Po svom fizickom habitusu, Danilo Nikolic (1926, Split) odgovara predstavama koje mnogi ljudi imaju o posvecenicima. Potpuna predanost nekom poslu, kao sto se zna, zahteva izvesnu meru samozrtvovanja, samoodricanja, askeze koja iscrpljuje i koja telo cini lomnim - spolja gledano. Iznutra pak - i to je sada pravi Danilo Nikolic - iz takve pojave veje energija, stvaralacki nagon, nepresusan tok reci. Libido, cak. Sve ono, dakle, sto je doprinelo da Danilo Nikolic ispise knjige koje je ispisao i da bude svrstan u znacajne prozaiste naseg vremena, s mnogim priznanjima i mnogim nagradama (videti okvir). Poslednja od njih je nagrada NIN-ovog zirija kritike za roman 1998. godine koju je Nikolic dobio Fajront u Grgetegu u izdanju beogradskog Nolita.
Razgovor s Danilom Nikolicem, povodom ove nagrade, vodjen je u neproglasenom stanju neposredne ratne opasnosti. Znaci u onom stanju koje preti da posle pojave Nikolicevog najnovijeg romana nastane izmedju onih koji Danila Nikolica vole kao pisca i onih koji ga kao pisca vole vise od njih. Jer, autora Vlasnika bivse srece, i - sada - Fajronta u Grgetegu prosto nije moguce ne voleti. On deluje pomiriteljski. Kao sto je i rekao predsednik NIN-ovog zirija prof. Branko Popovic: "Njegov roman je odlican primer kako se uspesno susrecu tradicionalno i moderno pripovedanje."
Zbog knjige koju ste napisali i koju su i NIN-ov ziri kritike i svi koji su se do sada javno izjasnjavali ocenili kao sadrzajan ali istovremeno i vrlo "citljiv" roman (dakle roman koji se cita lako i sa zanimanjem), danas smo u obavezi da i ovaj razgovor vodimo prema scenariju za koji bismo hteli da bude zanimljiv. Za pocetak nam recite da li rezidencija "Grgeteg" kraj Nove Varosi - u kojoj se odvija radnja Vaseg nagradjenog romana "Fajront u Grgetegu" - zaista postoji ili Vi to radite kao Borhes: napise u svom romanu da je dana tog i tog, list taj i taj, na strani toj i toj, objavio vest tu i tu. Citalac uzme citirane novine, otvori oznacenu stranu, kad - tamo nista.
Ako je podatak izmisljen, zasto je izmisljen; ako je stvaran, zasto Grgeteg i zasto bas kraj Nove Varosi?
- A zasto Vi izmisljate?
U kom smislu?
- Zar ne vidite: dva puta kazete kraj Nove Varosi.
Ah, da! Jeste. U romanu je "Grgeteg" kraj S t a r e Varosi...
- To, to sto ste napravili omasku, dva puta kazali kod Nove, a ne kod Stare Varosi, veliki je kompliment za mene. Upravo zato sto sam imao pred ocima, onim unutarnjim, jedan predeo u blizini Nove Varosi, stvarnog grada i stvarnog predela. Predeo koji nisam video, u kome nisam bio. Bio sam, naravno, u tom kraju. Tacnije, prolazio sam dva-tri puta, davno. Ali sam, u romanu, staro zdanje u kome ce se sakupiti junaci knjige, smestio bas tamo, u planinskom predelu, koji je koliko stvaran, toliko i izmisljen.
Ja znam da ste Vi citali roman; i vise od toga: Vi znate gotovo svaki detalj, i Vas nije na "gresku", na omasku koja uvek pokazuje ono sto mislimo a ne ono sto govorimo, navela izvesna slicnost u nazivu mesta, nego opis koji sam dao. Opis toga kraja. Ili se varam?
Ne, nimalo. Nego, zasto "Grgeteg"?
- To je, kao sto znate, ime jednog manastira na padinama Fruske gore; daleko od Nove, odnosno Stare Varosi. Vlasnik tog starog zdanja, nalik na zamak, dao je to ime kao znak secanja na svog dedu, koji je bio zaklan u oltaru manastira, 1941, u kome je, kao svestenik, sluzio.
Nova vlast je taj dvorac pretvorila u rezidencijalno zdanje, kad ga je oduzela. Revolucije su, kaze Svetolik Danilovic u Vlasnicima bivse srece, revolucije su uvek Veliko Oduzimanje. Sve, bez razlike.
Razume se, uvek se nadje plast, neki verbalni carsaf kojim se to zamaskira. Nekad se onome ko ima to oduzima zato sto je njegova zena vestica, nekad zato sto je luteranac, nekad zato sto je rojalist, nekad sto je cetnik, kulak, komunist. Nekad se jednostavno proglasi za neprijatelja naroda. Samo se nikad, i nigde, nema nista protiv verskih i politickih ubedjenja onih koji nemaju nista. Na primer, protiv klosara pod mostovima Sene.
Ovakvim pocetkom istovremeno smo postavili pitanje stvarnosti i fikcije. U vreme dok su dva velika evropska pisca, obojica Svajcarci, Maks Fris i Fridrih Direnmat, ziveli u dobrom sporazumu, Fris je nesebicno preporucio Direnmata za najvecu knjizevnu nagradu rekavsi, otprilike, sledece: da on, Fris, nije u stanju da napise nista izvan iskustvenog, izvan dozivljenog, dok je Direnmat kadar da pise i romane fikcije, nesto sto nadilazi njegova licna iskustva. Smatrate li da je moguce napisati roman ciste fikcije, ili u svaku fikciju mora uci i deo licnog iskustva?
- Ne znam za taj gest Maksa Frisa. Ali bih, uslovno, mogao da uzmem taj slucaj i da ga prenesem na moj odnos prema mom prijatelju i sjajnom piscu Radovanu Beli Markovicu. Mada i Beli Markovic, donedavno, "pripovedacki galanterista na malo, i filozof straha od gusenja", a sada i grosista u oblasti romana, takodje ka fiktivnom ide od neceg iskustvenog, na neobican nacin dozivljenog. To jest, u masti tako preradjenog da se stvarnost, opet uslovno govorim, vidi kao izvrnuta rukavica.
Mozda ja rukavicu izvrcem, ali joj dodajem po dve-tri nepostojece praznine za stvarne prste. Ne znam, vi cete, kao i neki drugi citaoci, bolje oceniti da li je za ovo sto sam kazao dobar primer prica u romanu sa naslovom Vodvilj sa presvlacenjem. Ona, o onoj gospodji koja svog dragog uvek oblaci drukcije. Jednom je elegantni Diz cak i odzacar.
Na ovom mestu (prema zamisljenom scenariju) trebalo bi da uzdrmate citaoca nekim sokantnim, ili u najmanju ruku iznenadjujucim podatkom iz Vaseg zivota. Necim sto do sada nije ispisano u biobibliografijama o Vama. A to je...
(Podsecamo Vas, recimo, da se Volter mogao pohvaliti (?) kako je vitez De la Bar spaljen s "Filozofskim recnikom" na grudima; pa da je i kod nas bilo nekih spaljivanja, ne bas ljudi, ali knjiga svakako.)
- Dok se setim neceg "sokantnog", ako se setim, i ako toga uopste ima, ispricacu Vam nesto o spaljivanju. Kad sam davno, negde 1975. godine, napisao pricu Spisak gresaka, niko se nije usudjivao da je objavi. Prica se toliko dopala Slobodanu Rakiticu i Pavlu Zoricu, urednicima "Savremenika", da su je umnozili i, da kazem, rasturali. Pa sam zastajao, iznenadjen, kad mi Kum Savic, ili Vidosav, ili Stojsin, vicu preko ulice: "Daco!" i tresu uzdignutim pesnicama. Pridjem i saznam zasto. Ipak, posle izvesnog vremena, "Savremenik" je tu pricu objavio. Uoci samog izlaska casopisa, jedne noci kod Rakitica, Slobodan kaze "neoromanticarima", koji su se tu cesto okupljali, ili u Slaviji: "Da vam procitam pricu koju je Danilo nedavno napisao." Ja se, normalno, pobunim. Ne iz skromnosti, nego zato sto je prica dugacka, vise od 15 stranica, i sto je drustvo izvanredno, pice odabrano; sto su sve te veceri proticale u opojnom mirisu anegdota, doskocica, zajedljivica. Prisutni - Raickovic, Stevanovic, Rosic, Otasevic, Kijuk - slazu se. Naravno, stari ljeskopoljski lisac, carobni Steva, gleda u Mladena Markova i kaze: "Daj da vidimo kakva mu je recenica."
Rakitic cita, a ja vrebam mesto u prici gde cu ga prekinuti, gde se zavrsava neka celina. Najzad, posto vrebanje ne pomaze, velim: "Dosta!"
"Neka", kaze neko, "daj jos malo!" I tako dvaput.
Kad je Rakitic procitao svih 15-16 stranica, cutanje. Pa Steva: "Moj Danilo, vidim kako te vode, u tri ujutru, golog, samo u gacama, i streljaju iznad Decana!"
Je li "Savremenik"spaljen?
- Ne, izgoreli su neki primerci Povratka u Metohiju i Spiska gresaka u magacinu "Slova ljubve", negde na Novom Beogradu. Bio je pozar. Pa sam rekao Vojvodicu: "Za istoriju - knjige su u spaljivane. Za novine - knjige su mu planule za jedan dan!"
Posle ovoga, treba da izidjete s novim iznenadjenjem koje ce se odnositi na Vase knjizevne namere, s posebnim osvrtom na podsticaj (ako nije rano o tome govoriti) koji bi trebalo da se javi dobijanjem nagrade NIN-ovog zirija kritike za roman godine.
- Molim Vas, ja ovako lako i dugo zivim sto nemam namera, niti sam imao ambicija. Ja znam, a verujem da i Vi poznajete pisce koji zive kao da stalno zvacu limun, nagrizani kiselim sokom teznji. Ako bih trazio poredjenje, onda mi iz secanja dolazi jedan metohijski lovac koji je isao u lov kao da ide u setnju, nehajno, s puskom ispod kabanice. Pretvarao se da ga nista ne interesuje, da zeca i ne vidi, dok hitrim pokretom, iznenada, ne izvuce oruzje. Tako je s mojim perom. Ja sam, izgleda, poslednji pisac koji pise rukom. I to uvek kratko: neka rec, neka zabeleska, neka skica. Retko ideja. Mogao bi neko, kao onaj Cehovljev junak, da kaze: "Izvinite, mislio sam da imate ideja u glavi!"
Culi smo za savet koji je neko uputio piscima u vezi s njihovim egzistencijalnim problemima. Kaze: ako zelite da se obogatite pisuci knjizevnost, najbolje je da pisete za ljude koji micu usnama dok citaju redove. Da li je to bolje, ili je bolje pisati za NIN-ovu nagradu kritike koju finansijski sponzorise JUBANKA A.D. BEOGRAD?
- Ja znam za to "micanje usnama" iz nekog Gogoljevog teksta. Tamo njegov priprosti junak kaze: "Ne treba nama dugo tolkovanje. Dovoljno je da kaludjer mice usnama, mi, gresnici, sve razumemo." Razume se, ne pise se samo zbog egzistencijalnih problema. (Vise volim rec nevolja). Pise se, bar ja pisem, zbog one fraze: za dusu. Ili tzv. dusu.
Ali je dobro kad mecene pomazu pisce. U ovom slucaju banka koju ste naveli. Meni, u ovom trenutku, pogotovo. Deo onoga sto su novinari naveli kao "laureat je dosao vidno uzbudjen" potice i od toga sto nece za duze vreme imati briga oko kirije. Zivim u tudjem stanu.
Markes je jednom izjavio da je njegov ideal (zelja, namera) da napise roman koji ce od stranice do stranice - ali bukvalno od stranice do stranice - sadrzavati zagonetke, suspense, tako da ce citalac m o r a t i da sa nestrpljenjem okrece stranicu za stranicom dok ne dodje do kraja i do razresenja. Koliko ste Vi blizu, ili daleko, od takve ideje?
- Nisam znao za tu Markesovu zelju. Ali ne mogu poreci da je imam. Nisam siguran koliko sam u pravu, ali sam u pricama, u nekim pricama, to postigao. Da svaki sledeci pasus bude tako podesen da izaziva interesovanje. Mozda se tako moze objasniti i izvesna "kriminalisticka" zica u nekim mojim pricama i romanima.
Stanite, izvinite. Sad sam se setio u vezi sa pitanjem o stvarnom i izmisljenom... Mozda je zanimljivo. Ovo: pre godinu dana, ili nesto vise, kraljevacka "Povelja" objavila je moju pripovetku Putnicki voz Beograd - Pec, preko Kraljeva, u kojoj se glavni junak zove Tmusic. Bilo mi je potrebno takvo prezime zbog fabule, zbog sadrzine price uopste. Kad, ne prodje ni nedelju dana, a moj veliki prijatelj (Danilovic bi rekao: skola i potporanj) kriticar Radivoje Mikic, putem telefona: "Je li, bre, Tmule, sta je ovo?!"
Ko poznaje Mikica, ozbiljnog profesora i kriticara, zna da je on od onih koji zaista izvrcu svaku rukavicu. Pitam: sta? Kaze: "Otkad si izmislio onog Tmusica, svaki dan se pojavi neka vest o ljudima sa tim prezimenom. Cak i neki javni tuzilac."
Verujte, kad sam pisao pricu, nisam znao, niti ikad cuo, za nekog s tim prezimenom. Nisam ni verovao da takvo prezime postoji. Sad, pre desetak dana, citam: celo jedno selo... ne, jedan zaselak kraj Berana, zove se Tmusici.
Ovo nije ono o cemu je govorio Dostojevski, ali moram po hiljaditi put da podsetim na njegovu neverovatno tacnu tvrdnju o fantasticnoj stvarnosti.
Ako bismo Vase dosadasnje romane, "Vlasnici bivse srece", "Kraljica zabave" i "Fajront u Grgetegu", proizvoljno oznacili kao "romane na rasklapanje", kako biste Vi shvatili tu neknjizevnu sintagmu: s pozitivnom ili negativnom konotacijom?
- Pozitivno. Gotovo bez ostatka, bez jednog mozda. Ili sa malo te reci za nedoumicu, za nesigurnost, za sumnju.
U vreme kad jos nije bila izrecena i objavljena tvrdnja: moj roman mozete citati gde god ga otvorite (ili bar ja nisam znao za nju), govorio sam prijateljima kojima sam poklanjao Vlasnike bivse srece: "Ovo mozes citati gde ti se stranice same otvore." Kao sto znate, u tom romanu za rasklapanje ima vecih ili kracih prica i zapisa, koji su sami za sebe celina, iako su deo romanesknog mozaika. Odnosno, taj roman je napravljen onako kako se radi intarzija. Na osnovnu plocu utiskuju se komadici, raznobojni i od raznovrsnog materijala.
Nadam se da je dovoljno, i dosta?
Nemojte ustajati. Cekajte. Tek sada dolazimo na nagradjeni roman "Fajront u Grgetegu". Pocinjemo od naslova. "Fajront" (od nemackog: Feierabend, prekid rada, odmor) ispisali ste, na srecu, cirilicom. Na srecu, jer u druga dva navoda u knjizi, ispisana u originalu, nalazimo tri greske. Na jednom mestu stoji "an face" a treba "en face", a na drugom "sina ljva non", a treba "sine ljua non". Ciji je to nemar, greska, neznanje: slovoslagaca, korektora, lektora, autora? To vec pocinje da nervira. U knjigama dobrih i vrlo obrazovanih pisaca, kad se citira nesto na stranom jeziku, u dve reci nadju se i po tri greske. (Navescemo Vam deset, pedeset, sto takvih primera). Izgleda sitnicavo, ali da li se u toj pojavi ipak ne krije neki nas sustinski odnos prema onima koje citiramo?
- Vi, gospodine Dimitrijevicu, ne uzimate u obzir da sam ja autor price i knjige s naslovom Spisak gresaka. Sad, kad sam 50 posto spoznao samog sebe, mogao bih da napisem autobiografiju s naslovom Spisak gresaka, zabluda i iluzija.
Ozbiljnije govoreci, greske u Fajrontu imaju vise roditelja. Jedan od njih sam i ja. Drugi je lektor, inace dobar pisac, Dragi Bugarcic. Pa se umesao i komsija, stampar, ili korektor.
No, sto se mene tice, imam nevidjen otpor prema stranim recima. Ne prema onima koje sam namerno stavljao, ovde, u Fajrontu, i drugde, u pripovetkama, nego uopste. Ja necu, i ne mogu cak, da udjem u lokal iznad cijih vrata pise "Snek bar". (Molim Vas, kad ovo prenesete sa trake na papir, Vi to napisite tacno, kako treba).
Znate, to neosetno, nalik na sitnicu, ta strana rec, to unosenje u svakodnevni govor, razara nacionalno, posebno, duhovno svojstvo jednog naroda.
Uticaj televizije je isuvise poznat da o njemu nesto kazem. Koliki je i kakav, vidite iz strasne nepravilnosti koje su uneli prevodioci americkih filmova: vidimo se, kazu, umesto videcemo se. Mi se, kao Vi i ja, sada vidimo. Vidimo jedan drugog. Ali cemo se videti na proslavi, u Aeroklubu, u petak.
Zato se i cudim eksperimentalnom programu Jugoslovenske radio televizije sto je na vrh najave stavila recenicu o ljubavi na americkom engleskom.
Znam, znam ja da je to politicko lukavstvo, ali je nezgrapno, i neodgovarajuce. Kao sto znam, i vidim vec, dejstvo americke poslovne lukavosti sa natpisima na majicama, jaknama, na svemu.
Boze, kako je bio mudar onaj Andricev gorstak kad je kupovao kosu i zagledao natpise na svakoj. Mada, u toj prici, to zagledanje ima i siru, filozofsku oputu. (Vi ste mladi, pa treba mozda da objasnim sta je to oputa? To je neka vrsta pertle od ustavljene koze. To je ta uzica, i primer, kako cemo mi, stariji pripovedaci, morati uskoro da stavljamo zvezdice uz neke reci, da bismo ih, u fusnotama, protumacili, dali znacenje.)
Kriticari ispravno primecuju da je Danilo Nikolic u romanu "Fajront u Grgetegu" ispricao "pricu o snazi ljubavi ali i pricu o pustosi koja ostaje kad ljubav prodje". No, to nije sve. U romanu ima i politike, i to politike koja je jednim naizgled beznacajnim detaljem tesko ostetila jednog od junaka. Zar se bas ne moze bez politike?
- Trenutak. Znam, vidim sad, da nisam, mozda, najbolje i najpotpunije dao odgovor na Vase prethodno pitanje... Ako nastavim izgledace da hocu da zabasurim odgovor na ovo, o politici. Zabasurio bih rado. Molim vas, citam o bejzbol palicama, o nekim maskiranim... A bio sam, ili uobrazavam da sam bio, vrlo hrabar covek.
Uostalom, ja sam napisao onaj Spisak zvanica, onaj Spisak gresaka, a narocito one Vlasnike bivse srece. I, ruku na srce, nisam imao nikakve probleme, mada je tamo bilo dosta stvari o politici. Kad kazem o politici, moram da izrazim jedno svoje uverenje, koje se uoblicilo u mojim tekstovima, da pisac na knjizevnom planu ne postize mnogo, ili - bolje receno - postize samo trenutne efekte, ako tzv. politicke teme unosi sa njihove spoljne strane. Na primer, ako samo opise kako su studenti 1968. godine uradili to i to, bili tu i tu, kazali to i to. Ako, dakle, ne prodre u sustinu, u jezgro iz koga je, i zbog cega je to bilo. Ili, uzmimo neposredan primer, 88 dana gradjanskog protesta u Srbiji. Najzad, uzmimo moj primer iz prethodnog odgovora: nista ne znaci opis prebijanja nekog pobunjenog coveka bejzbol palicama, ako pisac iz toga ne izvede bit prilika.
Jednom reci, drama koju je doziveo glavni junak Fajronta, i glavna junakinja, direktno je proizasla iz politickih shvatanja. Naopakih apsolutno.
Malocas smo prilicno stereotipno rekli: jednog od junaka. Ali ko je u "Fajrontu u Grgetegu" zapravo glavni junak; ima li ga uopste, ili su to sve antijunaci koji su taj istovremeni pridev i imenicu zaradili neminovnim protokom vremena? I, ako je tako, nije li i to politika? U drugim zemljama, vreme i starost donose zrelost, smirenje, "zlatnu jesen zivota", sto bi se reklo lirski.
- Nehotice, ja sam na ovo pitanje vec odgovorio u jednom delu razgovora.
Razumeli smo poruku upucenu poslednjim recima romana: "Samo nastavite, jos nije fajront!" Znamo da nije fajront, ali bez obzira na to sto to objavljuje "visok, mlad covek", ipak pitamo: je li to pretnja, ili nada?
- Nada, svakako. I to realna. Mladi dolaze. Uvek mladi dolaze. A moja nada se sastoji u tome da deca tih mladih, i sadasnjih mladih, nece ciniti deci svoga narastaja ono sto smo mi cinili jedni drugima. Ono sto ne valja, i sto smo svi, valjda, uvideli da ne valja.
Mislim da nije tesko postici sklad, ono sto se zove demokratija. Treba samo imati uverenje da onaj koji drukcije gleda na neke stvari, isto voli svoju zemlju, nasu zemlju, kao i mi koji zameramo njegovom vidjenju.
DJORDJE DIMITRIJEVIC
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.