INTERVJU: VLADIMIR GLIGOROV

Srbija ce sve vise liciti na Bosnu i Albaniju. Privredne perspektive ce se pogorsati, ali ne dovoljno da prinude vlast nareforme, kaze Vladimir Gligorov, istrazivac Instituta zauporedne ekonomske studije iz Beca

Kraj godine prilika je za svodjenje bilansa, za prognoze o onome sto predstoji. Vladimir Gligorov, istrazivac u Institutu za uporedne ekonomske studije i vodeci ekspert ove ugledne institucije za ekonomske procese u jugoistocnoj Evropi vazi za jednog od najboljih poznavalaca ovdasnjih ekonomskih i politickih prilika. Stoga je ovaj razgovor bio, najpre, prilika da se razgovara o neveselim ekonomskim perspektivama, ali i mogucim promenama i nacinima da se oni izvedu. Preciznije, o onome sto bi u nasoj sadasnjoj situaciji mogla da ucini vlada, ili opozicija, ili vec neki novi domaci "reformator".

Skupstina SRJ usvojila je u decembru jedan neobavezno srocen buxet, predvidevsi optimisticke stope rasta. Kakve su vase prognoze kljucnih parametara privrede SRJ u 1999?

- Budzet se u Srbiji odredjuje "u hodu" tako da njegovo planiranje i usvajanje nemaju uobicajen makroekonomski smisao. Nemaju ni uobicajeni politicki znacaj, buduci da ni skupstina niti vlada nisu odgovorna politicka tela. Takva je naprosto priroda politickog sistema u Srbiji.

Sto se tice makroekonomskih pokazatelja za sledecu godinu, moje je misljenje da ce rast proizvodnje (bilo da je rec o bruto domacem proizvodu ili o industrijskoj proizvodnji) biti skroman, najvise tri odsto. Inflacija ce biti nesto visa nego ove godine, negde oko 50 odsto na godisnjem nivou - dakle kada se prosecna stopa iz 1999. racuna na istu takvu stopu 1998. (Ovogodisnja stopa inflacije bice takodje 50 odsto, ali od decembra do decembra, prosecna ce biti manja.)

Vise od toga ne bi trebalo ocekivati buduci da je politika vlasti uSrbiji uvek bila da se postepeno povecava inflacija kako bi se obezbedilo prikupljanje inflatornog poreza. Nekontrolisana inflacija ima negativan fiskalni efekat. Jednostavnije receno, ulazi se ponovo u period stagflacije.

Sto vazi za inflaciju, vazi i za zaposlenost, odnosno nezaposlenost. Zaposlenost ce se ponovo smanjiti za dva do tri odsto, ili tu negde, a nezaposlenost ce porasti za jos veci procenat, mada je statistika o radnoj snazi veoma nepouzdana i ne znaci bas mnogo. U svakom slucaju, rec je o procesu "laganog odumiranja zaposlenosti", kako bi se izbegli veci socijalni i politicki potresi. Isto tako, realne plate nastavice da se tope, a njihova isplata i dalje ce biti neredovna.

Kakvi ce biti odnosi sa svetom?

Sto se spoljne trgovine tice, ako ne dodje do nekih ozbiljnijih promena u rezimu spoljne trgovine, a to ne izgleda verovatno, nivo iz 1997. i 1998. (koji je manje-vise isti) odrzace se i sledece godine. Ima nekih indikacija da ce doci do prodaje nekih preduzeca (ili delova preduzeca) strancima, ali ako to nisu neke vece prodaje, priliv stranog kapitala, cak i ako bude duplo veci od ovogodisnjeg, bice tek dovoljan da se odrzi sadasnji nivo uvoza. Izvoz, pak, ne moze da raste buduci da nema sta da se izvozi.

Dakle, u brojkama, valja opet ocekivati deficit od oko dve i po milijarde dolara uz oko dve milijarde dolara izvoza i cetiri i po milijarde dolara uvoza. Tekuci racun ce, takodje, po mom misljenju, iskazati deficit koji ce biti slican ovogodisnjem, dakle negde oko milijardu i po dolara.

Pored niskog nivoa stranih ulaganja i domace investicije ce biti gotovo nepostojece, kao i do sada. Srpska privreda je gotovo u celini svedena na tekucu potrosnju. To je tako ne samo sto se tice preduzeca i pojedinaca, vec i kada je rec o buxetima. Nemam podatke o stednji, ali ako se ima u vidu pomenuti deficit na tekucem racunu, koji je najmanje 10 odsto bruto domaceg proizvoda, moglo bi da se zakljuci da domace stednje prakticno i nema.

Takodje je jasno da ce se nastaviti sa sadasnjom politikom kursa, to jest, postojace vise kurseva, a dinar ce periodicno da devalvira. Ovo zato sto se time obezbedjuju subvencije privilegovanim preduzecima i privrednicima, a sem toga, Narodna banka dobija mogucnost da spekulise na crnom trzistu. U svakom slucaju, vec u prvom tromesecju sledece godine trebalo bi ocekivati prvu korekciju kursa, recimo na nivo izmedju devet ideset dinara za marku, a potom sledi ista politika kao i ove godine.

Sta je s opstom slikom te privrede u 1999, njenim osnovnimtrendovima?

- Opsta slika se nece bitno promeniti. Srpska privreda je izolovana i fiskalno veoma opterecena. Deficiti u spoljnoj trgovini i u buxetima pokrivaju se, prvi, transferima iz inostranstva i povremenim prodajama imovine, a drugi, neizvrsavanjem obaveza. Drukcije bi se to moglo okarakterisati tako sto bi se reklo da je drzava u potpunom bankrotstvu. Buduci da ce proizvodnja nastaviti da stagnira, bice sve teze i teze odrzavati ovo stanje. Kako je rec o pocetnoj fazi stagflacije, sve zavisi od toga kako se dozira inflacija. Ako iskustvo nesto znaci, ovaj proces u Srbiji moze da traje dve do tri godine.

Jasno je da ce ekonomske prilike u SRJ pretezno zavisiti od politike. Kakav razvoj dogadjaja ocekujete, i kako bi se on mogao odraziti na privredu?

- Politicke promene u Srbiji su, bar tako iskustvo uci, moguce samo pod jednim ili drugim oblikom prinude. Inace, partije koje su sada na vlasti, na federalnom, republickom i lokalnom nivou, ne nude nikakve reforme. Mislim da iz toga moze da se zakljuci da su one uglavnom zadovoljne privrednim i politickim sistemom u Srbiji. Buduci da one predstavljaju najveci deo glasackog tela u Srbiji, izvan Kosova, jasno je da unutrasnje politicke prinude nema. Naprotiv, mislim da ce drzavna prinuda nad stanovnistvom da raste u svim domenima, ako je suditi po odnosu prema medijima, univerzitetu i manje-vise prema svemu.

Spoljasnja prinuda ce zavisiti od situacije na Kosovu. Moje je misljenje da ce stanje na Kosovu postepeno da se pogorsava i da ce strano prisustvo da jaca, a to ce voditi i povecanom spoljnjem pritisku. No, ne verujem da ce doci do neke znacajnije vojne konfrontacije, tako da ce politicka situacija u Srbiji sve vise da lici na neku kombinaciju stanja u Bosni i Albaniji. To je dovoljno da se privredne perspektive pogorsaju, ali nije dovoljno da prinudi vlast na reforme.

Pojedini vodeci domaci ekonomisti tvrde da je krajnji horizont (nesigurnog) prognoziranja za SRJ tri godine. Po scenariju A (nastavak hladnog rata sa svetom), SRJ bi za tri godine pala na nivo Rumunije u vreme Causeskua,, dok po scenariju B (ukidanje investicionih sankcija) utom roku svejedno ne bi bilo privrednog rasta. Kakva je vasa srednjorocna prognoza?

- Da bi se napravila srednjorocna prognoza moraju se uzeti u obzir ne samo makroekonomska kretanja, vec i priroda privrednog sistema, kao i moguci sokovi, bilo medjunarodni ili da su unutrasnji.

Kada je rec o prirodi privrednog sistema, on se najvise karakterisenecim sto se moze nazvati, jednostavnosti radi, opstim snalazenjem. Svaki covek, svako preduzece, svaka ustanova ili organizacija, upuceni su na to da se snalaze kako znaju i umeju. Tako, recimo, zaposleni moraju da se snalaze kako da dodju do svojih plata, buxeti kako da dodju do prihoda, deca kako da dodju do znanja, proizvodjaci kako da naplate svoja potrazivanja, i tako redom. Sa teorijske tacke gledista, rec je o veoma zanimljivom sistemu ukojem ugovori ili dogovori nista ne vrede. Svako mora da se snadje da bi ih ostvario.

Ni ustav, ni zakoni, pa cak ni najopstijapravna pravila, nista ne vrede. Zakoni vaze retroaktivno, ustav sekrsi rutinski, a zakoni se primenjuju na one koji to ne mogu daizbegnu. Ovaj sistem ima tu pogodnost sto stavlja u bolji polozajjake i bogate, ali ostavlja iluziju i svima drugima da ce ipak nekakoda se snadju i da ce doci do posla i novca.

Sto se sokova tice, buduci da je zemlja izolovana, oni najvisezavise od unutrasnje politike. Ako iskustvo nesto znaci, mislim dace se stanje postepeno pogorsavati, mada nije nemoguce da dodje i do teske krize na Kosovu ili do veceg sukoba sa Crnom Gorom. Na srednji rok posmatrano, to ipak nije verovatno.

Mislim da je, ipak, najrealnija prognoza da se nista narocito nece menjati u privrednim okolnostima u sledecih nekoliko godina. Mislim da su drasticne oskudice u Srbiji malo verovatne, zbog pomenute prirode sistema, a uslova za neko poboljsanje nema, buduci da bi tome morale da prethode politicke promene, koje nisu na vidiku. No, mora uvek da se ima u vidu da se ne moze predvideti nepredvidivo, a ovo poslednje je znacajan cinilacu politici.

Svi se pitaju gde je "socijalno dno", "prag socijalneizdrzljivosti" nakon kojeg pocinju pobune, s mogucim scenarijem libanskog ili albanskog tipa. Kako vi vidite taj problem?

- Privredni zivot moze da stagnira, pa i da se pogorsava, veoma dugo. Nema, nazalost, ozbiljnijih istrazivanja sta uopste ocekuje stanovnistvo Srbije i kakve su mu aspiracije. Bez toga je tesko utvrditi gde je socijalno dno. Srbija je bila u veoma ozbiljnoj krizi krajem 1993. godine i ako bi se to ponovilo, mislim da bi doslo da ozbiljne socijalne eksplozije. U tim situacijama dolazi se do granica snalazljivosti i ljudi postaju ocajni. Ako je to tacno, onda mislim da socijalno dno nece biti dodirnuto ukoliko vlasti ne dovedu zemlju u takvu krizu. Inace, to sto ce nezaposlenost biti 40 a ne 30 posto, ili to sto ce plata biti 100, a ne 200 maraka, i to sto ce grejanje da pocne u decembru a ne u novembru, i uopste sva ta pogorsanja, koja su uz ovakvu politiku neminovna, nece dovesti do socijalne krize.

Nasuprot drugim ekonomistima, bivsi guverner centralne bankeDragoslav Avramovic smatra da bi se privredno stanje SRJ moglopromeniti za 2-3 godine, pod pretpostavkom temeljnih reformi?

- Dve do tri godine su znacajan period sa stanovista ekonomske politike. Zaista, za to vreme moze mnogo da se ucini. Neke mere mogu da se preduzmu gotovo trenutno. Recimo, liberalizacija unutrasnje i spoljne trgovine. Takodje, u tom roku mogu da se regulisu odnosi sa svetom, pocev od dugovanja do integracije. Cak i privatizacija moze da se obavi u tom roku. I tako redom.

Ovde je vazno biti jasan u pogledu toga sta se ne moze postici. Ne moze se za dve-tri godine ostvariti svedski standard kao sto se obecavalo, i kao sto ce sigurno ponovo da se obecava. Ne moze se postici cak ni standard od pre koju deceniju. Niti puna zaposlenost. Najvaznije je shvatiti da ne moze preko noci da se nadoknadi ono sto je izgubljeno ili propusteno. Ali moze da se izadje iz stanja opsteg bankrotstva, moze da se uspostavi normalan privredni sistem, moze da se uspostavi pravna drzava i mogu da se normalizuju odnosi sa svetom.

Istina je, medjutim, da to postaje sve teze kako zemlja tone dublje.To i jeste strategija partija na vlasti: dovesti zemlju u stanje ukojem su ocekivanja veoma pesimisticna, i potom to stanje produzitiu nedogled.

Sta biste, dakle, preporucili nekom buducem jugoslovenskomreformisti? Odakle da krene?

- Prvi korak je uvek liberalizacija. Time se otvaraju mogucnosti. No, najvazniji zadatak je da se izvrsi finansijska konsolidacija. Najpre, to znaci da se regulisu odnosi sa svetom. Potom, da se regulisu odnosi u sektoru domacih potrazivanja. Ako se ne osposobi bankarski sistem, tesko je pokrenuti investicije. Konacno, svojinski odnosi moraju da se dovedu u red. Inace nece biti moguc prelazak na sistem gde se postuju ugovori i dogovori i gde sud nesto znaci.

To su pocetni reformski zadaci. Jednostavniji su problemi u vezi samonetarnom politikom, a i mere u oblasti fiskalne politike su relativno jasne. Posle toga dolazi na red sve ono sto je povezano sa prestrukturisanjem privrede, ali to je i inace kontinuiran zadatak privrednih vlasti. Tu je za pocetak najvaznije razdvojiti politickeod privrednih odgovornosti, sto ce reci resiti se postojeceg oligarhijskog sistema.

Sta biste, u medjuvremenu, preporucili opoziciji?

- To je vec mnogo teze pitanje. Postojecu opoziciju je tesko savetovati naprosto zato sto se taj savet, kao sto je govorio Maks Veber, ne moze razdvojiti od identiteta te opozicije. Kejnz je, doduse, smatrao da je to moguce, ako oni koje savetujete imaju politicku legitimnost. U demokratijama, u stvari, oba uslova moraju da budu zadovoljena da bi se mogli davati politicki saveti. U nedemokratskim, bar Veberov uslov mora da bude zadovoljen.

Buduci da vecina opozicionih vodja u Srbiji ima istoriju saradnje sa rezimom ili su ucestvovali u raspadu koalicije "Zajedno" ili i jedno i drugo, njima se jedino moze savetovati da gledaju, ako ikako mogu, da se ujedine i da pokusaju da na sledecim izborima iskoriste cinjenicu da druga mogucnosti nema. Nazalost, bojim se da ni tako nemaju neke ozbiljnije sanse. Naravno, ako dodje do velike krize ili do sloma rezima, njihove sanse su velike, opet zato sto mogucnosti nema, ali im onda saveti ne bi bili ni potrebni.

Nekoj hipotetickoj opoziciji bih savetovao da gleda, ako ikako moze,da se oslobodi ideoloskih i politickih ogranicenja koje je postojeci rezim postavio. Slobodu mogu da donesu slobodni ljudi. Bojim se da je takvih malo. Oni koji to jesu, gledaju da emigriraju.

I, na kraju: sta je najvaznije?

Najvaznije je da se podvuce crta, da se podje od toga da se postojeci rezim nece raspasti preko noci i da se formulise politicki program kojim se nude resenja za kljucne probleme, koje je ovaj rezim stvorio i koje ne misli da resava; naprotiv, on na njihovoj neresivosti opstaje. Tu je pre svega rec o Kosovu, o demokratiji, o medjunarodnoj izolaciji i o privrednoj besperspektivnosti.

MIROSLAV BOJICIC