2502, DECEMBAR 10 1998

INTERVJU: VLADIKA ARTEMIJE

PROMASENI NACIONALNI CILJEVI
"Pod ovim rezimom nema resenja nijednog vitalnog nacionalnog problema, smatra episkop Rasko-
prizrenski. Ipak on veruje da u nasem narodu ima ljudi koji su us tanju da izvedu preporod

Poslednji predlog privremenog sporazuma o Kosovu, za razliku od prethodnog, Kristofer Hil nije urucio vladici Artemiju. Iako je americki izaslanik nedavno pokazao dobru volju da cuje i glas Srba sa Kosova, pa i Srpske pravoslavne crkve, episkop rasko-prizrenski u tom nacrtu ne vidi ni osnov za ozbiljne pregovore. Vladika istice da se Srbija pominje samo na kraju, kao potpisnik dokumenta, i da na osnovu americkog predloga Srbi ne bi mogli opstati na svojim ognjistima. Procena g. Artemija o sporazumu koji je ponudio predsednik Milutinovic i Vlada Srbije:

- Taj tekst mogao bi posluziti kao dobra baza za resavanje kosovsko-metohijskog problema, sa manjim korekcijama potpuno je prihvatljiv kako za srpsku, tako i za albansku stranu. Za mene je problem koliko je taj tekst baziran na sporazumu Holbruk-Milosevic i koliko ga u obzir uzima medjunarodna zajednica. Ukoliko to nije slucaj, sve se to moze shvatiti kao ponovno zamajavanje naroda i bacanje prasine u oci. Kako vidim, albanska strana taj papir koji nudi Milutinovic ne uzima ozbiljno.

Vlast, medjutim, slavi sporazume koje Milosevic potpisuje s medjunarodnim pregovaracima kao 
trijumfe drzavnicke politicke mudrosti?

- Mi zivimo u vremenu kada se svaki potez predsednika Milosevica, kod odgovornih faktora u drustvu, dozivljava kao najmudriji i jedino ispravan. Bez obzira sto niko ne zna sta se u tom dogovoru nalazi. Veoma se cudim, ne samo sto podrsku daju sirom Jugoslavije sadasnje levo orijentisane stranke, nego punu podrsku ima i od opozicije. Jedanaest tacaka objavljenih preko Vlade Republike Srbije su povadjene beleske iz tog sporazuma, ako su uopste i bazirane na njemu. Sta je precutano iz sporazuma, sta nije uslo u tih 11 tacaka, to je ono sto niko ne zna, a sto nas upravo i brine. Nekako smo navikli da sve sto s vrha dodje, tome se daje puna podrska, sto je pogubno za politicare koji to cine, a i pogubna je navika veceg dela naroda.

Plasite li se da ce medjunarodna zajednica slobodno tumaciti sporazum Holbruk-Milosevic o Kosovu, 
kao sto cini i sa Dejtonskim sporazumom?

- Mi to ne mozemo da zakljucimo, jer apsolutno ne znamo sta Dejtonski sporazum sadrzi, da li se menja na terenu i sadrzaj prilagodjava zapadnim interesima. Taj dokument nemamo u rukama i ne mozemo zakljucivati da li se postuje i u kojoj meri se odstupa od njega. Bojim se da ce to biti slucaj sa Kosovom, da cemo ziveti u magli i neizvesnosti, u stalnom ocekivanju necega sto treba da dodje, a sto ne znamo sta je.

Kazu da je u politici glavna vestina na vreme otkriti sta je ciji interes, svoj interes pomiriti sa tudjim. 
Ima li nade da ova politika to ucini?

- Mislim da nema. Ova politicka elita ne vidi niti pred sobom ima drzavni i nacionalni interes, vec partijski i licni. Da su imali nacionalne ciljeve, sigurno je da ne bi povlacili poteze kakve su povlacili, niti bismo mi trpeli posledice koje zbog njih trpimo. Pod ovim rezimom nema resenja nijednog vitalnog nacionalnog problema. Sa ovom garniturom na vlasti i ovim predsednikom, nema resenja.

Kako gledate na aktivnosti Srpske radikalne stranke u Vladi Srbije?

- Ona se pretvorila u udarnu pesnicu SPS-a i JUL-a. Sve sto neprijatno treba uraditi u ovom narodu, isture se radikali i odrade. Tako smo dobili Zakon o univerzitetu, koji je nezamisliv u jednoj demokratskoj drzavi, Zakon o medijima i njihovo tretiranje slobode informisanja. Zatim, pitanja koja se ticu Srpske pravoslavne crkve, toliko puta smo ponovili svoje zahteve da smo izgubili volju da im se vise obracamo. Povratak crkvene imovine, koja je posle Drugog svetskog rata oduzeta, umnogome bi olaksalo nalazenje resenja za Kosovo i Metohiju. Zapad i te kako zna sta je privatna svojina, i to postuje kao svetinju. Sama rec Metohija - govori da je ta zemlja pripadala SPC-u, Hilandaru, Peckoj patrijarsiji, Bogorodici Ljeviskoj, Decanima... S pravednim odnosom prema Crkvi umnogome bi bio resen i odnos prema Kosmetu. Medjutim, nema nijednog vitalnog pitanja za Srbiju, koje je ova vlast spremna da ozbiljno shvati i resava.

Moze li se objasniti to sto vlast u Beogradu, umesto da se najistrajnije pozabavi Kosovom 
problematizuje status medija i univerziteta?

- To je dizanje jedne dimne zavese kako bi se paznja domace i strane javnosti okrenula s glavnog problema. Gase se elementarne slobode jednog drustva kada je potpisan taj famozni sporazum o Kosovu. Kada se vojska i policija povlacila, a teroristi svojim akcijama krenuli na Kosovu, svaki dan se dese po dva-tri ubistva i dva puta toliko ranjavanja ili kidnapovanja, onda Skupstina Srbije po hitnom postupku izglasava Zakon o informisanju. Umesto da svet vidi zlodela albanskih separatista i terorista, osudi ih, taj svet je osuo opet po Beogradu jer je tamo ugasena sloboda informisanja. To je smisljeno, plansko izazivanje medjunarodne zajednice.

Da li u Srbiji vidite jasno profilisane demokratske snage?

- Nazalost ne, a skloni smo da verujemo da takve snage postoje. U novije vreme imamo jednu strasnu apatiju kod naroda, dezorijentaciju i kod politickih stranaka i vodja. Politicka scena kod nas je jedno tumaranje kroz maglu u mraku. Zbog stava vlasti prema medijima, narod ne moze ni da dodje do drugih vidjenja, sem do onoga sto mu se servira preko RTS-a, rezimske stampe.

Da li inteligencija Srbije dovoljno angazovano komunicira s narodom i rasvetljava kosovsku 
zbilju?

- Nigde u narodu ne vidim plod takvog rada. To je ona apatija, koju sam vec pomenuo, jer svako gleda i ima kod nas uske interese i ciljeve. Cujem od mnogih da je SPC jedino ostala neukaljana i ima kredibilitet kod naroda, jedino moze i treba nesto da ucini. Medjutim, to su misljenja pojedinaca, a narod sada nije spreman da sledi ni SPC.

Odlukom poslednjeg sabora SPC-a upucen je apel drugim verskim zajednicama da sa njom saradjuju. 
Kakvo je vase dosadasnje iskustvo i kakva su vam ocekivanja?

- U junu mesecu predstavnicima verskih zajednica ponudili smo tekst koji je nosio predlog da se vrate svojim vernicima na Kosmetu i taj nas pokusaj bila je pruzena ruka za saradnju. Kasnije, u septembru, dolazio je u Pristinu g. Satek i takodje pozvao predstavnike verskih zajednica kako bi se preko njih sprecilo stradanje naroda. Na taj sastanak odazvao sam se ja i sekretar rimokatolickog biskupa. Predstavnik muslimanske zajednice. g. Redzep Boje, koji zivi u Pristini, ne samo da nije dosao na sastanak vec nije dao bilo kakvo obrazlozenje povodom nedolaska. Do sada nije bilo nikakvog pomaka na tom planu. Pokusali smo sa nase strane, ali mislim da i ovaj apel nece imati veceg znacaja i odjeka. Da su smatrali za potrebno, po svojoj savesti ucinili bi nesto i pred svetom, javnoscu i pred Bogom kao znak dobre volje.

Zigosuci vlast za unistavanje nada koje je iznedrio pad komunizma, Aleksandar Solzenjicin u novoj 
knjizi "Rusija pod lavinom" kaze: "U istoriji covecanstva mozda nema primera da jedan 
narod prihvata takav samoubilacki nagon." Moze li se to reci i za srpski narod?

- Nazalost, u Rusiji i u Srbiji je isti slucaj, da tzv. pad komunizma nije poveo drzavu i drustvo putem stvarnog ozdravljenja, nego se samo sve vise iskomplikovalo. U Poljskoj, Madjarskoj, Rumuniji, doslo je do izvesnih pomaka, a izgleda da i Bugarska bolje stoji od nas. Solzenjicin je potpuno u pravu i nastavak komunizma samo u drugom ruhu je izvoriste zla i stradanja u poslednjih deset godina. Da se ova vlast javno oslobodila zvezde petokrake, srpa i cekica, mi bismo bili sigurno najprosperitetnija i najdemokratskija zemlja istocnog bloka.

U kojem je stadijumu i kako izleciti ideolosku ostrascenost srpskog coveka?

- Da bismo krenuli u lecenje neke bolesti, najpre treba da postanemo svesni da smo bolesni. Pre svega, dok je covek zdrav, on ne pomislja na lekare. Za izlecenje svake bolesti od presudnog znacaja je uspostavljanje prave dijagnoze; tako je i sa nasim narodom. Imam utisak da srpski narod jos nije postao svestan svoje bolesti i duhovnog stanja u kome se nalazi a to je ono sto vodi u razaranje celog nacionalnog organizma. Treba da se osvestimo, da dodjemo k sebi kao narod, kao celina i zajednica i da pocnemo da trazimo lek za tu bolest. Lek postoji za svaku bolest, izlaz postoji za svaki bezizlaz. U nasem slucaju pokajanje svenarodno, sagledavanje gde smo napravili istorijsku gresku, promasili nacionalni cilj. Morali bismo da izvrsimo analizu neposredne istorijske proslosti i vidimo gde smo napravili taj promasaj. Moramo povezati svoje istorijske niti i nastaviti sa jednom zdravom politikom, zdravim drustvenim uredjenjem koje bi donelo resenje nagomilanih problema u nasem narodu.

Duh vremena vam je omogucio pregovaracko iskustvo i sa zapadnim politicarima. Kako, po vasem 
vidjenju, odlucujuci medjunarodni faktori gledaju na kosovski problem? Da li interesi Amerike 
produbljuju krizu?

- Americki kongres i Senat, Evropski parlament vise su se bavili i mucili tim problemom nego Skupstina Srbije i njena vlada. Mnogo sednica, reci, mnogo truda je ulozeno u stranim parlamentima, dok nasa Skupstina do nedavno nije o Kosovu progovorila nijednu rec. To sto je pitanje Srbije i Kosova medjunarodni problem, posledica je sto nije postalo nas problem. Medjunarodna zajednica pokusava i trazi resenja za Kosovo i Metohiju, i ona to cini ne iz zadovoljstva, sto ima interese od toga, nego sto je prinudjena nasim postupcima. Tacno je da Amerika ima interese, ali osnovni interes je mir, jer ako je na Balkanu rat i rovito stanje, onda to kosta Ameriku. Samo jedan Vestendorp u Bosni kosta medjunarodnu zajednicu 46 hiljada DEM mesecno. Ako u Americi vidimo rasplamsavanje krize na Kosovu, onda ovi ovde nisu krivi. Upravo je to ono sto ovaj rezim preko svojih medija uliva u glavu svakom Srbinu, a to isto hoce da kaze i svetu. Ne sme se nasedati na takve provokacije i na jedan takav mamac.

Haski sud ce imati posla i na Kosovu angazovanjem, po novom sporazumu, svojih izaslanika. Kako 
vidite ulogu ove medjunarodne investicije?

- Ako su nasi pronasli stratista Srba u Glodjanima i Kleckoj, a medjunarodna zajednica bila spremna da posalje patologe da utvrde zlocin, ne mogu da shvatim da im to nismo dozvolili. Nisu im dali vize, niti dopustili da svetu kazu istinu kako o postradanju srpskog naroda, tako i o zlocinima albanskih terorista. Naprotiv, zeleli su da nase vidjenje i tumacenje, nase snimke prihvati svet i osudi albansku stranu. Naravno da svet nije pristao. Ako je Haski tribunal od medjunarodne zajednice zaduzen da ispituje ratne zlocine, onda to treba prihvatiti i saradjivati. Daleko je bolje to nego da vec deset godina srpski narod na celu nosi zig zlocinca. Ako ne nadjemo konkretne krivce za pojedina zlodela, kriv je ceo narod. Krivi smo zato sto ne dozvoljavamo da se pronadju i prozovu stvarni krivci koji imaju svoje ime i prezime. Haski tribunal ne radi po nasim ocekivanjima i zeljama, prvo da kazni i pohvata sve nase neprijatelje, pa da onda mi dodjemo na red. Tribunal ima svoj poredak postupaka i radnji. Veoma se cudim sto nasa strana nije ucinila dovoljno u prezentovanju dokaznog materijala za zlocine koji su izvrseni nad Srbima u Bosni i tako su izostali i izvesni postupci ovog medjunarodnog suda.

Svedoci smo da je u vreme raspada SFRJ hrvatski narod nasao uporiste u katolickim zemljama, 
muslimani u islamskom svetu. Da li su Srbi usamljeni ili treba da verujemo i ocekujemo podrsku 
pravoslavnih zemalja?

- Do sada imamo samo Grcku koja je pokazala istinsko prijateljstvo. Od drugih pravoslavnih zemalja, sem neke verbalne podrske, i to vise rezimu nego srpskom narodu, do sada nismo imali. Srbija je nekada imala prijatelje, a sada je ostala sama, ali ne zato sto je svet tako hteo, vec zato sto je rezim uspeo takvim da nas ucini. Uzaludno je ocekivati pomoc.

Usamljenost je coveku potrebna kada nastupa preispitivanje i preduzimanje vaznih odluka. Da li to 
moze biti primenjivo i na kolektivnom - drzavnom planu?

- Pitanje je kako ko zivi. Neko ostane usamljen i izvrsi samoubistvo. Ako ne krenemo na put pokajanja, ozdravljenja, moze nam se to desiti kao drzavi i narodu. Ako se ne dese stvarne promene u sistemu i ovom rezimu, verujte da je tako nesto moguce ocekivati. Nisam pesimista. Ipak verujem da u nasem narodu ima i snage i volje, dovoljno mudrosti i takvih ljudi koji mogu doprineti svenarodnom preporodu. Vera u Boga, molitve nasih svetitelja, svetinje na Kosovu i Metohiji, manastiri puni monaha, u to mi daju nadu.

TANjA NIKOLIC



Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.