AMERIKA: KRAJ AGONIJE IMPICMENTA

(Od dopisnika NIN-a iz Vasingtona)

Zli jezici kazu da je Bil Klinton iskoristio ove nedelje prvu priliku da utekne iz Vasingtona, cim se Monika Levinski ulogorila pre neki dan u prestonicnom hotelu "Mejflauer" - stotinak metara od Bele kuce - u iscekivanju kad ce je (i da li ce je) zaslepljeni republikanci naterati da svoj prljav ves rasprostire sad i pred senatskom porotom na Kapitol Hilu.

Ta predsednikova prva prilika ukazala se u utorak ujutru, kad je u Sent Luisu organizovan docek papi Jovanu Pavlu II koji je - onako ostareo i pod teretom Parkinsonove bolesti - ipak smogao snage da, posle naporne posete Meksiku, dodje na dva dana u Ameriku, da osokoli a malo i izgrdi svoju ovdasnju pastvu (poseta katolickim crkvama u SAD smanjila se u poslednjih pet godina sa 42 na 29 odsto). Na svim vodecim TV kanalima mogao se u utorak gledati uporedni prenos predsednikovog susreta sa pontifikom u Sent Luisu i senatske debate o tome kako u ovaj cirkus sa impicmentom ponovo uvesti glavne svedoke iz "afere Levinski" (Moniku, Klintonovog crnog pobratima, advokata Vernona Dzordana i savetnika iz Bele kuce Sidnija Blumentala).

Zasad, veliki su izgledi da ce ekipa republikanskih tuzilaca uspeti u nastojanju da se trazeni svedoci pojave pred Senatom i time ovo njihovo politicko sudjenje produzi za jos nekoliko nedelja. U sredu uvece glasalo se o tome iza zatvorenih senatskih vrata, s tim sto je republikanska vecina u gornjem kongresnom domu uspela pre toga da obori peticiju demokratskog senatora Roberta Birda da se prekine ova farsa od sudjenja - a Bil Klinton javno ukori zbog nedolicnog ponasanja, kojim je osramotio Ameriku i instituciju njenog predsednika.

To, medjutim, nista ne menja u konacnom zbiru. Tuzioci, naime, ne mogu ni slucajno da skupe dve trecine senatskih glasova (67), koliko ce im na kraju ove parade biti potrebno za odstrel Bila Klintona, a ovaj ce u medjuvremenu nastaviti da glumi sefa drzave koji normalno obavlja svoje poslove, ne obaziruci se na republikance koji mu iz sve snage rade o glavi.

"Verujem da bi istorija sa odobravanjem gledala na lidera koji ima hrabrosti da zaustavi Milosevicevu vladavinu terora" - pisalo je,pored ostalog, u jednom pismu koje je negde pre dve nedelje bilo, po specijalnom kuriru, dostavljeno Bilu Klintonu u Beloj kuci. "Nadam se da cete vi biti taj lider."

Bivsi (ali i dalje veoma uticajni) republikanski senator Bob Dol bio je potpisnik ovog pisma-apela u kome se trazilo od sefa drzave da stane nasuprot Milosevicu i da u nedavnom redovnom godisnjem istupanju pred nacijom - u utorak, 19. januara, na zajednickoj svecanoj sednici oba kongresna doma - objasni taj svoj zaokret americkoj javnosti. Ocekivanja su, medjutim, posle toga ostala neispunjena: Bil Klinton je te veceri dobio primetan aplauz i demokrata i republikanaca na Kapitol hilu - a to davno, zbilja davno nije doziveo - za svoje gromoglasno upozorenje da se SAD nece libiti da ucine sve sto je u njihovoj moci da zaustave "brutalnu represiju"na Kosovu, ali se uglavnom sve na tome zavrsilo. Na tom gromkom aplauzu sa jednog i drugog kongresnog krila.

Poslednjih dana, medjutim, pocelo je da se registruje vrenje i na toj uglavnom mirnoj vasingtonskoj povrsini. Ljudi iz najblizeg predsednikovog okruzenja sve cesce se oglasavaju izjavama koje mirisu na pripremu terena za neke prilicno konkretne americke poteze prema Kosovu - pa makar to bilo i bez ostalih zapadnih saveznika (Britanci su jedino prisutni u svim kombinacijama te vrste; Toni Bler mu tu dodje kao mladji brat po materi, s one strane Atlantika).

Vasingtonska akcija kao da je pocela da hvata korak sa vrucom vasingtonskom retorikom: Klintonovim specijalnim dekretom u utorak je odobreno dodatnih 25 miliona dolara za humanitarnu pomoc Kosovu, a zatim je - u tom istom, jednom danu - Medlin Olbrajt dobila od Igora Ivanova u Moskvi saglasnost za zajednicku americko-rusku izjavu izmedju cijih se redova raspoznaje pretnja avijacijom NATO-a ukoliko jugoslovenske vlasti ne ispune neodlozno i u potpunosti obaveze iz rezolucija Saveta bezbednosti i zakljucaka Kontakt grupe vezanih za dogovoreno povlacenje vojnih i policijskih snaga sa Kosova, kao i za saradnju sa Haskim tribunalom za ratne zlocine. Pomenuti utorak zavrsen je i informacijom iz Pentagona da ce se brojno stanje mirovnog sastava SFOR u Bosni smanjiti do marta za 10 odsto (od srede ujutru vec je pocelo da se suska da ce 3 200 oslobodjenih natovaca biti po hitnom postupku premesteno na sledeci balkanski "ugodjaj" - u Makedoniju ili na granicu Albanije prema Jugoslaviji).

U medjuvremenu agonija impicmenta priblizava se, polako, svom kraju, sto znaci da nailazi i vreme kad ce predsednik SAD - rasterecen more u vidu senatske giljotine - moci i znatno slobodnije da se razmase svojom toljagom. A od dvojice kandidata za njenu proveru u praksi - Sadama Huseina i Slobodana Milosevica - "balkanski Sadam" ima, cini se, znatno bolje izglede da se nadje na Klintonovom udaru i to, mozda, cak i pre nego sto bude bila proglasena obustava daljeg rada seksualne inkvizije na Kaptul hilu.

Ono sto je doskora znacilo jeres - poslednjih dana predstavlja javnu poruku Klintonu, koja se sve cesce cuje sa raznih vasingtonskih strana. Ta poruka, dajdzestirana, glasi, otprilike, ovako: nek' bude sta bude, a mi da priznamo Kosovu pravo na nezavisnost i da se vadimo iz te balkanske kaljuge - dok za to jos ima vremena!

Nogu je na tom terenu povukao Morton Abramovic, ugledni vasingtonski diplomata (nekadasnji ambasador i pomocnik drzavnog sekretara), koji je sad jedan od predvodnika uticajne nevladine organizacije zvane Medjunarodna grupa za pracenje kriza u svetu. Pre dve nedelje, on je vec u naslov clanka za "Vol strit dzornal" rekao sve sto je imalo da se kaze: "Zapad mora da prizna Kosovu nezavisnost."

Ispod ovog provokativnog naslova rasprostro se bio tom prilikom, na pola strane, odgovarajuci tekst sa sledecom argumentacijom: "Svako resenje koje bi vodilo ka produzavanju ove krize zahtevalo bi dugorocno angazovanje Zapada, cije dimenzije u ovom trenutku uopste nisu jasne i za koje je domaca politicka podrska pod velikim znakom pitanja..."

S druge strane, SAD mogu da se opredele za vojni protektorat na Kosovu (u izvedbi NATO-a), uz istovremeni pokusaj da se promeni politicka panorama Srbije i potom potrazi zadovoljavajuci sporazum o autonomiji sa Milosevicevim naslednikom. Taj put, smatra Abramovic, znacio bi bombardovanje srpskih vojnih ciljeva zbog krsenja oktobarskog sporazuma sa Holbrukom - uz znacajno umanjivanje Milosevicevog politickog znacaja, ukljucujuci i pocetak njegovog ozbiljnog gonjenja preko Haskog tribunala zbog ratnih zlocina u daljoj i blizoj proslosti.

Sve kad se sabere, zakljucuje Morton Abramovic, nijedna raspoloziva opcija nije atraktivna - a jos manje je to varijanta sa zadrzavanjem statusa kvo na Kosovu. Na kraju, kad je dosao trenutak da se izjasni, on je za nadlezne u Beloj kuci, Kongresu i Pentagonu imao sledecu poruku: " Amerika moze da podrzi g. Milosevica, moze da podrzi kosovske Albance - ili moze da ostane na ogradi. Ako je istorija nekakva vodilja, mi cemo ostati na ogradi koliko god nam to bude bilo moguce, ali to ce jedino rezultirati jos vecim nasiljem, jos skupljom cenom i nasim kasnijim jos vecim angazovanjem. Vreme je, prema tome, da se prihvati ideja o nezavisnosti za Kosovo i da se vidi kako to moze da bude ostvareno uz najnizu mogucu cenu."

Ovo, Abramovicevo, u "Vol strit dzornalu" predstavljalo je samo pocetak. Americka stampa, naime, svakim danom postaje sve ostrija u osudama politike koju Klintonova administracija vodi prema Kosovu. U reagovanjima na tu temu ne samo sto dominira kritika poteza koji se u poslednje vreme povlace iz Vasingtona prema Beogradu, vec se i sve vise izrazava strepnja da bi Kosovo moglo da se pretvori u zlu kob americke spoljne politike - i to ne samo na Balkanu.

Pisuci u "Vasington tajmsu" o "bizarnom zaokretu" americke politike, ugledni komentator Hari Samers podseca da su SAD pocele jos 1992. da prave gresku sa intervencijama na Balkanu, svrstavajuci se u Bosni na stranu Muslimana - uz istovremeno okrivljavanje Hrvatske i, posebno, Srbije za sve nesrece tamosnjeg rata.

"Ta pristrasnost nije se izgubila ni sad kad je rec o albanskim muslimanskim pobunjenicima iz teroristicke Oslobodilacke vojske Kosova, koji traze nezavisnost iako Srbija vec stolecima vlada ovom pokrajinom" - pise Samers u ovom clanku, uz konstataciju da su SAD svojim akcijama u Bosni ohrabrile "OVK" na pobunu, dok se, s druge strane, osudjuje srpski vodj Slobodan Milosevic kad (kako se navodi) pokusava da odrzi red u svojoj zemlji.

U pomenutom napisu za vasingtonski "Tajms" (inace, glasilo desnog krila republikanske partije, cija je uza specijalnost od 1992. udaranje kontre Klintonovoj administraciji u svakoj prilici) penzionisani pukovnik Hari Samers osudjuje nedavni masakr u selu Racak, ali i postavlja pitanje zasto sadasnje pretnje intervencijom NATO-a zbog ovog zlocina nije bilo i ranije prema drugoj strani. Na primer - kad su Srbi masakrirani u selu Klecka ili kad su teroristi tzv. OVK "hladnokrvno ubijali srpske policajce i isterivali Srbe iz njihovih kuca u selima Lapastica i Obrandza".

Samersov napis zavrsava se zahtevom da se ne samo obustavi svaka dalja americka podrska gerilcima tzv. OVK (pored ostalog, kako se navodi, i zbog toga sto je jedan od njihovih glavnih sponzora i ovdasnji drzavni neprijatelj broj 1 Osama bin Laden), vec - uz pozivanje na iskustva iz Vijetnama - i da prestane svako dalje uplitanje SAD u ono sto autor naziva tekucim gradjanskim ratom u Jugoslaviji.

Komentator "Vasington posta" Fred Hajat optuzuje predsednika Klintona da je americka politika prema Kosovu "ispunjena obmanama i hipokrizijom". Prema njegovim recima, Vasington se zavarava saleci da moze da posreduje u resenju kojim bi albansko stanovnistvo na Kosovu prihvatilo da i dalje ostane potcinjeno Milosevicu, cak i da se radi o najsiroj mogucoj autonomnoj varijanti.

Profesor sa Americkog univerziteta u Vasingtonu Amos Perlmuter smatra, medjutim, da vremena za cekanje nema i da zapadni saveznici odmah moraju da pronadju politicko resenje za Kosovo, jer ce u protivnom (prema njegovom upozorenju, u clanku za "Vasington tajms") na tom terenu doci do gradjanskog rata sa opasnim posledicama po siri balkanski region.

Perlmuter laze da do resenja krize na Kosovu ne moze da se dodje vojnim putem, jer (kako navodi) agresivno ponasanje "OVK" ima za cilj izazivanje strane intervencije, sto cini da se u ovoj situaciji "uz Milosevica svrstavaju i oni Srbi koji, inace, ne podrzavaju njegovu politiku".

Tekst u "Vasington tajmsu" ima naslov "Kantonalno resenje", sto je put koji (po ugledu na praksu u Svajcarskoj) autor vidi kao jedini izlaz iz kosovske krize. "Kantonizacija Kosova sacuvala bi multinacionalno i multireligiozno drustvo i zastitila manjine u skladu sa Poveljom OEBS-a, s tim sto bi Skupstina Srbije i medjunarodna zajednica bili garanti ovog aranzmana", pise Perlmuter, uz konstataciju da bi ovo resenje moglo da bude realizovano jedino u Srbiji kojom ubuduce nece vladati Slobodan Milosevic.

A, da bi se stiglo do tog cilja, "Tajms" predlaze, za pocetak, potpunu medjunarodnu izolaciju Milosevica. Odnosno, pregovore OEBS-a sa onim Srbima, Albancima i ostalima sa tog prostora koji ignorisu ekstremiste u svojoj sredini i koji, pre svega, zele da zive jedni sa drugima i u miru na Kosovu.

Prema Perlmuteru, to bi bio samo prvi korak, dok bi onaj sledeci (i glavni) uslov za uspeh ovog procesa - kako se zakljucuje - predstavljalo dugorocno angazovanje OEBS-a na ekonomskom oporavku Kosova i, uopste, na oporavku celog ovog balkanskog regiona.

SLOBODAN PAVLOVIC