ISPOVEST: VELJKO DJUROVIC, RATNI SNIMATELJ

Najveci problem su mi lica poginulih. Izbegavam da ih gledam, ako je ikako moguce. Urezu mi se u pamcenje pa razmisljam: sta je bio, kako je izgledalo umiranje; znaju li njegovi gde je, da je poginuo...

Dugogodisnji ratni snimatelj britanske televizijske kuce NjTN, nas covek Veljko Djurovic nedavno je objavio knjigu simbolicnog naziva "Press!Don't shut!" (Novinari! Ne pucaj!). Knjiga je edukativna, namenjena je ljudima koji se odluce za ratno reporterstvo - "Ne za one koji iz hotela prate rat", kaze autor, "vec za one koji imaju hrabrosti da se sunjaju po frontu".

- Sustina je da pravila nema, jer osnov svake ratne strategije svodi se na obmanu, ko ce koga da prevari. Dakle, biti spreman da se u svakom trenutku prilagodis situaciji u ratnim okolnostima. Pogresna reakcija cesto uzrokuje tragediju, pa stoga kad se nadjete matirani situacijom ne smete da panicite, niti da dozvolite sebi napad hrabrosti. Najbolje je drzati se stare poslovice: "Pamet u glavu, dupe uza zid."

MITEVICEV GEST: Pod uticajem mog zeta, snimatelja Dragana Kulisica, jos u osnovnoj skoli zaintrigirala me je profesija reportera. U srednjoj skoli nisam izbivao iz Kino kluba Beograd, potom mi se ostvario san: upisao sam Akademiju, zavrsio je i postao profesionalni snimatelj. Nisam razmisljao da cu se baviti ratovima, osposobljavali su nas za igrane filmove. Posle Akademije poceo sam sa muzickim spotovima, a onda se desilo cudo i moj zivot je krenuo neocekivanim pravcem. Dobio sam ponudu da kao ratni snimatelj idem u Nikaragvu u kojoj je te 82. besneo gradjanski rat. Naime, Zoran Petrovic Pirocanac i Dragan Havzijevic, pioniri slobodnog novinarstva u nas, pozvali su me da zajedno odemo u Nikaragvu, da pratimo sukobe.

Izvesnu dilemu u meni otklonio je Dusan Mitevic, dajuci nam neverovatnih 5 000 dolara za troskove puta. Tim svojim gestom direktno je uticao na moju profesionalnu karijeru. Naravno, plasio sam se. Nikakvih slicnih iskustava nisam imao, a sve to tamo izgledalo mi je strasno.

Kako sam izisao iz aviona u Managvi, svaki korak, svaki naredni sat, bili su za mene dozivljaj. Prvo iskustvo na onim aerodromskim cek pointima: trkeljisanje, pregled stvari, pasosa, baterija u oci. Sledi prva noc, nisam spavao... A onda je svanuo prvi dan mog boravka i najednom se pojavilo stotinak kolega, normalnih ljudi. Niko ne panici, niko se ne krije iza zavese, niti viri kroz prozor, osim mene. Pored njih i ja sam poceo normalno da se ponasam.

PRVI METAK: Borbe kontrasa sa vladinim snagama vodjene su na severu zemlje, prema Hondurasu. U Managvi smo radili intervjue sa liderima sandinista; nikako da dobijemo dozvolu da odemo u zone borbe, a onda, nenadano, dobili smo vizu za Honduras.

Iz Hondurasa smo lako usli na teritoriju Salvadora, koju su kontrolisali levicarski pobunjenici iz pokreta "Farabundo Marti". Dugo su drzali te teritorije, imali su organizovanu infrastrukturu: kuhinju, radio stanicu... Vojna hunta, cak i uz veliku pomoc Amerikanaca, nije mogla da ih unisti. Komandant gerile Horhe Menendez Onas pristao je da pred nasom kamerom skine masku, a to je znacilo da vise nece moci ilegalno da cirkulise.

Hteli smo da tu boravimo samo nekoliko dana, medjutim doslo je do zatvaranja granice s honduraske strane, kako bi se sprecio ulaz izbeglicama. Tako je zatvoren i kanal preko kog smo mi usli. Nasli smo se na tromedji Gvatemale, Hondurasa i Salvadora, u dzungli na kraju sveta. Ili je bar meni to tako izgledalo. Tu smo doziveli i prve borbe, prvo iskustvo kad ti metak zvizne pored glave.

Tih dana kad smo mi dosli, dogodila se velika guzva. Vladine trupe pobile su nekoliko stotina civila izbeglica na reci Sumpul. U selima koja su podrzavala ustanike, ljude su ubijali macetama. Nije bio redak prizor da pored puta lezi telo bez glave. Duz nekih kanala videli smo gomile leseva, od onih koji tu leze nekoliko dana, do onih od kojih su ostali samo kosturi.

Ali, tolika je tenzija u vazduhu, da je to samo jedna od bezbroj stvari koje ostavljaju utisak na tebe. Svakog momenta i tebi nesto moze da se desi, nemas vremena da racionalno razmisljas. Da sednes i kazes sebi: "Veljko, 'ajmo mi kuci! Nije ovo za tebe!" Ne smes da dodjes u situaciju da se uspanicis i da trazis neko drugo resenje. Moras se prilagoditi okolnostima: nazad ne mozes, a ne sme ti se desiti da ne mozes napred.

SPASONOSNI VISKI: Kad naidjes na les muka ti je, povraca ti se. Otkinuti delovi tela, telo bez glave, to morbidno izgleda. Okrenem se na drugu stranu, to i danas cinim. Ja ne volim da vidim ni krv od injekcije a toliko strasnih stvari sam video. Opet, dok gledam te prizore kroz oko kamere, imam drugaciji odnos. Deluje mi kao neka irealna slika i utoliko mi je lakse. Verovali ili ne, vise sam se plasio dok sam gledao taj materijal u montazi. To strasno izgleda, kad prepoznajes situaciju.

Inace, sve sam snimao filmskom kamerom jer je to jedina tehnologija koja moze da opstane u tim predelima velike vlage i stalnih kisa.

Prvog dana vec, posle nekoliko sati marsa ka gradu Santa Ana, nestala nam je sva voda iz plasticnih boca. Uvece kad smo se ulogorili pokusali smo da skuvamo vodu, ali nije nam uspelo da prokljuca, pa smo digli ruke. Zahvatali smo vodu kao i oni, vojnickim loncetom, pa boze moj. Na preporuku starijih kolega poneli smo bocu viskija i on se pokazao kao sjajan dezinfikator: ubija amebe i sve one zivotinjice koje nas napadaju. Da li nam je on spasio glavu ne znam, ali dan-danas ga koristim.

Kad smo se konacno vratili u Honduras, odmah smo utrcali u kupatila; dve nedelje nismo se kupali. I dok smo cekali hranu u hotelskom restoranu, zacujemo pesmu Arsena Dedica: "Sa okusom mora, sa okusom soli." Skocimo odusevljeni, ali kelner nije znao da nam objasni otkud ona tu. Pogledam Dragana, vidim mu suze u ocima, verovatno je i on u mojim video isto.

BELFAST: Nisam ni imao vremena da razmislim da li je profesija ratnog snimatelja ono sto zaista zelim. Naime, falilo nam je nekoliko stotina dolara da se vratimo iz Nikaragve, pa su nam norveske kolege pozajmile novac. U jesen te 82. odrzavali su se prvi izbori u Severnoj Irskoj, pa su nas pozvali da se nadjemo tamo. Pri tom, imali su neku malu vezu s IRA, mozda bi nam uspelo da im se priblizimo.

U hotelu "Evropa" u Belfastu sacekala nas je poruka od Norvezana: "Mi smo u baru, pijemo na vas racun!" Atmosfera u Belfastu bila je nabijena elektricitetom. Grad je i fizicki bio podeljen na dva dela, centar pregradjen visokom gvozdenom ogradom, otvorenom samo preko dana. I na njoj te trkeljisu kao da si na aerodromu. Ispred svih radnji postavljene su kamere, ne mozes da udjes unutra dok te ne procene, makar zeleo da kupis cigarete. Sve vreme ulicama patroliraju borna kola i transporteri, stalno te proveravaju ko si, sta si.

Uvece smo se druzili s kolegama u jednoj kafani u katolickom delu i pokusavali da preko gazde kafane stupimo u kontakt s nekima iz IRA. Desetak dana kasnije konobar koji je tu radio iznenada nam kaze: "Hajdete, ja cu vas odvesti!" Odvede nas u jedan stan, pita nas: "Koliko vam treba da se spremite za snimanje?", i izadje. Postavimo kameru, mikrofon, kad on ponovo udje i sedne ispred nas - "Izvolite!" "Pa kad ce taj da dodje?" "Ja sam taj, izvolite!" Covek je izgledao sasvim obicno: ridj, kovrdzav i diskretan. U kafani se nije isticao, ovde je promenio ton, zauzeo je stav predstavnika IRA. Kasnije smo saznali da je ubijen.

ZELjKO MALNAR U PUSTINjI: Nizali su se svi sledeci ratovi, nismo shvatali gde smo, sve do pada Berlinskog zida. Liban, Afrika, Kambodza, ponovo Centralna Amerika, ponovo Afrika... Jedino u Avganistan nismo otisli, nismo uspeli da dobijemo vizu.

Godine 1985. angazovale su nas UN, Komesarijat za izbeglice u Zenevi, da radimo polucasovne dokumentarne filmove o njihovim aktivnostima. A njihove aktivnosti uvek su bile vezane za krizne zone. Put nas je vodio tragom izbeglica u Somaliji, Etiopiji, Sudanu, Dzibutiju, Keniji...

U Dzibutiju sretnemo nase ljude koji su pravili put od luke do grada. Kad smo im rekli ko smo i sta radimo, oni se nasmeju, kazu: "Nemojte samo da ispadne da ste kosmonauti!" "Zasto?" Onda nam ispricaju da je tu boravila televizijska ekipa iz Zagreba, sa Zeljkom Malnarom - udaljio se nekoliko metara od puta i rekao u kameru: "Nalazimo se na terenu gde prvi put kroci ljudska noga!"

Upoznali smo i dosta nasih legionara u Dzibutiju. Mnogo toga su nam rekli, ali nijedan nije hteo da stane pred kameru i isprica svoju muku. Pricali su nam kako ih kaznjavaju kad ih uhvate u bekstvu: moraju da trce kroz pustinju 40 kilometara pod punom ratnom opremom - unazad. Takodje i da klece na kolenima, ali da prstima ne smeju da dodiruju tlo.

Otisli smo u Etiopiju, sa nama je krenuo Bata Jovanovic (sada portparol kod Kostunice); radili smo paralelno za potrebe Televizije Beograd. Bata je dobio nadimak "Pustinjska lisica", jer se posle kraceg boravka u pustinji razboleo. Pogodio ga je neki virus, nije mogao na noge; lecili su ga u bolnici u Adis Abebi. Zena naseg ambasadora svaki dan mu je donosila hranu u serpici. Ali, Bati nije bilo do hrane, pa smo je Dragan i ja uredno klopali. Zamisli, u Etiopiji jedes corbice, sarmice... Zivnuli smo na njegov racun.

CUDNI OBICAJI: U provinciji Volo nisu nam dozvoljavali da se krecemo bez pratnje dva vojnika. Tamo postoji pleme koje ima neverovatan obicaj: da bi mladozenja dobio dozvolu da se venca mora da donese testise drugog muskarca. Narocito, skrenuli su nam paznju, vole strance za taj ritual. Usli smo u jedno njihovo selo sa kucama od trske lepljene blatom, kao velike zemicke. Odmah se sjatila gomila dece, od kojih nista ne mozes da slikas, i pokusavajuci da pobegnem od njih najednom shvatim da sam potpuno sam. Ostalih nema nigde. Diskretno pocnem da panicim, u sebi, a sve gledam da nema nekog mladozenje iza mene, koji se nameracio da se zeni na moj racun. U neko doba pojavise se ostali, pa mi pade kamen sa srca.

Tamo je klima suva, pustinjska, pa nije toliko prisutan vonj necistoce. Sunce sve sagori. Voda je suvo zlato, ljudi se ubijaju zbog nje. Jednom smo putovali sa jugoistoka Somalije, prema Mogadisu 1500 kilometara kroz pustinju. Vozili smo se dzipom sa klimatizacijom i svim sto je neophodno. Strasno je nelagodan osecaj da nigde nema zive duse. Dokle god ti pogled dopire sve je pesak. Iza nas ostaje veliki oblak prasine. Posle pola dana voznje, vozac naglo zaustavi dzip, najednom prasak, nesto nas je udarilo. Iskocimo iz dzipa, sta je bilo? Za nas se prikacio domorodac s kamionetom, a da mi to nismo znali. Od onog oblaka prasine nije video da smo stali, pa se zabio u nas. Saobracajni udes usred pustinje.

U Mogadisu je bilo vreme ramazana. Kad se hodza peti put oglasi, moras da stanes i da jedes s njima. Desetak njih prostru cebe i postave neke vangle. U jednoj je testo poput palacinke a u ostalima nesto slicno gulasu od kamiljeg mesa. Onda odlome parce te palacinke, zahvate onaj gulas i stave ti to u usta, kao poseban gest dobrodoslice. Isto sam ja radio njima, pokazivao im da su i oni nama dobrodosli. Cesto je bilo takvih situacija.

NA VRHU BAMBUSA: Jednog dana u nasem hotelu u Adis Abebi za drugim stolom cujemo nekoliko ljudi koji pricaju na srpskom. Neverovatno, ne zbog srpskog, vec zbog teme o kojoj su pricali, a pricali su o paprici. Predstavljali su neku nasu firmu, koja je trebalo da formira plantaze paprike u Etiopiji. Kad smo im zapevali: "Dosli smo u Afriku, da sadimo papriku", nastao je smeh. Jedan od tih ljudi bio je otac nase pijanistkinje Natase Veljkovic.

Bilo je puno takvih eksperimenata sa hranom po Etiopiji, koje su finansirale UN. Pokazivali su nam plantaze kupusa koje su kako-tako uspele; gledate redove ljudi ispred njih, cekaju da dobiju po glavicu kupusa. Cesto smo vidjali i one prepoznatljive snimke: kad se nahvata roj muva oko ociju deteta koje ima 4 kila, a staro je sedam godina. Taj uzas koji vidite pred sobom, ta neopisiva beda vase i bioloske vrste, ne mogu da vas ostave ravnodusnim. Ne postoji takav odbrambeni mehanizam. To ostavlja posledice, traume, koje se kasnije javljaju. Verovatno sam u nekom periodu poceo cudno da se ponasam, a da toga nisam bio svestan.

Ja sam stalno bio uplasen. U svakom marsu kad se ocekuje sukob sa drugom stranom, vlada strasna tenzija - prividjaju mi se protivnicki vojnici iza stabala drveca. Sad ce neko da iskoci! Niko nista ne prica, krecemo se u koloni, i stalno se osmatra levo-desno sa puskom na gotovs. U Kambodzi sam upao u zamku jer nisam poslusao savet da ne izlazim iz kolone. Marsirali smo s Kmerima u pravcu Batanbanga, i posto u dzungli nije bilo dovoljno svetla da snimam, kad smo izisli na jedan proplanak, izadjem iz kolone da ukljucim kameru. Napravim dva koraka i propadnem u zamku dubine metar i po, sa zasiljenim bambusovim oblicama na dnu. Na srecu, nekako sam pao izmedju tih siljaka, verovatno me sam bog sacuvao.

FASOVANjE MALARIJE: Najvise ubijene dece video sam u Ruandi. Tamo su uzasi poceli na isti dan kad i u Bosni, 6. aprila. Tog dana oboren je avion sa burundijskim i ruandskim predsednikom. Zaista neverovatno: pao je tacno u dvoriste ruandskog predsednika.

Za mesec dana pobijeno je nekoliko stotina hiljada Tutsija, (manjinskog naroda u Ruandi), uglavnom macetama. Leseve niko nije sklanjao; lezali su po trotoarima, dvoristima, presamiceni preko prozora - deca, zene, muskarci. Ko je imao da plati, ubijali bi ga metkom. Cuo sam da se cena metka kretala i do 50 dolara, sto je za njih ogromna svota. Vonj leseva bio je stravican. Nisam skidao vlazne maramice sa usta i stalno sam drzao "viks" pod nosem.

U jednom marsu sa vojskom Tutsija, najednom osetim strasnu malaksalost. Prijavim se kod momka zaduzenog za novinare, imaju ona cudna imena: Patrik Tungabonga, kazem: "Izgleda da sam fasovao malariju. Da li postoji nacin da me prebacite do Kigalija?" Tri dana kretali smo se nekim bespucem, tek cetvrtog sam stigao u Kigali, ali aerodrom je bio zatvoren. Sa granice Ugande, helikopterom UN prebacili su me do Najrobija, ali nisam tamo zeleo da ostanem, jer vlada sida. Umalo da me vrate sa budimpestanskog aerodroma, ali kad sam izgovorio: "Imam malariju!", momentalno se zavrsilo ubedjivanje, svi su se razbezali. Tek sedmog dana stigao sam u Beograd. Sedam dana trese te jaka groznica, obeznanis se. Kod nas je malarija retka, pa su dnevno desetine studenata medicine dolazili da uce na mom slucaju.

PALESTINAC U FICI: Neposredno pred onu tucu na Maksimiru, sretnu me neke zagrebacke kolege na ulici. Kazu: "A, bice neko sranje, cim su tebe poslali!" "Ma, ne, ja volim 'Zvezdu'..." Kad, zaista se desi... Umesto da mi domaci teren bude neka prednost, lagodniji rad, ta muka koja me je onda uhvatila, drzi me dan-danas. Nedavno sam cuo u OEBS-u da se u zvanicnoj korespondenciji verifikatori potpuno zovu: verifikatori za Kosovo, Sandzak i Vojvodinu. U prevodu, buducnost nam je skroz neizvesna.

S pocetka, posebno u ratu u Hrvatskoj, nista nije bilo organizovano i smisleno: razlicite vojske pod razlicitim komandama... Sve je to bilo, onako, pijano i razulareno. Cuvam neke cudne suvenire iz tih dana, jedan od njih je ulicna tabla iz Vukovara, izbusena sa 16 srapnela. Posle Vukovara otisao sam u zapadnu Slavoniju. Secam se jedne dogodovstine, cini mi se da je u pitanju bila 6. licka. Kad su izbili na more kod Karina, gurnuli su u vodu mali ribarski camac, stavili na pramac puskomitraljez i slikali se. Zezanje. Onda je jedan kolega iz Crne Gore poslao izvestaj: "Danas je u mestu Karin osnovana Srpska mornarica!"

Spaljena zemlja je kad trava sagori, kao da se izlio vulkan pa je ostala ona crna lava. Zemlja se ugljenise, biljke, sve postane crno, sprzeno. A, onda, tu i tamo vidis otkinute ruke, noge...

Najjaci utisak u ovom ratu na mene je ostavio 5. avgust 95, kad je pao Knin. Pokusao sam kod Dvora na Uni da predjem u Hrvatsku, nisam uspeo, pa sam isao sa kolonom do Beograda. Mislim da je to bilo najpotresnije putovanje u mojoj karijeri. Takav egzodus biblijskih razmera ne videh, a pratio sam mnoge izbeglice po svetu. Toliko muke, toliko ocaja, nesrece.

U Banjaluci smo naisli na porodicu koja je spavala u "fici". Interesantno, otac porodice bio je Palestinac, pobegao iz Izraela. Ziveo u Glini, ozenio se Srpkinjom. Sad razmislja kako da se vrati u Izrael i spava pored "fice" ispred hotela "Bosna", usred pometnje.

LICA POGINULIH: Od marta prosle godine, na Kosovu se odvija ozbiljan rat. U pocetku smo prelazili na njihovu stranu, a onda retko ili nikako, postalo je opasno. Videci strane tablice zele da izadju u susret - da vidimo sta to radi zla srpska policija. Obicno kazu dve-tri reci na nemackom, dve-tri na srpskom, i ni da beknu. Kad hoce da ti pokazu da si dobrodosao, obrate ti se na srpskom.

Nazalost, dosta sahrana smo ispratili, nagledali se i naslikali. Sa albanske strane lelece se po komandi, to savrseno funkcionise. Dobro su organizovani i sa slikanjem izbeglica: jedan isti traktor stalno kruzi, sa istim licima na njemu - dva prsta, plakanje... Ne kazem da nisu imali izbeglice, da nisu ginuli, ali izvestili su se da sebe prikazuju kao apsolutne zrtve.

Najveci problem su mi lica poginulih. Izbegavam da ih gledam, ako je ikako moguce. Urezu mi se u pamcenje, pa razmisljam: sta je bio, kako je izgledao sam cin smrti; znaju li njegovi gde je, da je poginuo...

PANCIRI I MECI: Cesto su pokusavali da nas vrbuju, narocito u Centralnoj Americi, nesto manje na Bliskom istoku. Diskretno su nam stavljali do znanja da, ako zelimo vizu... Onda su nam iznosili fotografije nekih ljudi.

Kad smo u svojstvu engleske televizije usli u Kladusu, s proleca 93, jos dok se nisu uspostavili dobri odnosi sa Fikretom Abdicem, Drzavna bezbednost Republike Srpske razgovarala je s nama o tome sta smo tamo videli. Posto smo sve to snimili i emitovali, nista novo nismo imali da im kazemo.

Mozda cu jednog dana, s istorijske distance, napisati o mnogim detaljima o kojima sada ne zelim ili ne smem da pisem. Sto iz ovih domacih ratova, sto iz onih belosvetskih.

Posle svega sto sam ti ispricao, siguran sam da cu da predjem, mozda, ne na goblen, ali sigurno na nesto mirnije. Imam camac na Dunavu, i troje dece. Dosta mi je pancira i metaka. Kako rece jedan stariji kolega, Amerikanac, Micel: "Ima dosta starih reportera, ima dosta dobrih reportera, ali malo je dobrih i starih."

Moj kolega Dragan Havzijevic, s kojim sam u tandemu radio deset godina umro je od infarkta, pre nesto vise od godinu dana. U 42. godini. Mozda je to opomena za sve nas.

LjUBISA STAVRIC