VOJSKA

GLAVA U PESKU
Novim zakonskim pretnjama umesto dosadasnjih amnestija onima koji su odbijali vojne pozivare, Vojska 
Jugoslavije je na slicnim pozicijama kao i pocetkom devedesetih godina. U medjuvremenu, drzava jos nije 
rekla kakva joj vojska treba

Krajem osamdesetih godina, u vreme kada se na prostoru cele nekadasnje SFRJ gledala sarajevska "Top lista nadrealista", dvadesetak miliona ljudi smejalo se, kao vrhunskoj crnoj komediji, onome sto ce im se ubrzo i dogoditi. Prikazana je, tada, i ovakva epizoda: Vojni pozivar ulazi u stambenu zgradu, zvoni na vrata i predstavljajuci se kao komsija namamljuje skrivenog vojnog obveznika da otvori vrata, da bi mu potom urucio poziv za vojsku. I dok naivac ocajava, spretniji stanari napustaju zgradu bezeci kroz prozore i spustajuci se niz oluke. Iza jednih vrata pojavljuje se cak i nesudjeni regrut, koji je "dohakao sistemu" promenivsi pol!

Izbegavanje odlaska u vojsku, manje vise je uobicajena pojava u vojsci svake zemlje. Belezeno je (u malim procentima, razume se) i kod nas, narocito pocetkom sezdesetih godina sa rastom standarda, posebno u urbanim sredinama. Dok su seoski mladici odlazak u vojsku dozivljavali kao potvrdu muskosti, gradska deca su na dvanaest meseci vojnog roka gledala kao na gubitak vremena, odricanje od udobnosti zivota, protivili se "besmislenoj hijerarhiji i pravilima ponasanja" i pokusavali da raznim simulacijama izbegnu odlazak u kasarnu. Naravno, sve se, pre ili kasnije, zavrsavalo oblacenjem uniforme.

Bezanje od vojske razvojem sukoba na prostoru nekadasnje Jugoslavije dobice razmere epidemije, i bice, kako tvrde upuceni, motivisano sasvim drugim razlozima. Prema podacima imigracionih odeljenja evropskih zemalja i Amerike iz 1993. godine, tamo se smestilo izmedju 90 i 100 hiljada Jugoslovena koji su pobegli od mobilizacije. Nesto ranije slicnu procenu daje i tadasnje Savezno izvrsno vece (SIV) navodeci da je zbog rata zemlju napustilo oko 150 hiljada ljudi. Treba skrenuti paznju da ova racunica ne ubraja hiljade onih koji se kriju od vojske, ali u zemlji.

Uslovni oprost

Generalstab Vojske Jugoslavije obratio se nedavno, putem stampe i televizije, vojnim obveznicima koji do sada nisu regulisali vojnu obavezu, pozivom da se do kraja godine (odnosno 31. januara, ukoliko se nalaze u inostranstvu) prijave vojnim vlastima kako bi oduzili dug otadzbini. Ukoliko ispostuju ponudjeni rok, obecano je, nece odgovarati za dosadasnje izbegavanje sluzbe. Ukoliko se, medjutim, ne jave, usledice kazne stroze od dosadasnjih.

Inace, prema Zakonu o vojsci Jugoslavije, vojna obaveza se sastoji iz regrutne obaveze (pocinje sa 17 godina), obaveze sluzenja vojnog roka (u trajanju od 12 meseci) i obaveze lica u rezervnom sastavu (zavrsava se u 60). Kazne za neodazivanje pozivu vojnih vlasti uglavnom su novcane, mada mogu biti izrecene i kazne zatvora. Iz te oblasti, zanimljiva je odredba republickog Zakona o nasledjivanju (oktobar 1995), prema kojoj se vojni obveznik koji je napustio zemlju da bi izbegao duznost njene odbrane, a do smrti ostavioceve se ne vrati u zemlju, smatra nedostojnim za nasledjivanje.

Nije mali broj vojnih obveznika koji svojevrstan bojkot vojske pravdaju njenim posrnucem u godinama rata i kasnije, kada je izgubila decenijama gradjeni imidz i autoritet, cetvrte po velicini evropske armije. Nezvanicni podaci govore da je vec posle krize u Sloveniji zabelezen slabiji odziv mobilizaciji u tada jos celovitoj SFRJ ("Republika"). Pominje se da je tada vise od sto hiljada ljudi izbeglo mobilizaciju, tako da je to bio najslabiji ikada zabelezen odziv vojnih obveznika.

Poraz u Sloveniji bio je prvi udarac vojsci, u dugom nizu koji ce uslediti. Preko JNA pocece prepucavanja, i to najpre nacionalna, kada iz nje, kao ubrzo i iz zajednicke drzave, odlaze redom Slovenci, Hrvati, Makedonci, Muslimani, pripadnici nacionalnih manjina... sto vojsku u kadrovskom smislu svodi na Srbe i Crnogorce. Potom odlazak u vojsku postaje i politicko pitanje i jedna od rabljenijih tema visestranacja u Srbiji. Vladajuca i neke srodne joj partije, uz parolu da Srbija nije u ratu, podsecaju na ratnicku tradiciju srpskog naroda, preteci dezerterima smrtnom kaznom cak i sa skupstinske govornice. Opozicija kritikuje vojsku, u pocetku zbog neefikasnosti a potom zbog besciljnosti i neopravdanosti rata. Dolaskom prvih izbeglica u Srbiju prica dobija i novu dimenziju u sukobima izbeglica i starosedelaca o tome ko, koga i na kom mestu treba da brani.

Nabedjeni defetisti

U isto vreme, politiku rata, pokazale su ankete, osporava vise od polovine ispitanika izmedju 18 i 36 godina, dakle vojnih obveznika. Osim mladica koji nece u vojsku, otvara se i problem rezervista koji takodje izbegavaju pozive i u velikom broju uz proteste napustaju polozaje pricajuci o nesposobnosti komandnog kadra i neorganizovanosti vojske. Svega trecina od trista vojnika i oficira jedne gardijske jedinice, ucesnika na vukovarskom ratistu, odgovara potvrdno na pitanje da li su se osecali spremnim za izvrsavanje zadataka. U anketi Centra visokih vojnih skola oni iznose i to da trecini nisu uopste bili jasni uloga i zadatak a ucinak svojih nadredjenih samo je 14 odsto ocenilo kao zadovoljavajuci. Protestima regruta i rezervista pridruzuju se roditelji, koji cesto posecuju Generalstab zahtevajuci da im se deca ne salju izvan Srbije, a odnedavno ni na Kosovo.

"Svrstati sve Srbe, koji su bezali sa fronta i odbijali da idu u vojsku, da se bore u ratu koji im je bez preke potrebe nametnut i u velikom broju slucajeva diletantski vodjen, u dezertere nije nista drugo do uvreda", istice u razgovoru za NIN, prof. dr Stevan Petrovic, neuropsihijatar, nekadasnji nacelnik Instituta za mentalno zdravlje VMA. "Izbegavanje vojske i napustanje fronta najmanje su bili izraz klasicnog kukavicluka. Smatram da kljucni razlog treba traziti u cinjenici da narod nije znao koji su ciljevi rata u koji je uvucen zajedno sa vojskom." Profesor Petrovic pridruzuje se komentarima da je vojska bila potpuno nepripremljena za rat, da je spremana da se eventualno brani od neprijatelja a nikako da ucestvuje u gradjanskom ratu.

"Druga stravicna cinjenica jeste da su Srbi, koji su uvek bili viteski narod, nikad genocidni, prvi put preuzeli nacine ponasanja onih naroda od kojih su najvise stradali. Taj moralni kolaps mozda je i najveca posledica ovih ratova", istice dr Petrovic. "Kada sam pocinjao karijeru, ucili su nas da je svaki kandidat koji dolazi na pregled pomalo simulant. Tako je gotovo postalo pitanje profesionalnog prestiza ko ce uhvatiti vise simulanata. Bio sam prisutan u Bosni i uverio se da u ovom ratu nikakve psiholosko-psihijatrijske trijaze nisu radjene, dakle da su na ratiste dolazile sociopate, osobe sa psihozama ali i teski srcani bolesnici, tuberkulozni, delimicno hednikepirani i slicno, sto je dokaz da su strucne psihijatrijske sluzbe potpuno zakazale."

Matrica nepoverenja

Razocaranje izazvano rezultatima ratovanja, zajedno sa ovim nasledjem, stvorili su u glavama ljudi matricu o besmislenosti rata, rata bez cilja i bez izgleda. Razocarani su i u vojsku koja je pristala na ucesce u takvom ratu. Nepoverenju u vojsku razvijenom na osnovu iskustava iz rata doprinosi i njen tretman u postdejtonskom periodu, podredjenost u odnosu na policiju, pritisci da se dublje uvuce u politicke sukobe u Srbiji 1996, odnosno u Crnoj Gori posle poslednjih predsednickih izbora, teska materijalna situacija (prema nekim procenama, vojska jedan od najvecih duznika), ocajan standard vojnika...

U takvim uslovima namece se neophodnost ozbiljnih promena u vojsci gde se amnestija za sve vidi kao jedini pravi potez u ovom trenutku i koja ce prethoditi reformi vojske. Podsecajuci da u uslovima novih politickih odnosa u Evropi evropske zemlje preispituju ulogu oruzanih snaga, nastojeci da ih prilagode novonastalom okruzenju, Socijaldemokratija Vuka Obradovica je nedavno objavila plan vojne i policijske reforme, u kojem, izmedju ostalog, predlaze radikalno smanjenje VJ i njenu postepenu profesionalizaciju. Osim toga, sugerise se skracenje vojnog roka na sest do osam meseci, uz sluzenje na pretezno teritorijalnom principu (uz slobodna popodneva i vikende), cime bi vojska ustedela ogromna materijalna sredstva. Uslov svih buducih promena, smatra se u predlogu, jeste poboljsanje drustvenog statusa, ugleda i materijalnog polozaja vojske.

Naravno, pod pretpostavkom da se drzava konacno izjasni kakva joj vojska treba.

ANTRFILE

Milos,J (32) - U vreme pocetka rata u Hrvatskoj vojsku sluzio u Virovitici. Kada je kasarna napadnuta i predata hrvatskim snagama, nadredjeni oficir savetovao je da svako krene na svoju stranu. Milos je stigao do Slovenije, gde ga je sacekao otac, i sa jos validnim pasosom poslao ga u London. Nece se odazvati pozivu za mobilizaciju.

Branko, M (24) - Vojsku sluzio u Srbiji. Na vest o prekomadni preko Drine, pobegao kuci. Krije se u Beogradu. Ne zna da li ce se ponovo javiti u vojni odsek. Brine ga jedino saznanje da nece moci da racuna na pasos i eventualni odlazak iz zemlje.

Ivan, P (21) - Od 1991. izbegava vojsku. Odlozio vojsku zbog emotivne nezrelosti i vise se nije javljao na pozive. Prosle godine mu sudjeno i kaznjen novcanom kaznom.

Filip, S (27) - Izdrzao do dvadeset sedme, nada se da ce njegov dosije biti zagubljen. Dobar je sa postarom.

ANTRFILE

Regruti, javite se

Nacelnik Trece uprave GS VJ general-potpukovnik mr Ratomir Ristic, dipl. inz, u vezi s izvrsavanjem vojne obaveze u kracem razgovoru za NIN ocenjuje efekte poziva vojnim obveznicima da se bez odlaganja jave vojnim vlastima.

Izjava data u sredstvima informisanja ne moze se protumaciti kao amnestija vojnih obveznika koji su pocinili krivicno delo iz clana 214. i 217. KZ SRJ, jer je to iskljuciva nadleznost Savezne skupstine da to regulise zakonom. Medjutim, ovde se prvenstveno mislilo na one vojne obveznike koji se nigde ne vode u vojnoj evidenciji, nikada nisu pozivani u vezi s vojnom obavezom a zbog nedovoljne obavestenosti misljenja su da ih je Zakon o amnestiji oslobodio daljeg izvrsavanja vojne obaveze. Valja napomenuti da amnestirana lica nisu oslobodjena izvrsavanja vojne obaveze (uvodjenja u vojnu evidenciju, regrutovanja, sluzenja vojnog roka, obaveza lica u rezervnom sastavu i dr.), vec se amnestijom oslobadjaju od krivicne odgovornosti. Poziv je upucen licima muskog pola od 17 do 35 godine zivota i na taj nacin se zeli pomoci mladim ljudima - nasim vojnim obveznicima da potpuno shvate svoje obaveze i izbegnu eventualnu odgovornost.

Prema tome, svi oni koji su vec dobili vojni poziv i nisu se odazvali po bilo kom osnovu, snosice zakonske posledice, ako je protiv njih vec pokrenut krivicni postupak. Zato i njima savetujem da se sto pre dobrovoljno jave nadleznom vojnom odseku i na taj nacin ublaze eventualne zakonske mere.

Kako ocenjujete dosadasnji odziv vojnih obveznika?

- Prema podacima koje svakodnevno dobijamo od vojnoteritorijalnih organa, prijavljivanje regruta za uvodjenje u vojnu evidenciju i regrutovanje tece veoma dobro. Mozemo reci da se do sada javilo vise od 50 odsto koji tu svoju obavezu nisu u zakonskom roku izvrsili. Najveci broj mladica prijavio se radi uvodjenja u vojnu evidenciju, a to je pocetna faza vojne obaveze od cije realizacije zavisi velicina regrutnog kontingenta koji je na raspolaganju za popunu VJ. Zbog odredjenog broja onih koji se i dalje javljaju, GS je odlucio da se rok za sve one koji zive u nasoj zemlji produzi do 31.12.1998. godine.

Na osnovu do sada prikupljenih podataka utvrdili smo da je interesovanje nasih gradjana - vojnih obveznika u inostranstvu veoma veliko i da je akcija prijavljivanja u toku, iako je krajnji rok dat do kraja januara 1999. godine. Nasa je procena da ce se odziv tih lica intenzivirati posle novogodisnjih i bozicnih praznika, kada se inace veliki broj vojnih obveznika koji borave u inostranstvu vraca u zemlju da bi se susreo sa svojim porodicama, a to je ujedno i prilika da izvrse i svoje obaveze prema drzavi i prema VJ.

Pre nekoliko godina sa skupstinske govornice se moglo cuti da je odziv na nivou Srbije 50 odsto a na 
nivou glavnog grada tek 15 odsto. Moze li se, bar priblizno saznati procenat onih koji odgovaraju na 
pozive?

- Uput regruta u Vojsku Jugoslavije redovno realizujemo preko 100 odsto (u 1997. god. 100,4 odsto; u tri uputna roka 1998. godine 100,1 odsto) sto govori o tome da nisu tacni podaci koje ste naveli u vezi sa odzivom regruta na sluzenje vojnog roka.

Medjutim, kada je u pitanju odziv lica u rezervnom sastavu, na vojne vezbe odziv se krece od 68-98 odsto. Vece probleme sa odzivom imamo u urbanim sredinama.

Lj.G.