POSLEDNJA KAP

To se ne moze zaboraviti.

To se zbilo negde pred ponoc. Pice me vec bese uzelo pod ruku, umilno, kao zena kojoj treba nesto da oprostim, i povelo me preko dvorane.

Bio sam svestan svoje valovitosti dok sam prelazio prostor za ples, u tom trenutku prazan. A nesiguran ko mi ide u susret. Takodje za tren. Shvatih da je to onaj sa nadimkom zbog neke davne greske na casu francuskog, moj prijatelj. Diz, dakle. Koracao je sa casom ispred sebe, kao da nosi svecnjak. Ta je bila za mene. Svoju je drzao uz grudi, onako kako se u opereti stiska cvet za voljenu.

Ispili smo, naravno, teatralno, jer su nas gledali. Zacusmo i uzvike, podsticajne bez sumnje. Ali se i ne osvrnusmo. Bili smo na onoj visoravni na kojoj vise nista nije vazno, na kojoj je sve ravno. I bez slutnje da bismo se mogli naglo otrezniti.

Dimitrije, jos u bratskom zagrljaju ispijanja, nesto sapnu. Postupih po tome odmah. Pomalo mutno, pogledah prema inzenjeru Prvusu. I ne zapazih nista neobicno. Sem sto je nekako previse krut, zabacene telesine unazad na visokom naslonu stolice, i bled. Strasno bled. To jest, potpuno oduzet, tresten. U svom klasicnom stanju. Jer, uvek, kad je bila rec o dobrom Kolji, kako su ga zvale koleginice, pominjao se smuk.

Ne, odmace se Diz, u tome i jeste stvar. Sasvim je trezan.

Takvo otkrice bi nekad izazvalo zadovoljstvo, debelo olaksanje, jer je Dimitrije imao nevolja sa Nikolom, dok je, kratko doduse, bio zamenik nacelnika opsteg sektora. Stizale su prijave milicijskih patrola o nezamislivim skandalima u gradu; neki cistunci u Odeljenju za razvoj pisali su cak zalbe sto Prvus dolazi pijan na posao, sto ih, mamuran, maltretira.

Tad, pokrenutim onim culom koje coveku kaze da je o njemu rec, krupni inzenjer ustade, mahnu nam, i dodje, osmehnut. Trezan, zaista.

Pomerismo se ka staklenom zidu koji je zatvarao celu desnu stranu dvorane i kao da se zagledasmo u parking pod snegom. Opet caskom, jer Nikola uze Diza pod ruku, i dalje osmehnut, pa rece meni:

"Sad to izgleda komicno i mojoj personi. Pio sam pomalo uvek, jer sam odrastao takoreci u vinogradima, sazreo medju bacvama u podrumu moga oca, koji je imao samo dve pasije: vino i pecanje. Ali sam zabrazdio kad me napustila jedna tvoja miljenica..."

"Otkud ti to?!"

On zazmuri, seretski, pokazujuci da zna i vise. Ja se pripremih za odricanje, da ga ne povredim, no on nastavi o picu. Rece:

"Da, zabrazdio sam. Na srecu, ne suvise dugo. I zato sam, valjda, uspeo da ublazim sopstvenu osudu. Stid sam zamenio podsmehom. Za sve sto sam bulaznio po birtijama, i za ono sto sam radio na ivici delirijuma. Otreznio sam se zauvek posle jedne terevenke u Domu inzenjera i tehnicara."

"Kako?"

"Te noci sam popio vise nego kamila vode. Pun kao utopljenik. Previse, brate. Zato nikad, do danas, ne mogu da rekonstruisem drugi deo te noci. Gde sam bio, sta sam radio, kako sam uopste dospeo u svoju garsonjeru?

Tek sutradan, pred podne, ja se kao probudih. Neko trenutno, kratkotrajno dolazenje svesti. Neki problesak. Toliko da shvatim gde sam. Bio sam u svom krevetu, go do pojasa, pokriven do rebara. Ili tako nekako. Prepoznao sam luster, mali, sa tri kraka, i ormar, dvokrilni, onaj bakin, od grubog drveta, crn. Sve to, razume se, iz neke tvrde ukocenosti, nepokretan kao mrtvac. Dok ne osetih nesto. Otvorih i drugo oko, to pamtim. I shvatih da nisam sam u krevetu, da neko pored mene dise. Krajickom oka zvirnuh. Neka glava do mog ramena, neka crna kosa. Bujna, rasuta... Ne trepcuci, kamoli sta drugo, ostah nepomican nekoliko trenutaka. Sve dok se telo pored mene ne pomace. Ta, nepoznata osoba se probudi. Izvuce ruke ispod cebeta, otvori oci, uzdahnu. Osvrnu se, pogleda. I skoci na krevet, kleknu. Gola, poce da vristi:

- Ko ste vi? Gde je moj muz? Gde su moja deca?!

Nisam izustio ni rec. Ni pokret nacinio. Ostao sam nepomican, zagledan u plafon, dok se ona oblacila, jaucuci." ROMAN KAO INTARZIJA: DANILO NIKOLIC SA UREDNIKOM NIN-a
Pisac na knjizevnom planu ne postize mnogo, ili - bolje receno - postize samo trenutne efekte, ako tzv. politicke teme unosi sa njihove spoljne strane. Ako, dakle, ne prodre u sustinu, u jezgro iz koga je, i zbog cega je to bilo DANILO NIKOLIC Bibliografija

Knjige pripovedaka

Male poruke

Povratak u Metohiju

Spisak gresaka

Spisak zasluga

Provetravanje vladara

Ulazak u svet

Zbirke prica za decu

Put za prijatelje

Oni su voleli srne

Neko sat, neko budilnik

Romani

Vlasnici bivse srece

Kraljica zabave

Fajront u Grgetegu

Za roman Kraljica zabave dobio je nagrade "Borisav Stankovic", "Branko Copic" i Nolitovu nagradu.

Za roman Fajront u Grgetegu dobio je nagradu NIN-ovog zirija kritike za roman 1998. godine.

Za knjigu pripovedaka Ulazak u svet dobio je Andricevu nagradu.