickim osobenostima" koje uopste nisu "crvene" a ni "juznoslovenske". Od toga se ne moze pobeci. Filozof morala dr Jovan Babic sa Filozofskog fakulteta u Beogradu konstatuje za "nase vreme" u svetskim razmerima da je "rdjavo vreme", a da u XX veku "prvu polovinu karakterise enormna kolicina nasilja, a drugu polovinu enormna kolicina licemerja".

Dakle, nisu Srbi ti koji jedini (valjda po "halo efektu" jos sa Iracanima i Libijcima) zive u "dolini lazi", mada ce se, ipak, u NIN-ovom istrazivanju pokazati dostojni "pronalaska" Dobrice Cosica kako u svom etosu nose "neku egzistencijalnu nemoc za racionalnost prema sebi i svetu". (Sto bi Dobrica rekao: "Mi smo oholi prema drugom, ali ne postujemo sebe.")

Dakle, NIN pita: "Da li Srbi lazu vise ili manje od zapadnoevropskih naroda?" Gotovo trostruko vise Srba, kao u onim "masnim vicevima, veruje da smo mi vicniji lazi od "sterilnih Evropljana". E, kad je suocen sa istim pitanjem o balkanskim komsijama, Srbin je bio oprezniji. I dalje veruje da laze vise od njih, ali razlika je tek neki procenat. A broj onih koji misle da komsije lazu "isto" kao i mi je dobrano veci od jedne trecine. Medju onima koji misle da oni vise lazu "rang-lista lazova" ide ovako: "Bugari, Rumuni, Grci, Hrvati, Albanci.

Kad bi se Srbi (koji vole da su prvi pa makar i u lazi) bacili na citanje filozofskih eseja iz knjige "Moral i nase vreme" ("Prosveta", Beograd 1998) izgleda da bi bili razocarani onim sto je Jovan Babic pronasao. Jer, stanje je ovakvo: "Licemerje, jedno od konstitutivnih nacela tzv. zapadne civilizacije, postalo je u drugoj polovini veka mehanizam opsteg opravdanja, po kome se sve, pa i najneispravnije i po opsegu najneverovatnije stvari, mogu ciniti ako se samo pri tom pozovemo na nacela visokog intenziteta opravdanja kao sto su 'slobodni svet', 'razvitak demokratije' ili 'ljudska prava'."

U vremenu u kome Srbi zaista nisu igrali neku aktivnu ulogu (tek toliko lopta kvalifikacionoj utakmici) licemerje "kao da je postalo vid ispoljavanja moci: nece, npr., da te opljacka, ponizi, ubije itd., vec zahteva od tebe da se sam opljackas, ponizis, ubijes. Time se zlu koje predstavlja nasilje samo dodaje jos jedno zlo - kao da je progres u tehnici, dovodeci do efekta smanjivanja sveta, doveo i do progresa u zlu."

Uostalom, proslih godina se Srbin na svojoj kozi mogao uveriti kako je on samo bedni amater lazov prema onom sto se na Zapadu, bez zazora, zove "agencija za odnose s javnoscu". Roj Gatman ce napisati: "Srpski osvajaci severne Bosne osnovali su dva koncentraciona logora..." Niko nece obratiti paznju na pronalazak: "srpski osvajaci" (koji su valjda stigli sa druge planete i osvojili severnu Bosnu), nikome nece biti cudno sto su Gatmanovi izvori Meho (63 godine) i Alija (53) "otpusteni iz koncentracionog logora". Zar se iz tih "ustanova" dosad nije samo bezalo, a retki bi uspevali? ITN-ov reporter Peni Marsal ce onda iza ograde stovarista gradjevinskog materijala u Trnopolju slikati jednog mrsavka koji je inace bio u drustvu sasvim lepo uhranjenih drugova i bice to - slika onog sto je "ideolog" Gatman zamislio. Profesionalac za mesanje fakata i "pecenje istine", i od lazi ako treba, Dzems Harf iz agencije Rudder Finn ce "nagovoriti" tri jevrejske americke organizacije "da stampaju oglas u 'Njujork tajmsu' i organizuju protest ispred zgrade UN". I evo je istina, pecena: "Odmah posle toga uspeli smo da u javnom mnjenju Srbe poistovetimo sa nacistima." (Harf) "Istina" je, dakle, spremna da se s njom radi. I predsednicki kandidat demokrata Bil Klinton ce predsedniku Busu ostro poruciti: "Razgnevljen sam otkricem koncentracionih logora u Bosni i insistiram da se odmah preduzme akcija kojom bi se zaustavila ova klanica."

Za takvo "otkrice" (ne nalazi se konclogor svaki dan) Roj Gatman ce 1993. dobiti Pulicerovu nagradu. I Dzon Berns iz "Njujork tajmsa" je te godine dobio "Pulicera". Opisao je zlocinacke poglede Srbina koji je ubio dvojicu brace Bosnjaka iz Vogosce. Izuzetna je to bila reportaza, i imala je samo jedan nedostatak koji je primecen tek pet godina kasnije: bracu iz Vogosce su nasli zive i zdrave. "Zlocinac" je osudjen na smrt.

A po NIN-ovom istrazivanju samo 16 odsto Srba veruje da su oni, ipak, nedorasli muvanju sa istinom onih iz Zapadne Evrope. Njihova rang-lista "uspesnijih" je: Englezi, Nemci, Francuzi. Opet kao iz onih nasih viceva.

To sto lazu amaterski i sto najvise cene "iskrenost" i "postenje" ne znaci da Srbi nisu gresni. I pre "komunisticke posasti" Vladimir Dvornikovic je u kapitalnom delu "Karakterologije Jugoslovena" utvrdio da "za obe osnovne eticke kategorije dobro i zlo nas jezik poznaje vrlo mnogo izrazajnih gradacija... 'Negativni' recnik je bogatiji i diferenciraniji od 'pozitivnog'..." Ono sto je u jeziku ili je vec u stvarnosti, ili je bilo ili ce biti.

A poznat je i opis "naseg cove" koji je dao Jovan Cvijic: od violentnosti do oholosti, od impulsivnosti do osecajnosti, od bogate imaginacije do nestalnosti i nesistematicnosti. Neki autori vole da veruju da je bas turska vladavina u ovaj "dinarski lik" utisnula "pokornost, poniznost i kruti tradicionalizam, 'srpski inat'..." Kako bilo da bilo, tek, Vladimir Velmar Jankovic, "odlican poznavalac psihologije Srba" izmedju dva svetska rata, uocava Srbina obelezenog "mrvljenjem vrednosti, ubijanjem autoriteta, nepostovanjem svoga, neosvrtanjem na juce, nenadanjem sutra."

Bice, na kraju, i da su savremeni Srbi preterano samokriticni i blagonakloni prema precima. Dvornikovic je potanko opisivao "podvalu sa raznim vrstama i nijansama prevare i drustvene lazi" u ono vreme koje su danas mnogi skloni nazvati "zlatnim dobom". Dakle: "Gogolj je napisao roman o Cicikovljevim transakcijama sa 'mrtvim dusama'. Sve je to decja prica prema epopeji onih nasih Cicikova, koji su 'iz drzavne kase podigli milionske sume na ime invalida za lica koja ne postoje' (iz izvestaja o sudjenju)."

Nije nista novo da nas je Dvornikovic citao kao bukvar, ali kad treba reci nesto o "lazi i Srbima" tesko je naci slikovitiju konstantu od one koja sledi. Ne zaboravite da je ovo uoceno 1939: "Jedan nas covek izjavio je u novinama da su po njegovom misljenju 'Englezi najdetinjastiji narod na svetu'. Zasto? Zato sto 'veruju prosto sve sto im se prica'. Pri tom je zaboravio samo jednu sitnu okolnost: da Englez ocekuje od svakog coveka istinu, sve dok se ne uveri o protivnom. U nas se ugnezdila sasvim druga shema i mnogi je otvoreno ispovedaju: svakog coveka treba smatrati nepostenim dok se ne uveris da je posten. Ljude uopste, treba susretati sa najvecim nepoverenjem: jedne zato sto ih jos ne poznajes, a druge zato sto ih dobro poznajes."

Laz, dakle, Srbinu danas pristaje: sto zbog drasticne krize koja izoblicuje ljude i njihove odnose cini vucjim, sto zbog "crvene" i drugih proslosti, sto zbog toga sto smo u mrezi licemerja "velikog sveta" koji nas ne samo okruzuje nego i upotrebljava slicno kao 1914. ili 1941 - a, bogami, i zbog onoga sto nosimo u sebi kao talozenje vekova. Verovatno necemo ni mi sebi izgledati tako (sramotno) razgoliceni kad se vreme unormali i kad se sve to, kao u normalnim zemljama, zaogrne ozbiljnoscu, stavom i redom. Tada se niko nece usuditi da vice: Srbin je go!

Verovatno ce se uvazavati (kao sto je to bivalo u nasoj istoriji) ono sto je jos neke 1221. jedan izuzetni pripadnik ovog naroda pisao svom znancu: "Istok je mislio da smo Zapad, a Zapad da smo Istok. Neki (i) od nas su pogresno shvatili nase mesto u ovom sukobu struja... A mi smo Srbi, kazem ti Irineju, sudbinom predodredjeni da budemo Istok na Zapadu i Zapad na Istoku, i da priznajemo iznad sebe samo Nebeski Jerusalim, a na zemlji - nista."

Da se ne lazemo, sve nase i gluposti i pameti mogu se meriti ovom recenicom. A to sto sada 66 odsto gradjana Srbije u NIN- ovom istrazivanju veruje "da je u poslednjih nekoliko godina doslo do bitnih promena u vrednostima kod Srba" - to smo upravo mi, "predodredjeni" (bas kao sto je u pismu pisao Sava Nemanjic) da u svakoj generaciji iznova "priznajemo iznad sebe samo Nebeski Jerusalim", a i Vasington, kad nema druge. Negda je to "istorijska uloga", a nekad samo karikatura. Pa, kako se kojem pokolenju zalomi.

SLOBODAN RELjIC

Istrazivanje vodio: Zoran Markovic