Mi smo drustvo akutnog stresa, drustvo ljudi koji ne vide svoju buducnost, koji su depresivni, koju osecaju duboku tugu. Drustvo ljudi koje u ovom trenutku nije u stanju da preduzme racionalnu akciju da promeni svoj zivot Dugotrajna psihoza u kojoj zivimo ozbiljno je okrnjila fizicko i psihicko zdravlje ljudi. Rezultat je decenijskog zivljenja u vanrednim okolnostima. Osiromasili smo, ziveli u ratnom okruzenju, suocili se sa ogromnim brojem izbeglica. Uglavnom nas odredjuje bespomocnost i osecanje nemoci. Psiholog Zarko Korac, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, u razgovoru za NIN odgovara da li je moguce izaci iz zatvorenog kruga, da li se psihicko zdravlje ljudi dramaticno pogorsalo?
- Mi smo ocekivali da ce centri za mentalno zdravlje, dispanzeri, sve ostale institucije koje pruzaju mentalnu, psiholosku, higijensku pomoc, biti zatrpani poslom. Medjutim, pokazalo se da cak ni teleapel sluzba nije imala znacajnije povecan broj poziva i obracanja. Stavise, struktura poziva se nije promenila. Naravno, to ne znaci da efekti prozivljenog nisu bili ogromni. Kratkorocno gledano, mislim da smo u celini populacija koja je u akutnom stresu. Mi smo zrtve posttraumatskog stres sindroma. Ovaj akutni stres manifestuje se, sada je to vec jasno, sveopstom apatijom. Ljudi su dosli u fazu u kojoj gube volju za zivotom. Cini im se da im je zivot obesmisljen. To je faza jedne prosto racionalne obrade situacije, gde se kaze: besmislen je zivot, nema buducnosti. Normalno je da u takvom stanju covek razvije razlicite mehanizme odbrane. Koliko je, medjutim, zivot pod stalnom strepnjom izdrzljiv.
- Jedna mlada koleginica, lekar, istrazivala je pojavu cira koji je nastao kao rezultat stresa. Ona je odvojila razne druge uzroke nastanka cira i pokazala da su vojnici mobilisani u Jugoslovensku narodnu armiju, koji su najvise ucestvovali u ratu u Hrvatskoj. U velikom procentu oboleli od cira kao rezultata stresa. Zanimljivo je da su ga imali u jednakoj meri i clanovi njihovih porodica. To pokazuje da su nase porodice veoma tesno povezane i kada je mladic na frontu, onda su svi ostali, paradoksalno, jednako izlozeni stresu. Oni, naravno, zbog svoje bespomocnosti da mu pomognu, da zastite, i zbog strepnje. Bez obzira na to sto se rat zbivao negde drugde, sto je pogadjao neke druge ljude, ogroman broj ljudi reaguje, iako toga nije svestan. I mi, u stvari, nismo vise jedna - ovo shvatite jako uslovno - normalna populacija. Mi smo drustvo koje je prolazilo sukcesivne ratove. Ti ratovi su se desavali u prostoru koji je ipak vecina nas dozivela kao svoju bivsu domovinu. Dakle, to je analogija, to rusenje i ubijanje sada proizvodi posledice. Mi smo drustvo akutnog stresa, drustvo ljudi koji ne vide svoju buducnost, koji su depresivni, koji osecaju jednu duboku tugu. Drustvo ljudi koje u ovom trenutku nije u stanju da preduzme racionalnu akciju da promeni svoj zivot.
Naravno, povremeno imamo provale besa. I zapravo one zimske demonstracije su bile jedna takva provala besa koja je vrlo karakteristicna za stanja apatije. To su te ogromne amplitude u ponasanju. Ljudi u stresu imaju povremene nastupe besa, ocajanja i napora, onda ponovo utonu u rezignaciju. I mi smo danas drustvo jedne opasne rezignacije koju fantasticno u sustini zloupotrebljava jedna politicka elita koja se danas nalazi na vlasti. Dokle to stanje moze da traje? Da li to znaci da smo dosli do tacke kad ljudi misle da im vise niko ne moze pomoci? Stvara se utisak da smo zahvalni sto jos fizicki egzistiramo, kao da nam je to dovoljno?
- Da, to Dusan Kovacevic u "Lariju Tompsonu" kaze: To je onaj sto ozivljava ljude, ali ih, u stvari, ne ozivljava, nego oni samo izgledaju kao da su zivi, a u stvari nisu zivi. To je, lajtmotiv te predstave. I ako hocete posteno, to je Gogolj, veliki Gogolj, moj omiljeni Gogolj u "Mrtvim dusama". Mozete gledati karakter Cicikova, ali mozete i postaviti pitanje: sta su mrtve duse? Izgleda da su neki ispustili iz vida da se ovde radi o mrtvim dusama. Ipak, ljudi valjda ne mogu stalno biti u takvom stanju, bar kada govorimo o kolektivnom osecanju?
- Naravno, ja ovde tvrdim dve stvari. Prvo, ovakvo stanje ne moze vecito trajati, a drugo, ocigledno je vec da se grupe osvescuju i traze puteve napolje. I nije nimalo slucajno sto ih rezim kaznjava sa deset dana zatvora. Dakle, ja vidim da to pocinje i taj proces ide, u stvari, skoro spontano. Neki novi ljudi traze izlaze koji ne pocivaju na dosadasnjoj praksi, na dosadasnjim iskustvima. Kod nas su toliko zatvorene mogucnosti za individualnu promociju, za individualno resenje sopstvene tegobe, da mi je logicno sto ce ljudi prvo pokusati nesto da promene klektivno i udruzeno. Normalno je da u jednom sredjenom drustvu covek osmisljava zivot sam, ali mi imamo besmislen zivot na nivou drustva. Rezim postupa unapred represivno zato sto oseca da e polako doci do ozbiljnijeg otpora, oseca sve vreme da nije sasvim legitiman. Dakle, ovde pocinje jedan otpor i pocinje jedan talas. To moze trajati godinama, ali to je jedno kretanje koje se vise ne moze zaustaviti. Cinjenica je, medjutim, da vecina ne vidi alternativu. Oni koji su se predstavljali kao opozicija, pokazali su da su jednaki rezimu u mnogim tackama. Pretpostavljam da to komplikuje i odlaze osecanje kolektivnog nezadovoljstva?
- Ono sto ja branim ovde, jeste princip zivota. I svako ko potceni snagu zivota, napravice veliku gresku. Znate, mogli bi navesti mnogo istorijskih primera da kad se najmanje ocekivalo otpor, onda se on pojavio zato sto zivot sam po sebi nosi otpor, otpor pritisku i teroru.
Smatram da treba izlaziti na kraj sa kolektivnom traumom, samo sto ce se iz nje izlaziti sporo dok se ne stvore preduslovi da se o njoj moze i govoriti. Kod nas nema jos tih preduslova i zato je tezak izlazak iz krize.
Suocavanje sa odgovornoscu pocinje onda kada se stvori politicka klima, pogodna drustvena klima kako bi se oslobodila energija za razgovore, za konfrontacije. Medjutim, mi jos nismo prosli tu fazu. Jedan cinik je rekao "srpska revolucija" jos tece, promena drzavnih granica je u toku. Meni jedan prijatelj iz Bosne kaze: Znas, sad prvi put zalim Srbiju. Mi takvi kakvi smo u Bosni, bar znamo gde su nam granice! Delujete utesnije od mnogih vasih kolega koji su cesto za novine navodili eksperiment koji se u psihologiji zove sindrom kuvane zabe. Utesno je verovatno sto se ne mogu porediti ljudi i zabe. Ako nista drugo, to daje nadu da necemo svi biti skuvani.
- Ako su nasi psiholozi i psihijatri u akutnom stresu, onda se postavlja pitanje ko ce s njima da radi. Ali ja necu da budem cinican pa da kazem kako, mozda svima nama treba pomalo pomoci sa strane. Izvesno je to da ta poruka ne valja i da nije dobro slati tu poruku ljudima. Mi smo sada izmedju faze pobune i faze apatije. Kao sto znate, kad posmatrate guzve u autobusima, ponasanje ljudi, vidno je da svi ti silni apaticni ljudi samo traze sitan povod da dodje do svadja i eksplozija. I to je taj bes koji kljuca ispod te apatije. To zahteva opreznost. Kako bih rekao, apatija je jedna kulisa iza koje stoje razne druge emocije, a vrlo cesto stoji bes.
"Sindrom kuvane zabe" je metafora. To verovatno vazi za nekog pojedinca, ali ja ovde govorim o ogromnim grupama ljudi, o nacijama, o drzavama. Naravno da postoje padovi u varvarstvo, padovi u dramaticne periode istorije. Neki danas govore da je uveden novi pojam u ovom veku a to je autogenocid, samogenocid. Vidite sad, narod sam sebe ubija. Ovo je bila faza iracionalnih emocija. I ceo nas politicki program, u stvari, velikim delom kao i svi nacionalisticki programi, ima u sebi ogromnu kolicinu afekta. Afekat po definiciji podrazumeva burne emocije bez mnogo razuma. Mi smo sada dakle u fazi reakcije na poraze, na razaranja, na smrti, na pogresnu investiciju emocija...
Naravno. Ne kazem da cemo mi prolaziti, kako bih rekao, zakonito kroz ove faze i da se one smenjuju mirno. U tome je drama, vrlo je tesko predvideti sta ce se dalje desavati. Ja sam, recimo, s dosta velikom paznjom gledao reakcije Kambodzanaca, na smrt Pola Pota. Jedan covek je rekao: "Okosnica mog zivota je bila mrznja prema Polu Potu, ja sam se stalno nadao da ce ga neko uhvatiti, ubiti i sad vise ne znam sta da radim. Pol Pot je prosto umro i on je glavni vinovnik zla." Znaci, taj covek sad mora da svoj zivot osmisli na drugi nacin. Statistike pokazuju da poslednjih godina enormno raste broj ljudi koji su oboleli od raka, od srcanih oboljenja... Da li ljudi izlozeni stresu, depresiji, apatiji cesce oboljevaju?
- Apsolutno. Mnoge bolesti tesko ce nam se naplatiti kroz godine koje dolaze. To je posebno dugotrajna tekovina. Nije slucajno sto je Vilhem Rajt to zvao destruktivnom energijom. Stanje u kome se nalazi nase drustvo je stanje koje se moze opisati kao emotivna kuga. To su samo negativne emocije, ili nikakve emocije. One prave, pozitivne emocije - solidarnosti i altruizma kao da su nestale.
Onog trenutka kad za politicke lidere budemo imali normalne ljude, ljude koji vole zivot, onda cete znati da je stanovnistvo zdravo. Pogledajte neke nase politicke lidere. Uopste ne umeju da se nasmeju. Gledajte ta smrznuta lica. Oni se keze. Uopste ne komuniciraju sa narodom. Oni prete, dizu prst. Oni se pojavljuju samo kad treba da nam nesto obznane. Oni ili nam prete ili lazu. Mi imamo lidere kojih se ili plasimo, ili ih mrzimo. Sada, na zalost, nekrofilija dominira. Zelja za smrcu, ljubav prema smrti, ljubav prema destrukciji, prema razaranju. Ali i to osecanje se polako gasi.
Mi smo bili narod zaljubljen u smrt. Sada se treba ponovo vratiti principu zivota. Ovo je jedan medjuperiod. I on ce proci. Voleo bih samo da prodje sto brze i da prodje sa sto manje zrtava.
Marijana Milosavljevic
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.