SRPSKI BLUZ

BLATO NA ASFALTU

Posle petnaest godine u knjizarama se pojavila knjiga koja je, na neki nacin, predstavljala najvece uzbudjenje svog vremena - "Ca. Blues"

Neposredno posle Velike zalosti, Beograd je "udarila" renesansa sezdesetih, olicena i u cuvenoj knjizari u Cetinjskoj ulici ("Narodna knjiga"), gde je poceo novi kulturni zivot grada (o tome je hronicar Beograda Momo Kapor napisao roman), ali vec tada nemio vlastima i nedrag starim piscima. Tada je "nasa literatura bila iskljuciva. Meni ne smeta nista sto se desava na periferiji, recimo u Kragujevcu. Ali, ako to ostaje da se tu resi kao problem i pisac samo zbog toga pise, onda je to besmisleno... To nije literatura. To su male traume koje covek pokusava da resi pisanjem".

To je rekao Mika Oklop, mladi pisac Milan Oklopcic, u intervjuu NIN-u, koji je sa knjigom "Ca. Blues" 1982. godine ucestvovao u trci za NIN-ovu nagradu za roman godine. Izgubio je nagradu preglasavanjem (3:2) a laureat je tada postao, sada zaboravljeni, zagrebacki knjizevnik Pavao Pavlicic ("Vecernji akt"). Osim forsiranja "bratstva i jedinstva" postojali su tu i drugi knjizevni razlozi koji su nasu knjizevnost doveli do ovog gde je sada, odnosno do mrtve trke izmedju zavicajnih knjizevnika i postmodernista.

Najveci znacaj u promociji romana Mike Oklopa imala je pomenuta knjizara u Cetinjskoj i ljudi koji su se u njoj okupljali. I skoro da su uspeli u promociji nove kulture, ali onda se umesala politika u knjizevnost i sve je postalo ovako kako je sada, a knjizara i roman Mike Oklopa postali su deo nostalgicnih prica o Beogradu.

U toj knjizari je radio i Miodrag Dramicanin, mladi covek sa Karaburme, kraja Beograda koji je tek tada zavrsavao svoju nostalgicnu pricu. Kada je knjizara "rasturena" Miodrag zvani Bata otvorio je prvu privatnu knjizaru u delu predvorja Jugoslovenskog dramskog pozorista. Kasnije je poceo i sam da izdaje knjige. On, knjizara i njegova izdavacka kuca postali su poznati samo pod jednim imenom - "Bata-knjiga".

Sta je sve izdao Bata-knjiga, i ko je njega izdao, ne bi stalo u jednu pricu, narocito ne u ovu. Uglavnom, nestali su iz Beograda - i Bata i Mika Oklop. Mika je otisao u Kaliforniju, a Bata ko zna kud. Za Miku nije ni cudno. On je vec bio u Kaliforniji, gde je napisao prvu knjigu koja je kod nas objavljena pod tudjim imenom ("Cubura negde u Kaliforniji"), vezao ga, tamo, Dzek Keruak, a kasnije i Carls Bukovski, tako da je to bio samo povratak - u Kaliforniju. Za Batu je vec cudno, ali to je njegova tajna. Uglavnom, nekako su se vratili. Bata, fizicki, kao izdavac Mikine knjige "Ca.Blues".

Knjiga se ponovo pojavila u nasim knjizarama, u Batinom izdanju, ali kao izdavac je potpisana nova Batina firma. "Zato sto kod nas ne postoji tradicija", kaze Bata Dramicanin. "Ona je opasna kod nas. Pogledajte Kolarac, Akademiju, Cika Misino zdanje, ili izdavace, kao Gecu Kona... Svaki dan samo nesto novo - to je nase pravilo."

Mika Oklop je dolazio u knjizaru u Cetinjskoj, gde je radio Bata i bili su deo onog drugog Beograda koji je tek trazio svoje mesto u kulturi i, po svemu sudeci, nikada nije uspeo da ga nadje. Da li je nestao sam od sebe ili su ga drugi unistili, jer im je smetao, to vise niko ne moze da kaze.

Knjiga je pocinjala pricom o blatu na vrhu pisceve cipele. To je, kako je Oklop govorio, bio nekakav dug, ali i bes prema literaturi koju je nekad voleo. Jos tada su ga spopale neke sumnje zasnovane na stvarnosti nase kulture.

"Mislim da je u nasoj literaturi skoro sve smesteno u neke lokalne okvire; pri tome mi nisu jasni ti pisci. Verovatno zbog toga sto je svakom piscu stalo da bude stampan - tuzni su pisci koji imaju pune fioke tekstova, a malo knjiga - a da bi bio stampan on negde mora da pripada. Mora da pripada lokalnoj literaturi, ili nacionalnoj, mora da pripada nekoj lokalnoj struji, ili 'blatnjackoj' knjizevnosti", govorio je Mika Oklop.

Knjiga je brzo privukla paznju publike (izdanje "Prosveta"), tako da je ceo tiraz rasprodat dok su kriticari i novinari obratili paznju na nju (iako je, mora se priznati, taj period trajao samo mesec dana). Prve reakcije kritike bile su, takodje, vrlo pozitivne. Cak su se mnogi pitali da li je dobro za mladog pisca da mu prva knjiga bude toliko hvaljena i, priznajmo, toliko dobra.

Posle prvog usledilo je drugo, trece ... izdanje knjige i tako sve do brojke od 100 hiljada primeraka. Bar tako kaze Mika u pogovoru novog Batinog izdanja. To jest, najverovatnije laze, da bi ponovo iznervirao one koju su ga tada potcenjivali i kudili njegovu knjigu koja je, po Igoru Mandicu, tada knjizevnom kriticaru NIN-a, "usla u jedan prostor koji je do sada bio nezaposednut, prazan".

No bilo bi nepravedno reci da je tada knjiga "Ca.Blues" bila na bilo koji nacin zapostavljena, naprotiv bila je favorizovana, cak i previse, pisca su slavili mnogi kriticari i novinari, kojima je takodje dojadila tadasnja zavicajna, komunisticka i "antikomunisticka" literatura - a to se mladom piscu osvetilo. Knjigu je prihvatila i publika tako da je uspeh bio potpun. Sloboda o kojoj je pevao Keruak i drugi bitnici, ili kasnije "deca cveca", dosla je kod nas sa zakasnjenjem, kroz knjigu Mike Oklopa, odmah su je iskoristili "tradicionalisti" i zapoceo je period "antikomunisticke" literature, koju su pisali, naravno, bivsi komunisti, vernici, gresnici i pokajnici.

Pre nekoliko godina, kad je Mika vec bio u Kaliforniji, a Bata ko zna gde, novi klinci, odrasli u jos jednom "medjuvremenu", poceli su ponovo da "izvlace" tu knjigu iz vec prasnjavih biblioteka svojih roditelja i starije brace i da je ponovo citaju.

Nije ta knjiga bila "ikona" ni u svoje vreme, ali je bila nesto novo, nama nepoznato i u knjigama nenapisano. Sada je to jos manje, ali je mladjoj publici takodje nepoznato. Ako je knjiga nekada bila puna seksa i droge, sto je mnogima smetalo, sada je to knjiga bez seksa i droge, sto mnogima nedostaje.

U istoj biblioteci, "Prosvetinoj", nesto kasnije je izasao i "Bas saksofon" Jozefa Skvoreckog u prevodu Aleksandra Ilica. Kao po pravilu, ponovo se pojavio upravo posle knjige Mike Oklopa.

Te knjige nisu slicne samo po tome sto su izasle u istoj izdavackoj kuci sa slicnim koricama vec i sto govore o dzezu i bluzu, muzici vezanoj, bar u nasoj svesti, nekadasnjoj i sadasnjoj, za otpor, pre svega otpor u kulturi. Nekada smo govorili otpor komunistickoj kulturi (Skvorecki je pisao o otporu fasistickoj i komunistickoj kulturi), a sada Mika Oklop u pogovoru novog izdanja svoje knjige naglasava da trenutno "zivi i radi u vanstranackoj Kaliforniji, u gradicu Pacifika, pored istoimenog okeana".

Da li povratak ovakvim knjigama predstavlja progres u nasoj napacenoj kulturi, makar to bio progres sa korenima u njenoj nedovrsenoj istoriji, ili je to samo posledica "retrovirusa" pri kraju milenijuma? Milan Damnjanovic