Milan Bekan (50) jedan je od onih Srba iz BiH koji su svoju utopiju ziveli sve do ivice golog opstanka. Zato je njegova prica autenticna na redak nacin: bez prejakih emocija je, bez pomracenja uma, bez profiterskih nakana i u njoj nema mesta koje sada valja ostaviti za neko drugo vreme.
Dakle, mladic iz Tasovcica kod Capljine diplomirao je na Fakultetu politickih nauka 1972. i zaposlio se kao strucni saradnik u Opstinskom komitetu Partije. Napredovao je (nasi citaoci ce se setiti da to nije besmislica) do sekretara OK SK Capljina. Bio je i predsednik Izvrsnog odbora opstine. Od 1984. do 1989. u dva mandata biran je u Nadzornu komisiju CK SK BiH. Jedna pristojna lokalna politicka karijera za SFRJ pojmove. Pet godina pred rat bio je pomocnik direktora preduzeca "Energoinvest-armatura" u Capljini. Na prvim visestranackim izborima u BiH ostaje veran Partiji i njenoj politici i biva izabran za opstinskog odbornika u Capljini - na listi SK SDP.
Kad se Bekanu ukazalo pravo lice rata, a ziveo je u sredini gde su Srbi bili manjina, nije mu ostalo nista drugo nego da bezi glavom bez obzira. Tako je od oktobra 1991. "turista" u Londonu gde je uspeo da se izbori za radno mesto cistaca ulice u firmi BFI. Krajem maja 1992. stigao je u Beograd. I baca se, kako sam kaze, na "uobicajene izbeglicke poslove": prodaje na Bulevaru, na Buvljaku, po pijacama...
Ovaj feljton je i pokusaj objasnjenja, bez apriornog optuzivanja drugih, zasto nam se sve ovo desilo - i desava.
Zrtve i metodi: Srpsko stanovnistvo na podrucju opstine Capljina je u ovom ratu izbeglo razmere stradanja iz vremena Drugog svetskog rata, jer je broj poginulih u ratu i ubijenih dostigao samo pet odsto zrtava tog rata. Ali se u mnogo cemu njegova sudbina ponovila. Sve upucuje na to da ce se u mesta svog predratnog zivljenja vratiti izuzetno mali procenat srpskog stanovnistva. Zbog toga sto je svojevrsno ratno, stanje u Capljini pocelo vise od pola godine pre "zvanicnog" pocetka rata u BiH, a pouceni tragicnim iskustvom iz svoje stradalacke proslosti iz prosloga rata Srbi iz Capljine su u relativno malom broju docekali 6. april 1992. godine na desnoj obali Neretve. Oni koji su poverovali da im se nista nece desiti, jer "nista nisu krivi", vrlo brzo su se uverili da su napravili veliku gresku. Postali su taoci snaga HOS-a.
Jedan broj Srba koji su ostali u Capljini, Gabeli ili Grabovinama posle blokade, uspeo je da se uz pomoc prijatelja Hrvata ili Muslimana domogne Dalmacije i kasnije prebaci u Sloveniju, odakle su preko Madjarske dolazili u Jugoslaviju. Neki su preko istih veza prebaceni na levu obalu pod srpskom kontrolom. Ostali, sa izuzecima onih koji su imali rodjacko-zenidbene veze sa Hrvatima ili Muslimanima, ili nekog dobrog i uticajnog prijatelja, odvedeni su u logor u Dretelju, u Grabovine, ali u zatvor u Ljubuskom.
Posto je Capljina malo mesto, poznavao sam skoro sve te ljude, poznata mi je njihova sudbina, ali cu samo pomenuti ilustrativne primere koji najbolje govore da su bili krivi jednostavno zato sto su Srbi.
Bracni par lekara dr Dusanka i dr Nikola Kuzman bili su omiljeni u gradu, ljudi su ih poznavali po lepom, i pored toga sto su lecili zube. Najpre su odvedeni u Dretelj. Posle tortura pusteni su kuci. Onda su ih ubila "nepoznata lica".
Lekarski mantili nisu zastitili od logora i logorske torture ni dr Olgu Drasko, ni dr Srecka Marica. Hrabra zena i veliki covek, pedijatar Olga Drasko odvedena je sa svog radnog mesta. O onome sta je prezivela, smogla je snage da javno progovori, posto su je zamenili kao "ratnog zarobljenika" u "uniformi JNA", sto sam gledao na TV. Nisu joj dali vizu za Brisel kad je trebalo da ide da svedoci o torturama u logorima za Srbe, jer to je jos bila zabranjena tema.
Direktora gimnazije u Capljini Momcila Ekmecica, koji je za vreme svog direktorovanja izveo deset generacija i bio najomiljeniji profesor, mogli su da optuze samo zato sto je pisao o zlocinima ustasa, sto je valjda bilo protiv suverenosti BiH pa su ga posebno maltretirali i terali da pase travu.
Za staricu Andju Vojinovic optuzba je bila da joj je sin sekretar OO SDS, sto je bio razlog da je u zatvoru divljacki tuku.
Potpredsednik Izvrsnog odbora opstine, dakle u vlasti BiH koju je EU priznala, preko Radio Capljine pozvao je Srbe da se odazovu radnoj obavezi i zato odveden u zatvor Lora kod Splita.
Ne znam zasto su optuzili Milu Kuljanina, Maksima Zurovca, Milka Golu, Milomira Zuzu, Micu Bajca, Zarka Vulica, Radu Buluta, Peru Perisica, Krstu Mandrapu, Jelenu i Ljubisu Mrkic, ali znam kako im je bilo, posebno Milomiru Zuzi, kome sam godinu dana posle izlaska iz logora video rupu na jeziku koju su mu napravili kamom.
Sretena Tripica i njegovog sina nisu zatvarali nego su ih odveli izvan grada i ubili. Isto kao sto su ubili i Zorana Nikolica i bivseg beka KK "Borac" Borislava Ivkovica. Nevenku Elezovic su ubili na kucnom pragu, za ostale ne znam kako i gde su nastradali.
Kad su lokalne hrvatsko-muslimanske snage, uz pomoc vojske Republike Hrvatske ovladale levom obalom Neretve, do granice bivse Primorske banovine, a civilno stanovnistvo bilo blagovremeno povuceno, svoje ubilacko umece mogle su samo da isprobaju na nekom zaostalom starcu i starici, pa su u mojim Tasovcicima zaklali Vojku Ijacica i Stanu Dusanovic, a posle nekoliko dana su pronasli sakrivenog ranjenika, mog kuma Milana Misitu, i streljali ga. Posle temeljite pljacke porusili su ili zapalili sve srpske kuce. Tako temeljito da nijedna ne moze da se osposobi, a nekima su i zvadili i temelje. Tom prilikom su porusili i kucu mog komsije, bivseg predsednika mesnog SDA Seada Hasanagica, koji je ranije smenjen zbog saradnje sa Srbima, kao i nekih drugih jugoslovenski orijentisanih Muslimana. Isto kao sto su ranije pripadnici srpskih snaga zapalili kuce nekih Hrvata i Muslimana u Tasovcicima.
Druga runda - stradanja Muslimana: Kad sam u julu 1998. godine prvi put boravio u svom gradu, posle skoro punih sedam godina, Capljina je bila prakticno jednonacionalna sredina. Mali broj Srba i Muslimana koji su ostali, kao i neznatan broj Muslimana koji su se vratili (Srbi se jos ne vracaju) licili su mi na Indijance iz americkih rezervata.
Posle hrvatsko-muslimanskog rata sa podrucja Capljine proterani su i Muslimani a njihove kuce su useljene hrvatskim izbeglicama iz Bosne. Da bi uz nove stanovnike sve dobilo drugaciji izgled, u starom turskom gradu Pocitelju, gradu Gavran-Kapetanovica, u kojem su ziveli Muslimani, na zidinama i u podnozju postavljeni su krstovi (krizevi) sto valjda treba da pokaze da tu sada zive katolici. Sve je to meni izgledalo neprirodno, a samo sam mogao da pretpostavim kako su izgledale sve akcije koje su dovele do ovoga.
Po ko zna koji put nisam mogao da se ne setim izvestaja gospodina Tadeusa Mazovjeckog o krsenju ljudskih prava. Prema "Nasoj Borbi" Mazovjecki je u svom izvestaju posvecenom Capljini napisao: "Posto su Muslimani i SRbi uglavnom otisli (valjda na izlet - M.B.) u Capljini zive Hrvati. Prisutni su problemi narusavanja ljudskih prava zbog izbacivanja iz vojnih stanova." I, nista vise. Kad se god setim gospodina Mazovjeckog, osetim bes, ali daleko manji od onoga koji izazivaju neki ovdasnji "znalci" ratnih dogadjaja koji me ubedjuju da se sve ovo desilo posle napada Srba. Oni me vise ljute zbog toga sto ne mogu da razumem njihove motive za takve konstrukcije, a motive Mazovjeckog mogu da razumem.
Njujork brine za Tasovcice: Prilikom posete Capljini nisam nasao nacina da odem u Prebilovce da vidim porusenu kriptu u kojoj su bile sahranjene zrtve ustaskih zlocina. Tek nedavno video sam fotografiju mesta gde je kripta bila. Tamo nema nista vise. Ni gomile kamenja da na to podseca.
U mojim Tasovcicima niko bar nije skrnavio groblje. Zaraslo u sikaru stajalo je nedirnuto pravoslavno groblje, a pored njega muslimansko groblje (harem). Bez zida medju njima, jer je dogovorom mestana u ona vremena taj zid porusen. Zeleli smo da se ne dele mrtvi jer smo verovali da se zivi vise nece deliti.
Dva meseca posle te posete slusao sam kako su zvanicnici svetske organizacije u Njujorku i vlade u Vasingtonu "zabrinuti zbog stanja u Tasovcicima". Da, mojim Tasovcicima! I to, jer je ubijen moj nekadasnji komsija Adem Muminagic Beklija, a trojica drugih Muslimana ranjena zato sto su se vratili u Tasovcice i nameravali da ostanu. Nisu mogli, iako je to teritorija Muslimansko-hrvatske Federacije. Kako i kada ce onda da se vrate Srbi? I hoce li ikada da se vrate?
Sigurno znam da bi bilo bolje da predstavnici tako vaznih svetskih faktora nikada nisu izgovorili naziv mojih Tasovcica, a posebno da BiH i Jugoslavija nikada nisu bile njihov prioritetan problem i na udarnim mestima svetskih medija, jer mi im mozemo biti toliko zanimljivi samo ako od nase nesrece moze da bude neke koristi, a bilo je. Vise niko i ne pita zasto su ostale trupe SAD u BiH, zasto dolazak trupa Nemacke na Balkan, posle Bosne, vise ne izaziva nikakvu nelagodu, kao da Vermaht nikada nije streljao 100 za jednoga, niti je bilo zlocina na Kozari ni bilo cega drugog. Konacno, NATO je prvi put borbeno delovao u Bosni.
Briga Semija iz Juzne Afrike: Kad sam 3. novembra 1992. godine dosao u London, posto je u mojoj Capljini bilo najopasnije stanje ni rata ni mira, a neki moji prijatelji mi savetovali da je najbolje da ne budem tu - verovao sam da ce nas Evropa konacno da "dozove pameti". Verovao sam da ce se nasa balkanizacija razbiti o njene integracione procese i da poruka da u njih mozemo najpre kao Jugoslavija nesto znaci, iako je vec tada bilo razloga za sumnju. Kad je Nemacka, ujedinjena Nemacka od koje se trebalo ocekivati da na drugi nacin potvrdi poverenje Evrope u njene namere, priznala Sloveniju i Hrvatsku nisam vise imao nikakvih iluzija. Umesto bilo kakvih iluzija prihvatio sam se posla cistaca ulica Londona u firmi BFI, za koji su me placali bolje od mojih direktorskih plata u poslednju godinu dana. Ipak, nisam mogao da pobegnem od nade da ce rat u BiH da se izbegne, makar u poslednji cas. Znao sam kako ce biti krvav i surov. Desilo se ono sto je izgleda moralo da se desi. Kad je poceo a rat, osecao sam kao da zajedno sa celim mojim narodom postajem olicenje sotone.
Sa prvim okrsajima u Sarajevu, na Bi-Bi-Siju su se stalno pojavljivali izvestaji sa lica mesta Martina Bela, koji je JNA nazivao "armijom u kojoj dominiraju Srbi". Njegove reci o aktuelnim zbivanjima bile su propracene snimcima srpske artiljerije i vojske na brdima oko Sarajeva i slikama grada i civila u gradu, a onda su dolazile slike kuca koje gore i muslimanskih izbeglica, uglavnom zena i dece. Covek nije mogao da stekne nikakav utisak do toga da nekakva srpska vojska ratuje sa civilima, ubija ih, proganja i rusi im kuce. Da se takav utisak uistinu stice, uverio sam se vrlo brzo.
Kad sam sa vise telefonskih govornica u gradu uzaludno pokusao da stupim u kontakt sa porodicom, moj mladi prijatelj sa posla Emi, crnac iz Juzne Afrike, pitao me je za razlog moje zabrinutosti. Kad sam mu rekao sta je problem, on me je upitao da li ima opasnosti da mi porodicu uhvate Srbi. Rekao sam: "Ja se ne bojim Srba, jer sam i ja Srbin". On je razrogacio oci od iznenadjenja. "Stvarno", cudio se on, a meni se cinilo da gleda imam li djavolje rogove.
U vreme kad su u junu 1992. godine palili moju kucu, kao i kuce svih mojih rodjaka, poznanika i prijatelja, svih Srba u dolini Neretve, SR Jugoslaviji, gde nas se najveci broj sklonio, bila je nataknuta omca sankcija. Ta omca je bila stalno zatezana novim i novim zahtevima i nije olabavljena ni iz jednog humanitarnog razloga. Nikoga nije bilo briga sto je zemlja sa tako surovim rezimom sankcija morala da primi nas stotine hiljada izbeglica, pa ni onda kad je posle "Bljeska" i "Oluje" i progona Srba iz Hrvatske utociste u Jugoslaviji, naslo svih 700 000 izbeglih. Kilometarske kolone Srba u najvecem egzodusu posle Drugog svetskog rata nisu izazvale nikakvu reakciju tog pravdoljubivog sveta koji je po meri svoje pravde moj narod terao u bedu, koji je Srbe kaznjavao i za ucinjeno i neucinjeno.
Nikad nisam bio opterecen teorijama zavere i ako sam ista naucio o politici, to je da se svaka politika rukovodi nekim interesima, a mnoge interese sam prepoznavao u svemu sto se cinilo i cini mom narodu. Zato sam svako njihovo zalaganje za ljudska prava i dozivljavao kao cisto licemerje koje je nadmasilo biblijske Fariseje. U nadmasivanju svojih farisejskih uzora zvanicnici Evrope dostigli su uistinu zavidan nivo, ali iznad svega sam zapamtio reci jednog ugladjenog gospodina, koji je medju svima njima zaista licio na pravog gospodina, bivseg ministra spoljnih poslova u vladi Njenog kraljevskog visocanstva ser Daglasa Herda. U vreme kad su seljaci u Srbiji za radove na svojoj njivi nosili naftu u plasticnim flasama, on je posle uvida u efikasnost blokade na Dunavu ushiceno izjavio: "Obavljen je odlican posao!"
Zato se ja na kraju osecam kao insekt u velikoj paukovoj mrezi od koje ne moze da se pobegne batrganjem, nego samo uz pomoc velikog vetra koji ce oduvati i pauka i njegovu mrezu.
(Kraj)
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.