JUNACI NASEG DOBA

Uspeh predsednika Srbije Milana Milutinovica u Rambujeu nije samo njegov, nego i celog naseg jedinstvenog naroda

Niko nije ravnodusan prema sirokoj podrsci naroda predsedniku Milutinovicu, a preko njega i predsedniku Milosevicu, nasa malenkost najmanje. Nasa malenkost uspeh predsednika Milutinovica u Rambujeu smatra nesumnjivim. Jezik je u redu,misao takodje, metafore socne, logika fundirana, jedino su dosetke ponekad bile, za moj diplomatski senzibilitet, suvise srpske. A jednom je, prema izvestaju Radio televizije Srbije, jedna njegova setnja bila dogadjaj dana! On sam tu zapazenu setnju objasnio je cinjenicom da se u zamku Sarla Petog i Luja Sesnaestog ne pregovara, nego kruze neke ceduljice, pa je izisao da protegne noge...

Kad god se Milan Milutinovic, predsednik Srbije, obracao novinarima, jedan bucmasti i zalizani stajao je iza njega, uporno i uvek. Bucmasti i zalizani je nerovzno pusio. Nije prosao nezapazeno na RTS, a i drugima je pao u oci. U vazduhu je lebdelo pitanje ko je taj. Telohranitelj nije, telohranitelji ne puse. Savetnik nije, savetnici ne stoje. Nije ni prevodilac, prevodioci prevode. Po svoj prilici - ovo je moje izdvojeno misljenje - bio je to verifikator.

Cemu nas uci Rambuje?

Americi je potreban rat, jer jedino u ratu moze da pobedi, ali taj rat mora biti daleko; Amerika se brani na Balkanu! Na kraju krajeva, "tomahavk" kosta i kad miruje. U Rambujeu, dakle, ipak je porazen taj nacin misljenja, nacin iskljucivosti, ali vrlo komicnim postupkom. Tvrdoglavi Albanci, svojom tvrdoglavoscu, spasili su tvrdoglave Srbe! Zapad je preklinjao: "Potpisite, da ih bombardujemo!" Albanci su rekli: "Ne, hocemo vise!" Robin Kuk, ministar spoljnih poslova Britanske imperije, tradicionalnog srpskog saveznika kroz dva svetska rata, diploamtskim tonom, u finom engleskom maniru, pozvao je delegaciju kosovskih Albanaca da potpise sproazum, "jer u suprotnom necemo moci da bombardujemo Srbe".

Najgore je prosla Medlin Olbrajt, s ratnim nalogom u tasni. Njoj je Adem Demaci spustio slusalicu. Ponizavajuce za jednu damu, s obzirom na to da je najbliza saradnica Bila Klintona...

Milan Milutinovic osetio je da ce ishod biti povoljan - ni rat ni pakt - i pozurio je u Francusku. Put je, da se Albanci ne sete, objasnio lukavo naivno: "Svi idu uRambuje, zasto ne bih i ja!"

Po povratku u zemlju, doziveo je ovacije, a preko njega i predsednik Milosevic. Svenarodno jedinstvo postignuto je u Mirijevu, javlja RTS. Njihovi planovi - misli se na Zapad - pasce u vodu, isticu mladi socijalisti od Surdulice do Kikinde. Siparice na mitinzima citaju pismene sastave.Cela zemlja spremna je da pogine, kazu siparice, ako strana cizma kroci na njeno tle.

Mi nemamo rezervnu otadzbinu - glasi vodeca krilatica nasih dana, koja se mnogo dopala najsirim masama. Nema mitinga podrske na kome se ne kaze: mi nemamo rezervnu otadzbinu. Lepo zvuci, ali je - usudjujem se primetiti - semanticki sumnjiva. Niko nema rezervnu otadzbinu, cak ni strani placenici. Pa i Albanci, i oni hoce jednu veliku otadzbinu. Njihova parola kaze: svi Albanci u jednoj otadzbini!

Da se vratim srpskoj stvari koja se u Rambujeu poboljsala. Cak i Kristofer Hil, americki posrednik za Kosovo i Metohiju, sada ne krije smisao za pravdu. Kaze, u duhu tradicionalnog americkog osecanja ljudskih prava, da svako ko ubija ili uzima taoce treba da bude osudjen! U razgovoru sa Milanom Milutinovicem otkrio je i razloge americkog angazovanja. Jedan je, veli, humanitaran, drugi je interes SAD za mir i stabilnost u regionu, a treci zelja da Jugoslavija ponovo zauzme svoje mesto u Evropi, gde i pripada!

Sada je i majka Rusija na nasoj strani, o Kini da ne govorimo...

Ali, pre svega, na nasoj strani smo mi. Na celu sa Seseljem.

Vruca parola nasega detinjstva motivisala je sve nase narode i narodnosti: "Zivot damo, Trst ne damo"! Na srecu, zivot nismo dali, dali smo Trst. A i da smo dali zivot i dobili Trst, on, Trst, danas ionako ne bi bio nas...

I sada, jedinstven u odbrani zemlje, srpski narod i svi gradjani Jugoslavije na plebiscitaran nacin kazu "ne" silama agresije - istaknuto je na tribini Jugoslovenske levice u Guci. Tom prilikom je dr Zivorad Djordjevic iz JUL-a, poreklom iz okoline Smedereva, imajuci u vidu uspeh predsednika Milutinovica u Rambujeu, zapretio svetskim mocnicima: mi Kosovo necemo dati dobrovoljno po cenu bombardovanja, po cenu rata. Za ovakav stav imamo jedinstvenu podrsku citavog naroda!

Mir, ukratko, nema alternativu, i ako zatreba, za mir cemo ici u rat.

Takvima kakvi smo, jedinstvenima i odlucnima, pobeda je sudbina.

Niko, medjutim, ne razmislja (ja sam prvi!) sta ce biti s nama posle istorijske pobede nad NATO paktom. Usudjujem se da upozorim, pobeda nije samo zadovoljstvo, nego duznost i obaveza. Svi ce, ceo svet, po logici stvari, pristati uz pobednika, tj. uz nas. Desice se da zavladamo svetom!

Imamo li kadrove za to? Ima li JUL nesto u rezervi? Hoce li Milovan Bojic moci svuda da stigne?

Najbolji kadrovi potroseni su u Vladi narodnog jedinstva.

Zato se bojim nase pobede...

Milo Gligorijevic