2515, mart 11 1999

NEDELJNIK

UDRI SARGAREPOM

Posle sto vazdusnih udara zdruzenih americko-britanskih snaga na Irak popularnost Sadama Huseina je porasla, javili su zapadni mediji. Potroseni su zivoti onih koji nisu krivi, potrosen je silan novac, a situacija je i dalje frustrirajuca.

Uprkos takvom interplanetarnom iskustvu od Iraka do Balkana, koje pokazuje da trupe, sankcije i svakovrsna iznudjivanja do sada nisu vratili Srbe u Hrvatsku, a Bosnu i Hercegovinu samo vestacki odrzavaju kao jedinstvenu drzavu, predstavnici medjunarodne zajednice, uoci nastavka pregovora o Kosovu, Srbima najavljuju nove kazne, a Albancima obecavaju da ce im "siroka autonomija" stici u vojnickim cizmama.

Nema, medjutim, nikakve sumnje da i danas i ovde ima onih koje takav razvoj dogadjaja cini srecnim: neko maliciozan prepoznao bi ih medju licima koja ovih dana, sirom Srbije, na prigodnim mitinzima, "svecano", i s pesnicom u vazduhu obecavaju da ce u vazdusnim udarima NATO-a, kojima je zapreceno, mozda poginuti mnogo Srba, ali Albanaca na Kosovu biti nece, kao i medju onima drugima, koji valjda veruju da ubijanjem srpskih policajaca i civila na Kosovu doprinose "svojoj stvari".

Nametanje resenja na Kosovu, ovako kako ga je, ocito bez bolje ideje na vidiku, zamislila medjunarodna zajednica, gotovo sigurno bi i na Balkanu proizvelo jos jednu nesrecnu enklavu, kakav god da bude njen status. Kosovo je bilo i ostalo najsiromasniji deo SFRJ i SRJ i ni humanitarna pomoc ni donacije albanskih gastarbajtera nece to promeniti. Takvo Kosovo bi se granicilo sa "maticom" Albanijom, koja ne moze da kontrolise ni sopstvenu politicku i ekonomsku sudbinu, na drugoj sa vecito politicki uzgibanom Makedonijom, kojoj strah, takodje, cuvaju strani vojnici, i sa osramocenom, zadrtom i ogorcenom Srbijom.

Nista od toga ne obecava mir, demokratiju i stabilnost, koje su navodno najvazniji cilj medjunarodne zajednice, bas kao i lokalnih nasilnika koje je takva politika proizvela u politicke lidere.

Ima, naravno, ljudi koji jos od pocetka ovdasnje politicke krize objasnjavaju da je taj put pogresan i jalov. Medjunarodna zajednica (ili bar njen razumniji deo) u nekoliko navrata je pokusavala, prvo u bivsoj Jugoslaviji, a zatim u Srbiji, da pronadje demokratske politicke snage kojima bi glavno oruzje bili razum i dobra volja, ali se uvek nekako pokazivalo da su nasilnici agresivniji i jaci.

Predsednik Jugoslavije je sam, nedavnom cistkom u redovima Socijalisticke partije Srbije, navodno, sasekao njenu srednju, umerenu, i liberalno orijentisanu struju, u koju je medjunarodna zajednica, s izvesnim oprezom, takodje polagala izvesne nade. Tako je batina neprestano cvetala, i sargarepe venule pre roka, a da nikada nije ozbiljno razmotrena mogucnost da se zeljeni obrt u SRJ postigne tako sto ce se zemlji sirom otvoriti sva vrata medjunarodnih politickih i finansijskih institucija.

Jugoslavija je u ogromnom duznickom ropstvu: ona Medjunarodnom monetarnom fondu, Svetskoj banci, Londonskom i Pariskom klubu duguje gotovo 11 milijardi dolara. Bez njihove pomoci, ma sta se zvanicno tvrdilo, nece jos dugo moci da opstane. Kad bi se otvorila ta diplomatska vrata, o sudbini Jugoslavije bi, verovatno, ponovo odlucivali Vasington i Kontakt grupa, ali ovog puta kao poverioci i kreditori, a rezultat medjusobnog uslovljavanja bio bi ekonomski prosperitet na radost onoga koji duguje, i onoga kome se duguje. U tu sliku moralo bi se uklopiti i Kosovo kao najzaduzeniji deo SRJ.

Takav princip vec, kako-tako, u svakom slucaju bolje nego trupe, funkcionise u Hrvatskoj. Tamo je, takodje, na vlasti diktator, razni bogatasi ispadaju i ispod njegovog sinjela, ali je ekonomija ipak u relativno pristojnom stanju, a opozicija ima ozbiljnih sansi na buducim izborima.

Drustvene grupacije u Jugoslaviji kod kojih bi takav pelcer svetske zajednice, mozda, mogao da se primi su sada amorfne, politicki neorganizovane, ali ekonomski prilicno snazne. Ima ih nekoliko: vec bogatim clanovima nomenklature (sada okupljenim oko SPS-a i JUL-a) to bi otvorilo i druge, nepartijske puteve za sticanje bogatstva, ali to je "trosak tranzicije" s kojim su se srele i druge zemlje pre nas. Mali i srednji preduzetnici, koji u drustvenom proizvodu zemlje vec ucestvuju sa 40 procenata, zilavi su ljudi koji cekaju svoje mesto pod suncem. Trecu grupaciju cinili bi pauperizovani radnici, koji su na ulici pred kartonskom tezgom za prodaju cigareta i benzina naucili skolu trzista bolje nego iko. Ekonomsku sansu da tako stecena znanja kapitalizuju, mozda bi docekali spremnije nego sto to bilo ko veruje.

Naravno da ima i mnogo razloga zbog kojih sargarepe mogu lako da svenu: medjunarodni kapital je plasljiva zverka i ne moze preko noci da zaustavi nasilje na Kosovu i ublazi medjuetnicke mrznje. Ali, zavodljivost tog - radikalno drugacijeg - pristupa je, ipak, nesporna. Sva nasilna resenja su vec isprobana i nisu dala nikakve rezultate.

U sargarepu jos niko nije ni zagrizao.

Tanja Jakobi



Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.