MADJARSKA

Najveci broj Jugoslovena, koji se trenutno nalaze u Madjarskoj, cekaju na vize za neku od zemalja sveta

"Necemo da gledamo krstenicu nijednoj izbeglici koja bude trazila utociste u Madjarskoj", izjavio je Janos Martonji, ministar inostranih poslova Madjarske. "Primacemo sve, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost. Ukoliko bude potrebno, prosiricemo svoje prihvatne centre, ako priliv izbeglica bude masovniji, kako bismo im pruzili osnovne uslove za zbrinjavanje", objasnio je ministar Martonji.

Na drzavnoj granici madjarska granicna policija vrsi rutinske kontrole putnika, a pojacana je i kontrola duz "zelene linije". Ono sto im najvise okupira paznju, to je opreznost od najezde izbeglica.

"Dovoljno je da se oni koji traze utociste u Madjarskoj obrate bilo kojem policajcu. Bice upuceni u izbeglicke kampove sirom Madjarske", rekao je Atila Krisan, portparol granicne policije. Mozda nije na odmet dodati da je najbolje da se to ucini vec na samoj granici, zbog lakse komunikacije, jer se na granici nadje neko ko pomalo govori srpski, a u unutrasnjosti treba cekati na prevodioca.

Ipak, treba imati jos jednu cinjenicu u vidu, a to je pitanje izbeglickog statusa. Naime, izbeglicki status mogu da imaju samo oni koji dolaze sa ugrozenog podrucja, a to je, trenutno samo Kosovo, dok o onima koji pristizu iz drugih krajeva Jugoslavije, brinu njihovi rodjaci i prijatelji. Komplikovan boravak

Legalni boravak u Madjarskoj traje najvise mesec dana. Sve preko toga je ilegalno. Zbog toga, mnogi ce biti prinudjeni da traze boravisne vize (sto je prilicno tesko i komplikovano), ili da se u tom roku vrate. Najcesce se bira granicni prelaz u Rumuniji, ukoliko je rec o vojnom obvezniku jugoslovenskog drzavljanstva, ili madjarsko-jugoslovenska granica.

Najveci broj Jugoslovena, koji se trenutno nalaze u Madjarskoj, cekaju na vize za neku od zemalja sveta. Ukoliko nisu prihvaceni od prijatelja ili rodjaka, smestaj su nasli u nekim od mnogobrojnih hotela, pansiona ili u iznajmljenim stanovima. Veoma je tesko naci slobodno mesto.

Konzularno odeljenje kanadske ambasade za pitanje Jugoslovena je u Bukurestu, a sve ostalo zavrsava se u Madjarskoj. Pred svakom ambasadom u Budimpesti od ranog jutra stoje u redu stotine ljudi. Medju njima najvise ima zena i dece i uglavnom se cuje srpski zamor.

"Zamislite, nakon tri nedelje kukanja, plakanja, potezanja 'veza' i pored svih neophodnih papira, konacno smo moja kcerkica Katarina i ja dobile francusku vizu", zali se uplakana Novosadjanka. "U stvari, ja sam je dobila nakon nedelju dana, od dana predaje dokumenata, a odbili su petogodisnju Katarinu. Nemam reci da vam opisem taj sok! Kako ja, kao majka da odem, a da ostavim svoje dete? Mislim da nam to rade namerno! No, sada je konacno i ona dobila vizu, posle silnih trauma i nespavanja. A da ne pricam o troskovima za sve ovo vreme u Budimpesti...", odmahuje rukom jedna od retkih kojima uspeva odlazak u inostranstvo.

"Cekala sam nedelju dana na odgovor. Odbili su me!", kaze Ana. "Do punoletstva mi je jos ostalo dva meseca, a roditelji su mi u Americi. Procedura dobijanja papira za Ameriku traje dugo, pa smo mislili da se sklonim kod tetke u Pariz, za to vreme. U Jugoslaviji sam bila kod bake i dede. Sad ne znam sta cu... Potrazicu pomoc prijatelja... Nije mi jasno... do sada nikada nije bilo problema da idem u Pariz kod tetke, a sada jeste', zabrinuto se cudi Ana. Lako je Albancima

"Moj muz i ja imamo ugovor sa jednom velikom francuskom firmom. Na osnovu toga imamo i radne vize u Francuskoj. On je sada tamo. Imamo i kucu i novac. Evo, tu su mi papiri, vidite (pokazuje debelu fasciklu). Na salteru mi je receno da mogu da predam papire za svoja dva sina. Jedan ima cetrnaest, a drugi dvanaest godina. Ali, dodala je i to, da ne gajim previse nade da ce njih dvojica i dobiti vize. Navodno, oni nemaju nikakve veze sa tom francuskom firmom... A to sto imamo svoju kucu u Francuskoj, dovoljno novca na racunu i to sto su oni maloletni, a mi radimo u Francuskoj, zar to nista ne znaci? Predala sam obrasce za njih i bicu uporna. A samo hocu da ih sklonim od NATO-ovih bombi i da budu sa nama...", kaze majka dva decaka iz Jagodine.

"Da smo Albanci sa Kosova, sigurno bismo dobili vize. Nas, Srbe, ne pustaju tako lako", kaze jedna zena u redu. "Eto, pre pola sata su trojica otisla, ozarenih lica. Bila sam tu, kad su zamolili jednu Beogradjanku da im pomogne oko prevodjenja, posto nisu znali da se sporazumeju sa gospodjom na salteru. Ona im je izasla u susret, pricala na francuskom, a nesto kasnije, mladici su joj ljubazno zahvalili i otisli zadovoljnih lica. Eto, neka bar sluzbenica sa saltera vidi da nismo djubrad i da cemo svima uvek pomoci i pored svojih muka", kaze zena umornog lika, sa pregrstom papira u rukama.

Nasi zemljaci u Madjarskoj svuda se prepoznaju. Ako se sretnu na ulici, hotelu, autobuskoj stanici, ili pred nekom od ambasada, obavezno se obrate jedni drugima i ispricaju svoja iskustva. Mnogi se tako i sprijatelje i razmene adrese nameravanih destinacija, do kojih mozda nece ni stici. Pred austrijskom ambasadom jedna zena sa bebom u narucju kaze:

"Ne nadam se da ce mi dati vizu. U Becu zive moj svekar i svekrva. Bilo je slicnih primera da su neki odbijeni. Albanci su izbeglice, a mi iz Srbije nismo nista, izgleda..."

Livija Lazic