IZBEGLICE

POSLEDNJI KRUG PLJACKE
Za imovinu izbeglica zainteresovane su vlasti sve tri strane, a novac koji im se legalno otima putuje 
diplomatskom postom

U godini povratka izbeglica, za kakvu je medjunarodna zajednica proglasila 1998, u Hrvatsku se vratilo oko 3000, a u Bosnu i Hercegovinu oko 1000 ljudi. Ako prihvatimo da su svi oni zaista i ostali tamo i ako se pomirimo s tim da ovo jeste bila najuspesnija godina do sada, ostaje nam jos da izracunamo da ce problem izbeglica biti resen za 150 godina. Pod uslovom da sve budu jednako uspesne kao ova.

Trenutno na teritoriji Jugoslavije ima oko 600 000 izbeglica, ne racunajuci "raseljena lica" sa Kosova i oko trideset hiljada ljudi pristiglih posle integracije istocne Slavonije u Hrvatsku, koji nemaju izbeglicki status, "nigde se ne vode", te se tako, valjda, racuna da i ne postoje. Bila je ovo zaista godina izbeglica, ali ne u smislu u kom je planirano...

Prema anketi radjenoj 1996. godine 25 000 ljudi izjasnilo se da zeli da se vrati kuci. Ostali su se, reklo bi se, integrisali, ako je moguce integrisati ih tako sto ce se odreci svojih imanja, kuca, stanova, sest miliona godina penzije koliko su ostavili u bivsoj domovini i prava na povratak; dok im, istovremeno, Jugoslavija nudi bele kartone i mesecnu pomoc od nekoliko konzervi (mesecna novcana pomoc ravna je vrednosti prosecne dnevnice zaposlenog, u oktobru iznosila bi 52 dinara, da je stigla, kao sto nije, jer kasni vec tri meseca).

Anketno pitanje "Da li zelite da se vratite?", vecina je, u strahu, tumacila ili kao da ce, ukoliko odgovore potvrdno, prisilno biti vraceni ili da ce im, ako odgovore negativno, biti zauvek onemogucen povratak i oduzeta imovina. Zahvaljujuci iskustvu sa prisilnom mobilizacijom, mali broj osmelio se da svoju zelju formulise kao "da" tim pre sto to "da" ne znaci mnogo bez bar neke garancije da je i ostvarivo. "Da je ikoga ikada zanimalo sta stvarno zelimo, ne bismo ni bili ovde", kazu.

Mali pomak je ucinjen u aprilu kada su Jugoslavija i Hrvatska potpisale ugovor o individualnom povratku izbeglica, koji je do jula razradjen. Tada je preko UNHCR-a poceo da se vraca veci broj ljudi."U junu je islo oko 100 ljudi nedeljno, u avgustu 400, a u septembru oko 700", kaze Vesna Petkovic iz UNHCR-a." Krece se oko 9 uvece, da bi se stiglo u toku dana, u Hrvatskoj ih docekuju ljudi iz UNHCR-a i do sada nije bilo neprijatnosti. Sada je broj opao, ali to je i normalno za zimski period."

Ali problem transporta samo je mala olaksica za one koji su definitivno resili da se vrate; njihov broj za poslednje tri godine ne prelazi 7 ooo. Tacan broj povratnika, a kamoli onih koji zele da se vrate, za sada jos niko nije utvrdio, niti ce to uskoro biti moguce, jer se ljudi cesto odlucuju za samostalne varijante, odlaze, pokusavaju da ostanu, da izvade dokumenta ili dobiju imovinu, onda se vracaju, lebdeci stalno izmedju raznolikih zakona i odredbi koji se stalno menjaju na svim stranama.

Kako je medjunarodna zajednica ipak uslovila integraciju u Evropu resavanjem problema izbeglica i kako se isto pitanje nalazi i u Dejtonskom sporazumu, broj povratnika zvanicno se menja u zavisnosti od potreba. Hrvatska cesto spominje broj od 45 000 izbeglica koje su se vratile, u sta formalno ubrajaju i hrvatske povratnike u Slavoniju, ali se to po potrebi precutkuje, ne bi li izgledalo da je rec samo o Srbima.

Trka s preponama

Pravo stanje je da se do povratka mora proci gusto sito administrativnih zahteva, kojima se sporo, tesko ili nikako resavaju pitanja imovine. Po povratku u Hrvatsku izbeglice svoj beli srpski karton menjaju za zeleni, koji im omogucava "status povratnika". On podrazumeva zdravstvenu zastitu, sva gradjanska prava, mesecnu materijalnu pomoc od 150 do 200 kuna (oko 30 DEM) i eventualno gradjevinski materijal, stoku i drugu pomoc nevladinih organizacija. Taj status imaju sest meseci, a u medjuvremenu gube status izbeglice u Jugoslaviji. Medjutim, kljucna stvar - povratak imovine, adut je u rukama vlasti. Zato se vracaju samo oni koji imaju rodbinu ili su nekako regulisali stambeno pitanje. Ko je to pokusao da sredi iz Srbije, ubrzo se uverio da mu sve garancije svih medjunarodnih povelja i dogovora ne pomazu da se iskobelja iz vrzinog kola regularnih propisa, u kojima hrvatska vlast, cini se, ima punu podrsku srpske.

"Imali smo kucu od 200 kvadrata i okucnicu od 1000 u Topuskom, banjskom mestu izmedju Korduna i Banije. Prvo smo pokusali sami da je prodamo, ali je nemoguce bez posrednika. Osnovno je da udjete u posed svoje imovine, dokumentujete da ste vlasnik, da ste upisani u gruntovne knjige, katastre. Tu se ispostavi da je izgorela dokumentacija, da nije sprovedena ostavinska rasprava, da ne glasi na vase ime, onda se vracate po punomocje tj. "nadovjeru", onda sve iz pocetka... Kada, najzad, dokazete da ste vlasnik, podnosite zahtev za ponovni ulazak u kucu. Na njega treba da vam odgovore za tri meseca, ali po pravilu ne odgovore u tom roku. Kada odete da vidite sta je, kazu vam da obnovite zahtev, jer su obrasci zastareli...", kaze Milka Ljubicic, novinar, izbeglica iz Zagreba.

Kada se ispostavi da se vise nema ni novca ni nerava za neprestana putovanja i popunjavanja zahteva, sledeci korak je odlazak u neku od mnogobrojnih agencija specijalizovanih za problem srpske imovine, koje su od januara pocele da nicu u obe drzave. Kada se predaju papiri, agencija ostvaruje kontakt sa hrvatskom agencijom koja procenjuje kucu. Cene ne prelaze 50 000 DEM, ma kolika da je realna vrednost. Ako vlasnik pristane na cenu, potpisuje punomoc advokatu u Hrvatskoj, koga nikada nije video, niti ce ga ikada videti. On obavlja kupoprodaju, overi ugovor i preuzme novac. Za nekoliko dana, na dogovorenom mestu, u stanu, kafani, agenciji, gde se proceni da je najbezbednije, vrsi se isplata. Potpisuje se kupoprodajni ugovor u kome se ne naznacuju vrednosti i uzima se novac.

"Dali smo adresu, posle mesec dana rekli su nam da je kuca procenjena na 40 000 DEM. Nismo pristali na tako nisku cenu, a kako ovde ne mozete da dobijete ime procenitelja, proverila sam u tamosnjoj agenciji. Rekli su: 'Jako nam je zao, primili smo zahtev ali nismo obavili procenu.' Dakle, meni je ponudjena fiktivna cena. Cilj je samo da se u gruntovne knjige uknjizi drzava kao vlasnik."

Desavalo se da su ljudi vrsili provere posto su prodali imanje i da je razlika bila i dvadest hiljada maraka. A ko je gradio pred rat, pa nije uknjizio objekat i nije ubelezen kao vlasnik, ostao je i bez kuce i bez para. Njima se kaze da kuca nije prodata, da bi naknadno od komsija saznali da jeste.

Nesto bolje prolaze oni koji uspeju da sami prodaju, ali nova prepreka je onda prenosenje novca preko granice dve zemlje medju kojima platni promet ne postoji. Nedavno je na granici oduzeta cela suma bracnom paru koji je prodao kucu u Hrvatskoj, jer tako nalazu propisi, dok, istovremeno, novac preko agencija redovno stize. Poslednji krug pljacke vrsi se, kako kazu upuceni, preko diplomatske poste.

Srpske kuce jeftinije su bar dva puta od hrvatskih, stanovi u gradovima su oko 300 DEM po kvadratu, a seoska imanja oko 18 000 DEM. Ljudi ih prodaju ili iz straha da kasnije nece dobiti ni to malo, ili zato sto posle godina provedenih u bedi zele da dobiju bilo sta. Odnos je, kazu, takav da za vilu u Hrvatskoj ne mozete da kupite ni garsonjeru u Beogradu.

Oni kojima se "posreci", pa prodaju za kojih cetrdeset hiljada maraka i dobiju novac, kupuju nesto u unutrasnjosti. Kako nemaju drzavljanstvo ne mogu da budu vlasnici, pa opet ilegalno stanuju u strahu da ce im i to jednom oduzeti...

Legalna opstrukcija

Pocetkom godine u Bosni je ponisten zakon kojim se izbeglicama oduzimalo pravo na stan. Sada je na papiru mogudje povratiti stanarsko pravo, ali samo ako neko vec nije useljen, mada je, kao nekim cudom, uvek neko useljen. Moguce je podneti zahtev, ali kao odgovor dobija se resenje u kome doslovno pise: "utvrdjuje se da nosiocu stanarskog prava pripada pravo na podnosenje zahtjeva za povrat u posjed stana". Drugacije receno, na zahtev se dobija odgovor "da, vi ste podneli zahtev i imate pravo da ga ponovo podnesete".

Od povratka Srba u Federaciju ne ocekuje se mnogo; u tom smislu narocito tvrd orah bice Sarajevo. Godinu povratka u BiH obelezio je zakon za koji su ombudsmeni Federacije ocenili da je otvorio tako siroke mogucnosti manipulacije da nije jasno kako ce se ljudi uopste vracati.

U Hrvatskoj se naseljavanje vrsi planski. Na granici prema Republici Srpskoj ne naseljavaju se Srbi vec se pravi tampon zona od 15 kilometara u koju se naseljavaju iskljucivo podobni Hrvati iz Posavine. Najmanje Srba vratilo se na Baniju, a najvise na Kordun, koji se granici sa muslimanskom Cazinskom krajinom, pa u Knin, Liku. Povratak u ruralne krajeve podrzavaju i doseljeni Hrvati ("neka oni dodju u sela, a mi cemo u gradove").

U gradovima je jos veci problem posao; na smestaj tamo niko i ne racuna. Raspolozenje prema povratnicima nepromenjeno je, atmosfera je ista ona zbog koje su pre nekoliko godina i otisli.

"Bio sam u Vinkovcima na jedan dan. Moja kuca je totalno opljackana, a komsija koji me je vozio nije hteo da izlazimo iz kola jer se plasio da je minirana", kaze sezdeset petogodisnji inzinjer iz Vinkovaca, izbeglica od 91, koji ovde opstaje radeci na crno kao moler. "Natuknuo sam nesto kolegama da bih se vratio, ali mi oni precutno daju do znanja da je bolje da se ne vracam, ili misle 'cim si ti otisao, znaci da si nesto bio kriv'. Tog dana kada sam bio, trojica Srba su uhapsena, a dok ti dokazes da nisi kriv... Povratak je cista iluzija."

Prema recima Sonje Biserko iz Helsinskog odbora za ljudska prava najvise se vraca ruralno stanovnistvo starijeg doba, koje se ovde tesko adaptira, vezano je za seoski nacin zivota i zeli da poslednje dane provede u svojem kraju. Za izbeglice iz urbanih krajeva povratak imovine je toliko komplikovan da im zapravo ne daje mogucnost da se vrate. "Povratak imovine bice veliki problem jer imate visestruko izmestene ljude", kaze Sonja Biserko. "U Kninu su Hrvati iz Bosne, koje niko ne vraca u Bosnu, tako da na terenu dolazi do sukoba izmedju izbeglica. Izvrsene su tolike pretumbacije da se sada Srbi jos najbolje slazu sa lokalnim Hrvatima, dok se ni Srbi ni Hrvati ne slazu sa Hrvatima iz Bosne. Povratak ni jednih ni drugih ne podrzava nijedna vlast. U toku je etnicko zaokruzivanje drzava i one nisu naklonjene povratku."

Opstrukcija povratka vrsi se i u Srbiji, od ubedjivanja da se ne iseljavaju u druge zemlje, jer ce tamo negde u nekoj Americi biti samo brojevi, a ne ljudi (kao sto su to ovde), do komentara "bili smo vam dobri tri godine, a sada idete".

"Ni povratak, ni ostanak, ni prodaja imovine nije dobra volja izbeglica", kaze Zvonko Tarle, glavni urednik izbeglickih novina "Odgovor". "Ako su Srbi, kako pise tamosnja stampa, krivi za pozare u Dalmaciji ovog leta, onda mogu da ocekuju da budu krivi i za epidemiju gripa koja vlada ove zime. U takvu atmosferu naravno da niko ne zeli da se vrati. Oko 30 000 ljudi je do sada pokusalo da ode u Hrvatsku, ali gotovo niko nije ostao, oni su se ponovo vratili i sada su dvostruke izbeglice."

"Integracija"

U medjuvremenu "integrisani" ce morati da se kako-tako dokopaju drzavljanstva, ukoliko nisu bili dovoljno vesti da do sada obezbede dvojno. Mada se nevladine organizacije i udruzenja izbeglica slazu da bi to bilo najbolje resenje, do sada nije doneta nikakava odluka, ali ne postoji ni mogucnost provere, pa ko se snasao, snasao se. Jugoslovenskim pasosem do sada se "usrecilo" 27 000 izbeglica, ali zvanicni podaci o tacnom broju podnetih zahteva ne postoje, kao ni jasni kriterijumi po kojima se vrsi selekcija.

"Predala sam zahtev za drzavljanstvo i telefonom me je zvao inspektor. Pitao da li su me tukli u Zagrebu, rekla sam da nisu, a on je rekao 'da ste rekli da jesu, dobili biste preporuku vise'. Onda je pitao zasto odmah nisam dosla u Srbiju, (posto sam prvo bila u Kninu i dosla u 'Oluji'), odgovorila sam da nisam htela da smetam. 'To vam je plus za preporuku'."

Sudeci po pozivu vlasti da se mladi prijave za regulisanje drzavljanstva, prednost ce izgleda imati vojno sposobni. Mladje generacije, medjutim, narocito oni ispod trideset godina, jedini se mogu smatrati "integrisanima", i to po tome sto ih sa ovdasnjim mladima veze zajednicka zelja da odu iz ove zemlje sto pre i zauvek. Na povratak ne pomisljaju, narocito ako su bili vojno sposobni i ako su iz urbanih sredina, a vecinom jesu. Do sada je preko UNHCR-a u inostranstvo otislo 11 000 ljudi, zahtevi stalno rastu, a broj mesta se smanjuje. Prema recima Margaret O'Kif iz UNHCR-a, odlazak u strane zemlje do sada je, nazalost, dao najbolje rezultate u resavanju problema izbeglica.

Godina povratka rezultatima se ne moze pohvaliti, precutni dogovor vlasti sve tri strane da se postojece stanje ne menja jos traje. "Rezultati ce se videti kada dodje do izravnavanja racuna. Nasa strana smatra da ce u toj igri 600 000 pingpong loptica dobro posluziti.

IVANA JANKOVIC