PRINUDNI RAD

Petko Jeftic imao je 24 godine kad ga je 9. aprila 1941.godine u Nisu zarobila nemacka vojska i sa brojem 72657 sprovela u logor. Do 4.maja 1945. radio je prinudno u nemackim domacinstvima i fabrikama ukupno 47 meseci i 16 dana. Do danas mu nista nije isplaceno, niti je obestecen po odredbama clana 34. Konvencije o postupanju sa ratnim zarobljenicima.

Jeftic je samo jedan od 320 hiljada registrovanih i oko 1 370 hiljada ratnih vojnih zarobljenika, interniraca, deportiraca i prinudnih radnika, koji bi po evidenciji Zajednice zrtava Drugog svetskog rata Jugoslavije, mogli da upute nemackim vlastima ili velikim firmama zahtev za isplatu naknade za prinudni rad u vreme Treceg rajha.

Vecina ljudi koji su bili prisiljavani na rad u nemackoj industriji i poljoprivredi tokom Drugog svetskog rata, bila je regrutovana sa prostora Istocne Evrope i bivse Jugoslavije. Donedavno tuzbeni zahtevi za naplatu stete su redovno bili odbijani, ali posle cuvene odluke dve svajcarske banke da zainteresovanim tuziocima isplate 1,25 milijardu dolara, i nekih odluka nemackog suda, sanse prisilnih radnika su, posle gotovo 60-godisnjeg cekanja, iznenada porasle.

Na listi firmi koje treba da isplate stetu ljudima sto su za vreme rata u nepodnosljivim uslovima radili za njih nalaze se "Simens", BMV, "Folksvagen", "Dajmler Benc", MAN, a prema pisanju novembarskog "Ekonomista" ta cifra ce se gotovo sigurno popeti na 100. "Svaki od tuzilaca nada se da ce dobiti 75 hiljada dolara, a broj zahteva za odstetu svakodnevno raste", pise "Ekonomist".

Prema procenama Svetskog jevrejskog kongresa tokom rata bilo je oko 7,6 miliona prinudnih radnika, a oko 500 000 njih je zivo.

Nekoliko firmi, poput "Folksvagena" i "Simensa", za koje "Ekonomist" kaze da su "odlucile da kupe mir", vec je osnovalo svoje fondove u visini od 20 miliona maraka, a dolaskom novog kancelara Gerharda Sredera dogodilo se ono sto je u vreme njegovog prethodnika Kola bilo nezamislivo. Na drzavnom nivou trebalo bi da bude osnovan fond od dve do pet milijardi maraka za obestecenje prinudnih radnika. Na celu komiteta koji pregovara sa nemackim firmama je blizak saradnik i sef Srederovog kabineta Bodo Hombah. Konsultacije o donacijama nemackih firmi u ovaj fond pocele su u oktobru kada su bosovi velikih nemackih firmi pozvani na konsultacije u kabinet novog nemackog kancelara. Pitanje njihovih donacija ovom fondu je i dalje otvoreno.

"Upotreba prinudnih radnika u nemackoj privredi tokom ere nacionalsocijalista je zalosna. 'Simens' je uvek izrazavao i sada izrazava duboko zaljenje zbog toga. U skladu s tim, kompanija je na zahtev Jevrejskog kongresa isplatila multimilionsku odstetu tokom 60-tih i humanitarnu pomoc u individualnim slucajevima. Sada je osnovan novi Humanitarni fond u visini od 20 miliona maraka, za bivse prinudne radnike", kaze za NIN dr Eberhar Posner, direktor za odnose sa javnoscu u "Simensu". Drzavni i kompanijski fondovi isplacivace odstetu do 2000. godine, izjavio je Hombah.

"Krajnje je vreme da se pitanje ratne stete maksimalno aktuelizuje i da se u ovoj godini obave pregovori sa odgovarajucim organima Nemacke, u cilju pravicnog resenja ovog problema", kaze Bozidar Lazic, predsednik Zajednice.

"Prema odredbama 34. Konvencije o postupanju sa ratnim zarobljenicima iz 1929. godine, 'zarobljenici upotrebljeni za druge radove imace pravo na naknadu. Saldo koji ostane u korist zarobljenika predace se na zavrsetku njegovog ropstva. U slucaju smrti, isti ce se diplomatskim putem dostaviti naslednicima pokojnika'", citira Lazic. "U toku je postupak pronalazenja prezivelih i njihovih naslednika koji prema medjunarodnom pravu imaju mogucnost da traze obestecenje."

Zajednica okuplja udruzenja ratnih vojnih zarobljenika, deportiraca, interniraca, ratnih zarobljenika i Savez udruzenja civilnih zrtava rata Jugoslavije u poslednje vreme vrsi opsezne pripreme za pregovore o naknadi stete prinudnim radnicima. Nijedna nemacka firma do sada nije kontaktirala sa Zajednicom.

Na zahtev Zajednice, za 12.januar zakazan je sastanak njihovih predstavnika sa diplomatama nemacke ambasade u Beogradu. To je, prema recima Slavise Mrdakovica, koordinatora ekspertske grupe i glavnog pravnog zastupnika Zajednice, prva faza pregovora u kojoj bi trebalo da se utvrdi opseg lica koja imaju pravo na nadoknadu. Po podacima Zajednice i racunu baziranom na vec pomenutih 75 000 dolara, Nemacka bi trebalo da isplati izuzetno visoku odstetu prinudnim radnicima iz SRJ, u visini od 250 milijardi maraka!

Upozorenja da je u pitanju enormna suma (nemacka drzava je zrtvama nacistickog rezima isplatila ukupno 80 milijardi maraka), u Zajednici odbijaju s obrazlozenjem da je "Nemacka ekonomski najsnaznija drzava u Evropi i pravno utemeljena". "To nas navodi na uverenje da legitimni zahtevi gradjana nece biti osporeni", kaze Mrdakovic.

Pre nego sto "utvrdi ozbiljnost nemackih namera da plate odstetu", Zajednica nema nameru da pregovara sa pojedinacnim firmama. Ipak, nemacki "Folksvagen" upravo je prosle nedelje u "Blicu" objavio oglas kojim poziva sve koji su tokom Drugog svetskog rata radili u ovoj firmi da podnesu zahteve za isplatu odstete. To je prvi oglas kojim jedna nemacka firma poziva prinudne radnike iz Jugoslavije da im se obrate. Slicne oglase, "Simens" i "Folksvagen" objavili su u listovima mnogih istocnoevropskih zemalja. U decembru je "Folksvagen" isplatio za 17 nekadasnjih prinudnih radnika iz Poljske po 10 000 nemackih maraka.

"Nemci zele da malim sredstvima i malom broju ljudi isplate odstetu i da tako sa sebe skinu breme odgovornosti za zlocine pocinjene u Drugom svetskom ratu", kaze Dragan Novovic, predsednik Upravnog odbora Zajednice.

Nemacke kompanije do sada nisu snosile nikakvu odgovornost zbog onoga sto se dogodilo tokom Drugog svetskog rata, a sume koje su isplacivale kao odstetu su gotovo nistavne. Vlasnici firmi koji su uzimali prinudne radnike nisu kaznjeni. Nekoliko, ukljucujuci one iz "Krupa" i "IG farbena", bili su u zatvoru, ali ne zadugo. Advokati koji zastupaju prinudne radnike, pise "Ekonomist", tvrde da su firme aktivno ucestvovale u dovodjenju prinudnih radnika.

Nedavni novi talas tuzbi upucen na adrese nemackih kompanija omeksao je njihove stavove i razbuktao rasprave o "moralnoj odgovornosti", ali jos je nejasno ko ce zastupati prinudne radnike i kako ce biti rukovodjeno fondovima firmi.

Gospodin Posner kaze da je najveci deo "Simensovih" arhiva tokom rata spaljen i da danas ne postoji tacna evidencija ljudi koji su radili u njihovim pogonima, tim pre sto su radnici cesto "seljeni" sa fabrickih na poljoprivredne poslove.

Prema podacima Zajednice, oko 85 odsto jugoslovenskih prinudnih radnika radilo je na poljima, a oko 15 odsto u industriji.

U "Simensu" procenjuju da je 1943. godine u razlicitim pogonima ove firme radilo oko 20 000 prinudnih radnika i da je vecina njih bila iz Rusije, Poljske, Ukrajine, dok je veoma mali broj dosao iz zapadnoevropskih zemalja. "S obzirom da su nase liste veoma nekompletne, znamo samo da je i kod nas bilo radnika iz bivse Jugoslavije, najvise iz Hrvatske, i veoma mali broj iz Srbije i Crne Gore", kaze Posner.

"Simensov" fond je tek ustanovljen, vodice ga istaknuti pojedinci i organizacije koje nisu u vezi sa kompanijom. Oni tek treba da odluce da li ce i naslednici prinudnih radnika imati pravo na obestecenje.

"Mi znamo da nemacka drzava poseduje urednu dokumentaciju o svakom licu koje je bilo na nemackoj teritoriji i zato sumnjamo da je predstavnik 'Simensa' mogao da kaze da ne raspolazu svim relevantnim podacima", kaze Mrdakovic.

Zajednica ocekuje da ce nemacka administracija pruziti punu podrsku u pribavljanju odgovarajuce dokumentacije, pogotovu tamo gde su prinudni radnici radili na privatnim gazdinstvima i u nemackim firmama koje su u medjuvremenu otisle u stecaj. "Individualni poljoprivrednici placali su sve vreme nemackoj drzavi poreze za prinudne radnike i ta evidencija mora postojati", kaze Mrdakovic.

U "Simensu" kazu da je najbolji dokaz koji treba podneti komisiji Fonda, radna knjizica, ali i bilo koji drugi dokument koji bi mogao ukazivati da je neko prinudno radio u ovoj firmi tokom rata, bice razmatran. I "Simens" i "Folksvagen" imaju i posebne upitnike koje potencijalni podnosioci zahteva treba da ispune.

Ostaje tek da se vidi da li ce neke od sadasnjih ideja Zajednice (koje u ovom trenutku deluju prilicno nerealno) moci da se ostvare. Naime, buduci da je, po misljenju njihovih predstavnika, Jugoslavija zemlja cijim pojedincima treba da se isplati najveca odsteta, Zajednica je razradila model po kojem bi nemackim firmama bilo ponudjeno da u Jugoslaviji otvore proizvodne pogone i da deo profita po posebno utvrdjenoj evidenciji u ratama bude isplacivan prinudnim radnicima ili njihovim naslednicima. "Spremni smo da sa nemackim predstavnicima razgovaramo i o eventualnoj pausalnoj naknadi, ako nas za to ovlaste oni koje zastupamo", kaze Mrdakovic.

Oni veruju da sadasnji status Jugoslavije u medjunarodnoj zajednici, koji svakako nije povoljan, nece uticati na ishod zahteva prinudnih radnika iz Jugoslavije.

Zajednica je u pregovorima i sa jednom domacom bankom koja ima korespondentske odnose sa "Dojce bankom" preko koje bi, po ovom planu, trebalo da ide isplata odstete. Svi koji imaju nameru da svoja prava ostvaruju preko Zajednice trebalo bi da uplate 20 maraka, sto je, kako oni tvrde znatno manje od onoga sto naplacuju pojedini advokati i druga udruzenja.

Zastupanje interesa prinudnih radnika je i ovde, kao i u svetu, unosan posao. Njime se, ocito, bave "ajkule" u toj bransi. Jedan od advokata specijalizovanih za zastupanje zrtava holokausta rekao je "Ekonomistu" da se cela situacija oko naplate nadoknade za prinudni rad brzo i povoljno razvija. "Ako odluce da uspore, napravicemo im takvu guzvu da ce onaj svajcarski rusvaj izgledati kao decja igra." TANjA JAKOBI

ANTRFILE

Evidencija

Prema podacima Zajednice, sve kategorije zarobljenika su bile angazovane na prinudnim radovima. Ukupno je bilo 234 721 vojnika, 2 653 oficira a zajedno sa internircima, deportircima i prinudnim radnicima 1 370 000 ljudi koji su bili angazovani na prisilnom radu. Zajednica pravi informaticku bazu o ovim ljudima i njihovim naslednicima koji bi mogli da se pojave kao podnosioci zahteva za isplatu stete.

Za sada postoje registrovani zahtevi za 320 000 ljudi.

Prinudni radnici iz Jugoslavije imali su u vreme kada su zarobljeni izmedju 21 i 25 godina i u proseku su na prinudnom radu proveli cetiri godine. Za svoj rad neki od njih su primali izmedju 12 i 20 rajhsmaraka mesecno za poslove koji bi redovno, po podacima Zajednice, bili placani 400 do 1 000 rajhsmaraka.

ANTRFILE

"Simens"

Svi Jugosloveni koji su za vreme Drugog svetskog rata prinudno radili u "Simensovim" pogonima treba da posalju dokumenta kojima dokazuju svoj radni staz, kopiju licne karte ili pasosa na sledecu adresu: Siemes Humanitarian Relief Fund, Prannerstr. 10, 80333 Munich, Germanu.