Niti moze biti politickog sporazuma, niti moze biti povratka izbeglica, niti moze biti mira, ni pomirenja, ni saradnje pod bombama. Uslov svih uslova jeste da prestane agresija, jer je sva nesreca, koja je ogromna, izazvana NATO bombardovanjem
Nema nikakve sumnje, Vuk Draskovic, potpredsednik savezne vlade, postao je cest sagovornik svih vodecih svetskih radija i televizija. Rekli bismo da to nije jedino zbog njegovog znanja engleskog, nego i zato sto Vuk Draskovic govori da ga ceo svet razume. On odlicno zna, i to ne krije ni od nase ni od svetske javnosti, sta mi mozemo i koliko mozemo u ovom ratu protiv svetskih sila.
Danas Vuk Draskovic govori za NIN list, u kome je, godinama, kao mlad novinar, redovno pisao. Jugoslavija je u ratu. Kako ocenjujete ove tri nedelje? Ko je na dobitku, a ko je na gubitku?
- Razorna moc bombi, raketa i ostalih tovara smrti, srucenih na nasu zemlju od pocetka agresije NATO-a, prevazilaze snagu dve atomske bombe bacene na Hirosimu. Ako ovome dodamo i poginule, ranjene, izbegle, ako ovome dodamo i psiholoske posledice bombardovanja na sve nase gradjane, i niz drugih patnji koje iz agresije izviru, onda je apsolutno neumesno govoriti o bilo kakvom dobitku sa nase strane. Nama je ovaj rat nametnut i mi smo bukvalno u poziciji zrtve i to nevine zrtve. Mozemo da govorimo samo o junackom otporu agresoru i stradanju koje podnosimo stojeci stisnutih zuba.
Sto se agresora tice, on je na dobitku svuda tamo gde smo mi na gubitku. I porazen je svuda tamo gde nije uspeo da porazi nas. To znaci, ako je agresorima bio cilj da svojom divljom silom ubijaju i ruse jednu drzavu i jedan narod, onda su u tome umnogome uspeli. No, bas zbog toga neki krajnji istorijski poraz pripada njima.
Ta divlja sila razgolitila je sebe pred ocima celog sveta. I pale su mnoge maske o principijelnosti, demokratiji, humanosti, sto moze da bude dobro za neku daleku buducnost Evrope i sveta. Onoga trenutka kada zlo pokaze svoju utrobu, svoju sustinu, ono pocinje da radi u korist dobra. NATO je agresijom na nasu zemlju maksimalno razgolitio svoju utrobu i neka pomeranja u javnom mnjenju zapadnoga sveta i medju mislecim ljudima zapadnog sveta su vec tu. Ja ne spadam u one koji ocekuju revoluciju ili puceve u Americi, u Britaniji, u Francuskoj, ali sam siguran da ce iz moralnih oziljaka zadobijenih zlocinom nad jednim malim i nevinim narodom, ipak poceti da nice nesto novo i bolje. Sta dalje? Kako dalje? I sta mislite, koliko ovo moze jos da potraje?
- Ni koliko ce ovo da potraje, ni sta i kako dalje, gotovo da ne zavisi od nas, nego od agresora. Nismo mi napali NATO, nego je NATO napao nas. Mi ne zelimo da se nastavi ubijanje nase drzave i naroda. Savezna vlada je nekoliko puta ponovila nase stavove. Zelimo da se postigne brzi politicki sporazum o Kosovu, o visokoj autonomiji Kosova u granicama Srbije, da se postigne dogovor sa medjunarodnom zajednicom o najefikasnijem medjunarodnom ucescu u primeni toga politickog sporazuma, da se sve izbeglice - i albanske, i srpske, i turske, i ostale - vrate na Kosovo, da se grade odnosi poverenja i pomirenja izmedju Srba i Albanaca i da se na principima ravnopravnosti takvi isti odnosi uspostave i sa Evropom i Sjedinjenim Americkim Drzavama posle agresije.
Sta jos mozemo da ponudimo? Nista.
Medjutim, niti moze biti politickog sporazuma, niti moze biti povratka izbeglica, niti moze biti mira, ni pomirenja, ni saradnje pod bombama. Uslov svih uslova jeste da prestane agresija, jer je sva nesreca, koja je ogromna, izazvana NATO bombardovanjem. Rambuje, to je istorija. Kakav bi sporazum sa Albancima mogao da se napravi ovih dana, koji bi prihvatljiv bio i za nasu stranu?
- Opet to ne zavisi od nas. Mi smo u Rambujeu prihvatii deset principa Kontakt grupe. I ako bi Ujedinjene nacije, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, u kojemu su vodece sile nasega sveta, odlucio da i nama i Albancima ponudi politicki sporazum koji bi bio apsolutno u saglasnosti sa deset principa Kontakt grupe, onda bi taj tekst politickog sporazuma mogao da bude napisan za tri dana. Prema tome, opet je lopta u dvoristu silnih ovoga sveta.
Zvanicni Vasington nije zeleo sporazum u Rambujeu. Da je zvanicni Vasington zeleo taj sporazum, tekst politickog dokumenta koji je potpisala albanska delegacija, mogao je uz nekoliko intervencija da bude prihvatljiv i za nas. Medjutim, gospodja Olbrajt je jasno i javno kazala Albancima da potpisu to sto su im sastavili americki pravnici, jer je gotovo izvesno da Srbi nece potpisati, posle cega ce Srbi biti bombardovani. Zalosno je, ali je istinito da je sef diplomatije najjace drzave na svetu, jedan medjunarodni skup o traganju za mirnim politickim resenjem jednog krupnog srpskog, albansog, balkanskog i evropskog pitanja, preokrenuo u skup koji se po svaku cenu mora zavrsiti agresijom NATO-a na Srbiju. Tu je sustina problema. Ovih dana prvi put sam na televiziji, na Bi-Bi-Siju cuo i epitet - "luda zena". Sta se to desilo da svet ovoliko poludi? Da li je tu rec o dalekoseznoj strategiji prema nama i Rusima, ili se jednostavno desilo da se u jednom trenutku, u vrhu svetske politike, eto, tako, nadje nekoliko frustriranih osoba, nekoliko ljudi za koje se moze cak reci i da su neuravnotezeni? Nadju se, tako, pa naprave cudo.
- Nije to tako jednostavno. Jer, kad bi uzrocnik bio jednostavan, lako bi bilo i posledice eliminisati. Sustina nesrece lezi u cinjenici da svaka sila pretenduje na diktatorsko ponasanje, a nekontrolisana sila pretenduje na nekontrolisano diktatorsko ponasanje. Raspadom bivseg Sovjetskog Saveza i slomom Varsavskog pakta, nestalo je na svetskoj politickoj pozornici ravnoteze sile i straha, pa su se Sjedinjene Americke Drzave pojavile kao jedina supersila, kao nekontrolisana sila, pa i njeni potezi postaju nekontrolisani. Mislim da na tu cinjenicu i na neke druge cinjenice nasa diplomatija i drzavni stratezi nisu obratili dovoljno paznje. Pogresno se racunalo sa time da je Evropa ponizena i da ce veoma brzo da se suprotstavi diktatu Sjedinjenih Americkih Drzava. Ostali su usamljeni oni, u koje sam i sam spadao, koji su upozoravali na cinjenicu da bi americka agresija na Srbiju mogla upravo da posluzi Amerikancima kao disciplinovanje moguce evropske neposlusnosti. I kao sto vidimo, to se upravo dogadja. Evropa mnogo toga uvidja (osim Britanije, koju ne mozemo ni racunati u Evropu, i koja se odavno ponasa kao nova zvezdica na americkoj zastavi), ali bespogovorno slusa gazdu.
Istovremeno, pogresno je procenjeno reagovanje Rusije i nisu izvucene odgovarajuce pouke iz unutrasnjih nevolja Rusije, racunajuci i Ceceniju. Bilo je logicno pretpostaviti da Rusija, koja je olako digla ruke od Cecenije, ne moze naci neke ekstra razloge za radikalnu akciju u odbrani srpskog Kosova. I sada se prave pogresne procene, pa se racuna sa time da preko nasih dosadasnjih zrtava i zrtava koje cemo tek da podnosimo, treba ici na rusenje novog svetskog poretka, stvaranje neke nove organizacije Ujedinjenih nacija, razbijanje NATO-a i tako dalje. Mozda ce se sve to desiti, ali ne tako brzo i ne tako lako. I treba biti realan i u sagledavanju stanja i u javnom mnjenju agresorskih zemalja. Ono je uglavnom pasivno, ili sledi propagandnu masineriju svojih zemalja, a nasa drzavna televizija nema razloga da za javno mnjenje agresorskih zemalja proglasava protestne skupove Srba koji zive u tim zemljama i protestne skupove tamosnjih komunista i ekstremnih levicara... Ona matica zapadnog javnog mnjenja koja moze da rusi tamosnje vlade nije na nasoj strani, sem pojedinaca, intelektualaca.
Zapadni svet ima zelju da bude human, jer zivi u jednoj kompjuterskoj i u krajnjem slucaju nehumanoj realnosti. Otudjenoj...
- Otudjenoj realnosti, pa mu scene patnji albanskih izbeglica dodju kao umirenje za sopstvenu savest, o cemu takodje moramo da vodimo racuna. Istovremeno, nismo se potrudili da se propagandno pripremimo za ulogu zrtve, kako bismo sa pozicije zrtve, i to nevine zrtve, mi apelovali, mi udarili na ta osecanja vecine zapadnog javnog mnjenja. U tome je problem. Nasa drzavna televizija je donela odluku da unutar zemlje postoji pet istovetnih programa. Bolje je bilo doneti odluku da vec od Rambujea pocne da deluje pet programa na pet svetskih jezika prema inostranstvu. A toga nema ni danas. Albanci ulogu zrtve igraju maestralno, a mi se po svom nacionalnom mentalitetu stidimo uloge zrtve. Mi se veselimo?
- Nije to. Ponosna zrtva jaca je od zrtve koja nema ponosa. I tu bismo mi vise pridobili zapadno javno mnjenje. Gde su danas vodece kamere i vodeci novinari zapadnih medija? Na razvalinama u Pristini, u Kursumliji, u Novom Sadu, u Pancevu, u Kragujevcu. Istoga trenutka posle bombi, tamo bi trebalo da budu kamere i istoga trenutka da iz televizija Srbije i iz lokalnih televizija u Kragujevcu, u Pristini, u Novom Sadu vec budu obezbedjeni linkovi odakle slike jednog zlocina nad jednim narodom obigravaju svet. Te bi slike natkrilile patnje albanskih izbeglica, koje su dobrim delom i rezirane patnje i narucene od strane NATO-a, a u svakom slucaju su direktna posledica NATO agresije.
Za ove stvari nemojmo kriviti ni Medlin Olbrajt, ni Klintona, ni Blera, ni bilo koga. Nasa propaganda je i dalje namenjena domacoj javnosti, a nikako stranoj i javnosti. Vi, dakle, ne krivite strane novinare?
- Nema stranog novinara, cak negde intimno moze da bude i antisrpski nastrojen koji ce moci da opravda ubijanje dece, porusene zgrade, obogaljene ljude, jedan uzas koji ni "Luftvafe" nije pravio. Osim toga, ti strani novinari ovde takodje cuju sirene za uzbunu kao i mi. I oni su mentalno, psiholoski, fizicki moguca meta agresora, sto ih dodatno svrstava na stranu ogorcenja zbog agresije. A zasto se uvek, kad god se desi nesto u nasoj zemlji, zasto se posle prica da taj medijski rat mi uvek gubimo?
- Zato sto imamo jednu neprimerenu, st aru komunisticku propagandu koja ne moze da se probije do sasvim drugojacijih usiju zapadnoga sveta. Ne moze. Toliko duhovitih ljudi imamo, ali su nezaposleni. Plakat posle obaranja F-117 na kome je pisalo: Izvinite, nismo znali da je nevidljiv, brzinom svetlosti obisao je zemaljsku kuglu i pridobio simpatije na srpsku stranu. Dostojevski je Rusiju video na Istoku, ne na Zapadu. Pisao je da ce Rusi uzeti Konstantinopolj i da ce to biti glavni grad pravoslavlja. Izgleda da je Zapad ovih dana umro u Srbiji i da nam je sudbina sa Rusima i na Istoku. Doneta je odluka o savezu Rusije, Belorusije i Srbije. Koliko je sve to izgledno?
- Dostojevski je bio i prorok, ali prorok cije se prorocanstvo i ispunilo. Ne zaboravimo da su velike sile Zapada 1914. godine bile potpisale sporazum sa Rusijom po kojemu je Rusiji, Posle prvog svetskog rata, u slucaju pobede saveznika, pripadao Konstantinopolj. Carska Rusija je Konstantinopolj imala u svojim rukama. I prorocanstvo Dostojevskog je bilo ispunjeno. Medjutim, pojavio se drug Lenjin, koji je oklopnim vozom ruskog ratnog neprijatelja, nemackim oklopnim vozom, dosao u Rusiju, pokrenuo revoluciju u svojoj zemlji usred rata sa Nemackom, izvukao Rusiju iz rata sa Nemackom, cak poklonio Nemackoj citave ruske teritorije, da bi dobio manevar za svoju partijsku antirusku ideologiju. Nikad vise Konstantinopolj nece biti ruski. Srbi cekaju da ih Rusi spasu...
- Ja ne razumem nagla, emotivna zaletanja u smislu - nije nam mesto na Zapadu, nego nam je mesto na Istoku. Sta bi na to rekao Petar Veliki, tvorac snazne Rusije? On je tu veliku Rusiju ozidao na temeljima preimucstava zapadnog sveta. I nije se tih preimucstava, ekonomskih i ostalih, ni najmanje gadio. Na osnovu cega treba da budemo sada narocito razdragani kad je u pitanju ruski odnos prema nama? Agresija NATO prestala bi na Srbiju sutradan da je sef ruske drzave odlucno okrenuo telefon Bila Klintona i rekao: Cujem da ste proglasili deo teritorije Srbije, Kosovo i Metohiju, za americki nacionalni interes. Pre ce biti da je taj deo teritorije i uopste Balkan, ruski nacionalni interes. Smesta sutra prekinite agresiju, jer ne zaboravite, uzgred, da je rec o jednom slovenskom narodu, jednovernom i jednokrvnom sa ruskim narodom. I tacka. Agresija bi stala.
Ali sta rade Rusi? S vremena na vreme odapnu neku snaznu izjavu namenjenu domacoj, ruskoj, javnosti, a onda odmah telefoniraju zapadnim liderima da oni uopste tako ne misle. Pa ipak, sta i kako dalje?
- Rizikujem da se mnogima zamerim, ali tvrdim da ce se mir postici samo ako se nadje resenje koje ce, na odredjeni nacin, sacuvati ponos i nas i agresora. Mi cemo svoj ponos sacuvati ukoliko sacuvamo Kosovo u granicama Srbije i ukoliko ugovor o primeni politickog sporazuma bude u skladu sa nasim drzavnim suverenitetom. Mislim da ima dosta inicijativa koje se krecu u ovome smeru. One dolaze i sa Zapada, one dolaze i sa ruske strane, i mi za te inicijative moramo biti otvoreni, a moramo biti zatvoreni za neke pomamne povike da je ovo rat u kojem mi branimo Evropu, branimo svetski poredak, pravdu, slobodu. Sto se mene licno tice, ja branim Srbiju. A Evropa neka brani sebe.
Petar Ignja
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.