RAT U BIH JE POCEO PRE OBJAVE

Milan Bekan (50) jedan je od onih Srba iz BiH koji su svoju utopiju ziveli sve do ivice golog opstanka. Zato je njegova prica autenticna: bez prejakih emocija, bez pomracenja uma, bez profiterskih nakana i u njoj nema mesta koje sada valja ostaviti za neko drugo vreme.

Dakle, mladic iz Tasovcica kod Capljine diplomirao je na Fakultetu politickih nauka 1972. i zaposlio se kao strucni saradnik u Opstinskom komitetu Partije. Napredovao je (nasi citaoci ce se setiti da to nisu bezvezarije) do sekretara OK SK Capljina. Bio je i predsednik Izvrsnog odbora opstine. Od 1984. do 1989. u dva mandata je biran u Nadzornu komisiju CK SK BiH. Jedna pristojna lokalna politicka karijera za SFRJ pojmove. Pet godina pred rat bio je pomocnik direktora preduzeca "Energoinvest-armatura" u Capljini. Na prvim visestranackim izborima u BiH ostaje veran Partiji i njenoj politici i biva izabran za opstinskog odbornika u Capljini - na listi SK SDP.

Kad se Bekanu ukazalo pravo lice rata, a ziveo je u sredini gde su Srbi bili manjina, nije mu ostalo nista drugo nego da bezi glavom bez obzira. Tako je od oktobra 1991. "turista" u Londonu gde je uspeo da se izbori za radno mesto cistaca ulice u firmi BFI. Krajem maja 1992. stigao je u Beograd. I baca se, kako sam kaze, na "uobicajene izbeglicke poslove": prodaje na Bulevaru, na Buvljaku, po pijacama...

Ovaj feljton je i pokusaj objasnjenja, bez apriornog optuzivanja drugih, a priori zasto nam se sve ovo desilo - i desava.

Kongres bez kompasa: Prema tome sta se u nekoj sredini mislilo o mitinzima, o Kosovu te 1989. moglo se znati koja je nacija tu vecinska. Dok su u Nevesinju smatrali da Srbe sa Kosova treba docekati sa hlebom i solju i sami organizovali miting podrske, u Jablanici su izrazavali najodlucniji protest protiv mitinga. Dok su u organizacijama SK BiH sa muslimanskom vecinom predlagali u partijske organe Muhameda Abadzica, Nijaza Skenderagica i Fuada Muhica, isticuci ih kao "principijelne borce za socijalisticko samoupravljanje", u organizacijama SK sa srpskom vecinom isti su osporavani kao "muslimanski fundamentalisti". Za sadrzaj medjusobnih optuzbi za nacionalizam, koje su u to vreme preko novina razmenili neki clanovi opstinskih komiteta SK iz Prijedora i Citluka, samo godinu dana ranije i pijanice iz ova dva mesta bi posle kafanske svadje takvim argumentima zavrsavale u zatvoru.

Neposredno pred X kongres SK BiH, na prosirenoj sednici CK SK BiH, clan CK dr Dragan Kalinic (aktuelni predsednik SDS) reagovao je na clanak u tabloidu "As" ("Da li ce se u BiH dogoditi narod") u kojem je objavljen spisak od 80 ljudi koji bi u "antibirokratskoj revoluciji" u BiH dosli na vlast. Kalinic je trazio jedinstvenu osudu ovog antisrpskog napisa tvrdeci da Srbi u BiH "nemaju rezervnu domovinu" sto im se pripisuje. Dok je Kalinic govorio, razmisljao sam ko ce od Muslimana da se pridruzi osudi ovog napisa. Ipak, nije se javio niko. Umesto toga Dzevad Tasic je, ne sporeci Kaliniceve ocene, trazio da se na isti nacin raspravlja i o pisanju "Politike", Fuad Muhic je pitao Kalinica zbog cega nije tako reagovao i u drugim slucajevima, a Elida Causevic se uopste nije slagala sa Kalinicevim ocenama.

Kongres je zavrsen bez jasnog odredjenja prema politickom pluralizmu i slobodnim visepartijskim izborima. Kad sam u kasnim vecernjim satima 9. decembra 1989. godine napustao zgradu Skupstine SR BiH imao sam osecaj da nam nad glavama visi pitanje: Hoce li visestranacko organizovanje u BiH da krene u pravcu nacionalnog politickog organizovanja? Nasuprot optimizmu prvog omladinca BiH Rasima Kadica, koji je tvrdio da "gradjani nece potrcati u nacionalne stranke", pozivajuci se i na istrazivanje omladinskog lista "Valter", prema kojem se samo 3,3 odsto ispitanih opredeljuje za clanstvo u nacionalnim strankama, bio sam sklon misljenju onih koji su tvrdili da hoce. Jednostavno, to se moglo "videti i osetiti", a ja sam u jednom tekstu u "Nedeljnom oslobodjenju", izmedju ostalog, napisao da mi se cini da "moje ljudsko bice zamenjuju robot slike dobrog ili loseg Srbina".

Iako covek, cesto i pored svih suprotnih signala, veruje da ce na kraju biti bolje nego sto mu to izgleda, sto se i meni cesto desavalo, tesko sam nalazio razloga za bilo kakav optimizam. Ne zbog toga sto nisam verovao u mogucnost zajednickog zivota, ili sto je moje zivotno iskustvo u multietnickoj i multiverskoj sredini bilo negativno. Naprotiv, od detinjstva sam ziveo medju Muslimanima i Hrvatima. Skola, posao, druzenje. Ali, to je bilo u sasvim drugacijim uslovima. Zato sam mom poznaniku s kojim sam se vracao sa Kongresa Andjelku Obadu, na njegovo zadovoljstvo sto ga nisu iskljucili iz SK zbog izgradnje vikendice u Neumu, rekao: "Mozda bi bolje bilo da su te izbacili, ali ne zbog Neuma nego zbog nacionalizma, jer ce ti to biti dobro za biografiju."

Svakom "svoj" glumac: Dok zivot pod zajednickom jugoslovenskom kapom nije bio doveden u pitanje, a Srbi i Hrvati ziveli sa drugim Srbima i Hrvatima, oni su se razlikovali od Muslimana i medjusobno po svom konfesionalnom poreklu, ali i po tome sto su Srbi bili uglavnom okrenuti Beogradu a Hrvati Zagrebu, dok je Sarajevo sve vise postajalo pozeljno mesto za Muslimane sa svih podrucja Jugoslavije. Bez obzira sto smo sada preplavljeni svedocenjima kako se u tom vremenu nije ni znalo ko je koje nacionalnosti, bilo je gotovo pravilo da su Srbi iz BiH odlazili na studije u Beograd, citali beogradsku stampu, navijali za beogradske klubove i u migracijama unutar Jugoslavije najradije se odseljavali u Srbiju. To je jednako vazilo i u odnosu Hrvata prema Zagrebu i Hrvatskoj, a u slucaju Hrvata iz zapadne Hercegovine, gotovo bez izuzetka. Njihov nacionalni identitet mogao je da se odredi i po poreklu cigareta koje su pusili. Pored toga sto su Srbi i Hrvati bili clanovi Akademije nauka BiH, sto su pisci iz reda ova dva naroda objavljivali svoja dela u Sarajevu, i mnogi sportisti i umetnici tu stekli punu afirmaciju, za vecinu je prava mera uspeha bilo to jesu li uspeli da se afirmisu i u Beogradu ili i Zagrebu.

Odnos Muslimana prema Bosni i Hercegovini bio je objektivno drugaciji. Uporedo sa jacanjem drzavnosti BiH ucvrscivala se svest pripadnika ove nacije da je to njihova maticna drzava. Taj odnos je, pre svega, proizlazio iz jednostavne cinjenice da najvise Muslimana u Jugoslaviji zivi u BiH i da su Muslimani najbrojnija nacija u ovoj republici.

U toj funkciji trebalo je jacati i TV Sarajevo, BiH je trebala mreza od cetiri univerziteta, svaku radnu jedinicu iz druge republike je trebalo pretvoriti u OOUR i uciniti mnogo sta drugo sto ce potvrditi "pravo gradjana BiH da budu svoji na svome". Ali, medju tim gradjanima, ni tada nije bilo takvog jedinstvenog odusevljenja pa su, na primer, "istorijski uspeh u razvoju TV Sarajeva", kako je bio oznacen pocetak emitovanja TV dnevnika iz ovoga studija, mnogi Srbi i Hrvati doziveli kao uskracivanje mogucnosti da od tada gledaju svoje dnevnike. Da ovo nije naknadna pamet znaju najbolje oni koji su mogli da se uvere da se na podrucju zapadne Hercegovine prati program TV Zagreba preko Biokova, isto kao sto su antene na srpskim kucama na istoku Bosne bile okrenute ka predajnicima TV Beograda.

Rukovodstvo SK BiH je vodilo racuna da sadrzaji drzavnosti BiH, u svim oblastima, postanu svojina svih gradjana na nacin koji je znacio zatvaranje u republicke granice, iako se u politickim dokumentima i govoru zalagalo protiv toga.

Kad sam preuzeo duznost sekretara OK SK u Capljini u proceni politicko-bezbednosne situacije mogao sam da procitam kako su oni koji studiraju van BiH "potencijalni bezbjednosni problem". Bio sam svedok kritike upucene sekretarima OK SK Grude zbog toga sto se Duvanska stanica Grude nalazi u sastavu Tvornice duhana Zagreb. A OK SK Trebinja je "ribana" sto je transport iz ovog mesta u sastavu "Autoprevoza" Cacak.

Ja sam bio pozvan na razgovor zbog toga sto je u okviru manifestacije "Capljinsko ljeto" gostovao glumac Ljuba Tadic, jer su u MOK Mostar mislili da njemu pripada etiketa "novolevicara" koja je priljepljena prof. Tadicu. Kad sam predsedniku MOK SK objasnio o cemu se radi, kao i da je gostovao i Rade Serbedzija, rekao je: "Dobro, ali ipak nije dobro da dolaze iz Beograda i Zagreba, a ima glumaca i u Sarajevu i u Mostaru".

Prekomanda domobranske glazbe: Kad je TV Zagreb emitovala prilog sa osnivacke skustine HDZ (Hrvatska demokratska zajednica) u "Lisinskom", posle cuvene recenice Franje Tudjmana da je "NDH bila i izraz povjesnih teznji hrvatskog naroda za vlastitom drzavom" doziveo sam svojevrstan sok. To je tada bila jedina moguca reakcija na svako pominjanje NDH, jer sam se rodio i ziveo u kraju gde je ta monstrum drzava ostavila najkrvavije tragove. Na podrucju opstine Capljina nije bilo nijedne srpske porodice u kojoj neko nije stradao u ustaskim zlocinima, a u vecini porodica je vise muskih clanova stradalo u ustaskim zlocinima nego sto je prezivelo rat.

Price o ustaskim zlocinima bile su deo moga detinjstva. Niko od nas rodjenih u dve decenije posle rata nije imao dedu, a svi smo nosili imena poginulih i ubijenih rodjaka i nije nas bilo dovoljno da ih obnovimo u jednoj generaciji. Svi moji poznanici iz susednih Prebilovaca bili su deca iz drugog braka svojih oceva i znali su da su imali bracu i sestre koje su ustase bacile u jamu Golubinka u Surmancima. U ustaskim zlocinima stradalo je 690 stanovnika Prebilovaca, od dece u kolevci do starica. A samo sestina je prezivela - 141 muskarac i svega osmoro zena i dece.

Zlocini u drugim sredinama su bili "manje strasni", jer su u njima stradali samo muskarci, a pored ozloglasene Golubinske ostali su tragovi ustaskih zlocina u jamama Bivolje brdo, Hutovo, stratistu pored Neretve u Opuzenu, Mogorjelu...

Ucestvujuci u pripremi Spomen-knjige na ove zrtve, 1984. godine, upoznao sam se sa mnogim dokumentima i svedocenjima o ovim zlocinima, a jednako tesko kao stradanja nevinih ljudi dojmilo me se i secanje ljudi na to vreme kad su sa propascu prve Jugoslavije Srbi postali ljudi van zakona.

Nikada nisam bio pristalica teze o "genocidnosti hrvatskog naroda", ali nikad nisam ni cuo dovoljno argumenata za "ideolosku istinu" da NDH nije imala siroku podrsku hrvatskog naroda, jer sve sto sam znao govorilo je suprotno. S izuzecima retkih sredina sa znacajnijim komunistickim uporistima, kao Husino kod Tuzle ili Livno, Hrvati u BiH nisu pristupali NOP-u u znatnijem broju ni posle kapitulacije Italije, a njihovo znatnije ucesce u NOV "obezbedjivano" je prakticno tek mobilizacijom posle oslobodjenja nekih hrvatskih krajeva.

A vreme proslava dana oslobodjenja svake opstine celnici su u referatima isticali sto je moguce vecu cifru boraca iz svoje sredine. Istina tu nije bila presudna.

Prisustvovao sam proslavi Dana oslobodjenja Citluka. "Sta oni proslavljaju kad nije bilo zive duse u Citluku kad smo ga zauzeli. Svi su se posakrivali ili su se povukli sa ustasama." "Ovo mi nije rekao nikakav "velikosrbin" nego Hrvat Jozo Bakrac iz Suice, komandant bataljona koji je oslobodio Citluk.

Jos ranije kad sam hteo da napisem prilog o tome kako je orkestar limene muzike (glazbe Seljacke sloge) iz hrvatskog Trebizata kod Capljine bio vojni orkestar 29. hercegovacke divizije njen predsednik Ante Vuksic mi je rekao: "Znas, to je bio posle oslobodjenja Capljine, mi smo ranije bili domobranska glazba. Kad je dosla NDH mi smo je prihvatili kao nasu drzavu, jer je stara Jugoslavija bila za nas srpska drzava, iako nismo odobravali ona ubistva. Posebno to sto su uradili sa Prebilovcima i inace sto su ubijali seljake."

Kasnije, 1981. godine, kad se u uskrsnjem broju biltena zupe Svetog Franje u Capljini pojavio napis povodom cetrdesete godisnjice zvonika ove crkve u kojem su se zahvaljivali donatorima dr Pavi Cankiju, ministru bogostovlja i pravosudja u vladi Ante Pavelica, i ustaskim zlocincima fra Tugomiru Soldi i fra Andriji Jelcicu, bio sam neprijatno iznenadjen cutanjem Hrvata mojih partijskih drugova. Mesni zupnik je samo rekao da mu nisu bile poznate "povjesne cinjenice" o tim ljudima. Bilten je zaplenjen. A osim saopstenja koje sam napisao za OK SSRN, jer su se ostali pravdali da to ne "znaju valjano da urade", nije bilo nikakvog reagovanja. Zato me kasnije saznanje kako se medju hrvatskom omladinom u Capljini cita knjiga "Blajburska tragedija" uopste nije iznenadilo, jer ono sto je za mene bilo zakasnelo ostvarivanje pravde, to je za njih bilo nevino stradanje njihovih bliznjih, posebno sto je prikazano kao veca tragedija od stradanja njihovih zrtava.

Sahovnica stize: Posto sam ziveo u sredini sa hrvatskom vecinom (u Capljini je, prema popisu iz 1991. godine, zivelo 54 odsto Hrvata, 28 odsto Muslimana, 14 odsto Srba i 4 odsto Jugoslovena i ostalih), na granici sa Hrvatskom i u susedstvu hrvatske zapadne Hercegovine prirodno sam se posebno interesovao za politicka stremljenja medju Hrvatima. Zagrebacka promocija HDZ morala je da zabrine, posebno saznanje da njena organizacija u velikoj meri pociva na sredstvima i angazovanju hrvatske emigracije, posebno ustaska emigracija iz Hercegovine. Jos manje razloga za spokojstvo bilo je kad sam shvatio da HDZ ima vec formiranu organizaciju na podrucju Capljine kao i cele zapadne Hercegovine. Iako je promotivna Skupstina HDZ za BiH odrzana u Sarajevu tek u avgustu 1990, kao treceformirana nacionalna stranka u BiH, ona je na ovom podrucju vec uveliko imala svoju organizaciju zaokruzenu znatno pre legalizovanja stranaka.

Koordinacioni odbor HDZ za BiH formiran je u Zagrebu u januaru te godine. Jedna od prvih akcija jos ilegalne stranke, kako se kasnije pohvalio njen prvi predsednik u BiH Davor Perinovic, bilo je izbacivanje cirilice kao obaveznog pisma za "hrvatsku decu", iako se ta obaveza prakticno svodila na upoznavanje slova u drugom razredu osnovne skole.

Kad sam u nedelju, posle pobede HDZ na izborima u Hrvatskoj, video kako ulicom, iz pravca Ljubuskog, ispred zgrade gde sam ziveo, prolazi velika kolona automobila okicena sahovnicama, Tudjmanovim portretima i amblemima stranke sa cuvenim sloganom "ZNA SE - HDZ", pojacana traktorima iz cijih su prikolica pristalice razdragano mahale i pokazivale znak "V", bilo mi je jasno da se suocavamo sa novim politickim izazovom.

Sahovnice su za mene do tada predstavljale ustaske simbole, a kad sam ih video u samo 12 kilometara udaljenim Metkovicima, cinilo mi se da su ipak negde drugde, a ne tu kraj mene. Sad vise nije bilo mesta nikakvoj samoobmani, jer to je bila zastava mojih komsija Hrvata, koju su zakratko bili zamenili zastavom sa petokrakom. I znao sam da ce moje komsije Hrvati sahovnicu da prihvate jos vatrenije od njihovih sunarodnika u Hrvatskoj.

Miran pocetak SDA: Prvi javni istupi prvaka SDA (Stranka demokratske akcije), muslimanske stranke koja jedina nije imala nacionalnu odrednicu u imenu, delovali su mi ohrabrujuce, posebno njihovo deklarisanje za ocuvanje Jugoslavije i pored izrazenih zahteva za transformaciju Federacije. Cak mi se cinilo da je izbor pisca Islamske deklaracije i bivseg politickog zatvorenika Alije Izetbegovica i njegovih potpredsednika Adila Zulfikarpasica, komunistickog emigranta koji je pripadao demokratskom krugu emigracije, i Muhameda Filipovica, koji je bio u istoj komisiji za pripremu Kongresa kao i ja, dobro resenje. Najvise rezervi moglo je da se ima prema prevrtljivom Filipovicu, ali je zivotno iskustvo sve trojice upucivalo na to da ce da biti skloniji mudrosti nego ekstremizmu, a mudrost je u BiH svakome nalagala da vodi racuna o interesima drugih i da se kloni bilo kakvih olakih resenja.

Moje poverenje u valjane namere rukovodstva SDA bile su u dobroj meri utemeljene na cinjenici da je u predratnom delovanju IVZ (Islamske verske zajednice) u BiH preovladavao duh tolerancije. Za razliku od Katolicke crkve koja se ponasala i kao politicka organizacija koja predstavlja nacionalne interese Hrvata, IVZ se posle zestoke reakcije rezima na "mladomuslimanski pokret" klonila izleta u politiku.

Tokom svog profesionalnog politickog rada u izvrsnim organima vlasti, susreo sam se i sa reisom efendi Kemurom i sa nacelnikom staresinstva IVZ dr Smajilovicem. Povodom jednog konkretnog problema oko izgradnje muslimanskog groblja, koji je prerastao u ozbiljan nesporazum izmedju lokalnih Hrvata i Muslimana, a u kojem su opstinski organi napravili gresku na racun Muslimana, njihov stav bio je izrazito konstruktivan, usmeren na iznalazenje resenja bez ikakve politizacije. "Nikakav problem ne moze da bude na stetu dobrih medjunacionalnih odnosa i medjuverske tolerancije, jer je to prece od bilo cijeg interesa", bio je izricit dr Smajilovic i u razresavanju tog problema tako se i ponasao iako je objektivno imao razloga i za drugaciji odnos.

Medjutim, ovo ocigledno nije iskljucivalo ni sasvim drugaciji uticaj svestenstva koje je pristizalo sa skolovanja iz "prijateljskih nesvrstanih zemalja". Adil Zulfikarpasic u svojoj ispovesti M. Djilasu i N. Gace govori o 500 imama partijskih operativaca SDA, a meni je poznato da su oni i na podrucju Capljine bili nosioci te aktivnosti. Bila su to lica koja nisam poznavao odranije.

A Srbi kasne: Formiranjem SDS (Srpska demokratska stranka), cije je prvake Alija Izetbegovic ukorio zbog kasnjenja u formiranju srpske stranke koja je "potrebna Bosni", zaokruzen je proces nacionalnog politickog organizovanja u BiH. Ova stranka je za svoj prvi zadatak postavila ispravljanje greske Srba u Hrvatskoj, koji su umesto za svoju nacionalnu stranku glasali za Racanove komuniste, a kao trajan cilj odredile jacanje srpske samosvesti, na osnovu srpskih korena i srpskog jedinstva. Vracanje srpskim korenima znacilo je, pre svega, vracanje pravoslavlju, jer je SPC od svih verskih zajednica u BiH u svojim verskim aktivnostima angazovala procentualno najmanji broj vernika. Medju potencijalnim pravoslavcima, onim koji su imali pravoslavno poreklo i nacionalno se izjasnjavali kao Srbi, svaku godinu je bio veci procenat nekrstenih i sve manji broj je odlazio u crkvu.

Ono sto je vazno istaci za konstituisanje srpske nacionalne stranke u Capljini je cinjenica da SDS za Capljinu nije osnovan na sastanku u opstinskom centru nego u obliznjem selu Klepci. Isto kao sto mesna HDZ u mojim Tasovcicima nije tamo odrzao svoj konstitutivni sastanak, ali nijedan drugi, cak i kada je HDZ drzao opstinsku vlast. U BiH je svugde neko bio u polozaju i vecine i manjine, u Republici, opstini ili mesnoj zajednici.

Odstupanje komunista: Posle izvesnog ustezanja, svake veceri na TV Sarajevo poceli su izvestaji sa masovno posecenih mitinga ovih stranaka. Rekorde u masovnosti ostvarila je SDA, sa 200 000 prisutnih na skupu u Foci, a onda sa cak 300 000 na mitingu u Cazinskoj krajini kad je ovoj stranci pristupio i Fikret Abdic Babo. Cak i na nekim seoskim skupovima ovih stranaka bilo je prisutno vise hiljada ljudi, jer je lokalno stanovnistvo po pravilu dobijalo podrsku istonarodnika, stranackih pripadnika i simpatizera iz drugih mesta. Sulejman Ugljanin je u Focu doveo cak 20 000 pristalica SDA iz raske oblasti. Skupovima SDA prisustvovali su prvaci ove stranke i iz drugih delova Jugoslavije kao Salim Sabic iz Zagreba.

Iz centrale u Zagrebu HDZ je imala stalnu podrsku. Vladimira Seksa, Mirka Akmadze, Dalibora Brozovica, a SDS od sestrinske stranke iz Hrvtske, Jovana Raskovica, Dusana Zelembabe i tad "prvog Srbina Crne Gore" Novaka Kilibarde. Organizacija ovih skupova je bila u najboljoj tradiciji masovki bivseg Narodnog fronta, samo sto su umesto socijalistickih znamenja korisceni nacionalni simboli.

Nekada mocna struktura "organizovanih socijalistickih snaga na celu sa SK" do leta 1990. godine dobrim delom se jednostavno raspala. Organizacije SSRN i SSO su se transformisale u nove politicke organizacije i prakticno ostale bez znacajnijeg uporista. Transformisani SK - SDP u nekim delovima Republike ostao je bez ikakvog uporista.

Posle pobede HDZ u Hrvatskoj u sest opstina zapadne Hercegovine ostala je jedna mala organizacija SK - SDP u Ljubuskom, gde je formirana i organizacija SRS (Savez reformskih snaga), (rformisti Ante Markovica). A u Citluku, Grudama, Listici, Neumu i Posusju ovih organizacija nije bilo i HDZ je preuzela ulogu jedine partije. U ostalih jedanaest opstina u Hercegovini scena politickog organizovanja bila je prividno pluralisticka, ali prilicno tacno su mogli da se izbroje "otpadnici" od nacionalnih politickih organizacija.

U to sam mogao licno da se uverim kad su me neki ljudi u Capljini panicno molili da ne budu na listi SK - SDP. Posebno upecatljiv ostao mi je jedan primer. Na skupu u selu Oplicici, koje je bilo tradicionalno, govorio sam o opasnostima koje moze da donese nacionalno politicko organizovanje i delovanje na nacin kako se to do sada cini. Posle sastanka pozvala su me na pice trojica dotadasnjih rukovodilaca u mesnoj zajednici, ugledni domacini: Hakija Musliman, Slavko Srbin i Djuro Hrvat i rekli mi da se slazu sa svim sto sam govorio, ali da su se oni dogovorili da svako od njih "udje u svoju stranku" jer ne mogu da dozvole da ih nazivaju izrodima, a da oni "garantuju da ce kod njih odnosi biti kao i do sada".

Kad instruktor HDZ pogresi: Neki masovniji skupovi SK SDP i SRS (od osnivackog skupa SRS na Mrakovici i Konvenciji SK SDP u Sarajevu, a prisustvovao sam toj Konvenciji i na skupovima u Mostaru, Capljini i Stocu) podgrevali su ocekivanja da se u raspolozenju birackog tela moze da dogodi preokret. Zulfikarpasic tvrdi da su komunisti bili ubedjeni u apsolutnu pobedu, ali to ne odgovara istini. Poznato mi je da Nijaz Durakovic nije gajio takva oceivanja. Isto kao sto nije predvidjao ni izborni fijasko svoje i svih drugih stranaka izvan "nacionalnog bloka" koji se desio na izborima. Ja sam govorio da mi na listi SK - SDP za republicku skupstinu necemo osvojiti vise od dva mesta, a osvojili smo jedno. Na opstinskim izborima u Capljini tacno smo prognozirali rezultate izbora: od 50 mesta mi iz SK - SDP osvojili smo 4, SRS 3, a HDZ je obezbedila natpolovicnu vecinu.

Medjutim, trijumf nacionalnih stranaka bio je zaista iznad svakog ocekivanja: u Vecu gradjana od 130 mesta obezbedile su 100, u Vecu opstina od 109 - 104, dok su na lokalnim izborima pobedile u svim opstinama osim u Tuzli. Za clanove Predsednistva BiH su izabrani iskljucivo kandidati nacionalnih stranaka. Nema nikakvog osnova za tvrdnju da su nacionalne stranke ostvarile pobedu zahvaljujuci seoskim sredinama i manjim mestima (kao sto to tvrde Lora Silber i Alan Litl u Knjizi "Smrt Jugoslavije").

Posle izbora uverio sam se da je rukovodjenje nacionalnim osecanjima izbornog tela bilo iznad svih ocekivanja. U Capljini bi pobednicima na rezultatu pozavideo i Enver Hodza. U Svitavi, svom rodnom mestu, Luka Sutalo, kandidat SRS i SK SDP za Vece opstina, dobio je samo pet glasova, a njegov protivkandidat Mato Jurkovic iz HDZ sve ostale. Posto je broj Sutalovih glasaca bio manji od broja clanova njegove uze porodice, pitao sam jednog od njegovih zetova zasto nije glasao za svog omiljenog suraka. "Ko mu je kriv, da je on bio na nasoj listi, a Jurkovic na onoj drugoj dobio bi sve glasove."

U izbornoj jedinici Gabela Polje na listi za clanove Predsednistva svi kandidati nacionalnih stranaka dobili su priblizan broj glasova osim Nikole Koljevica, "cije" je glasove dobio Djordje Latinovic. Kasnije sam saznao da je mesni instruktor HDZ u pripremi glasanja (slucajno ili namerno) pogresno izdiktirao broj koji je trebalo zaokruziti.

U Capljini je HDZ dan pred izbore imala generalnu probu, ali su se i drugi dobro pripremili. Po guzvi na izborima, koje nikada nije bilo za vreme delegatskih izbora, kada je inace zvanicno glasalo vise od 90 odsto biraca, odmah je moglo da se vidi da odsutnih prakticno nece ni biti. Na izbore su dosli i radnici na radu u inostranstvu. U gradic Posusje u zapadnoj Hercegovini iz inostranstva je doslo 50 autobusa, naravno glasaca HDZ.

Usledila je podela vlasti u "koaliciji nacionalnih stranaka"; Muslimanima Predsednistvo, Srbima Skupstina, Hrvatima vlada i tako redom, na republickom nivou. U opstinama je sve radjeno prema procentima glasova, odnosno Sporazumu Izetbegovic - Karadzic - Kljuic na osnovu kojeg je strankama koje su obezbedile natpolovicnu vecinu omoguceno da prakticno preuzmu sve celne funkcije u opstinskim organima i javnim preduzecima. U Capljini je HDZ prakticno sve funkcije dodelila sebi.

(Nastavice se)