SUSRET: BOGDAN TIRNANIC, NOVINAR

ZASTO SAM IZDAO '68.

Nije slucajno sto se danas govori o tome kako bi diskoteke, klubove i kafane trebalo ranije zatvarati. Ne zato sto u njima sede Giska, Beli, Tirke i Prele, vec da bi se ta deca izlozila asimilaciji beznadja, ili oterala u svet

Sta se u ovom vremenu drugo moglo ocekivati od "Beogradjanina po rodjenju i Beogradjanina po zanimanju" Bogdana Tirnanica, do knjige "Beograd za ponavljace". Svojstvenom duhovitoscu autor se u njoj zalaze za obnovu grada i za pokusaj nove komunikacije njegovih stanovnika - grada koji balansira na ivici izmedju stare slave i nove propasti. U uvodu knjige Tirnanic objasnjava: "'Beograd za pocetnike' datira iz vremena pre uspona, a 'Beograd za ponavljace' dolazi u vreme posle njegovog pada." Naslov vase druge knjige ukazuje da "pocetnici" iz sedamdesetih i osamdesetih nisu bili bas neki ucenici!?

- Da, oni su ponavljaci. Knjiga "Beograd za pocetnike" bila je izraz jednog optimistickog stanovista. Nakon burnih sezdesetih, Beograd je imao sansu da postane svetska metropola. I pored realnih pokazatelja naseg svakodnevnog zivota i opsteg shvatanja da Beograd neumitno pocinje da propada, da se vraca u svoje palanacke okvire.

O padu Beograda u poslednjoj deceniji jedva da je vredno govoriti. Svako zna razloge zbog kojih se to dogodilo. Tacno je da bi u okolnostima koje su zadesile Beograd, tokom ovih godina, i mnogo vece metropole nestale u pesku zaborava. I da se Beograd u odnosu na to sta ga je snaslo sjajno drzi.

Naravno, to sto do sada nije propao sasvim, ne znaci da mu se nece i dogoditi u vrlo skoroj buducnosti. U tom smislu ova zbirka feljtona predstavlja uputstvo za upotrebu Beograda ne bi li se stvari promenile nabolje. Kad podjemo od takvog stanovista, tek onda je moguce govoriti o nasem blatu: unistenim fasadama, zapustenim zgradama, kioscima, prosjacima, bedi, nemastini, patologiji redova... Mozda bi ipak trebalo otkriti uzroke njegovog propadanja. Postoje razliciti stavovi o tome, pocev od onih da su za sve krive izbeglice i dosljaci s koca i konopca. Odgovornost kod nas cesto je poput ciganske torbe.

- Naravno da je teza kako su izbeglice krive za stanje Beograda potpuno blesava. Nisu oni dosli svojom voljom, nego su izbaceni na obalu, iz reke velike ljudske nesrece koja ih je dovaljala iz njihovih domova. Ironija je sto tu tezu upravo zastupaju ljudi ciji se zivotni bekgraund nalazi u "vlakovima bez voznog reda".

Neosporna je cinjenica da je Beograd uvek ziveo od dosljaka. Crpeo je njihovu energiju, njihovu zelju da pobegnu od svoje patrijarhalne ili pastoralne zabiti. Najveci broj Beogradjana nije rodjen u porodilistima Beograda, nego je rodjen u Balkanskoj ulici, izmedju saracke radnje Burundzijinog oca i bioskopa 20. oktobar.

Da odgovorim na vase pitanje, koji su to razlozi devastacije Beograda: razlozi su evidentni. Nekoliko godina rat se odvijao na samo sto kilometara od grada. Ziveli smo pod epohalnim sankcijama, u jednom rezimu kome nije stalo do blagodeti sopstvenih gradjana, i koji je, po svojoj prirodi, neprijateljski nastrojen prema svemu sto cini sustinu jednog velikog grada. Nazalost, taj rezim ne samo da se nije kultivisao, vec je u medjuvremenu inkorporirao u sebe sve one koji su na civilizacijskom nivou jos nizi od njega. Samo u Beogradu, u ovo vreme, moglo se dogoditi da se neko zapita treba li ponovo graditi Jugoslovensko dramsko pozoriste! Po kome se, dan-danas, Beograd prepoznaje na kulturnoj mapi sveta. Beograd je izgubio i znatan procenat mladog stanovnistva. Nekoliko desetina hiljada, mozda i stotina hiljada mladih obrazovanih ljudi otislo je u svet.

- Toje jedan od glavnih razloga brzine tih devastirajucih procesa. Nije bilo adekvatne mere otpora njegovom poseljacenju, destrukciji gradskih vrednosti. Oni koji su prosli skolu sezdesetih i sedamdesetih: novi talas, crni film, BITEF, FEST, kosarka, fudbal - taj svoj beogradski bekgraund, to svoje obrazovanje, odneli su u neke druge predele, gde te vrednosti, verovatno, nemaju nikakve vaznosti, osim za njih same. U takvoj situaciji desilo se ono, sto jos traje: grad je posustao, postao nemocan da brani svoj nacin zivota. A taj nacin zivota sastojao se u takozvanom beogradskom duhu, o kome se mnogo prica a zapravo malo ko zna sta on zaista znaci.

- Beogradski duh je neka vrsta otvorenosti prema svetu, koja se uglavnom razvijala po kafanama. Bio je sklon novotarijama i iznedrio je niz specificnih vrednosti, kao sto su: tzv. beogradska duhovitost, beogradsko smekerstvo, beogradsko gluvarenje, ali, bogami, i neke ozbiljnije vrednosti unutar onog sto zovemo kulturom. Stvoreno je nesto sto se zove: beogradski roman, sto nikad pre nije bilo moguce u inace zavicajnoj prozi. U "Zimskim setnjama" '96. pojavilo se to staro lice Beograda, produhovljeno i mastovito. Mnogi su tvrdili da je to poslednji vapaj gradjanskog Beograda, ali se jasno videlo da u njemu postoji generacijski andergraund koji cuva vrednosti tog beogradskog duha.

- Znacaj tih dogadjaja bio je i u tome sto nam je otkrio da izmedju starog pokolenja koje odumire, iskvarenog, malodusnog, korumpiranog, i znatnog dela mladog pokolenja koje je bilo prinudjeno da ode u svet, u Beogradu postoji taj generacijski andergraund, sacinjen od preostale dece. Oni su izneli na ulice i trgove sve ono sto je bila sublimacija i emanacija beogradskog duha i beogradskog nacina zivljenja. Setite se samo onih duhovitih parola i citavog tog teatra na ulicama. Tako smo saznali da su te vrednosti bile skrivene u podzemlju i da su se ponovo inkubirale kod novih unutrasnjih emigranata, kod nase dece. Oni su pokusali, ne kukajuci mnogo nad sudbinom, da u potaji sacuvaju vrednosti grada, iako ih, na njih, niko posebno nije uputio. I ponovo ih izneli na trgove i ulice, u nacin zivota 1996.

Prevara kojom se sve to zavrsilo utoliko je strasnija. Ne zbog toga sto su gradjani zeznuti trolejbusima, sto su razocarani time da su njihovi tadasnji lideri sada visoki drzavni cinovnici! Zato sto su ti ostaci mlade generacije videli da imaju posla sa gomilom kretena i budala, istrosenih tipova, koji su njihovi sopstveni ocevi i majke.

Ponovo su se vratili u izolaciju, vrstu unutrasnje emigracije koja nikako nije "splendid rezolejsn". Nije slucajno da se danas govori o tome kako bi diskoteke, klubove i kafane trebalo mnogo ranije zatvarati. Ne zato sto u njima sede Giska, Beli, Tirke i Prele, neki opasni tipovi, vec ta odluka ima motivaciju da se deca isteraju iz svojih podzemnih stanista i tako izloze asimilaciji beznadja, ili da se oteraju u beli svet.

Beograd je bio uporiste moguce promene. Duh napretka, duh demokratije po prirodi stvari inkubira se u gradovima. Mi tih gradova nemamo bas mnogo, i zato je izdaja Beogradjana od strane koalicije Zajedno tragicna u politickom smislu. Promene su odlozene u daleku buducnost. Mnogi danas smatraju da ce promene izvesti novonastajuca srednja klasa?

- Naravno, to je cista iluzija. Srednja klasa se dugo nece obnoviti, a nizvesno je pitanje da li je srednja klasa uopste postojala. Da li se pod tim terminom mozda podrazumeva klasa aparatcika, sluzbenika onog rezima? I vecina te srednje klase, koja je toboze izlozena propadanju, danas cini znacajan deo JUL-a.

Jedina moguca promena je ona koja racuna sa bioloskim potencijalom te generacije koja se rasula po svetu. Ili sa njenim predstavnicima ovde, koji, to je fenomen, nalaze hiljadu razloga zbog cega nisu otisli u inostranstvo.

Umesto propagiranja demokratije, borbe za slobodne medije, slobodni univerzitet; za disidente, gradjanske intelektualce i tandara broc, treba obezbediti bar trista hiljada avionskih karata! Kako bi deca koja su otisla u svet mogla da glasaju na sledecim izborima. Naravno, te avionske karte niko im nece dati, iz prostog razloga: ako ovde dodje do promena, vise se nece vracati da peru tanjire po kineskim restoranima, niti da svoju pamet, znanje i talenat prodaju po damping cenama u svetu. To sto mlade generacije mogu da ucine ne oslobadja starije svog dela odgovornosti. Vasa generacija, koja je napravila 'lipanjska gibanja' '68. ovde, i sada nalazi se na pozicijama moci!?

- Ja sam prvi izdajnik '68. Dva dana posle pocetka demonstracija, napisao sam tekst: "Zasto su lipanjska gibanja negativna". Ta nasa revolucija bila je zgodan hepening, sad kad bi me zvali opet bih is'o. Naravno, bila je izmanipulisana od pocetka jer su je, kao i Depos, vodili ljudi sa strane. Studentske vodje bili su njihovi profesori, sto je bilo sasvim glupo. Imali smo plemenite namere, trazili smo jos vise socijalizma, sto je drug Tito odmah odobrio: "Uzmite koliko hocete, imamo toga po glavi stanovnika, iha!" Kasnijih godina heroji '68. podelili su se na one koji su ostali verni nacelima revolucije - jedan je Vlada Mijanovic, zivi u Kaliforniji, drugi je Dragomir Olujic, ostao je u Beogradu - ostali su prihvatili "dugi mars kroz institucije" rizikujuci da institucije promene njih, sto se, uglavnom, i dogodilo.

Mnogi su postali lideri politickih stranaka, traze sada vise demokratije kao sto su nekad trazili vise socijalizma. Naravno, socijalizam i demokratija se razlikuju bas po tome sto ne mozes da dobijes tom demokratije da bi je mazao na hleb. Za nju se mora boriti, step baj step!

Ne bih zeleo da neko stekne utisak da sam ja neki veliki demokrata. Demokratija je sistem vladavine sa hiljadu mana, ali u ovom trenutku, sto bi rekao Bora Pekic: "Nema niceg boljeg, pa 'ajde da je uzmemo!" To ne oslobadja buduce generacije da traze neki savrseniji sistem. Kao covek anarhisticke vokacije, kako posmatrate proces ranog kapitalizma koji se ovde odvija?

- Pre bih rekao da je ovo divljacka prvobitna akumulacija kapitala. Rani kapitalizam je oslobodio inicijativu, a kod nas se pod tim pojmom misli na drpanje love. Naravno, ne smatram kapitalizam idealnim - to je odvratan sistem. U srednjem veku bilo je mnogo toga vise po ljudskoj meri. Srednjovekovni ljudi nisu se mnogo bunili; kako kraljevi tako i seljaci, pa i Robin Hud - bili su zadovoljni svojim zivotima.

Kapitalizam je otelotvorenje nepravde, nema mnogo toga privlacnog u njemu. Ali, u odnosu na druge sisteme, ima tu prednost sto u njemu postoje izvesna pravila. Kapitalizam je veliki zanr sa stotinu cvrstih pravila, izmedju kojih postoje majusni prostori slobode, u kojima svako moze da lavira kako hoce. Za obican svet je bolje to, sa minimumom pravila uredjeno drustvo.

Ovo sto mi sada dozivljavamo jeste oblik drustvene anarhije. Naravno, ne kao ostvarenje Bakunjinovih ideala, vec kao jedan, zaista, originalan socijalni proizvod. Nije to drustvo slobodnih individua oslobodjenih tlaciteljskih civilizacijskih regula i ropstva partijama na vlasti. Naprotiv, to je anarhizam zatvorenih familija koje, u haosu koji proizvode, sasvim bezobrazno i van svih pravila rade u korist sopstvenog blagoutrobija. Kad se kaze da nama vlada mafija, toje velika nepravda. Mafija je stroga organizacija sa jakim kodeksom casti i hijerarhijskim odnosima koji su nedodirljivi. I ovde postoje hijerarhijski odnosi, ali vam oni omogucavaju da, ukoliko izrazite odanost sefu, mozete sve da radite. U mafiji, odanost sefu upravo vas sprecava da radite ono sto nije dozvoljeno. Knjigu zavrsavate neuobicajenim potpisom: "Bogdan Tirnanic, kandidat Liste za Beograd". Moze li se to tumaciti kao vas intelektualni i politicki angazman?

- Mozemo da se lazemo, nisam imao te ambicije. Ja nemam velike spisateljske ambicije, u smislu koriscenja knjige. To dokazuje da sam po vokaciji, ipak, novinar. U redakciji NIN-a zaceo se citav taj projekat, kao potpuno nevina stvar. Ali, kad novinar pocne s tekstom o beogradskim klozetima a nastavi tekstom o "Crvenoj zvezdi", sve pocinje da biva vrlo ozbiljno.

S obzirom na to da se stalno okrecemo izmedju nasih zelja, nasih zivota i politicke situacije, mozda bismo u citavoj ovoj prici o povratku u svet, o revitalizaciji grada i obnovi zivotnih vrednosti, mogli da okoncamo politicki. Pozivajuci se na jednog pisca koga smo mnogo kritikovali, s pravom. On je naslutio (mada nije ostao veran tom svom naslucivanju) kuda nas sve ovo vodi kad je zahtevao da se na dnevni red CK Srbije stavi pitanje klozeta. Pisac se zove: Dobrica Cosic.

Dakle, pocnimo od klozeta, jer smo tamo zavrsili! Sve ovo sto sad zivimo jedan je veliki senkrup. I da se ne bismo podavili u njemu, moramo se njime baviti.

LjUBISA STAVRIC