JUGOSLAVIJA, SVET

To se zove agrasija, a na agresiju se odgovara kako dolikuje. I onaj deo sveta koji je zaostravanje krize na Kosovu i povodom Kosova proteklih meseci i proteklih dana dozivljavao kao nesto sto se, toboz, desava u nekoj dalekoj bestragiji nasao se iznenada suocen sa surovom realnoscu

Kad progovore bombe, reci vise ne znace mnogo. Reci, uostalom, vise niko i ne slusa. Ali, sada se mora zaista nedvosmisleno reci, bar zato da ostane zapisano i zapamceno: rec je o brutalnoj oruzanoj agresiji na jednu suverenu zemlju. Nikakvo opravdanje, nikakva retorika, niti navodna mirotvorna "argumentacija" ne moze da umanji tezinu pocinjenog.

Na oruzanu agresiju odgovara se, naravno, onako kako dolikuje. Odgovara se svim sredstvima. U svakoj zemlji. Srbija i SR Jugoslavija u tome ne mogu biti izuzetak. Naprotiv.

Ako se neko mozda i rukovodio budalastom idejom da ce novo ubijanje i razaranje na Balkanu bilo kome - Albancima na Kosovu, Srbima, Evropi ili citavom svetu - doneti kakvu srecu, gadno se prevario.

Sada je, cini se, i ono malo nade u mogucnost mirnog i razumnog raspleta definitivno razoreno bombama. A tamo gde ludost uhvati maha, srece obicno nema. Objave

Pocetak zavrsnog cina kosovske drame zbivao se u noci izmedju ponedeljka i utorka kada je specijalni americki izaslanik Ricard Holbruk, posle cetvorocasovnih razgovora sa jugoslovenskim predsednikom Slobodanom Milosevicem, novinarima u pola cetiri ujutro saopstio da "situacija nije promenjena". Nesto kasnije tokom dana Milosevic i Holbruk su se jos jednom sreli i opet razgovarali citava tri sata. I, ponovo su se razisli.

Pre nego sto ce definitivno napustiti Beograd, u utorak predvece, Holbruk je jos nekoliko casova proveo u zgradi americke ambasade, u Kneza Milosa ulici, da bi tu sacekao dalje instrukcije. Instrukcija je, ocito, glasila da se diplomatska misija obustavlja i da Holbruk odmah napusti Beograd... Nedugo potom, americki predsednik Klinton je - nastojeci da pred TV kamerama deluje lezerno - saopstio da je NATO spreman da krene protiv SR Jugoslavije. Rekao je: "Ako predsednik Milosevic nije spreman za mir, mi smo spremni da ogranicimo njegovu sposobnost da ratuje."

Rat je, na taj nacin, bio prakticno objavljen.

Vesti su potom sustizale jedna drugu: Makedonija je, najpre, objavila odluku svog nacionalnog Saveta bezbednosti, koji cine predsednik Kiro Gligorov, premijer Ljupco Georgijevski, ministri spoljnih poslova i odbrane i predsednik parlamenta, da teritorija te zemlje "ne sme biti koriscena za vojna dejstva protiv drugih drzava", kao i nameru "da zatrazi pismenu garanciju NATO-a o postovanju teritorijalnog integriteta". Narodna skupstina Srbije usvojila je u utorak popodne izvestaj delegacije iz Rambujea i jednoglasno odbila mogucnost da NATO trupe budu "pozvane" na Kosovo. Savezna vlada je u 21.00 objavila odluku o "proglasenju neposredne ratne opasnosti"... Konacno, u kasnim vecernjim casovima stiglo je i saopstenje gradskih vlasti u Beogradu da su sve sluzbe pripravne i da je glavni grad SR Jugoslavije spreman da se suoci sa svim problemima koji bi se mogli ocekivati u ovakvim okolnostima... "Uvidjavnost"

Onaj deo sveta koji je zaostravanje krize na Balkanu dugo pratio sa izvesne distance, kao nesto sto se, toboz, dogadja u nekakvoj bestragiji, poceo je ubrzano da se suocava sa surovom i dramaticnom ralnoscu. Najpre su se, jedna po jedna, oglasile prestonice susednih drzava: Madjarske, Rumunije, Bugarske... Madjari su, navodno, nastojali da Beogradu stave do znanja kako u eventualnim napadima na Srbiju njihovi vojnici nece "neposredno ucestvovati" mada ce se samo dan kasnije ispostaviti da su avioni NATO-a sa tovarima bombi koje ce izruciti na jugoslovenske gradove doleteli i sa teritorije Madjarske; rumunski predsednik Emil Konstantinesku ocenio je da bi napadi NATO-a na Jugoslaviju bili "opravdani", iako u prvom trenutku nije izricito rekao da li bi Rumuni u tome i sami ucestvovali. No, kooperativnost Rumuna u ovom slucaju bice kasnije javno pohvaljena i u Vasingtonu. U Sofiji je objavljeno da je premijer ove zemlje Ivan Kostov odlozio svoja vec najavljena putovanja u inostranstvo posto je prethodno saopsteno da je ubedljiva vecina gradjana Bugarske ozbiljno zabrinuta zbog mogucnosti da i njihova zemlja na bilo koji nacin bude upletena u ono sto se dogadja na teritoriji Jugoslavije...

Konacno, u poslednjem momentu je otkazano dugo najavljivano putovanje ruskog premijera Primakova u Vasington, i on se vratio kuci doslovno sa pola puta. U Americi, Primakov je trebalo da razgovora sa zvanicnicima Klintonove administracije o novoj transi kredita MMF-a, koji je Rusiji sada ocito preko potreban. Pre putovanja, odrzao je u Moskvi sastanak sa svojim sefom diplomatije Igorom Ivanovom, nacelnikom Generalstaba ruske armije Anatolijem Kvasnjinom, sefovima obavestajnih sluzbi i drugim visokim drzavnim funkcionerima, s kojima je razgovarao o Kosovu.

Cinjenica da je posle tog sastanka, ipak, krenuo na put govori da je, verovatno, racunao kako ce njegov domacin, americki predsednik Klinton, biti bar toliko uvidjavan da ga najpre saceka i da se sa njim konsultuje pre nego sto objavi svoju nameru da se obrusi na Jugoslaviju, cemu se Moskva od pocetka energicno protivila...

Odluku o otkazivanju putovanja u Vasington i povratku u Moskvu doneo je, receno je, predsednik Rusije Boris Jeljcin. On ce se od tog trenutka pa nadalje neposredno angazovati, apelovati na svet, upozoravati, pozivati na razum, ali - bar za sada - bez vidljivog uspeha ... Zestoka diplomatska reakcija Moskve, bas kao i Pekinga, bila je, izgleda, unapred ukalkulisana u rizike operacije; generalni sekretar NATO-a Havijer Solana stao je u utorak uvece u 23.15 pred kamere i objavio da je vrhovnom komandantu zdruzenih snaga NATO-a u Evropi Vesliju Klarku nalozio da "postupi po naredjenju".

Jugoslovenski ministar odbrane Pavle Bulatovic, savezna vlada i Generalstab su u tim trenucima domacoj javnosti saopstavali da su sve snage namenjene odbrani Jugoslavije spremne i pozivale stanovnistvo da ostane mirno i pribrano... Sve je bilo jasno.

Tako je pocelo.

Lekcija iz istorije, poput onih koje su generacije mladih ljudi u ovoj zemlji do sada znale samo iz citanki, ili vidjale na filmu, pocela je da tece uzivo. I svako od nas, ma koliko da to nevoljno cinio, nasao se u prilici da u tome neposredno ucestvuje.

STEVAN NIKSISC