PISMO IZ NEMACKE

UMETNOST ILI STVARNOST
Drama Biljane Srbljanovic "Porodicne price. Beograd" na praizvodjenju u Hamburgu 
ujedinila kriticare (veliki uspeh) ali podelila gledaoce (da li je rec samo o situaciji u Srbiji ili je poruka 
opstevazeca)

Citave baterije betonskih kontejnera za djubre sa svojim gornjim i prednjim otvorima nude bezbroj scenskih mogucnosti - od prostora za igranje suge i zmurke pa do simulacije roditeljske spavace sobe. Ispred sivih kontejnera bazen sa peskom i predimenzionirana betonska ploca za stoni tenis. "Volela bih da se moglo videti bar parce neba", komentarise Biljana Srbljanovic sumornu kulisu prljavog dvorista, stesnjenog medju gradskim soliterima.

Mlada dramska spisateljica dozivela je u Nemackoj munjevit, gotovo nevidjen uspeh. U junu je na "Bonskom bijenalu", uglednom medjunarodnom pozorisnom festivalu u Bonu, privukla paznju svojim diplomskim radom "Beogradska trilogija". Talenat koji mnogo obecava - glasilo je podudarno misljenje pozorisne kritike. Nije, dakle, cudo sto je paznja odmah usmerena na njen sledeci komad, koji se od aprila prikazuje u beogradskom Ateljeu 212. I nije proteklo ni pola godine, a "Porodicne price" su se nasle na repertoaru male scene hamburskog pozorista Dojces sauspilhaus, jedne od prvih adresa nemackog teatra. "Velika je cast biti na repertoaru sa, recimo, Elfridom Jelinek ili sa predstavama koje je potpisao Kristof Martaler i, uopste, raditi u pozoristu koje ima tako jaku rediteljsku i glumacku ekipu", kaze zadovoljno, pa i ponosno, Biljana Srbljanovic.

Dva tabora

Na premijeri 20. novembra bio je prisutan krem nemacke pozorisne kritike na celu sa Francom Vileom, urednikom najuglednijeg pozorisnog lista "Theater heute" u cijem ce januarskom broju biti odstampan integralni tekst komada. Posle predstave polovina sale ostaje da diskutuje sa izvodjackom ekipom i sa autorkom. Svi su impresionirani, ali odmah se formiraju dva tabora, koja zapodevaju ogorcen spor oko pitanja da li "Porodicne price" odslikavaju aktuelnu situaciju u Srbiji ili nose u sebi bezvremensku i opstevazecu poruku. Dok jedni u komadu vide deo srpske posleratne svakodnevice, drugi u njemu prepoznaju scene sa bilo kojeg decjeg igralista u Hamburgu.

Podela na pobornike pojedinacnog i zagovarace opsteg uocljiva je i u dosadasnjim pozorisnim kritikama. Kazemo dosadasnjim, zato sto su odigrane tek tri uzastopne predstave u novembru i sto se dalji prikazi ocekuju posle sledecih termina sredinom decembra. Zanimljivo je pri tome da neki kriticari iz manjih, lokalnih listova imaju probleme sa apstraktnim nacinom misljenja, usled cega sa nemackom sistematicnoscu traze logicnu doslednost ("Otkud da desetogodisnja deca govore jezikom odraslih?!"), dok su recenzenti iz vodece nadregionalne stampe mahom osetili viseslojnost komada, shvatili vrednost fabule sto ostavljajuci prostor za mnogostruke interpretacije podstice mastu i u sebi skriva neku tajnu nedorecenost koja je cini primenljivom u svim sredinama, stavise i u raznim epohama.

U "Porodicnim pricama" Biljane Srbljanovic, cijem je naslovu u Hamburgu dodata odrednica "Beograd", doista se preklapaju specificnost i opstost. Cetiri prvoklasna glumca igraju decu koja se igraju odraslih. Omiljena igra tate, mame i deteta obogacena je ovde ulogom kuceta koju hendikepirana Nadezda u komadu zahvalno prihvata, jer joj to omogucava bar kakvo-takvo druzenje sa ostalom decom.

Glumacki kvartet u nekoliko epizoda prikazuje razlicite porodicne mustre. Bolji poznavalac prilika Biljanine domovine imace, naravno, kraci pristup drami, bez muke ce prepoznati situacije iz bliske proslosti, nabusite tirade celnih srpskih politicara ili dnevnicki stil Mire Markovic. Ali i slabije upuceni i stoga za ovo prikraceni evropski gledalac ima priliku da se suoci sa izvanrednom galerijom svuda u svetu prisutnih likova malogradjana cije su tipicne karakterne osobine zatucanost, sebicna neangazovanost, ksenofobicnost, nacionalizam, priklanjanje vlasti itd., a ciji je oportunisticki stav ovde sveden na geslo "Glavu u pesak, dupe uza zid".

Porodica preslikana na drustvo

Tema "Porodicnih prica" tretira isto tako i vecni i opstedrustveni problem sukoba generacija. Biljana Srbljanovic u razgovoru pominje nemoc i dilemu mlade generacije, koja "niti moze da spali svoje roditelje, a niti da zivi sa njima". Njeni junaci hteli bi da probiju zacarani krug sukoba generacija, pokusavajuci da uvek iznova na razne nacine likvidiraju svoje roditelje. Medjutim, uprkos tom radikalnom naumu, oni se na kraju uvek pokaju i zazele da celu stvar vrate unazad.

Kriticar uglednog nedeljnika "Di cajt" (inace predsednik zirija ovogodisnjeg BITEF-a) Hajnc Klunker smatra da su "Porodicne price" danasnji, aktuelni nastavak kultnog romana Bore Cosica "Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji", u cijem se sredistu takodje nalazi porodica. Doista, vredelo bi se zamisliti nad pitanjem (eto opet jednog u nizu mogucih citanja komada) nije li i u jednom i u drugom slucaju porodica kao "osnovna celija ljudskog drustva" metafora za nesto siru drustvenu zajednicu, naime za drzavu i njenu vlast. Nije li tradicionalna patrijarhalna struktura porodice preslikana na drustvo, gde je nasla svoj odraz u autoritarnoj strukturi drzave? Nisu li ljudi koji jos u svojoj tridesetoj godini zive s roditeljima, ne prestajuci da se ponasaju kao deca, spremni da se isuvise lako priklone autoritetu drzave na onaj isti nacin na koji prihvataju autoritet oca porodice? Dokle god bude bilo tako, smatra Biljana Srbljanovic, nece biti nekog posebnog napretka. Jer: "Nasom zemljom vlada rezim jedne porodice."

Grad stvoren za pozoriste

Drama "Porodicne price. Beograd" je "antitotalitarna groteska" konstatuje kriticar lista "Frankfurter Algemajne Cajtung", koji smatra da "Biljana Srbljanovic pokazuje da je upravo Beograd sa svojim dvostrukim dnom izmedju vlasti i otpora naprosto stvoren za pozoriste". Svoj prikaz pun hvale i priznanja on zavrsava krupnim recima: "Sumorni Beograd Biljane Srbljanovic trenutno doista predstavlja teatarsku metropolu kontinenta."

Svi kriticari hamburske predstave odaju priznanje izvanrednoj glumackoj ekipi i mastovitoj reziji Anselma Vebera. Iako se u tekstu preplicu nepatvorena decja vizura i pozajmljene roditeljske uloge, Anselm Veber je dramu od pocetka do kraja razvijao iskljucivo kao decju igru, kao igru u igri kojom se postize brehtovska otudjenost, s tim da deca u njegovoj postavci sazrevaju iz epizode u epizodu. Tekst je postovan do kraja, bez kracenja ili dodavanja, a rediteljske intervencije su tako uspele i duhovite da samo mogu da budu od koristi.

Ideja da se u jednoj epizodi deca igraju mame i tate ne direktno, vec preko igracaka - jednog parceta drveta i Barbike koja je ostala bez jedne noge - spasava komad sirove brutalnosti, narocito u sceni kad sin ubija roditelje, jer on to cini samo posredno, udarajuci po parcetu drveta i po Barbiki, koje je strpao u najlonsku kesu.

Uopste je hamburska predstava znatno manje furiozna i brutalna od beogradske. Razliku izmedju dve postavke Biljana Srbljanovic je lakonski okarakterisala recenicom: "Ovo u Hamburgu je umetnost, ono u Beogradu stvarnost." Kriticar Hajnc Klunker, koji je gledao obe predstave, smatra hambursku boljom i blizom tekstu. On smatra da je reditelj Anselm Veber realizovao koncepciju Biljane Srbljanovic "sa neemotivnom sugestivnoscu otudjenosti", dok je Jagos Markovic stavio akcenat na "politicko-ideoloski povrsinski nadrazaj, ne pridrzavajuci se autorkinog estetskog koncepta".

Istinitost bez konstrukcije

U kritici objavljenoj u nedeljniku "Di cajt", Hajnc Klunker zamera Jagosu Markovicu sto je na svoju ruku iskonstruisao hepiend, nasavsi optimisticko resenje "u kolektivnoj stajskoj toploti decje pesme", pri cemu je "nevaljali neprijatelj ostao pred vratima".

Biljana Srbljanovic, nasuprot tome, u Hamburgu kaze: "Pogled na teme iz nase zemlje, iz naseg grada, ovde izgleda kao pogled u nesto egzoticno. Kao sto su Amerikanci pravili filmove o safariju, tako i ovde veoma ljubazni i pristojni Nemci nekako sa razumevanjem prilaze celoj situaciji, ne idu do kraja u brutalnost koja je cak i napisana, ne mogu da prihvate da je tako, mozda je to za njih cak i nepristojno. Postavka u Beogradu je mozda tacnija, jer kad je kriza velika, onda su i stvari izostrenije, pa su u principu ostriji i brutalnost i nasilje, ali s druge strane i neka samilost." No, ona ne krije da je prezadovoljna nemackom inscenacijom: "Pokazali su izvrstan stepen razumevanja, nisu imali potrebu da objasnjavaju, nego su trazili razloge, hteli su da pokazu, a ne da osude."

Da je Biljana Srbljanovic u pravu, dokazuje misljenje poznatog kriticara Rolanda Koberga, koji u listu "Berliner cajtung" istice: "Autorka ne trazi sazaljenje, vec samo zahteva paznju." I, aludirajuci na Petera Handkea, dodaje: "Porodicne price ne traze pravdu za Srbiju, vec ukazuju na istinitost ukradenog zivota."

Porodica je donekle imala znacajnu ulogu i u prvom komadu Biljane Srbljanovic "Beogradska trilogija", a izgleda da ce biti prisutna i u narednom. U centru jos nedovrsene drame bice zena koja je majka cele nacije, majka istorije i majka svih zlocina koji ce se kasnije dogoditi, otkriva Biljana Srbljanovic, koja za sebe kaze da je "opsednuta korenima nacionalizma i celom tom tragedijom koja nas je zatekla". Njeni roditelji, za koje je, kako kaze, prilicno vezana, nijednog casa nisu posluzili kao uzor za izmisljene pozorisne porodice. Pa ipak, 28-godisnja autorka priznaje da se u pisanju rukovodi licnim iskustvom, jer naprosto odslikava ono cime je okruzena, ono sto neprestano gleda oko sebe: "Primitivizam, divljastvo, nerazumevanje, a i neku poetiku koju to divljastvo nosi sa sobom."

MIRJANA MILOSEVIC-VITMAN

"Biljana Srbljanovic pokazuje da je upravo Beograd sa svojim dvostrukim dnom izmedju vlasti i otpora naprosto stvoren za pozoriste"